Page 1

ПОРЕКЛО И НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА

КУРАИЦА


ПОРЕКЛО И НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА

КУРАЈИЦА

О

вај рад представља део вишегодишњег истраживања аутора о пореклу и настанку презимена у Срба на подручју Балкана и односи се на презиме Курајица. Преци данашњих носилаца презимена Курајица из села Плавно код Книна (Северна Далмација), потичу из средњевековне српске области Зете (касније названа Црна Гора). Око 4000 година пре наше ере, област Анталију (Малу Азију) и полуострво по њима названо - Сербијско, настањују бројна српска племена: Анти (или Антићи), Рашани (Раци), Струмљани, Хумњани (Комани), Трачани (Трајчани, Трајковићи), Дарданићи, Лелићи, Трибојићи (Трибали), Војнићи (Вајонићи), Тиренићи (Ретићи), Дољанићи, Милинићи (Милинзи), Језерићи (Језерци), Паранићи (Параносићи, Парезановићи), Кијевљани, Прази (Пражићи), Варде (Вардићи), Бреке (Брекићи), Витићи (Витинићи), Македони (Кадмени), Пани (Пеонини), Qубинићи, Галичани (Галићи), Венети (Венди, Винди), Хвалићи, Дракићи (Драчићи), Кукиловићи (Кукољићи, Кукањци)), Смоленци (Смољановићи), Дрилићи (од старе српске речи дрил=брз, хитар), Леке (Лекићи), Мијаци (Мијачи), Илири (Ири), Јони (Јонићи, Јончићи), Етрурци

Порекло и настанак презимена

2


(Расени), Дорци (Деурси, Деуре), Тољани (Тохољи), Хрвати или Арвати (Арванити или Хоругвати - од старе српске речи хоругва=застава), Бодрићи (Бодрожићи), Пирусти (Перасти), Добрићи или Доброте (од Елина тј. Грка касније названи Калати или Келти - елински тј. Грчки =добро), Драговићи, Ликићи, Морићи, Лидићи, Карне (Акарнани) и многа друга. Посебно су интересантни Хрвати (Арвати), који по доласку из српске прапостојбине (северозападне Индије) прво насељавају Родно острво (Родос), а затим због бројности прелазе и на острво Кандију (Крит) где подижу храм посвећен богињи Србели. Дуги низ векова српска племена живе једна поред других без јасније одређених граница, а по истом језику којим су првобитно словили тј. говорили у историји добијају назив - Словени. У вековима нове ере, област Анталија бива укључена у састав државе Византије, која свој назив добија по српском племену Анти (латински: вис Антиа=виша, горња Антија). Седиште српског племена Анта налазило се у малоазијском делу данашњег Истамбула (Турска). По доласку Туркмена (Турака) из Азије у 14. веку наше ере, област Анталија бива названа - Анадолија, а Сербијско полуострво у историји добија нов назив - Балкан (турски: балкан=планина тј. Планинско полуострво). У раздобљу 1900-1500. године пре наше ере, са афричког континента почињу да се насељавају припадници племена Елина или Јелина. Као протерани остаци асирских војних трупа из Египта, Елини део

Порекло и настанак презимена

3


српских племена протерују са Кандије, Мореје (Пелопонеза) и западног дела Мале Азије, а део асимилирају. Од стране српског становништва Елини бивају названи - грци тј. Грци, јер су због свог односа према Србима и били - грки, горки. И данашњи енглески назив Грееце и немачки Гриецх проистичу од српске речи - Грција, Гркија. Називи - Грк и Грчка, ни на староелинском ни на новоелинском (грчком) језику немају никакво значење. Елини (Грци) своју државу вековима називају -  или  (Елада, Елас. На време насељавања Елина указују и ликови ратника са копљем и луком исклесаних на стенама изнад града Јањине (данас у Грчкој) и изнад града Милета (данас у Турској), који на грудима имају идентичан текст исписан египатским хијероглифима: "Ја сам покорио сопственим рукама ову страну".

Порекло и настанак презимена

4


Преузимајући од Срба бродоградњу, морепловство и остала материјална и културна блага, Елини владају скоро целим Средоземљем. Остаци величанствених српских грађевина широм полуострва и данас носе елински назив киклопски (=дивовски). Приликом насељавања, Елини преводе називе многих српских племена дајући им своје: Паиони, Тауланти, Аутаријати, Мелкумани, Енхелеи, Даеситиати, Наренси, Ексиртони, Молоси, Наренси, Пелазги итд, а свом језику прилагођавају и значајан део топонимије. Потискујући српско становништво са југа полуострва, Елини оснивају и своје градове-државе (полисе): Арголиду, Спарту, Коринт, Елеју, Микену, Тебу, Атину, Милет, Ефес и друге. Као агресивна етничка маса у том периоду и међусобно долазе у дуготрајне и жестоке сукобе, најчешће вођене између Атине и Спарте (Пелопонески ратови). Први елински (грчки) запис датира тек из 600. године пре наше ере, из времена када су Срби већ око 1500 година раније имали своје развијено писмо (винчанско и етрурско-расенско), као и оформљен језик. Један од доказа је и "Влес книга" (Велесова књига) из старог века, исписана на брезовим дашчицама архаичним српским писмом и језиком. Као и друга бројна материјална и културна блага Срба “разнетађ током векова широм света, ове дашчице се данас званично налазе у једној приватној колекцији у Холандији. Елини (Грци) тек око 700. године наше ере предузимају мере за увођење јединственог елинског писма и језика, који и тада садржи велики проценат словних ознака и речи српске основе.

Порекло и настанак презимена

5


Протерани од стране Елина са југа, делови српских племена нова станишта налазе на мање насељеним западним и северним пределима Сербијског полуострва, па и Средње Европе. Венети (Венди, Винди) оснивају своју државу са градовима: Венетија (данас Венеззиа у Италији), Видем (данас Удине у Италији), Тржич (данас Тарвисио у Италији), Виндобона (данас Wиен=Беч у Аустрији), Целовац (данас Клагенфурт у Аустрији), Градац (данас Граз у Аустрији), Градиште (данас Бургенланд у Аустрији), Бељак (данас Виллацх у Аустрији), Винделикорум (данас Аугсбург у Немачкој) итд. Јонско море добија свој назив по племену Јони (Јонићи, Јончићи), Илири (Ири) насељавају просторе између Скадарског језера и полуострва Пељешац, Пирусти (Перасти) оснивају град Пераст, Добрићи или Доброте (Калати, Келти) насељавају просторе између Рашке, Боке Которске и Паноније, Пани (Пеонини) насељавају равничарске пределе који по њима добијају назив Панонија (са градовима Блатоград - данас Балатон у Мађарској и Панградац=Панграц - данас Пакрац у Хрватској), Хрвати (Арвати) насељавају просторе између река Купе и Драве, Бодрићи (Бодрожићи) седишту своје територије дају назив Бодрог (данас Бачки Моноштор), Етрурци (Расени) оснивају своју државу са главним градом Равно (данас Равена у Италији), а део Рашана (Раца) оснива своју државу са главним градом Рацко (данас Ратикон испод Ратзен Алпен) итд. Потомци ових Рашана на граници Италије и Швајцарске и данас говоре рето-романски (рацко-романски) језик, тј. мешавину архаичног српског и латинског језика.

