Issuu on Google+

LJUBIŠA MITIĆ


U탑ivajte!


...emotivno sazrela da oseti svoja htenja,sa jos uvek prisutnom nelagodnoscu sto pred nespremnim,kakvog ga zamislja,odlazi, u strahu da ocima izmeri tezinu reci koje izgovara dok snaga nadolazi brze no sto moze da je se oskobodi, ne shvata da u neminovnosti koju on prihvata ima razumevanja i za vise od toga...


...dosla je sitnim koracima trazeci zrelost za ljubav koju donosi a sustigla, upravo kada su moje ruke to sa lakocom mogle da joj pruze...


...taj izraz lica kada ocima moli za neznost a u isto vreme, u ludoj trci uzde stavlja u moje ruke je prejaka odgovornost za mene, ne zato sto ne znam i ne mogu, sto ne umem ili necu, vec sto znam, da cu je ubrzo, nastavimo i tako, cuvati od nje same, kada moju nekontrolisanu snagu treba i sva njoj ide, a ja, sa takvom snagom, tada, pred sobom imam, u isto vreme, osmeh zrele zene i taj pocetni plasljivi pogled...


...doci voljenoj koja kapi dozivljene blizine vrelim dahom po dlanu licem razliva, probudjenoj toliko da svoju zensku iskonsku teznju pripadanja oseti kao spoznaju otete sustine za kojom se luta godinama da se pronadje, kao zrtva potrebe da bude voljena ako se izgubi a do nje ponovo ne dodje...


...najpre je sevnuo pogled, onaj koji hvata misao, koji uhvaceno ne pusta, koji zelju pretvara u potrebu, da bi vec; skidajuci sve sa sebe mojim krupnim koracima svojim sitnim ubrzanim izmicala, sustignuta usadjenim sakama o vec gola bedra i naglo okrenuta, da bi stojeci na vrhovima prstiju zagrlila, ne prestajuci da se smesi, snazno zagrizla vrelim usnama usne, koje nisu marile za to.......


...kada pozelite da cujete glas koji je iz mracne dubine sna dopirao svojom barsunastom bojom, tako cesto i tako snazno, a u isto vreme ste tako daleko da ,na trenutak, niste ni sigurni da je stvarno postojala, ne trazeci ni jedan razlog,ni jednog trena, gde se izgubila gvozdena zavesa iza koje se; sklupcana,okruzena toplinom, bezbrizno nosila sa svim izazovima mladog bica svesnog svoje snage, kada je pozelite i naglo zelju izgubite, znate da je vasa projekcija voljenog bica, jos uvek u tragovima pozeljna, daleko od snage potrebne da stanete pred zenom koju ste cekali a istog trena, srecni sto sudbinski susret, koji svevisnji, mozda samo jednom u zivotu svakom od nas pruzi, nije propusten....


...ta nagla odluka da se ide do kraja samo zenama znana u trenu se stvori i postaje sustinska potreba iza koje stoje svi fluidi od kojih je sazdana,poput zadovoljstva dozivljene blizine narasta,ispracena veceras, pogledom do samih ociju,takvom sigurnoscu,da bicu, koje to jasno cita snjenog lica, ne preostaje nista drugo no da otslusa melodiju barsunastog glasa razlivenu prepunim holom i da prihvati neminovnost blizine, od koje je pokusala da pobegne ,a sada se svim svojim bicem vraca i predaje...


...kada sam bio mladji, cinilo mi se da je moje razumevanje, svega sto se desi, potiskivalo zustrinu koju mladost nosi, a sada, ...da je izgradilo takvu moc zapazanja, kojoj je zustrina nepotrebna...


...uvek mi je najsladji trenutak, kada, svesna da je kraickom oka posmatram, izvije svoje nago telo pa, ...naizgled slucajno citav sklad oblina ovlaz rukama prodje; da bi moj smesak i njen korak ka meni kao dve neminovnosti tada donele mojim utisnutim prstima hrapavost njene koze...


...radio sam i gore stvari i nije mi bilo tesko da osetim da trenutak, kome je glasno verovala nije bio onaj pravi da bih ga pratio, ...... i uprkos njenom opiranju tome, bez zurbe, po zidu kraj naseg uzglavlja, promatrao sam senke istrcalih nogu osvetljene njenim osmehom, koji je sada, razumeo i odobravao........


...jednom sam upleo prste u usnule kovrdze da u njima pospanost nadju, drugi put sam u mraku promatrao obrise meseca po usnulom licu; i oba puta izneverio njene snove i moja htenja, ne zeleci da lepotu tog prizora pomutim lepotom budjenja njenog tela........


