Page 1

ПРЕДГОВОР

Музика има мисију не само за мноштва него и за појединце,а њена мисија за појединце је толико нужна и важна, као и њена мисија према мноштвима. Сви проблеми и сви катастрофални резултати које они изазивају долазе због недостатка хармоније. То показује да је склад данас потребнији него икад. Сходно томе, ако музичар то схвати прихватиће га цео свет. Кад један човек учи музику није неопходно да је научи да би био музичар, или да буде извор задовољства и радости својим ближњим.Не, него свирајући, волећи и слушајући музику треба да развије музику у својој личности. Истинска употреба музике је да човек постане музичар у својим мислима,речима и делима. Треба да смо способни да дамо склад за којим душа чезне, и то чезне свакога тренутка. Све трагедије у свету, појединцу мноштву настају због недостатка хармоније, а хармонија се најбоље даје кроз изазивање хармоније у самом животу човека. У току мојих путовања по свету чуо сам музику из многих крајева и увек сам осећао оно урођено пријатељство и братство које постоји у музици. Увек сам осећао велико поштовање према музици према онима који су јој се посветили.Верујем,а док сам живео у Индији све сам се више уверавао сусрећући оне који су се приближили неком савршенству у музици,да не само у музици, него и у самом животу човек може да осети склад који је истинска суштина савршенства. Кад бисмо следили ово начело музике не би било потребе за неком спољном религијом. Једнога дана музика ће бити средство изражавања опште религије. Потребно је још времена,али ће доћи дан када ће музика и њена филозофија бити религија човечанства.

1


Део први

ТАЈНА ЗВУКА Мој јединствни Извор је Звук Потпуни живот из кога је настало све што је чулно,видљиво и појмљиво, и у које временом све поново урања, је тихи, непокретни и вечни живот који суфи називају Зат. Сваки покрет који извире из тог живота је једно треперење и један стваралац. У једном треперењу настаје много треперења. Као што покрет изазива покрет, тако и тихи живот треперења постаје делатан у једном одређеном делу,ствара сваког тренутка све већу делатност таквих треперења и одговорна је за различите нивое постојања. Ми замишљамо да се ти нивои међусобно разликују,али у стварности није могуће да су потрпуно одвојени посебни један од другога. Дејство треперења их ћини да су масивнији и тако се од неба рађа земља. Птичији, биљни, животињски људски свет су постепене промене треперења, а треперења свког нивоа понаособ разликују се у тежини, ширини, дужини, боји, утицају, звуку и ритму. Човек не само што је обликован од трептаја,него живи и креће се у њима, окружују га као што рибу окружује вода садржи их у себи као што језеро садржи воду. Различита расположења, тежње, занимања, успеси и неуспеси, као и сви услови живота зависе од једног одређеног дејства треперења, било да су она мисли, осећања или осећаји. Усмерења дејства треперења је одговорно за шаренило ствари и бића. То трептујуће дејство је основа осећаја и извор сваког задовољства сваког бола-његово одсуство је супротност осећају. Сви осећаји су изазвани једним одређеним дејства треперења. Постоје два вида треперења: танано и масивно,а оба садрже шаренило међустепена-неки постају схвтиви за душу,неки за ум, а неки за очи. Она треперења која схвата душа су треперења осећаја, она која схвата ум су треперења мисли, она која види око су треперења учвршћена својим етеричмим стањем и изменила су се у атоме који чине елементе етра, ваздуха, ватре, воде и земље. Најтананија треперења су неухватљива чак за душу. Сама душа сачињена је од тих треперења, његово дејство чини је свеихсним. Стварање почиње дејством свести које се може назвати треперењем. Свако треперење које полази од свог почетног извора, разликује се само у тону и ритму који је изазван већим или мањим степеном снаге која се налази иза треперења. На нивоу звука, треперење изазива разлику у тону, а у свету атома разлику у боји. Масовним збијањем треперења постају чујна, на сваком кораку ка појављивању умногостручују се, а док напредују-материјализују се. Звук поклања свести 2


сведочанство њеног постојања,иако је у стварности делатни део саме свести оно што се преиначује у звук. Зналац, рекли бисмо, постаје познат себи. Другим речима, свест сведочи сам свој треперења, имају у себи сакеивен звук, као што се огањ крије у кремену сваки атом васионе својим звуком исповеда: ''Мој једини извор је звук''. Ако куцнемо неко чврсто или глуво резонантно тело, оно одговара: ''Ја сам звук''. *** Све постојеће стваари које видимо или чујемо, које схватамо, трепере. Да није треперења драго камење нам неби показивало своју боју и сјај; треперење је оно што чини да се дрвеће развија,да плодови сазревају и да цвеће цвета. Само наше постојање налази се у сагласју са законом треперења, и то не само постојање само физичког тела него и мисли,и чула. Да није треперења лекови и биљке неби имали никаквог утицаја на нас. Ако је могуће да се да једно тумачење еликтризма,било би да се његова тајна налази у треперењима.треперења су настала од њега и стварају еликтризам,еликтризам је сачињен од треперења. Другим речима, онај вид треперења које производи облик то неби могао чинити да не може најпре да створи светлост. Библија алудира на то кад каже да је најпре била светлост, а касније настао свет. Треперења могу бити истовремено схваћена као узрок,и као последица. Треперење изазива покрет, окретање, процесију, али, с друге стране, кружење планета и циркулација крви су они који изазивају треперење. Тако је треперење узрок и последица свега што постоји. То да ли је једна ствар видива или чујна,схватива или несхватива,зависи од брзине треперења. Све што је видиво истовремено је и чујно, и све што је чујно такође је, и видиво. Ако се то не види, то само указује на ограниченост наших органа поимања. Оно што наше физичке очи не могу да виде називамо невидивим. Али, то једноставно значи да није невидиво за нас, а оно је само по себи видиво. Оно што не можемо да чујемо називамо нечујним. Али то једноставно значи да је нечујно за наше уши, а оно је само по себи чујно. Закључак је да свака ствар има свој звук и облик. Ствари које можемо да појмимо,чак и ако нису видиве имају неки облик. И поред тога што немају физички облик, ипак имају неки облик. Иако га наше физичке очи не виде, очи ума могу да га виде и да га познају. Тако се објашњава то што постоје ствари које постају чулне, и ствари које видимо и чујемо. Ради се само о разлици треперења и нивоа на којима постоје треперења. Треперења приморавају живот да узме облик и управо су ти разноврсни степени треперења они који чине облик видивим и појмивим на неки други начин. 3


Оно што знамо у вези са треперењем је само оно што поимамо преко човечијих органа;оно што се креће изван тога не можемо да препознамо као треперење.Али,будући да не постоји друга одговарајућа реч она је и једина којом можемо да се служимо,јер је сама снга оно што ставља сваку ствар у физичко поље и то се наставља на свим другим пољима постојања,стављајући их све у по(крет).То нам,такође,објашњава да је један одређени ниво треперења онај који доноси на земљу ствари унутарњег света,света који постаје појмљив иако је невидљив.А једна промена треперења брише видиве ствари у невидивом свету. Оно што називамо животом и смрћу познато је као постојање у једном одређеном степену треперења.На пример,кад неко каже:''Овај лист је мртав'',оно што га је учинило мртвим је промена треперења.Нема више иста треперења које је имао док се налазио на дрвету.И поред тога није изгубио свја треперења-има их још увек.Тако,сходно треперењима,није мртав –једноставно прешао је у други ритам треперења.Јер да је тај лист мртав,тада биљке неби имале никаквог утицаја на човека кад их користи као лекове. Исто се догађа и са мртвим телом неке животиње или човека.Можемо да кажемо да је живот отишао од њих,али отишао је само живот који ми познајемо.Јер ми познајемо као живот само треперење једног одређеног напонасве друго,изван или испод тог треперења,не пзнајемо као живо. Међутим,нису умрли, настављају да трепере, јер ништа не може да постоји а да не трепери,и ништа да трепери а да није живо у правом смислу речи. Можда ће неко рећи да не постоји покрет у мртвом телу,да не постоји топлота у њему. Али зар ми не користимо мртве рибе и тела убијених животиња као храну? Кад они неби имали неки живот,не бисмо имали користи од употребе истих,чинили би нам зло уместо доброг. То показује да,и поред тога што их називамо мртвима,постоји неки вид живота у њима ида је та промена једноставно ствар напона треперења. Кад један плод иструне, кад један цвет увене,ради се промени треперења. Чудесно је док посматрамо један цвет још у пупољку, и гледамо како сваког дана расте,како другачије трепери свакога тренутка у току дана док не стигне до таквог врхунца да почиње да зрачи рефлектујући Сунце. Осим његове боје и облика, можемо да видимо нешто живо у цвету,нешто што зрачи. То се боље разликује док је цвет још увек на биљци. Касније, кад дође до свог врхунца, почиње да се суши-опет сагласно закону о треперењима. Али чак и кад су његови листови опали и остаје још увек неки вид живота, јер и у сувим листовима руже постоји један мирис, и од свих рузиних листова може да се направи добар лек. Тај лек има одређен утицај на крв,такође храни црева и уопште много је пречишћујући. У медицини старе Грчке руже су коришћене на више начина,јер освежавају крв, а утичу и на јачање. 4


Постоји велика разлика у употреби свежег поврћа и конзервисаног,разлика у њиховим треперењима. Свеже поврће налази се ближе нашем животу,а конзервисано је удаљеније и има мањи утицај на нас. Исто је са сваком ствари. Кад почнемо да гледамо живот из тог угла,видећемо да су рођење и смрт само наше идеје о животу, да не постоји оно што зовемо смрт, да је све живо. Једноставно, мења један вид потчињен закону о треперењима. Разлика у треперењима мртвих и живих тела је разлика у њиховој брзини-то је разлика у ритму.