Порекло и настанак презимена

6


Један од трагова боравка Хрвата на просторима Јужне Србије, налазимо и у називу села Арвати на реци Шари источно од Преспанског језера (данас у БЈР Македонији), као и у називу раније исељеног братства Рвати (из Зете тј. Црне Горе). У вековима наше ере Хрвати бивају делимично аваризовани, а касније покатоличени и искоришћени за разбијање српског православног корпуса. Данашњи припадници хрватског народа у 80-90% случајева представљају покатоличене и похрваћене потомке Срба Боке Которске, Далмације, Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Беле Крајине (данас Јужна Словенија). Почетком 16. века, већи део припадника српског племена Хрвата (Арвата) напушта просторе између река Купе и Драве и пред турском најездом спас налази на просторима Тирола, франачких кнежевина и Северозападне Француске (Бретања, Галија) где бивају асимилирани.

Порекло и настанак презимена

7


Раздобље од 1000. године пре нове ере па све до 492. године нове ере, представља за Србе време нових сеоба, али и борби против Арамејаца, Елина, Феничана, Халдејаца, Нормана, Монгола, Хуна, Франака и других непријатељски расположених народа. У историји бивају познате (али ретко публиковане) буне, устанци и ратни походи српских војсковођа Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Карана-Македонског, који предузимају мере за обнову, ослобођење и уједињење српских племена. Око 600. године старе ере долази на Апенинском полуострву до јачања Римске државе, која своје "златно доба" доживљава у раздобљу од 100. године пре наше ере па до почетка нове ере тј. до почетка ширења хришћанства. Асимилирајући српско становништво Апенинског полуострва (Етрурце-Расене, Рашане-РацеРете итд.), ширећи се европским, афричким и азијским просторима, Римско царство покорава и бројна српска племена Сербијског (Балканског) полуострва. Доласком Романа (Римљана), друштвени односи и културне прилике бивају битно промењене. Староседелачко српско становништво губи своја родовска обележја, а повлачећи се пред Римљанима на безбедније (планинске) просторе интензивније прелази на бављење сточарством. Римљани намећу робовласничку управу, а делећи територију царства на провинције организују и сеоске и градске општине. Оснивајући многе градове, насељавају их римским војним посадама и административним особљем. Изграђују се мреже путева, мостови, водоводи, развија рударство, а успостављајући

Порекло и настанак презимена

8


правни и управни поредак Римљани до 3. века нове ере у извесној мери романизирају и део староседелачког српског становништва (Цинцари). Овај процес је на Сербијском полуострву био најизраженији на подручјима дуж источних јадранских и јонских обала, Доњег Подунавља, Тракије, Епира, Тесалије и Македоније тј. дуж стратешки важних путева који су водили са запада на исток и обрнуто (виа Апиа, виа Игнатиа, виа Милитарис итд).

Порекло и настанак презимена

9


Већ око 250. године нове ере долази до поделе на Западно и Источно римско царство, да би због упада варварских народа и грађанских ратова унутар царства Западно римско царство изгубило значај. Око 400. године нове ере, проглашавајући хришћанство за државну религију, Источно римско царство - Византија доживљава и свој постепени успон. Преостало романско војничко и административно становништво бива асимилирано од стране локалног српског и елинског становништва. У том периоду, српска племена поново покрећу низ буна и устанака широм Сербијског полуострва. Године 492. нове ере, јавља се нови вођа и владар српских племена - Свевлад или Самовлад (Само), уједно и родоначелник српске династије Свевладовића. Све до 632. године српским племенима управљају чланови ове династије, а по њеном гашењу управу преузима српска династија Дрванић (Дрвенаровић). Ова династија све до 1160. године са више или мање успеха формира државне територије у зависности од развоја догађаја и својих могућности. Родоначелник династије Дрванића био је цар Звонимир, који за своје владавине оснива градове Сербију на реци Бистрици (елински тј. грчки: =бистра река - данас у Грчкој) и Десник на реци Десници (десна притока реке Војуше-Вијуше - данас у Албанији). После цара Звонимира Дрванића (Дрвенаровића), српским племенима управља још 40 владара из ове династије.

Порекло и настанак презимена

10


Због близине трговачко-војних центара: Трикале, Ларисе, Јањине, Средице (грчки:  - латински: Мисолунги), Солуна, Цариграда итд, део српског становништва бива изложено процесу елинизације и романизације. Иако Византијом владају ромејске (романско-елинске) династије Анђела, Палеолога, Кантакузина, Орсинија, Гатилуција итд, већинско становништва чине припадници српских племена.

Порекло и настанак презимена

11


Почетком двадесетих година 11. века, подручјем Дукље (од 13. века Зета), од грчких и латинских историчара бележене као Доцлеа, управља српски кнез Јован Владимир, син Петриславов, унук Хвалимиров, праунук Тугомиров. Седиште поседа под његовом управом налазило се код цркве Свете Пречисте на Скадарском језеру. У сукобу са владарем македонских Срба, кнез Јован Владимир доспева у заточеништво цара Самуила. По женидби царевом ћерком Косаром Јован бива враћен на власт у Дукљи, али му све до погибије од руке Самуиловог братанца Јована Владислава, преостали део живота протиче у тастовој сенци. Ипак, мученичка смрт 22. маја 1016. године у Преспи (данас Царев Двор у БЈР Македонији), чини од њега светитеља чији култ живи до данашњих дана. Мошти Светог Јована Владимира бивају у прошлости неколико пута премештане, да би свој вечни мир нашле у манастиру Светог Јована код Коњуха (данас Схин Гјон код Елбасана - Албанија). По Јовановој смрти, ромејски цар Василије II заузима Зетско Поморје (Нови Епир), област насељену припадницима српских племена Војнића, Јонића (Јончића) и Тољана (Тохоља) са нешто Елина (Грка). Незадовољни ромејском окупацијом, Срби под вођством старешине Тихомира из Белграда (данас Берат у Албанији) године 1040. подижу устанак, а две године касније успевају и да се ослободе. Због нежељеног исхода, тадашња ромејска царица Зое уз помоћ свог љубавника Константина ИX Мономаха предузима мере за повраћај освојених територија. Међутим, кнез Стефан Војислав, брат од стрица Јована Владимира наноси Ромејима тежак