...najpre je sevnuo pogled, onaj koji hvata misao, koji uhvaceno ne pusta, koji zelju pretvara u potrebu, da bi vec; skidajuci sve sa sebe mojim krupnim koracima svojim sitnim ubrzanim izmicala, sustignuta usadjenim sakama o vec gola bedra i naglo okrenuta, da bi stojeci na vrhovima prstiju zagrlila, ne prestajuci da se smesi, snazno zagrizla vrelim usnama usne, koje nisu marile za to.......


...ispred mene je bio njen osmeh; ne pre no sto je moje tihe korake ledjima okrenuta, spremna da bude iznenadjena, zatvorenih ociju docekala, ne pre no sto sam usne spustio na povijeni vrat i rukama snazno obavio njen vitki struk, a ona; cvrsto rukama oslonjena zadrhtala, ispred mene je bila prigusena strast, a lepota njenog tela prelamala se i ko senka u mom oku trperila, ispred mene je njeno telo pratilo oblik mog tela dok je tisina uzurbano sumila u polutami sobe, ispred mene je njen osmeh bezao mom osmehu...


...svakako volimo sebe...a druge ,u onoj meri,koliko su u stanju da dodirnu ono sto je u nama,a cega nismo svestni...i koliko su to u stanju toliko se vezujemo za nama draga bica,bilo da su to oni s kojima zivimo ili prijatelji s kojima delimo ovo vreme sto je pred nama....


...TVORAC NAS STALNO POTSECA; da su vredniji putevi sto nude umor, neizvesnost i mnoga trazenja po lavirintu zivota , jer uspeh na njima nije varka sna vec vrednost postojanja... POTSECA NAS; da nije merljiv ni korak do provalije ni napor do uspeha; da je i za jedno i za drugo potrebno ono malo,nedefinisano, cemu svi tezimo,a malo ko od nas dodirne, TRAZECI OD NAS, da citavog zivota tragamo za onim sto samo pocinje pocetkom a zivi u nama snagom kojom smo voljni i spremni da zadrzimo, TRAZECI i odgovornost za one koje svojim primerom treba da vodimo kroz zivot da bi postali ljudi na dobrom glasu, UPOZORAVAJUCI NAS, da sve sto se dogodi ima vreme i prostor kao okvir a da svaka nijansa ima svoju snagu i svoj domet......


...kada noc polegne opustele ulice,a sve zaboravljeno,bosonogo,po zaristu secanja hoda,opustimo misli....na lezaljki posle nocnog letnjeg kupanja ...gledajuci druge...koje cemo,mozda voleti,,,ili one koje volimo.......


...ispred mene je bio njen osmeh; ne pre no sto je moje tihe korake ledjima okrenuta, spremna da bude iznenadjena, zatvorenih ociju docekala, ne pre no sto sam usne spustio na povijeni vrat i rukama snazno obavio njen vitki struk, a ona; cvrsto rukama oslonjena zadrhtala, ispred mene je bila prigusena strast, a lepota njenog tela prelamala se i ko senka u mom oku trperila, ispred mene je njeno telo pratilo oblik mog tela dok je tisina uzurbano sumila u polutami sobe, ispred mene je njen osmeh bezao mom osmehu...


...znam da dobro zna da je istina u boji glasa a ne u smislu ogoljenih reci, i znam,da zna,da remeti mir i blizinu koju tako treba, i isto tako znam da je moje cutanje pravi odgovor njenoj nesmotrenosti, dok besan na sebe ljuljam smisao postojanja i postajem tog trena isto...


cistota misli, ta belina, strepnjom prekrivena a ne umivena, kao suza u oku bez traga, ...ako izneverimo svoja osecanja draga...


..osecaj blizine, osecaj pripadanja, je strasno opterecenje ako nisi spreman da svoju duhovnu lepotu podelis ...i da je okruzis izazovom da se u njoj nesto promeni......


...znam da je tako malo nedostajalo da je osetim svojom zenom,zenom svog uma i bica,i da verovatno nikada toliko blizu necu prici;ali to malo postaje ocajavajuce veliko,...i tera me,da sa puno rastojanja drugoj zenskoj dusi krenem,ali da ne budem svestan te granice,koja se isprecila pred nama,ne samo ove noci........


...priblizavala se sitnim koracima trazeci zrelost za ljubav koju donosi a sustigla upravo kada su moje ruke, sa lakocom, ...to i mogle da pruze......