ЗАКОН РИТМА

Оштро запажање открива да је цела васиона један јединствени механизам који функционише сходно закону ритма. Закон ритма је битан ритам који се крије иза природе. У сагласности управо са тим законом ствара се сваки облик и пројављује свако стање.Стварање,сходно томе,није просто једна појава треперења без иједног циља. Да није ритма,да није закона ритма,не бисмо имали посебне облике и разумљива стања. Не постоји покрет који нема звук,и не постоји звук који нема ритам. Ако желимо да покажемо ритам,није потребно да узмемо диригентску палицу и да ударимо:један-два. Једино јепотребно да направимо покрет руком. Издвојите један и имате два,удвостручите један и постаје два. То показује да у један постоји два-показује да се у двојност долази из једности. Међутим,ако то испитамо из другог угла,видимо да у стварности двојност није ништа друго него јединство,другим речима,два је један. Најзанимљивија тачка оде је то што,док гледамо два,одмах свако од њих узима другачији и посебан положај у нашим очима. То постаје очигледно са мужем и женом,али свака од начих руку има посебну снагу и посебну функцију,а свака нота има посебно место у нашем животу-десна нога јасно се разликује од леве.Такође,и вид оба ока није исти. Једно око је увек боље и јаче од другог или је,бар другачије.Да није разлике међу очима,оне неби биле погодан орган за вид. Да није разлике у снази и моћи између леве и десне стране човека,он неби могао да живи. Управо та разлика изазива двојност,и та двојност одржава ствари у постојању. Најтананији вид те појаве може да се види у музичком ритму. Кад кажемо:''Један-два,један-два'',тад разумемо шта је то што нас чини да нагласимо једно,и шта је то што нас чини исто као један звук,један одраз као нешто што одговара на један. Претпоставите да једноставно говоримо:'''Један-један-једанједан-један'', са истим наглашавањем.То нас неће задовољити. Не осећам никакав ритам док се с један не нагласи и два ,или га било шта у наставку не прати. Тек 5


тада један постаје савршен.Видимо да се исто догађа и у току вежбе ходања која се обавља обема ногама. Ако вежбамо да ходамо једном ногом, видећемо да нешто недостаје од ритма. То показује да је ритам један с(а)кривени закон природе.Излазак и залазак Сунца,пуњење и пражњење Месеца,ритмична промена пуноте мора,годишња доба како одлазе и долазе-све показује један ритам. Ритам чини да птице лете,ритам чини да створења на земљи ходају. Ако заронимо дубоко у науку ритма наћи ћемо да је он тај који приморава једну ствар да постоји на један одређени начин. Ако нацртате троугао,или четвороугао,или петоугао или круг,или ако ономе што цртате дате било који геометријски облик, узрок који се налази иза њега је ритам силе која га је нацртала. Тај ритам је изазвао његово обликовање. Складни облици су израз једног правог ритма,а нескладни изрази једне сметености ритма.Боје као што су плаво и зелено,црвено и жуто,појављују се као посебне и различите због тога што једна одређена боја трепери сагласно једном одређеном ритму,а тај ритам даје бојама њихову појавност која нам дозвољава да их разликујемо. Закон ритма постоји,такође, иза доброг и лошег времена, а утицај доброг или лошег времена на жива бића ствара исти резултат и у њиховом животу. Лепо време дарује један жељени ритам живим бићима, а лоше време изазива нежељену последицу у њиховом здрављу. Сходно томе, не би било претерано да кажемо као стари јогини , да су живот и смрт, као и ограничено време којр раздваја рођење од смрти, испуњење једног одређеног ритма. Ако још дубље проушимо, видећемо да контролом тог ритма, као што су радили стари јогини, можемо да продужимо живот и да га,такође, непознавањем овог ритма можемо скратити. Из ког разлога, дакле, дакле, музика која наглашава ритам ствара у сваком жељу да игра? Чак и коњи почињу да се покрећу у ритму оркестра који свира испред коњице. Чак и најуморнији и најобесхрабренији војници поново налазе храброст док слушају наглашени ритам једног марша који свира војни оркестар. Дете мирује док га мајка благо удара по леђима. Мајка и не знајући инстинктивно даје један ритам дететовом телу. Машући руком дајемо пријатељу један ритам, упркос тузи и очају због растанка, желећи да га држи ритмичним на свим нивоима живота. Често је нечији ритам оно што нас одбија, или привлачи некој особи. Ритмичан човек има смирујући утицај, а аритмичан узнемирава сваког.

6


Зашто ритам има такав утицај на нас? Зато што смо сви ми ритам. Откуцај нашег срца,пулс који куца у зглобу или у нашој глави, наша циркулација, рад читавог механизма нашег тела је ритмичан. Кад је ритам ометен настаје неред и болест, грижа савест, безнађе и разочарење прате прекид ритма. Када овај проблем испитамо симболично, видимо да је наш добитак или губитак, успех или неуспех у великој вези са ритмом који остварујемо циљ у животу. У свим случајевима показује се да,кад човек не узме у обзир ритам, шта год да ради, исправно или погрешно, добро или лоше, погрешан ритам ће учинитида он обавезно не оствари оно што жели. Јер ритам није само један закон коме се потчињава природа, него је нешто што одражава ствари онаквима какве јесу и дарује стварима и бићима снагу да наставе да живе и да напредују. Да би неко спознао ритам треба да развије осећај ритма. С колико га лакоће човек примети када осети мали бол! То показује да човек на основу предосећајапознаје утицај ритма. На пример,понекад апоплексија изазива болест. Али, шта је апоплексија и шта може да ради? То је нешто што зауставља ритам. Ритам преко кога је крв циркулисала прекида се због апоплексије и зато настаје болест. Када је ритам тактичан, одржва ритам у свему што чини, док ће један неуредан човек свагда бити изгубљен, јер не може да успе ни у чему због недостатка ритма. Ритам је једна велика тајна и један осећај који човек треба да развија више него било шта у зивоту. Кад би неко покушао да објасни који је прави ритам рада или одмора, тада би цео Западни начин живота дошао под сумњу јер,кад га испитамо са гледишта ритма и равнотеже, видимо да постоји претерана активност у животу западњака, а то чини сваког човека неприродним. Лоши резултати постају стално видни, али пошто су људи претерано упијени у живот, нису још увек у могућности да схвате у којој мери страдају због тога. Међутим, врло брзо доћи ће тренутак када ће људи који мисле почети да схватају да је тај проблем занемарен претерано дуго. А који је био настанак тог проблема? Живот у антагонизму. Сва несрећа је изазвана антагонизмом. Људи много тога раде не због свог задовољства, или због задовољства Божјег, него да би се такмичили између себе. Закон ритма може се сматрати нечим што управља са четири радње: исправан или погрешан ритам у осећају, исправан или погрешан ритам у мишљењу, исправан или погрешан ритам у говору и исправан или погрешан ритам у делању. Не само мржња, него чак и љубав која се не одржава у ритму-неће успети. Не само једна лоша мисао, него чак и добра- показаће се катастрофалном ако се не обрати пажња на ритам. Не само погрешно дело, него чак и добро ускраћено ритма- показаће се неумесним. 7


Са погрешном особом, шак и ако чинимо оно што је исправно, понекад долази до грешке. То је као кад некоме ко је љут и до малочас се свађао, кажемо:''Погрешио си'''. Говорећи тако нисмо му дали добру мисао, него смо му дали повода да се и са нама свађа. Често човек види како се две особе свађају, трећа долази са налбољим намерама, а онда се оне обе стране усмере на њега и тако дође до тога да се истовремено свађају три особе. Свако поље људског постојања зависи од других поља. На пример, ако тело изгуби свој ритам, нешто погрешно дешава се у уму, ако ум изгуби свој ритам ум се потреса, а ако се ритам душе изгуби тада све иде наопако. Екстремна је изјава да кажемо да је врлина грешников грех, а да је грех врлинског врлина, али то неби било претеривање. Ритам душе је под утицајем ума и делања. Душа нема свој ритам. Будући да је у једном вишем смислу врлина чедна од свих ствари које могу да се одвоје,можда ће неко питати:''Како онда дође до тога да се ритам душе губи?'''Ево како :кад видимо свог пријатеља у великој тузи и ми сами осећамо тугу.То се не дешава зато што ми имамо тугу, осећамо је само зато што нас туга нашег пријатеља прожима.Душа се не потчињава исправном или погрешном ритму, али један исправан или погрешан ритам може да се преломи у души.Кад неко каже нешто ружно, ружно се налази ван њега.Зашто онда осећа грижу савести или непријатност? Зато што се одражава на њему.У трнутку док гледа нешто ружно, то ружно се налази се у његовим очима и уму исто као кад се налазимо пред огледалом- наша слика се не оцртава на огледалу, него се једноставно одражава тамо и биће ту све док ми стојимо пред њим. Тако душа може да осећа несрећу или беду, један погрешан или исправан ритам, али кад се све то удаљи, душа је опет слободна од тога.Ако неко жели да одржи једно савршено стање у животу треба да постане господар ритма. Устројство сваке машине која ради аутоматски урађено је и она наставља да ради сагласно закону ритма, а то је још један доказ чињенице да се целокупни механизам васионе темељи на закону ритма.