Порекло и настанак презимена

12


пораз који доводи до великих нереда и побуна широм ромејске државе. Један од побуњеника био је и Георгије Манијакус ромејски војни заповедник на Сицилији. Смењен без разлога, креће са својим присталицама са Сицилије за Цариград. Искрцавши се у луци Драч, покушава да за обрачун са Цариградом добије подршку Стефана Војислава у чему не успева. Поред ромејских присталица у редовима Манијакусове војске се налази и део плаћеника, припадника дагестанских племена са планине Кавказ - Гега, Тоска, Лиапа и Шамида. Ови плаћеници нешто раније бивају пребачени са Кавказа на Сицилију. Док већи део плаћеника остаје на Сицилији (касније поромањени), мањи део на челу са Георгијем Манијакусом доживљава пораз код Дојранског језера (данас БЈР Македонија) против јединица лојалних Цариграду. У овој битки гине и Георгије Манијакус, а његове присталице бивају приморане на предају. Том приликом, цариградске власти прихватају оне који се предају, а дагестанске плаћенике протерују назад према Драчу. Немајући другог решења, у немогућности да се врате на Сицилију, ови плаћеници добијају тражену помоћ од српског кнеза Стефана Војислава. Населивши их око места Рабан испод планине Јелице, предела североисточно од града-тврђаве Коњух (Елбасан), кнез им даје у задатак да као чобани снабдевају српске дворове стоком и сточним производима. По месту Рабан од околног српског становништва бивају названи - Рабанаси или Арбанаси, а предео Рабанон или Арбанон. Своју обавезу Рабанаси испуњавају све до доласка Турака на Балкан у 14. веку када се окрећу новом господару. У млетачким (венецијанским) историјским архивима се у том периоду јавља и нови термин - Албаниа (латински: Бела земља).

Порекло и настанак презимена

13


Све до почетка 13. века, облашћу Зетског Поморја (Нови Епир) управљају: син Стефана Војислава Михаило (1050-1081), Бодин (1081-1101), краљ Владимир (11011116), краљ Ђорђе (1116-1131), краљ Градиња (1131-1148), кнез Радослав (1148-1186) и кнез Михаило (1186). Победивши кнеза Михаила, ромејски цар Манојло И Комнен преузима приобални појас, а унутрашње поседе припаја српској држави Десислав-Деса Вукановић - кнез Дукље, Травуније и Захумља. Године 1160. на српску историјску сцену ступа жупан Стеван Немања, родоначелник владарске династије Немањића. У периоду 1331-1355. године, област Зете (раније Дукља) где бораве преци данашњих носилаца презимена Курајица, представља саставни део српске државе цара Душана Стефана Немањића.

Порекло и настанак презимена

14


Душан (1308-1355), син Стефана Уроша III Дечанског, крунисан је од архиепископа Данила II за краља 8. септембра 1331. године у дворцу Сврчин на Косову Пољу, недалеко од данашњег Урошевца. Дворац Сврчин са парохијалном црквом Светог Јована је од стране Турака у 15. веку разрушен до темеља, тако да данас од њега нема никаквих трагова. Остао је само траг у запису. Године 1332. краљ Душан се жени ћерком деспота Страцимира Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра Асена с којом 1336. године добија сина Уроша. У граду Сер (данас у Грчкој), краљ Душан бива проглашен за цара 25. децембра 1345. године, а крунисан у главном граду Скопљу 16. априла 1346. године. Истог дана када је крунисан, његов син Урош бива проглашен за краља. Као припадници староседелачког српског племена Риђани, преци данашњих носилаца презимена Курајица у том периоду бораве на северозападним обронцима планине шевски Лисац у пределу званом шево (К’чево) у Зети. Територију племена Риђана средином 14. века обухватају простори између реке Зете у Оногошком (Никшићком) Пољу, Рудина, Грахова и Кривошија, па све до Лединаца изнад Рисна у бококоторском залеђу. У склопу њихове територије налазио се и предео шево (К’чево), као и делови горњег тока реке Зете јужно од Оногошта (Никшића). Према постојећим историјским подацима, припадници племена Риђана представљају остатке српског становништва из Старог века. Сам назив - шево, представља скраћени облик од пуног

Порекло и настанак презимена

15


назива овог предела - Кучево или К’чево. Стари српски придев - куч, у преводу на савремени српски језик има значење - риђ (Кучево=Риђево, Риђаново). У немачком граду Берлину (Берлин Град - град српске кнегиње Берле), основаном од стране Северних (Лужичких) Срба у старом веку, и данас се може наћи више десетина породица са презименом - Куч (Кутсцх, Кутсцхера, Кутсцхма итд.). Познато је да су изворни Срби у вековима пре наше ере били високог раста, светлог тена и риђе (црвенкасте) или плаве косе, бркова и браде.

Порекло и настанак презимена

16


У средњем веку је постојао обичај, да српске породице за крсну славу узимају светитеља коме је била посвећена црква или манастир под чијом духовном јурисдикцијом (управом) су се налазили простори на којима живе, или према неком дану значајном за породицу или братство. Шивећи у пределу шево (К’чево), преци данашњих носилаца презимена Курајица тако за крсну славу узимају Сабор Светог арханђела Михаила (Аранђеловдан - 21. новембар), а према цркви на шеву посвећеној овом светитељу (срушена од стране Турака године 1714). У том периоду, долазећи у сукоб са ромејским деспотом Никифором II Орсинијем, цар Душан ослобађа старе области Јужне Србије - Македонију, Тесалију и Епир. За намеснике новоослобођених области поставља своје поверенике - полубрата Синишу (Симеона) Немањића у Епиру, а кесара Прељуба Комнена у Тесалији. Источни део Македоније са седиштем у граду-тврђави Сер на управу добија жупан Угљеша Мрњавчевић, централни део са седиштем у граду-тврђави Прилеп његов брат деспот Вукашин, а западни део са седиштем у градутврђави Охрид велики војвода Бранко Младеновић, родоначелник породице Бранковић. Средином 14. века српска средњевековна српска држава достиже свој највећи успон. Међутим, у том периоду долази и до нових значајних промена у држави.