...naucio sam da ljude prihvatam, onakve, kakvi jesu... da bi me bolje razumeli.....


...shvatio sam davno da se zena cuva slobodom...da bih do nje dopro, i tamo, gde se i ona sama ne bi nasla, da nije tako...


...dodirnuo je tako, da ga je, ne manje spremna da to i ucini, odmah pozelela, da on, u trenu nije osetio trag njene iznenadne potrebe za igrom, jos uvek bez snage da se suprostavi pocetnoj obostranoj zelji, ali sa nadom, da ce, ako primeti, to i postovati, ako je u jednom trenutku to i bilo vazno...


...reci za koje je mislila da nece imati kome da ih kaze stidljivo su klizile preko okvasenih usana, dok sam, ne skidajuci pogled sa njenog lica vrebao nove, i ako je, divlja snaga koja je iz njih izvirala, pretila da prekine nase nezno milovanje.....


...AKO JE DOMET I SNAGA MNOGIH ZNANIH I NEZNANIH LJUDI KOJI SU ISTINU SA LAKOCOM NOSILI U SVOM SRCU SAVLADALA PROSTOR I VREME I KROZ VEKOVNU TISINU,NASIM MISLIMA PRIZVANA,ISPUNILA NASA SRCA,A OVE MOJE NABACANE MISLI IPAK REMETILE POCETNU TISINU,JEDINO OPRAVDANJE JE, DA CE MNOGA PITANJA KOJA SAM UPUTIO SEBI I SVIMA VAMA NEGDE NACI ODGOVORE...


...kada noc polegne opustele ulice,a sve zaboravljeno,bosonogo,po zaristu secanja hoda,opustimo misli....na lezaljki posle nocnog letnjeg kupanja ...gledajuci druge...koje cemo,mozda voleti,,,ili one koje volimo...


...treperi ovo vece, sapatom nosi kraj, nije to isti nemir i ako i njega znam a htela je kao leptir, ljubav za jedan dan, da kao kapi vode prekrije moj dlan goreo sam u vatri srca njenog tad, ne sluteci da tajna nema onu nasu draz a htela je kao leptir, srecu za jedan tren, da kao kapi vode ovlazi moj dlan


iskustvo je moje daleko ispred nje, nositi to nije mogla iako zelela je sada, kada noc pada, kada senke preplicu san, da li ce kapi njene zasjati kao tad, da li ce posle mene ostati ista ko pre, dok srce kaze pusti je,pusti je


radoznalost zenske duse osetio si vec kraj nje, ako je volis pomogni da ode sto pre da deo tebe odnese, ko leptir,dodirne drugi dlan, i utone u svoj novi san...


...nije merljiv ni korak do provalije ni napor do uspeha; i za jedno i za drugo potrebno ono malo,nedefinisano, cemu svi tezimo,a malo ko od nas dodirne,


...dojdi i gri, pa pojdi za mene, nek zri,nek vri, ti budi uz mene, da moje ruke tebi i nikome, a tvoje, nikom drugome...


...vekovni veo po freskama, u trenutku sudara svetlosti upaljenih sveca i suncanih zraka, koji se, uz bljesak prevrcu talasima mora iz koga izviru i kroz tesna okna zilotskog manastira, MESAJU, uz glasove senki svestenika koje savrseno vladaju ritualom, U JEDNOM TRENUTKU POKRECU mnogo toga u meni cega nisam bio svestan ranije, i sa mislima o tebi, koje su nekako u isto vreme pristigle, da u tom trenutku utisnu punocu, i kao nikada do tada prozmu moje bice, u Bozjem hramu SVETE GORE....


MOZEMO NABRAJATI MNOGE DRUSTVENE STRANPUTICE,ali bojim se da cemo oslikati trenutak u kome zivimo i da cemo narusiti snagu tisine,za koju je jednom,slicnim povodom,nobelovac, CESLAV MILOS rekao;''NAJVECI PROTEST JE OCUVANJE MERE''JER, tvorac je svima dao da postanu casni ljudi ali ne kao izvesnost,vec kao MOGUCNOST;MOGUCNOST koja moze biti samo put u nepoznato ako ne krenemo uvereni da smo tamo vec bili,koja moze biti samo priznanje nemoci,kao najveci greh pred samim sobom,ako posustanemo,mogucnost da izmedju ponora i blazenstva uspeha merimo svoje postojanje,duboko svestni,da ne igrajuci na toj tananoj zici,ne vredi ziveti..



Ljubisa Мitic