АТМОСФЕРА Пулс васионе куца у ритму којим је напуњен и ми то називамо атмосфером. Сама васиона нема атмосферу. Васиона је негативна у смислу да дозвољава свом пулсу да куца у ритму којим је напуњена и,истовремено, позитивна у скислу да, пре или касније, апаорбује и асимилује све. Кад један човек каже да је атмосфера неког места мирна или узбуђујућа то једноставно значи да се отисак неког ко је напунио атмосферу тога места још увек тамо таласа. То показује да је сваки човек један тон, један ритам; један тон који привлачи сваког 8


другог човека у његов интензитет, један ритам који приморава сваког човека да прати исти ритам. Атмосфера може да се јави као: атмосфера присуства и атмосфера одсуства.Атмосфера присуства мења се заједно са променом која са догађа некоме. Кад човек медитира, кад вежба ћутање или мир, атмосфера је умирујућа. Кад је човек немиран, сметен, лошег расположења или усплахирен, атмосфера добија исти ритам. То је зато што се атмосфера састоји од треперења, а животна суштина у њој пуни се једном фреквенцијом треперења која је иста са фреквенцијом особе која се тамо налази. Атмосфера колунеко ствара или оставља на једном месту остаје тамо непромењена, иако временом губи своју животност. Тешко је да поверујемо у то колико времена наставља да пдрхтава атмосфера створена од неког на једном конкретном месту. Она оастаје тамо много дуже него што човек може да замисли. Човек не само што ствара једну атмосферу, него се и једна атмосфера ствара у човеку. Миран човек може да се осећа непријатно када постоји атмосфера усплахирености, а узнемирен човек може да се осећа смиреним у атмосфери спокоја. Онима који могу да је разумеју, атмосфера говори. Може неко да пита како је могуће да један човек чита атмосферу која није ништа друго до треперења , али само разумевање треперења доводи до једног језика, управо као што једном музичару свака нота нешто говори-у његовом уму све је јасно, зна која је то нота, која је жица, која је тема, зна њен осећај, природу, карактер, осећајност, њен утицај. За онога ко није музичар, музика може да буде олакшавајућа, целебна и умирујућа, али за онога који се разуме у музику она је нешто живо, она му говори, његова душа комуницира с њом. На исти начин онај који схвата атмосферу, зна и све у вези с њом. Постоји и један други начин испитивања те теме:сваки човек не само што има свју посебну атмосферу, него и све што осећа, размишља, говори и чини ствара неку атмосферу. Нерасположен човек ће створити атосферу нерсположења, побожан ће створити атмосферу побожности. Певач преко своје песме, свирач преко свирања,играч преко игре, сликар преко сликања, створиће атмосферу која ће изражавати њихова дела.Сваки осећај(хумор, туга,бес, страстчуђење, привлачност, страх,незаинтересованост) показује своју посебну особину у атмосфери коју је створио.Независно од тога шта човек покушава да сакрије, његова ће атмосфера говорити о томе. Нико никада није успео да створи једну лажну атмосферу, односно једну атмосферу која би била другачија од његовог стања.Једном су упитали мог муршида*који је знак светости. Он рече:''Суди о њему не на основу онога што говори, него на основу онога што ради. Осети његову атмосферу и он ће ти рећи да ли је он свет или не''. Људи се 9


међусобно не разликују много по свом физичком изгледу, али је разлика у хоризонтима која обухвата њихова атмофера толико велика да често да не може да постоји никакво поређење и то је тајна која се налази иза личности мудраца, светитеља и пророка, као и иза њиховог дела и утицаја на свет. Будући да треба да постоји нешто на чему одржава свака ствар у васиони, шта је оно што одржава атмосферу у простору? То је просторност. Универзум даје просторност. Другим речима, у универзуму се формира просторност једног елемента невидивог нашим очима, али ипак прилично чврстог, тако да може да чува у себи треперења. То ће бити јасније ако проучимо тајну радиофоније и оптичких варки. Зашто вцетар не разбацује гласове и изговорене речи много километара далеко? Истина је да их таласи ватра преносе са једне одређене даљине, али шта је оно што их одржава? То је просторност која је један танани елеменат који их обухвата и не да им да се расипају и поред тога што их наше уво не чује у простору. Исто се догађа и са појавом оптичке варке. У пустињи човек види неку слику која није ништа друго него одраз на таласима светлости неког предмета који је стваран. Али оно што одражава слику недодирљивом и не да јој да се расипа је просторност која се на санскриту каже акаша. Да ли је атмосфера видива? Било шта што је појмиво, иствремено је и чујно, и видиво у тананијем смислу тих речи. Наше уши можда га не чују, али осећамо да смо то чули.Наше очи можда га не виде, али осећамо то као да смо то видели.Оно што је чујно и видиво је, а оно што је видиво истовремено је и чујно, само је за наша чула невидиво или нечујно.Ако је одређени предмет усмерен према нашем чулу вида,ствара се један утисак на основу тог чула, а чуло нашег слуха не обраћа пажњу на њега.Такође,ако је један предмет усмерен ка нашем чулун слуха,чуло нашег вида неће се тиме занимати.То се догађа пошто оба чула не могу истовремено да проживе нешто у потпуној пуноти. Чак и кад оба чула схватају нешто истовремено, оно што кушају тог тренутка није једно потпуно искуство. Само искуство било чега кроз једно чуло сваки пут је оно што нам даје потпуно задовољство. Али, осим случаја када се нешто осећа потпуно преко два чула, не сматрајте претераним ако кажемо да да чак и оба ока не могу да виде толико пуно као што види једно. Када, желећи да видимо предмет јасније, затворимо једно око видимо га много боље, стичемо једно пуније гледање тога, јер пуније искуство захтева јединствен зрак продора који открива природу, тајну и тајанственост предмета који гледамо.Једно посебно чуло је способно да доживи треперења сагласно својој просторности, а треперења која су усмерена на једно посебно чуло надражују чуло које их искуствује, друга чула искуствују исти предмет или посредно, преко чула које их стварно искуствује.

10


Видива атмосфера назива се аура.Они који не осећају њена треперења понекад је гледају у виду боја и светлости. Постоје потпуно заостали људи који виде ауре иу истог разлога због којих неки њима слични људи комуницирају са духовима, дакле нешто што би у стварности могли да раде само изузетни људи.Али ти људи су такви по својој природи и личе на некога ко никада није упућен у уметност, али ипак слика прекрасне слике. То посоји у њима, то је дар, њихова танана душа и нерв ни систем су осетљиви на танана треперења. Зато се аура може назвати видивом атмосфером, или атмосфером једне видиве ауре.Управо као што различитин степени треперења атмосфере имају један посебан утицај на човека који их прима, тако и разне боје ауре имају свој посебан утицај на оне који виде ауру.Постоје многи који се још увек нису пробудили у схватању атмосфере, у гледању ауре, и поред тога што је можда осећају у дубини свог бића, а не могу то ни да избегну. То нам показује да поатоји један други свет, даље од света које могу да виде наше физичке очи и гласа који могу да чују наше физичке уши, а тај свет није много далеко.Живимо у њему, осећамо га,и под његовим смо утицајем било да то знамо или не.То је свет атмосфере који је тананији од тварнога света, иако је у једном смислу и он тваран. То је нешто што осећамо, нешто што додирује наше тело.Упркос томе што га тело можда не схвата, под његовим је утицајем.Ум то схвата јасније. Ако нас питају ком пољу припада атмосфера, можемо да кажемо само то да је она један мост између тварног и умног поља, да се налази у оба поља.

ПРОСТОРНОСТ

Тана целе креације може да се прати у смислу онога што називамо просторност. На неки начин, рекли бисмо да је просторност јаје творевине. Читава појавност, манифестација нама позната, као и она нама непозната, обликује се у некој просторности. Небо је једна просторност. Просторност је она која ствара једно удубљење у коме деловање постојањакоје све прожима може да створи 11


једну суштину.Све звезде и планете које смо открили, као и оне које требају да буду откривене, шта су?Све су то просторности. А шта садрже? Садрже, свака сагласно својој просторности, све што год је та просторност способна да одражава у себи и да роди.Управо из тог разлога ниједна планета није иста са неком другом, нити је и једна звезда иста са другом. Баш као што је море једна просторност у којој се сва водена бића расђају, живе и умиру,тако је и ваздух једна просторност у којој многа створења живе, крећу се и имају своје постојање, а земња је једна просторност која обухвата у себи бињке,дрвеће, сво различито камење, метале, минерале и друге супстанце које потичу из ње.Свака ствар, камен дрво, плод или цвет једна су просторност у којој може да се образује мирис или нукус. Сходно томе, живо биће је једна просторност, акаша, а човек је једна довршена просторност. Људи у начелу сматрају да акаша значи небо, али у стварности она знасчи све. Тако је свака ствар једна акаша, управо као што су све супстанце једна просторност и као што, сагласно својој природи, производе оно што су одређене да производе. Проучавајући анатомију човек сазнаје да су, сагласно своме устројству, органи чула шупљине.Кад се шупљина зачепи, затвори, иако је ометена на било који начин, онда органи чула не функционишу исправно.Артерије и вене у телу су шупљине кроз које циркулише крв, а кад се те шупљине блокирају, колико год да је тело јако, живот бне може да циркулише и долази до апоплексије и болести. Такође је и крвно зрнце једна шипљина. Ако је отворено, живот улази у њега и човек се осећа здравим. А кад крвна зрнца губе своју шупљост, живот у њима више не функционише и долази до развоја болести сваког вида. Исто се догађа и са порама на кожи. Свака пора је једна шупљина и кад се из неког разлога та шупљина зачепи, тада живот не може тамо да функционише, стаје и појављује се болест. Органи за варење и плућа су шупљине који удишу живот и функционишу сагласно животу који зрачи кроз њих. Кад не раде добро настаје болест и пометња. Такође, постоје интуитивни центри у човековом физичком телу, а сваки центар је једна шупљина. Врло мали број зна за њих, а ти центри су блокирани због изразито материјалистичког начина живота и тако интуитивне способности отупљују. Све мистичне аскезе којих се придржавају зналци, дате су да би се те шупљине отвориле и актривирале, да уђу у поредак, да би човек кроз њих доживео оно што је одређено да доживи. Недостатак ваздуха, енергије и магнетизма блокира те шупљине и центре. На тај начин отупљују интуитивне особине. Тако човек који никад не размишља на ову тему губи своје интуитивне способности. То показује да ако о нечему размишља, онда ствара једну шупљину управо као што бива са далањем и покретом, а кад је покрет тром, кад није енергичан, тада шупљина остаје неупотребљива. 12