Порекло и настанак презимена

17


Дана 20. децембра 1355. године, цар Душан назван “Силниђ изненада умире и бива сахрањен у својој задужбини - манастиру Светих Арханђела код Призрена. На државном сабору године 1357. његов син Урош бива проглашен за краља. С обзиром на његово неискуство као и због сложености у политичким збивањима после Душанове смрти, цар Урош за савладара добија новог краља - Вукашина Мрњавчевића. Иако је као легитимни владар Урош имао титулу цара, српским земљама практично управља краљ Вукашин.

Порекло и настанак презимена

18


У циљу учвршћивања западних граница државе, краљ Вукашин удаје ћерку Оливеру за намесника Зете и Зетског Поморја - Ђурђа И Балшића (Балашића). Као ћеркин мираз, уз помоћ брата деспота Угљеше и у историји недовољно познатог полубрата војводе Гојка Мрњавчевића обнавља тврђаву Скадар, која нешто касније постаје и седиште властеоске породице Балшић. Први помен Балшића и њиховог родоначелника Балше I, налазимо у повељи цара Уроша издатој 1360. године Дубровачкој Републици. Овом повељом се дубровачким трговцима између осталог дозвољава: "....да греду с тргом и сваком купљом свободно у земљу царства ми и на вјери царства ми да греду на Зету на Балшиће а или на државу кнеза Војислава" (Војиновића). Скромни савремени историјски извори, као и касније историографске мистификације у вези порекла племићке породице Балшић, не говоре са сигурношћу о њиховим ранијим прецима. Многи историчари у својим делима наводе њихово готско, напуљско па чак и провансалско порекло што не одговара чињеничном стању. Према нашим историчарима, Балшићи су били припадници српског сточарског делимично романизираног - “влашкогђ становништва, који као ратници - “пронијариђ успевају да се због својих војничких заслуга пробију у редове српског племства па чак и великаша. Појам - Влах (Валах, Волох, Волос, Валас, Велс, Велес, Балах, Балас, Балак, Балаш, Балох, Балог, Балуг,

Порекло и настанак презимена

19


Булох, Булок итд), на првобитном српском језику означава социјалну категорију становништва које се бавило сточарством као основном делатношћу. У каснијим вековима, Власима бива означено балканско становништво романског порекла. Међутим, многи историчари “заборављајуђ, да је део српског сточарског становништва претходно био романизиран па тек затим проглашен за потомке - “старих Ромејађ. Познато је и у данашње време, да муслиманско становништво Балкана Власима назива хришћане, католици Власима или Влајима називају Србе, а код Срба, Власи или Влауце представљају делимично романизирано српско сточарско становништво Iсточне Србије (Неготинске Крајине) и Баната. Iако у својим домовима говоре такозвани “влашкиђ језик тј. мешавину архаичног српског и латинског језика, ови становници Iсточне Србије носе српска имена и презимена и негују неке српске обичаје из прехришћанских времена (додоле, вучари, коледари итд). У прехришћанско време, односно у време српског многобоштва, поред осталих гајен је и култ бога Велеса или Волоса као заштитника животиња, стада и сточара. У европској историјској литератури ово српско божанство бива бележено и под именима: Влахо, Власиус, Василиус, Благо (благо=стока), Блазиус, Биађо итд. По својој важности, бог Велес је заузимао место одмах иза врховног бога Дајбога или Перуна. У сачуваним писаним документима из средњег века, помен Велеса налазимо и у руском епу "Слово о полку Iгорову" са напоменама о боговима: Дајбогу, Велесу, Световиду, Шиви, Триглаву, Стрибогу, Водену,

Порекло и настанак презимена

20


Седмоглаву, Мокоши, Радгосту, Тројану, Геровиту, Црнбогу, Морани, Погоди, Весни, Лади и другима. У неким областима Русије и данас постоји обичај уношења у шталу иконе Светог Василија, а у циљу оздрављења оболеле стоке (блага). Српско сточарско становништво које се налазило под заштитом бога Велеса временом бива називано - Велеси или Власи, а тим именом околни народи у каснијим вековима називају целокупно српско становништво. Такође је познато да је заштитник града Дубровника и његовог у старо време сточарског окружења и данас Свети Влахо. Широм Балкана се и данас могу срести бројни топоними везани за старо српско божанство: Власотинце, Власина, Стари Влах, Власово, Власинско језеро, Велес (Србија), Велес, Велестово (БЈР Македонија), Волос, Власи (Грчка), Велестово, Влашки До (Црна Гора), Велешевец, Влашићи (Хрватска), Власеница, Влашић (Босна), Влаховићи, Влашка (Херцеговина), Влашка, Влахава (Румунија), Влахње, Влашај (Албанија) итд. Остаци делимично ромејизираног српског становништва на појединим подручјима Балкана бивају називани и: Карагуни (турски: кара гуни=црногуњци), Марангуни (латински: мауро гунио=црногуњци), Мавровци или Мавровунци (латински: мауро вунио= црновунци), Циривири (у Албанији), Аромуни или Цинцари (по петини пореза који су касније као трговци плаћали - цинцарски: цинц=пет), Мауровласи или Морлаци (латински: мауро валахи=Црни власи у Далмацији), Ћићи или Ћирибири (у Iстри), Цице (једнина Цицо - на Кордуну) итд.

Порекло и настанак презимена

21


Придев - црн, везан је за ово сточарско становништво због боје њихове одеће сачињене од вуне (крзна) црноруне овце која се на југу Балкана најчешће гајила. У средњем веку презимена још нису била формирана у данашњем смислу, већ поједине групе становника односно братства носе назив према племену, према области, селу, реци или планини где бораве, према занату или према неком значајнијем родоначелнику породицебратства. Српска групација са Косова Поља, Хвосна (касније Метохија) и Јужне Србије (Македонија, Тесалија, Акарнанија, Етолија, Епир), градила је презимена у виду присвојног придева са наставком на ов, ци, ин, ор, ус и слично, за разлику од рашко-шумадијске и приморске групације где се презимена најчешће завршавају на ић, с тим што се често мењају из генерације у генерацију (син носи презиме изведено од очевог имена). Фиксна презимена су била привилегија властеле. Живећи у пределу шево (Риђево, Риђаново), измешани са такође староседелачким српским становништвом званим - Матаруге (од Грка раније названи =матеос рогалос=дивљи одрпанци), преци данашњих носилаца презимена Курајица се средином 14. века јављају као шевљани или као Риђани, а у зависности од тога да ли су се кретали у околини или на удаљенијим подручјима.