Шупљина је она коју душу чини дишом, у супротном – била би дух. На пример, кад Сунце ујутру улази у нашу кућу, светлост која пролази крозбнпрозор биће или четвороугаона, или округла, или троугласта- сходно облику прозора. Сунце није троугласто, ни четвороугласто. Прозор има тај облик. Кажемо да Сунце улази у кућу, али то бисмо могли рећи и другачије. Сунце може да се упореди са духом, а његов улазак креоз прозор који је шупљина која даје троугаони, четвороугаони или било који други облик, може да се назовер душом. Душа се поистовећује са особинама и вредностима зб ог шупљости кроз коју се изражава, у супротном – била би дух. Живот има два дела од којих један постаје прихваћен, а други још увек неприхваћен. Прихваћени део живота је онај који називамо сиштином. Део живота који још увек није прихваћен је онај који називамо празнином. Ако некоме говоримо о кисеонику, он разуме да кисеоник постоји у простору. Али ако му говоримо о празнини- не разуме. Каже:''Шта је то? Треба да буде нешто. Ако моји органи забележе нешто, могу да кажем да је нешто.Ако није нешто, онда не постоји''. Али у стварности, празнина је све и сва. У одређеним периодима историје света човек је открио једну танану супстанцу- атоме и електроне, као и још тананија телашца.Шта следи потом? Потом, кажу, не постоји ништа. Чињеница је да особа жели да појми оно што се зове празнина истим методом којим схвата суштину, а то је некогуће. Сходно томе, колико год да неко напредује у откривању живота, не може да дође до тананије суштине. Овако људи могу да проучавају хиљадама година, можда ће успети да нађу једну тананију суштину, можда чак и једну још кориснију супстанцу, али ће то и даље бити једна суштина, а не једна празнина. Просторност је материја. Није једноставно материја у данашњем смислу речи, јер је у стварности свака појмива ствар материја. Она је супстанца. Чак иако је тананија, ипак је супстанца. Оно што се налази изнад суштине је дух. Дух је одсуство материје, чак и у најтананијем стању. Дух се налази иза тога, па ће тако и најтананија шупљина остати да буде једна супстанца.

*** Долазимо сада до следећег питања: ако сва та појавност потиче из једног извора, једног живота, једног духа, зашто онда постоји једно такво шаренило ствари и бића, а свако од њих је са различитом природом и особинама?

13


Постојен два основна разлога. Један је брзина треперења, а други је смер који узима једна конкретна активност. Да би то било јасније човек може да подели брзину треперења на: спору, умерену и брзу, или по санскриту на:сатва, раџас и тамас. Први степен је креативан у својим резултатима, други је прогресиван, а тре.и разоран. То објашњава узрок смрти, пропадивости и уништења-свако живо биће и сваки предмет трули или умире кад дође до одређене брзине која је разорна. Такође се и, будући да сваки предмет изгледа другачије кад се испитује из различитих углова, свака стваралачка снага пројављује различито кад узме другачији правац. То објашњава зашто је, са малим изузецима, десна рука једног човека јача од леве, и зашто десна нога, а не лева увек има тежњу да се прва покрене. Увек постоји већа снага на десној страни човека од оне на левој. То изазива закон усмерења. Ако је човек леворук, то чини један изузетак, то није природно. Природно је да је десна страна снажнија, а ако је човек леворук то показује да његова десна страна нема одговарајућу енергију. То не значи да је лева страна јача од десне, то једноставно значи да је десна страна ослабела па, сходно томе, лева изгледа јаче од десне. То не значи ни да је човекова позитивна страна лева, а негативна десна. Три ритма мало поменута, могу да се назову и:покретни, уобичајени и неуобичајени. Управо због њих појавност има различите облике, одлике, боје и особине. Ритам који је покретан иде право, ритам који је уобичајен креће се десно и лево формирајући најпре усправну, а касније водоравну линију, а трећи, који је разоран, иде цик-цак или неуобичејено. То може да се види кад човек проучава дисање. Кад се дах креће преко десне ноздрве даје снагу, кад се креће преко леве узима сву снагу, а кад се креће кроз обе ноздрве истовремено- изазива катастрофу. Шта је постојало пре стварања? Је ли било мировање или покрет? Колико може да сазна, наука налази да иза св ега постоји покрет. То је истина, јер оно што зовемо не-покрет у стварности је један неприметан покрет. Управо због тога снагом покрета, треперења, планине могу да постоје, дрваће да живи, људи могу да делају, а животиње да се крећу.Њихово здравље, њихова радост, њихова туга или уништење, све је изазвано једним бржим или споријим кретањем, или једном посебном активношћу тих треперења. И болест и здравље зависе од закона треперења. Један дијамант је сјајан јер трепери. Треперење дијаманта је оно што га чини сјајним. Исто се догађа и са човеком који зрачи и чији ум трепери. Сходно ритму његовог треперења је и његова способност да поима. Увек закључујемо да је бистар онај човек који поима брже, дубље и боље, док је ономе који не зрачи потребно време да би схватио. 14


Тако долазимо до поимања да је цео феномен једна појава шупљине и сагласно тој шупљини, или просторности, формира се све што она садржи. Као што сваки предмет или биће трепери и делује саглсно шупљости, тако су и резултати сагласни са њом. Ми сами смо,такође, акаша и унутар ње прихвамо сазвучје нашег ритма.То сазвучје је као осећај који имамо када смо уморни, забринути, радосни или оснажени.Наша акаша је оно што осећа сва та различита стања, а оно што их изазива је наш ритам. Свака реч која се изговара, сваки чин који се догађа, сваки осећај који се доживљава, негде се записује – није побегао, није се изгубио. Не видимо га , јер није увек записан на тлу. Ако се једна семенка посади у земљу уписује се у тло, пише из њега великим словима објављујући:'''Ја сам стабло крушке'',''Ја сам дрво руже''...Кад се нешто баци у простор, простор га не губи. Прима га, чува и показује онима који стварају једну шупљину у простору и обухватају његов одсјај у тој шупљини. Постоји једна шупљина која је једна свеукупност живота, свака ствар је једна уписујућа шупљина у стварности. Али потом,постоји и једна шупљина која чита, а њу треба да створимо ми сами. Треба да смо способни да створимо једну шупљину да бисмо читали оно што је написано. У Курану се помиње:''Руке њихове ће говорити и ноге њихове ће сведочити о њиховом делима''. Ово значи исто – све се уписује, упросторује. Кад лопов изађе из куће из које је нешто украо, може да ископа рупу, да сакрије оно што је украо, и да се појави ништа не држећи у рукама. Ипак, нешто је записано на његовом лицу у вези са оним што је урадио. Записано је, не може да га избрише, а они који могу да читају, прочитаће. Ништа од оног што говоримо, радимо или размишљамо не губи се, записује се негде – само кад бисмо ми могли да читамо.

15


ЗВУК, БОГ ТВОРАЦ

Светлост од које потиче сваки живот постоји у три вида и пројављује се као:поимање, светлост у апстрактном смислу и сунчева светлост.Активност те исте светлости пројављује се у три различита вида. Први је изазван једном спором и озбиљном активношћу унутар вечне свести, која може да се назове свешћу или поимањем. Поимање постоји чак и кад не постоји ништа што може да буде свесно. Кад пре њега постоји нешто појмиво, тада само поимање постаје свест. Једна нормална активност у светлости поимања изазива светлост у апстрактном смислу у тренутку кад се апстрактни звук преображава у светлост. Та светлост постаје једна бакња за интуитивца који путује према вечном циљу. Иста светлост својом интензивном активношћу појављује се као Сунце. Нико неће лако поверовати да су поимање, апстрактна светлост и Сунце једно те исто, а и језик не долази себи у супротност и када се све три светлости називају увек истом речју светлост. Та три вида једне светлости образују идеју која се налази иза обожења Тројице, и идеју о Тримуртију која је постојала хиљадама година пре хришћанства међу Индијцима, и која показује на три вида Једнога –Једнога које је три. Суштина се развија од једног зрака у једној особи, али чак и пре тога постоји као једно треперење. Човек прихвата као постојеће оно што види, док оно што не види за њега не постоји. Све што схвата , види и осећа је материја, а оно што је извор и узрок свега је дух. Философија облика може да се схвати проучавањем процеса кроз који се невидиви живот појављује као видив. Као што танани таласи треперења производе звук, тако и масивни таласи производе светлост. То је начин на који невидиви , непојмиви и несхвативи живот постепено постаје познат, пошто најпре бива чујан, потом видив, а у њему је порекло и једини извор сваког облика. Сходно томе, Сунце је први облик кога виде очи и у њему је пор4екло и извор свих облика у свету предмета.Зато је оно обожавано од старих народа као Бог и можемо да видимо порекло свих религија у тој мајци – религији.Можемо да изразимо ту филозофију речима Шемс-И- Табриџа:''Кад је Сунце показало своје лице, тада су се појавила лица и облици свих светова. Његова лепота показала је 16


њихову лепоту у његовом сјају.Заблистали су тако преко његових зрака, видели смо их, познали и именовали''.Сви милиони боја у васиони нису ништа друго до различити степени и нијансе светлости, творца свих елемената који је толико лепо украсио небо Сунцем, Месецом, планетама и звездама;светлост је створила копно и море са свим лепотама нижих сфера које су на неким тачкама тамне,на неким светле, а људи су их назвали светлошћу и сенком.Сунце, Месец,планерте и звезде, сјај електризма, нижа светлост петролеја, лампиона,свећа, ћумура, дрвета - све показује Сунце поновљено у различитим облицима.Сунце се одражава на свим стварима било да су мутни шљунак, било сјајни дијаманти, а њихов сјај је аналоган њиховој одражајној способности. То показује да јс светлост један и јединствен извор целокупне креације.Куран каже:''Бог је свтлост неба и земље''', а у Постању читамо:''И рече Бог :нека буде светлост – и би светлост''. Сви облици, на било ком новоу да постоје, образују се по закону сличности.Сваки атом привлачи себи атоме свог елемента:сваки позитиван атом привлачи негативан атом свог елемента, негативан привлачи позитиван , а ипак је свако привлачење различито и посебно. Ти атоми се сједињују и образују један облик. Атоми на апстртактном пољу сјединују се и образују облике светлости и боја:они, као и други различити облици тананијих сила живота, постају видиви за онога ко је интуитиван. Облици умнога поља сачињени су од атома тог поља – ти облици постају видиви за око ума и зову се машта. На физичком пољу тај процес може да се примети у једном опипљивијем облику. Мистик види на апстрактном пољу да у одређеном тренутку доминира један или други елеменат: етер, ваздух, ватра, вода и земља. Сваки елеменат у тананијим снагама живота постаје приметан на основу смера активности и боје, а разни облици светлости показују различиту фреквенцију његове активности. На пример:осећај за хумор развија се у виши хумор, а туга у дубљу тугу. Исто се догађа и са маштом: свако пријатно маштање развија се и шири у још пријатније, а свако ружно маштање постаје ружније и интензивније. Такође, на физичком пољу видимо људе да живе заједно у градовима и селима, али и животиње и птице које живе у стадима и јатима. Угаљ се открива у угљокопу, а злато у златокопу; шуме садрже хиљаде дрвећа, док у пустињи не постоји ниједно. Све то доказује снагу сродства, која спаја и сједињује сродне атоме и од њих прави безбројне облике стварајући тако једну обману пред очима човечанства које на тај начин заборавља један једини извор у изразу тог мноштва. Смер који узима један елемент, да би образовао један облик, зависи од природе његовог дејства. На пример,једно дејство које прати хоризонтални смер показује елемент земље, један силазни смер показује елемент воде, један узлазни смер показује елемент ватре. Дејство које се креће у правцу цик-цак показује елемент ваздуха, а облик који узима етер је нејасан неодређен. Сходно томе, 17


природа свих ствари постаје очита за онога који је интуитиван на основу њиховог облика и вида, и од њихове боје постаје познат елемент: жуто је боја земље, зелено боја воде, црвено боја ватре, плаво боја ваздуха, сиво боја етра. Мешање тих елемената производи боје безбројних тонуса и нијанси, а шаренило боје у природи сведочи о неограниченом животу иза ње. Свака активност треперења производи један звук сагласно свођењу сазвука, сха, и сагласно шупљини калупа у коме се образује облик. То објашњава идеју која се налази иза старог индијског израза нада Брахма, што значи:Звук, Бог Творац. Кроз закон одржавања и уништавања, као и кроз додавање и одузимање, сви разни облици у овом предметном свету се сједињују и преображавају.Једно пажљиво проучавање непрестаног груписања и раздвајања облака у токунеколико минута откриће многе различите облике, а то је кључ за исти процес који може да се уочи у целој природи. Oдржавање и разарање, додавање и одузимање свим облицима, дешавају се под утицајем времена и простора. Потчињен том закону, сваки облик образује се и преображава, јер се суштина разликује сходно дужини, ширини, дубини, висини и облику калупа у коме се образује облик, а особине се образују сходно трагу који се отискује на њему. Потребно је време да настане један мали и нежни зелени лист,па да се промени од зеленог у црвени и жути, а простор је онај који чини воду да је бара,извор, језеро,бујица, река или океан. Несличност карактеристикама разних племена у различитим периодима може да се припише закону простора и времена, заједно са климактолошким и племенским узроцима. Авганистанци личе на становнике Пенџаба, Сенегалци са народом из Мадраса, Арапи имају сличне особине са Персијанцима, а Кинези прилично личе на Јапанце; Тибетанци личе на становнике Бутна,а Бирманци су прилично слични са Сијамцима. Све то показује да је близина замаља у којима живе у великој мери узрок сличности особина. Колико је већа просторна удаљеност, толико су веће разлике међу народима. Сличност у изгледу семена, црва и инсеката објашњава се на исти начин. По правилу, близанци личе међу собом много више него друга деца. Облик зависи углавном од одраза, одржавање Сунца на Месецу је оно што чини да се Месец види округао као Сунце. Сва нижа креација напредује на основу истог закона. Животиње почињу да личе на човека када је у његовом окружењу, и гледају га свакодневно.Човек који чува животиње почиње да личи на њих.Видимо да домар једног генерала има изглед војника, док млада девојка која ради у манастиру често личи на калуђерицу.

18


Пошто су све ствари потчињене промени, ништа није исто као пре један минут, и пореед тога што се промена можда не примећује, јер само једна коначна промена постаје опажена.На једном цвету постоји промена од пупољка до цвета у плоду постоји промена од стања незрелости до зрелости. Чак се и камаење мења, а неко је познато по томе што на њему може да се уочи промена чак и у периоду од 24 часа. Време има велики утицај на све предмете и бића. То се види и на промени од бебе у младића, и од човека средњих година у старца. Зато се на санскриту време зове кала, што значи разарање, уништење, јер ниједна промена није могућа без разарања.Све ствари које данас видимо, вештачке и природне , разлукују се много у облику од оних које су постојале пре неколико хиљада година.То може да се примети не сљамо на плодовима,цветовима, птицама, животињама, него и у људској врсти, јер је временом устројство човековог бића претрпело разне измене. Фигура човека дели се на два дела, а сваки има своје посебне особине. Глава је духовно тело, а њен доњи део је материјално тело. Следствено томе , у поређењу са телом глава има много већи значај па је тако један човек у стању да препозна другог зато што је глава једини карактеристични део човека. Лице изражава природу човека и стање његовог живота, а такође изражава његову прошлост, садашњост и будућност. Кад су питали Пророка да ли лице може да изгири у огњу пакленом, он је одговорио:'Не,лице неће изгорети, јер је Алах рекао: створимо човека по Нашој слици''. Сличност између предмета и бића, као и између животиња и птица, и животиња и људи, може да нам открије много елемената у вези са тасјном њихове природе.Френологија и физиологија су као науке откривене не само на основу испитивања живота људи различитог карактера, него углавном кроз проучавање сличности која постоји између људи и животиња. На пример, особа са особинама тигра имаће господарску природу повезану са самоувереношћу, љутњом и насиљем; особа чије лице личи на коња по природи је послушна, особа чије лице личи на пса имаће тежњу ка свађању, док лице које личи на миша показује плашљивост. Постоје четири извора из којих потиче људско лице и изглед, и због којих се дешавају промене на њима. Ти извори су следећи: урођене особености,утицај наслеђа, утисци из окртужења и, на крају, утицај саме особе – мисли и дела, одећа коју носи, храна коју једе, ваздух који дише и начин на који живи.

19


Што се тиче првог извора, човек не може да чини ништа, јер нема избора. Није било тигрова жеља да се роди као тигар, нити је магарац изабрао да буде магарац, нити је била дететова жеља да се роди као дечак или девојчица. То показује да први извор ловековог изгледа зависи од урођених особености које носи његова душа.Речи никада не могу одговарајуће да изразе мудрост творца који је, не само обликовао и образовао свет, нсго и дао сваком бићу одређени облик који одговара његовим потребама.Животиње хладног појаса имају густо крзно као засштиту од хладноће, животињама тропског појаса дат је један одговарајући облик, морске птице имају одговарајућа крила за море, а птице на копну имају крила која су одговарајућа за копно. Птице и животиње имају облик који одговара условима њиховог живота. Изглед човековог бића показује степен његовог развоја, његову природу, његову прошлост и садашњост, као и његово племе, народ, његово окружење, карактер и судбину. У другом случају човекн наслеђује лепоту или ружноћу од својих предака, али у трећем и четвртом изглед човеков зависи од тога како га он сам образује. Устројство изгледа зависи од равнотеже, исправности живота и од утисака које неко прима, јер сагласно ставу који има према животу свака његова мисао и свсно делање придодаје, удаљава или помера на друго место атоме тела, образујући тако линије и мишиће изгледа и особина. На пример, лице човеково говори о тузи, задовољству, незадовољству, искрености или његовој неискрености, и о свему што се у њему развило. Мишићи главе откривају френологију стање човековог живота. Постоји облик у мисли и осећањима које производи леп или ружан изглед. Природа развоја свих бића,од најнижег до највишег стадијума манифестације, је да се она развијају кроз повезивање с једним савршеним изгледом; животињен које се у свом развоју приближавају човечанству личе на првобитне људе, а животиње које долазе у додир с човеком стичу у свом изгледу особености људског изгледа. То може да се схвати кроз једно пажљиво проучавање особености људи из прошлости и побољшавања која су се десила на њима. Природа стварања је да стално напредује ка лепоти.''Бог је леп ин воли лепоту'', каже Куран. Природа тела је да се улепшава, природа умамје да има лепе мисли, а срце жуди за лепим осећањима. Сходно томе, једно дете би требало да бива све лепше и лепше свакога дана,а незнање има за циљ да стекне веће схватање. Кад развој напредује у супротном смеру то показује да је човек изгубио стазу природног напретка. Постоје два изгледа: природни и вештачки. Други је копија првог.

20


ЗВУК И СВЕТЛОСТ – два вида покрета сједињених кроз склад

Оно до чега наука дође на крају, мистикса зна од почетка сагласно Христовим речима:''Тражите најпре царство Божје, и све ће вам се остало додати''. Кад човек слуша нешто о последњим научним открићима у вези са звуком и бојом, почиње да се изненађује. Каже:''Како? Једно ново откриће! Нешто што раније никада нисмо чули! Нешто потпуно ново!'' Али кад отворите Библију, видите да каже: '' У почетку беше Логос и Бог беше Логос''. Ако отворите још старије текстове Веданте, Читате да је у Творцу постојала реч или треперење. А у Курану пише: '' Прво је била реч' нека буде', па је затим било''.Религије, пророци и мистици који су живели пре неколико хиљада година знали су те ствари. Данас један човек долази с фотографском плочом и каже:''Имам овде једну фотографију звука. То показује колико је важно треперење и његово дејство на плочу''.Али он не схвата да је то нешто што је увек било познато, само што је називано духовним терминима. О ономе што је било речено не размишљамо, оно што се сада говори сматррамо за нешто ново. Али кад схватимо да, као што рече Соломон, ''нема ничег новог под Сунцем'', тада почињемо да уживамо у животу гледајући како се временом сама мудрост открива човеку. Један тржи истину кроз науку, други је траћи кроз религију, неко трећи је налази кроз философију, а неко је на крају открије кроз мистику. На који год начин да човек тражи истину, на крају је налази. Када сам био у Њујорку, представили су ме једном научнику, који је такође био философ, и прво што је рекао о својим достигнућима било је:''Открио сам душу''. То ме је много забавило, јер док су сви списи, мислиоци, мистици и пророци говорили о њој, он сада долази и каже:''Открио сам душу'''. Помислих :''Наравно,то је ново откриће које смо чекали, нечто што раније нисмо знали''. Такав је данас умни став – детињаст. Кад неко гледа у прошлост, садашњост и будућност, схвата да је живот вечан. Оно што може да открије је оно што је одувек откривено од оних који су за тим трагали. Философија или наука, мистика или есотерија, сви су сагласни у једној тачки кад додирују врх свог знања, а та тачка је у томе да је иза целе креације, иза читаве манифестације, ако постоји или ако може да се открије, један тананији траг, живота – покрет, вибрација, треперње. Тај покрет, дакле, има две стране. А то се догађа због тога што смо развили две основне способности: вид и слих. Једна страна је уемерена на слух, друга на вид. Страна покрета или треперења које је усмерено према нашем слуху је она коју зовемо чујном, тј. Звуком. Који је извор свега видивог и свега чујног у стварности? То је покрет, вибрација, треперење – једно те исто. Сходно томе, они