Порекло и настанак презимена

22


У потрази за богатијим пашњацима, српско сточарско становништво зетских (црногорских) простора дуги низ векова преваљује велика растојања и ван својих племенских и родовских граница. Централно место целе области престављао је градтврђава Никшић. Најстарије насеље на месту данашњег града у старом веку бива забележено као Андерево, да би нов назив Оногошт добило почетком 13. века. Кроз Оногошт у коме неки српски владари граде и своје дворце, пролазе дубровачки и бокељски трговци на путу према Пљевљима, континенталној Србији и Цариграду. Iме Никшић добија 1355. године по новоформираном српском племену Никшићи. Према народном предању, на подручју Оногошта и започиње борба за протеривање Ромеја (Византинаца) са ширег подручја Зете. Ову борбу започињу припадници братства Јакичића из места Рубежи источно од Оногошта (Никшића). Седиште заповедника византијске (грчко-романске) посаде налазило се у старом насељу Моштаница западно од Оногошта. У 9. веку на овим просторима и коначно бива укинута византијска управа. Крајем 10. века Оногошт улази у састав требињске државе под управом краља Хвалимира, да би по његовој смрти прешао под управу његових синова Петрислава, Мирослава и Драгомира. Самим Оногоштом за кратко управља средњи син Мирослав, а затим најстарији син Петрислав подручје припаја зетској држави. По његовој смрти наслеђује га син краљ Јован Владимир, зет македонског цара Самуила. У време владавине цара Душана овим подручјем управља Војислава Војиновића хумски кнез, а по његовој смрти управу преузима његова жена Гојислава. У Оногошту цар Урош 1362 године мири

Порекло и настанак презимена

23


породицу Балшић и Дубровчане с једне и Которане и кнеза Војислава Војиновића с друге стране. У периоду 1368-1374. године, подручјем града Никшића управља Војиславов синовац Никола Алтомановић-Војиновић. Шездесетих година 14. века, на просторима Зете започиње успон Балше I и његових синова - Страцимира, Ђурђа I и Балше II Балшића. Према историјским подацима, седиште поседа под управом породице Балшић постаје - градтврђава Скадар. Улазећи у ред више властеле породица Балшић заступа српске интересе у Дубровнику.

Порекло и настанак презимена

24


Године 1371. септембра месеца, долази до једне од пресудних битака по опстанак српске државе, па и нације у целини. У сукобу са турским акинxијама (јуришницима) Лала Шахин-паше на реци Марици код Свиленграда (данас у Бугарској), гину краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњавчевић. Смрћу цара Уроша названог “Нејакиђ исте године и Синише (Симеона) Немањића две године раније, реке избеглица са југа и истока почињу да се сливају ка унутрашњости српске државе. Бавећи се сточарством као основним занимањем, преци данашњих носилаца презимена Курајица - Риђани од 1374. године и даље бораве на подручју шева, тада већ под управом властеоске породице Балшић. I поред легитимних наследника српске царске круне великог војводе Јована Оливера Грчинића и босанског бана Твртка I Котроманића, управу над централним српским територијама преузима кнез Лазар Хребљановић. У циљу стицања јаких савезника, кнез Лазар удаје ћерке Мару, Драгану, Теодору и Јелену за - Вука Бранковића, бугарског цара Iвана Шишмана, Николу II Горјановића (намесника Срема и Мачве) и Ђурђа II Страцимировог Балшића. Iз разлога безбедности српски престо пребацује из Скопља у новосаграђену тврђаву Крушевац. Уз сагласност свог пријатеља и савезника кнеза Лазара (номиналног цара), босански бан Твртко I Котроманић се на Митровдан године 1377. крунише у манастиру Милешева за: “краља Србљем и Босни и Поморју и западним странамђ. Iначе, породица Котроманић је потицала из села Котроман западно од Ужица на данашњој граници Србије и Републике Српске, а својим

Порекло и настанак презимена

25


поседима управљају из града-тврђаве Ходидјед (касније Сарајево). Осамдесетих година 14. века, облашћу Зете управља зет кнеза Лазара - Ђурађ II Страцимиров (Страцимировић) Балшић. Учвршћујући своју територију, Ђурађ обнавља своје трговачке постаје (филијале) у Новом Брду, Звечану, Приштини, Сребреници, Руднику, Брскову итд.

Порекло и настанак презимена

26


Међутим, на Видовдан 28. јуна 1389. године (6897. године по српском рачунању времена), на Косову Пољу долази до пресудне битке против Османлија у којој поред кнеза Лазара гине и већина српске властеле. Због заузетости краља Твртка I Котроманића у борбама са Угрима (Хунгариа=држава Хуна тј. Мађарска) у Далмацији, босанске јединице у Косовској битки предводи војвода Влатко Вуковић Косача (Владета војвода). Породица Косача управља областима Хума, Захумља и Травуније из својих седишта - Благаја на Неретви и Сокола на ушћу река Пиве и Таре (данас Шћепан Поље). Iначе, породица Косача је потицала из села Косач недалеко од Хотче (Фоча - данас Србиње). Поред многих, у Косовској битки учествују и зетске јединице Ђурђа II Страцимировића-Балшића. Осим у јаком предању, у постојећој историјској литератури није потврђено и лично Ђурђево учешће. У сваком случају зетске јединице у Косовској битки предводи један од чланова породице Балшић. Године 1397. у турској тамници у Малој Азији бива удављен војвода Вук Бранковић. Крајем 14. века, нове реке избеглица напуштају своја вековна огњишта Јужне и Старе Србије и пред најездом Османлија крећу ка још донекле безбеднијим просторима Босне, Хума, Захумља, Травуније и како је наш познати научник Јован Цвијић назива - “карсне тврђаве Црне Гоређ (тада Зете). У том периоду, бројне избеглице из Босне, Старе и Јужне Србије на просторима Захумља (касније Херцеговина) и Зете започињу формирање нових српских племена: Wегуша, Цетињана, Бањана, Цуца, Братоножића,

Порекло и настанак презимена

27


Пипера, Куча, Пјешиваца, Бјелопавлића, Васојевића, Пипера, Ровчана, Бјелица, Цеклињана, Дробњака, Озринића, Ћеклића и других. Због притиска многобројних српских избеглица, које и на западним пределима шева започињу формирање новог племена Цуца, преци данашњих Курајица напуштају вековна огњишта. После дужег тражења ново станиште налазе западно од Никшића, а њихово ново станиште-село на северном ободу језера Вртац добија назив - Риђани.