21


који могу да виде, прате боју чак и у ономе што је чујно и што се зове звук, а за оне који могу да слушају, чак је и звук боје чујан. Постји ли нешто што опбједињује те две ствари? Да, постоји. Шта је то? То је склад , хармонија. Не постоји нека посебна боја која је подједнако складна или којој недостае склад, него је она мешавина боја, оквир у коме је, начин на који се расподељује. Сагласно токе има утицаја на онога који гледа. Исто се догађа и са звуком. Не постоји неки звук који је сам складан или нескладан. Оно што ствара склад је однос једнога звука према другоме.Сходно томе, човек не може да каже да је ова или она конкретна ствар склад. Склад је један догађај. Склад је последица односа између боје и боје, између звука и звука, и веза између боје и звука. Најзанимљивијљњ страна тог знања је колико раличито дотичу боје рљазне особе и колико различитих људи уживају у разним звуцима. Колико неко то више проучава, толико открива своју везу са посебним развојем особе. На пример, види да му је на одређеном нивоу развоја симпатична једна одређена боја, а касније губи додир са том бојом. Сходно свом развоју и напретку у животу, човеку почињу више да се свиђа нека друга боја, а то такође зависи и од тога да ли је емотиван, болешљив, романтик, топао или хладан, да ли је симпатичан или асимпатичан. Сходно његовом емотивном стању, исте су и симпатије или асимпатије према бојама.Та чињеница олакшава ономе ко је виделац или познавалац да схвати нечији карактер чак и пре него што види човеково лице, само ако види његову одећу. Склоност према једној одређеној боји открива на шта личи човек икоји су његови укуси. Његова склоност према једном оређеном свету, према посебном драгом камену или украсу, његова склоност према једном одређеном амбијенту у соби, боја зидова и све остало показује каква је та особа и које су њене склоности. Како се неко духовно развија у животу, мењају се и његове склоности према бојама. На сваком кораку према напред човек се мерња, његове идеје о бојама се разликују. Постој е људи којима се свиђају упадљиве боје, а другима, пак , нежне. Разлог је у томе што интензивне боје имају интензивна треперења, док нежне боје имају нежне и складне трептаје. Сходно свом емотивном стању човек бира разне боје. Исто важи и за звук.Свака особа, било да то зна или не зна, има склоност према једном одређеном звуку. То потврђује изреку или веру да ''сваки човек има своју ноту''. Чињеница је да сваки човек има свој звук, звук који је сродан његовом посебном развоју. Даље од свих подела које постоје , као што је: тенор, бас, или баритон, сваки човек има свој посебан тон, особену ноту по којој говори, а та

22


особена нота изражава развој његовог живота, изражава његову душу, стање његових осећања и мисли. Не само што постоји утицај на људе који слушају одређене звукове и гледају одређене боје, него постоји, такође, и утицај на ивотиње. Боје много утичу и делују н сва жива бића: животиње, птице, људе. Иако то не знају, утицај боје функционише у њиховом животу окрећући их према једној или другој тенденцији. У своје време посетио сам кућу која је била издата неком друштву, а један од чланова ми рече:''Велика штета. Од кад см,о изнајмили ову кућу увек постоје несугласице на нашим састанцима''. Ја приметих:''Није ни чудо. Разумем зашто''. Питао је зашто. Одговорих:'' Зидови су црвени и то вам ствара жељу за свађом''. Једна интензивна боја у окружењу ствара вам тенденцију ка свађи,осећања су под утицајем тога и, сигурно, они који имају тежњу ка несугласици, потпомогнути су тиме. Управо са те психолошке стране човек на Истоку среће један стари обочај да се посебне боје бирају за свадбу, а посебне за друге прилике и славља. Све то има један смисао, иза њих постоји један психолошки значај. Пошто боје и звук бивају другачије опажени, а имамо различите осећаје у њима, правимо рљазлику између ивдивих и чујних предмета. Али у стварности има оних који медитирају, који су усредсређују, који се сабирају у себе. Они који откривају извор живота, почињу да гледају како иза пет спољних чула постоји једно скривено, а то чуло је спсобно да чини све што се види да радимо или живимо. Ми разликујемо пет спољних чула. Њих је пет зато што знамо за пет органа чула. Али, у стварности постоји само једно чуло. То чуло је оно које преко пет различитих органа доживљава живот и разликује га у пет различитих видова. Сходно томе, све што је чујно и видиво је једно те исто. На санскриту то чуло се зове пуруша и практи, а суфи користе реч зат и сафит. Манифестована страна зове се сифат, спољна појавност. Управо у том манифестовању као сифат човек види разлку или ралучивање између онога што је видиво и онога што је чујно. У истинском изгледу бића то је једно те исто. Сагласно суфи мистицима, поље постојања на коме је једно те исто зове се зат, односно, оно знање унутарњег бића у коме човек види извор и крај свих ствари. Боја и звук су један језик који може да се разуме не само у спољном животу, него и у унутарњем.За хемичара и физичара боја има велики значај. Колико неко дубље напредује у науци медицине и хемије, толико познаје више вредност боје и схвата да сваки елемент и развој, или промена свакога предмета запажа на основу променер боје. У прошлости лекар је знао да препозна болест 23


на основу боје лица и боје тела. И данас постоје лекари чији је основни метод за препознавање нечије болести управо боја очју, језика, ноката и коже. У свим случајевима боја изражава нечије стање. И на предметима се, такође, њихово стање и промена препознају на основу промена боје. Научници препознају стање оредмета на основу њиховог звука, а псохолози стање људи на основу њиховог гласа. Да ли је човек слаб или јак, какв је његов карактер, које су његове тежње, који став има у односу на живот – све то може да се позна и схвати кроз глас. Боја и звук нусу само језик преко кога неко контактира са спољним животом, него је то и језик преко кога комуницира са унутарњим животом. Можда ће се неко питати како је то могуће. Одговор се налази у одређеним научним експериментима:направљене су специјалне плоче и како човек говори близу једне такве плоче, ствара знакове на њој кроз звук и треперење. Те тачке или знаци образују складне или нескладне облике. Али, сваки појединац од јутра до вечери ствара један невидиви облик у простору оним што говори. Ствара невидива треперења око себе и тако производи једну атмосферу. Неко вам дође у кућу и пре него што проговори, већ вам је досадан и желите да га се ослободите. Пре него што нешто каже или уради, с њим сте већ завршили и желите да оде, јер ствара у својој атмосфери један звук, а тај је звук непријатан. Напротив, кроз човека према коме оећате симпатију, који вас привлачи, чије пријатељство поштујете и за чим присуством чезнете, непрестано се ствара склад који је такође, звук. Ако је то истина, онда су не само спољни знаци чујни и видиви, него је и унутарње стање чујнои видиво. Иако оно није видиво за очи, ни чујно за уши, ипак је видиво и чујно за душу. Кажемо: Осећам његову вибрацију, осећам његово присуство, осећам симпатију(или антипатију) према том човеку''. Постоји неки осећај и тај човек га изазива, а да при томе не каже или не уради ништа. Сходно томе човек чија су треперења порешна, и кад ништа не каже, и кад ништа не уради погрешно, ствара једну погречну атмосферу и ви то видите као грешку. Забавно је кад гледате људе како долазе и како се жале: Ништа нисам рекао, ништа нисам урадио, и опет сам људима антипатичан, и они су против мене!'' Тај човек не схвата да о њему, много јаче што он изговара или ради, говори оно што он јесте, његово биће. То је сам живот који има свој тон , боју, своје треперење – он силно говори. Може неко да упита шта је то и где се налази. Одговор је да се оно што обичан човек познаје у вези са собом тиче само његовог тела. Ако питате некога да вам каже где се он налази, показаће вам руке, дланове, своје тело – даље од тога зна врло мало. Постоји многи који ће вам на питање: Где мислиш да се налазиш у свом телу?'', одговорити:''У мом мозгу''. Људи ограничавају себе на ону малу материјалну област која се зове тело, чинећи тако себе још мањим него што 24