Порекло и настанак презимена

28


Граница између племена Риђана, Цуца и Ораховчана бива установљена на линији Змијско БрдоЂинов До-Доброгорски Крст-Тисовац-Голија-ТроглавБијели Студенац, а у историји бива поменут њихов први значајнији кнез - Сладоје. У првој половини 15. века, Риђани се као племе утврђују и на подручју Грахова и Кривошија између Никшића и бококоторског залеђа, уједно одржавајући тесне трговачке везе са Котором. Почетком 15. века, областима Хума, Захумља и Травуније управља велики војвода Сандаљ Храњић Косача, ожењен године 1411. ћерком кнеза Лазара Хребљановића - Јеленом, удовицом Ђурђа II Страцимировића-Балшића. У том периоду долази до нових историјских промена на Балкану. У циљу очувања централне власти и аутономије државе у смањеним границама, управу над централним српским територијама преузима син кнеза Лазара - деспот Стефан Лазаревић. Из политичких разлога, Стефан удаје најмлађу сестру Оливеру за турског султана Бајазита званог “Јилдиримђ (турски: Муња). И поред тога српски престо пребацује из Крушевца у Београд, а због извесног повезивања са Турцима пада у немилост угарског краља Сигисмунда (Зигмунда) од Луксембурга. У силовитом налету Османлије освајају Тесалију и последњу престоницу Јужне Србије - град-тврђаву Трикалу. Нешто касније падају и градови Јужног Епира и

Порекло и настанак презимена

29


Зетског Поморја (Нови Епир) - Белград (данас Берат у Албанији), Коњух (данас Елбасан у Албанији) и Лесно (данас Лезхе=Qеш у Албанији), а бива опседан и Драч (данас Дурреси у Албанији). Међутим, због угрожености својих источних граница Турци накратко пребацују тежиште ратних операција у Малу Азију. У сукобу са Монголима кана Тимура Ленке (Тамерлана) гине и султан Бајазит.

Порекло и настанак презимена

30


Користећи одсуство јачих турских трупа и превирања на турском двору, као и борбу Бајазитових синова Мусе и Сулејмана за престо, деспот Стефан ојачава српску државу. Из политичких разлога, тадашњи намесник Зете и Зетског Поморја - Балша III Балшић постаје турски вазал, а то остаје све до своје смрти године 1421. на двору свог ујака деспота Стефана Лазаревића у Београду. На историјску сцену Зете ступа властеоска породица Ђурашевић-Црнојевић. У том периоду, преци данашњих носилаца Курајица и даље бораве на својим огњиштима у Риђанима под управом породице Црнојевић. Међутим, године 1427. у месту Главица у Шумадији умире деспот Стефан Лазаревић назван “Високиђ и бива сахрањен у својој задужбини - манастиру Ресава (Манасија). С обзиром да са женом Јеленом Гатилуззи није имао деце, покушава да за свог наследника прогласи ванбрачног сина Јанка (Сибињанин Јанко-Јаносз Хунадy) у чему не успева. За новог деспота бива одређен Стефанов сестрић - Ђурађ Вуков Бранковић. Стефанова престоница Београд пада у угарске руке, а деспот Ђурађ започиње са градњом нове - града Смедерева. На јужном зиду куле у Малом граду биће исписано: “В Христа Бога благоверни деспот Ђурађ господин Србљем и Поморју Зетскому повеленијем јего сазида се град сији в лето 6938ђ (1430). Не сматрајући се обавезним према новом деспоту, Турци крећу у освајање преосталих српских територија.

Порекло и настанак презимена

31


По смрти војводе Сандаља, управу над областима Хума, Захумља и Травуније преузима његов братанац “херцег од Светог Савеђ - Степан Вукчић Косача. Падом “мајке градовађ - Новог Брда 1441., Цариграда 1453., Никшића 1455., Медуна 1457. и Смедерева 1459. године, турски султан Мехмед ИИ звани “ал Фатихђ (турски: Освајач) ломи и последње хришћанске отпоре. Године 1456. умире деспот Ђурађ Бранковић, а десет година касније и херцег Степан Вукчић Косача. Wегови поседи Хум, Захумље и Травунија од краја 15. века у историји добијају јединствен назив - Херцеговина. Године 1463, у турске руке пада Босна, а 1482. и Херцеговина. У том периоду, Славонија, Далмација, Крбаву и Лика доживљавају тешке дане, а око 200.000 Срба из Босне и Старе Србије спас налази преко Саве и Дунава у Угарској. Поред ратних операција, Турци на новоосвојеним територијама уместо српских жупа уводе нове административне јединице: ејалете, нахије, санxаке, кадилуке и xемате, али и нове законе. Према старом турском закону Канун-и-раја (турски: раја = стока тј. збирка закона за немуслиманско становништво) хришћанско становништво је било сведено на најнижи могући цивилизацијски ниво. По уредбама тог закона, хришћани нису смели подизати цркве и манастире, нису смели поправљати куће без посебне дозволе, нису смели производити и продавати вино, нису смели носити крст ван куће, морали су се склањати кад пролазе муслимани, морали су плаћати све врсте харача (пореза)

Порекло и настанак презимена

32


као и “девсирмеђ - данак у крви (описан у делу Иве Андрића) итд. Приликом купљења харача, Турци у српским кућама наплаћују и посебни данак “диспарасиђ, јер су једући домаћинову храну - “тупили зубеђ. Муслимани су могли преоравати хришћанска гробља, кажњавати хришћане без икакве одговорности и слично. У циљу очувања породичних поседа и имовине, најмлађи син херцег Степана Вукчића Косаче - Стеван, прелази у ислам и добија ново име - Ахмед-паша Херцеговић и титулу “беглербег Анадолијеђ. Wегов пример следе и други појединци из властеоских породица: Црнојевић, Котроманић, Видајић, Qубовић, Соколовић, Предојевић, Филиповић, Боровинић итд.