стварно јесу. Истина ја да је човек једно биће са две стране, управо као што линија има две таке. Ако гледате крљајеве два су, а ако гледате линију једна је. Један крај линије је одређен, други крај линије је неодређен. Једна тачка линије је човек, а друга тачка је Бог. Човек заборавља ту тачку и познаје само тачку које је свестан, а управо га свест о ограничености чини још ограниченијим. У супротном, имао би много већа средства да се приближи Неограниченом који се налази у њему, а који је само другикрај исте линије, коју он зове или сматра собом. А кад један мистик говори о самопознању, то не значи да неко зна ког је узраста, колико је добар или лош, или колико је исправан или неисправан. То значи да познаје другфи део свог бића, дубљу, тананију страну. Управо од познања тог бића зависи испуњење живота. Можда ће неко да пита:'' Како може човек томе да се приближи?'' Начин који су нашли они који су тражили истину, који су трагали за Богом, који су хтели да испитују себе, који су хтели да осете живот, један је једноставан начин – начин треперења. Тако су се у старини помоћу звука припремали. Помоћу звука су оживели поново оне мртве атоме које су били умртвљени – радили су помоћу снаге звука. Као што каже Зеб-ун-Ниша:'' Понављај непрестано оно свето име које че те учинити светим''. Индијци су то назвли мантра јога, а суфи то зову вазифа. То је моћ речи која утиче на сваки атом тела чинећи га резонантним, чинећи га средством општења између споњег и унутарњег живота. Оно што неко уочава као прво искуство свог духовног развоја је што почиње да осећа једно општење са живим бићима, него и са животињама, птицама, дрвећем и биљкама. И ви можете данас да разговарате са њима ако се налазите у општењу. Није само старина била благословена древним благословом, данас древни благослов није стари, него нови. То је онај исти који је постојао некада, постоји и постојаће, и ниједна предност није никада ограничена само на један период светске историје. Човек данас има исту привилегију ако схвати да је заиста привилегован. Кад он сам затвара своје срце несуљиво постаје искључив, несумљиво се одсеца од свеукупности манифестације која је једина целина и не дели се. Сам човек раздваја себе, а живот је нераздвојив и неразделив. Оно што човека чини ширим је отворено општење са спољним животом. Тада нико о свом пријатељу не говори:'' Он је мој пријатељ, ја га волим '', него :''Он је ја, волим га''. Када неко дође до те тачке, онда може да каже да је дошао до поимања љубави. Све док говори:'' Осећам симпатију према њемупошто ми је пријатељ'', његова се симпатија није потпуно пробудила. Истинско буђење симпатије догађа се оног дана када неко гледа свог пријатеља и каже да је он то сам. Тада се пробудила симпатија, тада постоји општење у сопству. Људи не изолују себе само од спољњег, него се, такође, изолују и од унутарњег живота који је много важнији.Тај унутарњи део је звук – унутарњи део је светлост. Кад то неко 25


схвати, онда познаје језик неба, језик који изражава прошлост, садашњост и будућност, језик који открива тајну и карактер природе, језик који сталнонприма и даје божанску поруку коју су пророци понекад покушали да открију.

***

Природа креације је удвострученост једног. Та страна удвостручавања је узрок сваке двојности у животу; једна страна је позитивна, друга негативна; једна је изражајна, а друга општећа. Дакле, дух и природа у тој креацији двојности стоје лицем у лице. Прва страна је звук, а наредна је светлост. У тим видовима природе, или општећим видовима, на почетку функционише само светлост, али кад неко иде дубље у креацију тамо постоји звук. У природи која се налази насупрот духу, оно што се манифестује је светлост, или оно што најпре кореспондира је светлост, а друго што ореспондира, оно што дубље дотиче, је звук. Људско тело је носилац духа, једна пуна кола која живе све различите стране креације. То не значи да сви други облици и имена која постоје у свету(нека као предмети, нека као створења) не кореспондирају у изразу духа. У стварности сваки предмет кореспондира са духом и са делом духа који је активан у свим видовима, у свим именима и облицима васионе. У Румијевом делу Маснави, човек чита да су земља, вода, ватра и ваздух у односу на Бога жива бића. Функционишу сагласно Његовој заповести као што је нама јасно да жива бића функционишу по наредбама јадног господара. Ако креација може да се протумачи, може се рећи да су тре фазе звука или треперења које се манифестују на различитим степенима у свим многобројним и различитим облицима живота. Чак је и оно што називамо материјом или супстанцом, све што не изгледа да говори или да звучи, у стварности само треперење. А и лепота целе креације је управо у томе что она функционише на два начина – на један начин се манифестује, а на други је коресподентни калуп. На пример, постоји супстанца, материја, коју можемо да осежамо, да додирујемо. Постоји звук и, постоје уши које могу да чују звук. Постоји светлост , постоји облик, постоје боје и, истовремено, посдтоје очи да их гледају. Оно што зовемо Лепота је склад свега оно што човек живи. У крајњој анализи, шта је музика? Оно што зовемо музика је склад чујних звукова, али у стварности постоји склад у боји, постоји музика у линијама, постоји музика у шуми где се налази разно дрвеће и биље, постоји склад у начину на који су они међу собом еквиваленти. Колико неко шире посматра шрироду, толико она више говори о његовој души. Зашто?Зато што у њој постоји музика. И колико шире 26


постаје човеково схватање живота, што дубље схвата живот, толико више музике може да чује, музика која кореспондира са шитавом васионом.Али оај чије је срце отворено не мора да иде у шуму, јер чак и у мноштву, у гужви, може да нађе музику. Данас су се људске идеје толико промениле због материјализма, да се тешко долази до уочавања личности. Али ако човек проучи људскун природу, види да чак и један пиано са хиљадама октава не може да репродукује богатсво различитости људске природе. Људи се међусобно слажу или не слажу, неки постају пријатељи нљкон првог сусрета, док други чак и после много година не могу да развију пријатељство. Кад би човек могао да види на који звук су фреквентоване разне душе, у којој октави говоре разне особе, које критеријуме имају разни људи! Понекад постоје две особе које се не слажу, а кад дође трећа, све се сједињује. Није ли, можда то природа музике? Колико више неко проучава природу хармоније музике и људску природу, како се људи саглашавају или не саглашавају, како постоје привлачење и одбијање – толико више схвата да је све музика. Али сад треба једна друга тема да буде јасна:човек зна општи свет који види око себе. Многи, кад чују да постоје два света, сматрају да је то бајка. Али, ако неко гледа дубоко у себе видеће да не постоје само два света, него толико много светова да не могу да се изразе. Код просечног човека део његовог постојања који прима у највећој мери је затворен. Оно што зна да се изражава споља и да прима из исте сфере од које он сам може да прими. Рецимо, разлика између једне обичне особе и једне мислеће особе са дубљим схватањем је следећа: кад обичан човек прима једну реч, чује само својим ушима, док мислећи човек прима исту реч дубље, до ума. Иста реч дошла је до ушију једнога и до срца другог. Ако је овај једноставни пример истина, он показује да прва личност живи само утом спољном свету, док друга живи у два света, а трећа личност живи истовремено у много светова.А кад се нерко пита:''Где су ти светови? Налазе се горе на небу, или доле испод земље?'' – одговор је да се сви ти светови налазе на истој тачки на којој се налази и сама та особа. Као што рече један песник:''Срце човеково, кад се прошири постаје веће од свих небеса''. Зато су дубокоумни мислиоци свих времена знали да је једини принцип за буђење живота, принцип пражњења себе. Другим речима, да човек учини себе чистијим и празнијим, е да би сместио сва искуства што је могуће чишће и пуније. Трагедија живота, све туге и болови припадају, углавном, површини живота света. Кад би човек био потпуно пробуђен у животу, кад би могао да општи са животом, кад би могао да схвати живот, тада не би било потребно да тражи чуда, не би било потребно да комуницира са духовима, јер је сваки човек у овом свету једно чудо кад га неко види отвореним очима.

27


Одговарајућу на питање у вези са тим које је искуство оних који се погружавају и додирују унутарње дубине, Хафиз рече:'' Није познато колико је далеко крај, али знам само то да једна музика из даљине стиже до наших ушију''. Музика сфера, сагласно гледишту мистика личи на светионик у лици који се види са мора и који показује да се брод приближава свом циљу. Каквога вида је ова музика? Кад не би било склада у суштини живота, живот не би могао да створи склад у овом свету различитости, а човек не би могао да чезне за нечим што не постоји у његовом духу.Што год да у овом свету изгледа као без склада, то је у стварности ограниченост вида човековог. Колико је шири хоризонт његовог запажања, толико складнији живот ужива. У самим дубинама човековог постојања склад функције читаве васионе сажима се у једну савршену музику. Дакле, музика сфера је музика која је извор креације, музика која постаје чујна кад путујемо према циљу читаве креације, а њу чују и у њој уживају они који додирују саме дубине свог живота.

Део други СКЛАД ЖИВОТА

ИЗГУБЉЕНА РЕЧ

Изгубљена реч је једна симболична фраза мистика који су живели на Истоку, каао и мудраца свих времена. Многе духовне и мистичне школе створене су у покушају схватања овог особеног проблема, али чињеница је да је онај који је решио проблем, у наставку врло мало говорио. На Истоку постоји стара прича у вези са Зидом тајне. Сваки пут кад би се неко успео попети на Зид, видевши шта се налази с друге стране , осмехнуо би се , скочио са њега и никад се виче не би вратио. Људе у тој земљи веома је 28


занимало да сазнају тајну која се налазила иза Зида.Тако су једном човеку који се пео уз Зид, ставили ланце на ноге и држали га да не би могао да скочи. И када се он попео и видео шта је с друге стране, осмехнуо се усхићен виђеним, а онда су га они који су стајали поред основе Зида повукли доле, радознали да сазнају шта има да им каже. Али, на њихову велику жалост, тај човек је изгубио моћ говора. Тајна живота је веома очаравајућа, свака душа је у вези с њом радознала Али,кад неко пожели да објасни тајну живота, речи нису довољне. Постоји много разлога због тог безгласја, због тог ћутања. Први је тај што се човек који је видео с друге стране зида , кад се врати, осећа као да се налази међу децом. Њему ствари којима људи дају велики значај и вредности изгледају бевредне. За њега су истина и чињеница две различите ствари, док су за сваког другог истина и чињеница исто. Следбеници разних вера и религија, они који имају различита мишљења и различите идеје, не слажу се, свађају и деле се међу собом. Можда се свађају и разликују у вези са схватањем истине? Не. Све њихове разлике и несугласице изазване су због рановрсних чињеница које су различите међу собом. Постоји много чињеница, али једна истина; постоји много звезда , али једно Сунце. А кад Сунце излази, звезде бледе. За онога пред којим је изашло Сунце, коме се појавила истина, чињенице имају мали значај. Светлост истине падајући на чињенице чини да оне нестају. Занимљиво је приметити да постоје многи људи који су глувонеми. То показује да су глувост и безгласност повезани и, сагласнонједном одређеном мишљењу, исто је да си глув као и да си нем. То је као две тачке једне линије – кад гледаш тачке кажеш ''глув'' и ''нем'', кад гледаш целу линију видиш да је она једна. На исти начин, мисао и израз су две тачке једне линије. Другим речима, способност говора и чуло слуха су исто. Ако се изгуби једна, губи се и друга. Разлика између науке и мистике веома је нејасна. Једноставно, наука иде до неке даљине, док мистика иде мало даље. Испитујући идеју креације са једног материјалистичког гледишта, научник долази до тачке да призна да постоје одређени елементи који изазивају креацију и образују разне предмете. Кад настави долази до атома, молекула, електрона, а касније до вибрација и тамо стане. Каже да би основа целе креације требало да буде покрет и да је најтананији вид покрета оно што зовемо треперење, вибрација. Сагласно мишљењу мистика, оно што је постојало пре стварања јесте Савршено Биће. Дакле, савршено не у уобичајеном смислу речи, јер ми у свакодневном говору називамо савршенима многе ствари које су ограничене, него у смислу духа речи. Дух појма савршености налази се даље од речи. Под 29