Порекло и настанак презимена

33


Године 1499. у турске руке пада и Зета. Најмлађи син последњег владара Зете Ивана Црнојевића - Станиша, прелази у ислам и добија ново име - Скендер-бег Црнојевић и титулу “санxак-бег Зетеђ. У млетачким (венецијанским) и турским архивима се јављају нови термини - Монтенегро односно Карадаг, а оба назива у преводу на српски језик имају јединствено значење - Црна Гора. Плаћајући повремено харач, преци данашњих носилаца презимена Курајица - Риђани као и остало српско становништво подносе турски зулум. У том периоду, Турци пребацују тежиште ратних операција на север. После победе код Мохача године 1526. освајају и Угарску, а у два наврата бива опседан и Беч (1529 и 1532). Задовољни постигнутим успесима, Турци средином 16. века у време султана Сулејмана званог “Кануниђ (турски: Законодавац), а од хришћана названог “Величанствениђ, према Србима воде нешто блажу политику. Године 1557., султан преко свог повереника Рустем-паше издаје “бератђ (турски: указ) о обнављању Пећке Патријаршије. За првог патријарха бива одређен Макарије Соколовић, рођак тада “трећег везирађ Мехмедпаше Соколовића званог “Сахин јувасиђ (турски: син соколовог гнезда). У периоду 1561-1579. године, Мехмедпаша тада већ “свемоћни велики везирђ даје Србима извесне повластице уз обавезу уважавања правног система Отоманског царства. Многе цркве и манастири бивају обновљени, а оживљава и преписивачка делатност.

Порекло и настанак презимена

34


Бавећи се сточарством и прометом сточних производа у Новском кадилуку (седиште у Грахову), преци данашњих носилаца презимена Курајица - Риђани као и остало српско становништво у том периоду живе у донекле сношљивијим условима. У том периоду се код предака данашњих Курајица јавља и родоначелник породице Никола, а чланови његове породице бивају прозвани - Николићи.

Порекло и настанак презимена

35


Седамдесетих година 16. века Турци пребацују тежиште ратних операција на Медитеран. После жестоких трогодишњих борби и дипломатских активности освајају и Кипар (Кипарски рат 1570-1573), а млетачке и шпанске снаге бивају потиснуте према Кандији (Криту). У овом рату учествује и Мехмед-паша Соколовић. Међутим, већ после његове смрти 1579. године Турци поново пооштравају свој однос према Србима. Не мирећи се са зулумом завојевача, становници херцеговачких и црногорских брда повремено подижу буне и устанке. У историји бива забележен устанак под вођством војводе Грдана Никшића (1595), као и устанак под вођством патријарха Јована (1608). И поред извесних устаничких успеха, турске власти ове покушаје отпора сурово кажњавају. Поред свих недаћа, просторе црногорских брда из правца Скадра захвата велика епидемија куге. У страху пред овом опаком болешћу, хиљаде продица напуштају угрожена подручја и крећу ка донекле безбеднијим просторима бококоторског и дубровачког залеђа, али и Јужне и Источне Херцеговине. Као и у свакој епидемији куге, муслиманско становништво и у овој бива десетковано. Познато је да бацил куге не подноси свињску маст, коју муслимани из верских разлога нису користили. Међутим, свиња на црногорским и херцеговачким брдима бива ретко гајена. Међу бројним породицама које напуштају дојучерашња огњишта налазе се и преци данашњих Курајица - Николићи. Док део риђанских породица

Порекло и настанак презимена

36


остаје (део Николића и Павићевићи), други део креће према Боки Которској (део Сенића и Ђурића). У истом периоду, преци данашњих Курајица - Николићи заједно са другим делом Сенића и Ђурића крећу ка Источној Херцеговини. После мукотрпне сеобе и дужег тражења породице се раздвајају, а преци данашњих Курајица ново станиште налазе у селу Прераца на подручју Билећа.

Порекло и настанак презимена

37


Приликом доласка у село од староседелачких породица по пореклу из Риђана бивају названи Риђушићи, а код родоначелника породице Николића се јавља и надимак - Курајица (Кураица). Нешто касније овај надимак прелази и у функцију презимена. Осећајући се угроженом од могућности нових губитака својих поседа на Медитерану и Далмацији, Млетачка Република (Венеција) прекида дипломатске односе и објављује Турцима рат (Кандијски рат 16451669). У борбама на страни Млечана учествује и бројно српско становништво босанских, херцеговачких и црногорских простора. После овог рата у коме Млечани губе Кандију (Крит), настаје петнаестогодишње затишје. У току ратних збивања, хиљаде српских породица пред турском одмаздом прелазе на територије под млетачком контролом у Приморје (Макарска, Омиш, Сплит, Трогир, Шибеник, Задар и острва). Због губитка великог броја кметова - раје, турске власти попуњавају упражњене просторе новим српским становништвом. Међу пребаченим породицама са подручја Билећа налазе се и преци данашњих носилаца презимена Курајица. Док део породице бива распоређен у село Ходбина на јужном ободу Бишћа (Мостарско Поље), други део седамдесетих година 17. века бива упућен у Западну Босну. Раздвајајући породице, турске власти на тај начин слабе бунтовну природу српског становништва. У великој групи Срба пребаченим у Босанску Крајину на подручје тврђаве Бјелај, налазе се и преци данашњих Курајица. После нове исцрпљујуће

Порекло и настанак презимена

38


сеобе стижу до одредишта. Кулучећи на одржавању путева, турских утврђења и караула и даље подносе турски зулум. Године 1684., Млетачка Република уз помоћ савезника Аустрије објављује Турцима нови рат (Морејски рат). Иако у овом рату губе и Мореју (Пелопонез), Млечани освајају скоро целу Далмацију. У истом периоду аустријске снаге потискују Турке из Поуња и Посавине.

Порекло и настанак презимена

39


После жестоких петнаестогодишњих борби, зараћене стране у Сремским Карловцима склапају мир (1699). Према уредбама мира, већи део Далмације прелази у посед Млечана; Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Угарска, Бачка и Западни Срем у посед Аустрије, а Источни Срем, Банат и територије преко Саве и Дунава и даље остају под турском контролом. У току Морејског рата долази и до велике српске сеобе под вођством патријарха Арсенија III шарнојевића. Око 37.000 породица са око 185.000 чланова пред турском одмаздом спас налази преко Саве и Дунава на територији под аустријском контролом (1690). У току оба рата, млетачке власти уз помоћ котарских ускока (Равни Котари) и њихових сердара и харамбаша: Митровића (Јанка, Вукадина и Стојана), Вука Мандушића, Јована Летице, Јована Крмпотића, Илије Масникосе, Мочивуна (Вука, Милисава и Тодора), Митра и Јована Синобада, Смиљанића (Петра, Илије, Филипа и Смољана), Вукадина Бједова, Ђорђа Нинчевића, Илије Накића, Стевана Суботића-Сорића, Јанковића (Илије, Стојана и Завише) и многих других, пребацују хиљаде Срба (тада званих Морлаци, Рашани, Влаји, ускоци, хајдуци) са територије под турском на територију под млетачком контролом у Далмацију. Још године 1688., српско становништво бјелајског подручја плаћа котарским ускоцима одређену суму новца да их не узнемиравају, а у марту 1692. године и писмено изражавају жељу генералном млетачком провидуру Долфину да буду пребачени на млетачку територију.

Порекло и настанак презимена

40


У једној акцији сердара Завише Јанковића и његових ускока јуна месеца 1692. године, тврђава Бјелај бива разорена, а око 450 српских породица са око 5000 чланова пребачено у Книнску Крајину. Ове породице под вођством харамбаша Павла Ђурића, Николе Пирића и Тодора Зорића бивају распоређене по селима: Зрмања, Плавно, Отон, Калдрма (далматинска), Пађени и Мокро Поље.

Порекло и настанак презимена

41


Поред бројних породица - Алфировића, Бурсаћа, Драгишића, Дубајића, Двокића, Перића, Шакана, Цвијановића, Јанкелића, Јовичића, Јапалака, Пајића, Зорића, Маркелића, Вундука, Бојанића, Русића, Родића, Стојаковића, Ђурића, Торбица, Опачића, Тинтора и других, ново станиште у село Плавно налазе и преци данашњих носилаца презимена Курајица. Из породичних разлога, преци данашњих Курајица мењају крсну славу и уместо Аранђеловдана узимају нову - Стевањдан (9. јануар). Свети првомученик и архиђакон Стефан био је Јеврејин и сродник апостола Павла. Први је од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Зато је и прозван архиђаконом. Својом вером чинио је многа чудеса међу људима, а својим противницима Јеврејима супротсављао се мудрошћу и силом Светог Духа. Оптужен је да је хулио на Бога и на Мојскија, а уз помоћ лажних сведока и осуђен. Светитељ се озарен својом вером обратио народу и говорио о многим доброчинствима која је Бог учинио народу Израиља и назвао их издајницима и крвницима Христовим. Убрзо после тога извели су га из града и каменовали. Међу мучитељима налазио се и његов сродник Савле, касније апостол Павле. Стефанову мученичку погибељ гледала је са неког удаљено места и Пресвета Богородица са Светим Јованом Богословом и усрдно се молила Богу за овог страдалника истине и вере. Тело Светог Стефана кришом је узео и сахранио на свом имању потајни хришћанин и кнез јеврејски Гамалил.

Порекло и настанак презимена

42


Заједно са осталим српским становништвом, преци данашњих носилаца презимена Курајица учествују у завршним борбама у току Морејског рата, као и у протеривању Турака из преосталих источних делова Книнске Крајине који прелазе под управу Млетачке Републике (Мали Морејски рат 1716-1718).

Порекло и настанак презимена

43


У новом аустријско-турском рату (Лаудонов рат 1736-1739), око 25.000 српских породица са око 130.000 чланова под вођством патријарха Арсенија ИВ Јовановића-Шакабенте креће путевима претходника преко Саве и Дунава. Од око 300.000 српских избеглица с краја 17. и почетка 18. века, крајем 20. века у Мађарској бива евидентирано - око 3.500 Срба. Сеобе и даље остају саставни део живота у дугој историји српског народа. Носиоци презимена Курајица (Кураица) су физички средњег раста, темељне грађе. Психолошки припадају динарском типу, ерском варијетету. Од 15. века говоре српски језик, источнохерцеговачки дијалект. Презиме Курајица припада групи деапелативних презимена изведених од “физичке особинеђ тј. надимка родоначелника. Према попису становништва из 1948. године, поред Плавна (22 породице са 126 чланова) презиме Курајица (Кураица) бива евидентирано и у местима: Бротнице код Дубровника, Грбавац код Дубровника (2 породице са 12 чланова), Мартиновићи код Дубровника, Дубровник (4 породице са 10 чланова), Цавтат, Дрниш, Сплит (2 породице са 7 чланова), Шибеник, Загреб, Нови Сад, Сомбор, Кикинда, Београд итд. Преостали део носилаца презимена Курајица (Кураица) са мостарског подручја (Херцеговина) све до

Порекло и настанак презимена

44


1990. године бораве у местима Ходбина и Благај где задржавају крсну славу Аранђеловдан.

Слободан Бурсаћ ономастичар телефон: 011/ 610-413

Порекло и настанак презимена

45


Литература:  М. Динић: Српске земље у средњем веку  А. Веселиновић: Дубровачко мало вијеће о Србији  М. Милојевић: Историја Срба  Р. Михаљчић: Крај српског царства  Б. Димитријевић: Књига о Косову  Р. Самарxић: О великој сеоби Срба  В. Станисављевић-Ракић: Све српске сеобе  Р. Новаковић: Где се налазила Србија од 7. до 12. века  Ј. Дедијер: Херцеговина  Ј. Ередељановић: Стара Црна Гора  Алманах: Срби и православље у Далмацији и Дубровнику  М. Јачов: Срби у млетачко-турским ратовима у 17. веку  Ј. Цвијић: Насеља и порекло становништва  Глас Цркве: Српске славе и обичаји  А. Ивић: Родословне таблице и грбови  В. Казимировић: Корени Срба у Хрватској  М. Бошњак: Крижни пут крајишких Срба  М. Грковић: Наше порекло  М. Нишкановић: Породична предања  Лексик презимена Хрватске (1948 год.)  Ј. Деретић: Серби - народ и раса - Нова Вулгата  О. Луковић-Пјановић: Срби народ најстарији  Р. Новаковић: Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво

Порекло и настанак презимена

46


 С. Васиљев: Словенска митологија  М. Панић-Суреп: Слово о полку Игорову  Ј. Мирољубов-Ј.Вајдерс-Мирољубов: Влес књига

Порекло и настанак презимена

47

ПРЕЗИМЕ КУРАИЦА  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you