божанском савршеношћу мистик подразумева савршенство лепоте и доброте, мудрости и снаге, савршенство љубави и савршенство мира. Али, истовремено, тамо где постоје очи треба да постоји и један предмет да би га виделе, да би му се дивиле – тако се испуњава циљ очију. Тамо где постоје уши треба да постоји један звук да би се чуо, е да би уживали у лепоти – у томе је испуњење постојања ушију. Тако је Савршено Постојање било нужно да би се појмило само његово савршенство, да створи једну ограничену савршеност свог постојања, а то је успело кад се једно постојање поделило у три вида. То је у стварности тајна која се налази иза тројичности: гледалац, гледање и гледано. Задатак биологије и других наука је да детаљно објасне постепени развој креације. Али обрис који су нам дали мистици свих времена каже да је најпре настало царство минерала, потом биљно, па животињско и, на крају, људско. Учили су нас да је у читавом том процесу развоја постојао један одређенициљ који је водио креацију ка испуњењу одређене намере. Поучавајући, пак, читав процес: минерално, биљно, животињско и људско царство, видеоци су уочили да нешто недостаје, али се појављује како се развој наставља даље. Шта је оно што је недостајало? То је израз и мисао, и то су управо нагласили мистици симболичним изразом ''изгубљена реч''.Шта и је натерало да кажу да се реч изгубила? Управо зато што није постојала реч, постојао је покрет, треперење и постојала је свест у Савршеном Постојању. Камање нија било створено, ни са научног гледишта, пре појављивљња творевине. Прво је дошло треперење, а затим су дошли минерали. Али разлика између мистичног и научног гледишта је следећа: наука каже да се разум развио из минерала прекопостепеног процеса, док мистика каже да је минерал једноставно био један степен разума – најпре је постојао разум, а потом је дошао минерал. Цео процес манифестације наговештава да се иде ка једном те истом циљу. Постоје два приступа отј теми: један каже да ће се планина претворити у вулкан, или да ће дрво једног дана имати плодове и тако се његов циљ испуњава.Други, који је можда тачнији, каже да камење, дрвеће, животиње и човечанство иду ка једном вишем циљу и да цело идење творевине тежи ом циљу. А циљ је тај ка коме иде свака срана творевине? Шта је оно што чекају шуме, дрвеће? Који тренутак? Који циљ? Шта је оно што, осим хране, траже све животиње? Шта је то што даје смисла свакој човековој активности, па га након испуњавања једне вуче ка другој? То је један циљ, али је покривен многим облицима. То је тражење речи, речи која је изгубљена. Колико се више развија творевина, толико је већа њена тежња да чују реч. Као што постоји један постепени двиг*развоја од минералног до људског царства, тако постоји постепени двиг развоја од једног одређеног човековог стадијума до стања савршенства. Шта је то што чини човека да жели да чује реч 30


дивљења, или похвалну реч која га чини задовољним? Шта је то што му прија кад чује глас, реч свог пријатеља? Шта је оно што га очарава у музици, или у поезији и дарује му радост? Иста реч која је изгубљена , која се појављује у разним облицима. Види се да је креација, мислим на материјалну креацију, у почетку нема и глува. А чта је то что осећа бол кад схвата да је глува и нема? То је онај дух савршенства који је био савршен у мисли и изразу. Оно што каже Џелаладин Руми у вези са душом у Маснавију објашњава основну трагедију живота: и поред тога што сваки човек , свака душа трпи бол до једног одређеног степена, а свака ће душа другачије описати узрок бола, ипак испод ових различитих узрока постоји један узрок, а тај узрок је заробљеност душе, у ствари она реч која је изгубљена. Душе на разним нивоима развоја покушавају да потраже ту изгубљену реч на начин на који уобичајено траже. Измишљени су начини за тражење те речи: исправни и погрешни, грешни и врлински. Зато је мудар човек стрпљив према свима, јер види да свака душа има свој начин да прати свој циљ. Али у испуњењу свих ти циљева постоји врхунски циљ, а он је проналажење изгубљене речи. Ипак, ниједна душа неће наћи задовољство ако не дотакне оно савршенство о коме говори Библија:'' Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески''. Другим речима, то значи да је дух самога Бога прошао кроз разне фазе желећи да појми то савршенство. И поред тога што је то савршенство ограничено у поређењу са савршенством Бића Божјег, ипак је појмљиво. Задовољство се налази у томе. Које објашњење тог савршенства може да се да? Шта је оно? Какав вид искуства представља? То савршенство је оно што речи никада не могу да изразе, осим ако кажемо да се очи душе отварају и да са свих страна изгубљена реч долази у уши душе. Песници Истока су је представили лепим сликама у причама, као што је она о рами и Сити. Описали су радост тог савршенства као радост заљубљеног који поново налази изгубљену вољену. Али ниједна слика не може боље да изрази ту иодеју од слике човека који је изгубио своју душу, а онда поново налази.

31


МУЗИКА СФЕРА

Овим насловом не желим да охрабрим ничије сујеверје или неку идеју која ћед привући људе на простор радозналости.Циљ ми је да скренем пажњу онима који траже истину према закону музике који функционише у целој васиони а који се зове и закон живота, односно осећај аналогије, закон хармоније , закон који изазива равнотежу, закон који се крије иза свих видова живота, закон који одржава универзум недирнутим и остварује судбину целе васионе испуњавајући свој циљ. Постоје многи у свету који траже чуда, а ипак колико чуда човек не може да примети у овом свету, а сва су она потпуно очигледна! Колико човек дубље истражује живот, толико се живот шире отвара пред њим и свакога тренутка пуни се чудима и блиста славом. Oно што, у нашем свакодневном говору, зовемо музика просто је минијатура, коју може да појми наш разум оне музике или хармоније читавог универзума која функционише иза свега,а која је извор и порекло природе. Управо због тога су мудри свих епоха сматрали музику за свештену уметност, јер у музици виделац може да види слику целога универзума, а мудар може да протумачи тајну и природу функционисања читавог универзума. Ово није нека нова идеја, али је истовремено увек нова. Ништа није толико старо као истина и, истовремено, ништа није толико ново. То је жеља човекова да тражи нешто традиционално, нешто изворно и нешто ново. Све ове тежње могу да се задовоље познањем истине. Сверелигије уче да је почетак целокупне креације звук.Несумњиво, начин на који у нашем свакодневном говору користимо ту реч је једна ограниченост онога звука којег списи подразумевају. Језик се бави стварима које се упоређују , али оно што не може да се упореди нема имена. Истина је оно што никада не може да се изрекне и, што су рекли мудри људи свих епоха, оно што су покушали да изразе што је могуће боље, иако су врло мало успели у томе. Музика васионе је полеђина мале слике коју зовемо музика. Наш осећај музике, то што нас музика привлачи, показује да постоји музика у дубинама нашег бића. Музика се налази иза функционисања целе васионе. Она је не само највечи објективни циљ нљшег живота , него је сам живот. Хафиз, велики и изузетни суфи песник из Персије, пише:'' Многи кажу да је живот ушао у човеково тело помоћу музике, а истина је да је сам живот музика''. Због чега је он рекао тако нешто? 32


Говорио је о једином миту који постоји на Истоку. По тој причи бог је створио једну статуу од глине, која је имала Његов лик и тражио је од душе да уђе у њу. Али, душаје одбила дас буде заробљена, јер је њена природа да слободно лети, а не да ограничена и везана за једну тачку . Душа никако није хтела да уђе у тај затвор. Тада је Бог затражио од анђела да свирају музику . Чим су анђели засвирали , душа је била дирнута до екстазе. Иступила је из себе, ушла је у тело да би ту музикун учинила чистијом у својим ушима. Прича се да је Хафиз рекао:''Људи кажу да је душа, чим је чула ону песму , ушла у тело, али у стварности сама душа била је песма!'' Ово је један много леп мит и много је лепа његова тајна. Тумачење нам објашњава два велика закона. Један, да је слобода природа душе и да је за душу највећа трагеидја одсуство те слободе која припада њеној првотној природи. Следеће открива да је једини разлог због кога је душа ушла у тело од земље или материје био да би осетила музику живота, и да би ут музику учинила чисотм у својим ушима. Кад сажмемо те две велике тајне, на ум нам долази и трећа која је тајна свих тајни. Она гласи: неограничени део нас постаје ограничен и приземљен с циљем да учини разумљивијим овај спољни живот. Следствено томе, постоји један губитак и један добитак. Губитак је изгубљена слобода, а добитак је искуство живота које се потпуно задобија доласком у овај ограничени живот кога ми називамо човековим животом. Осећамо привлачност према музици јер је цело наше биће музика: наш ум и наше тело, природа у којој живимо, природа која нас је створила, све што се налази испод и око нас – све је музика. Ми смо близу те музике. Живимо крећемо се и постојимо у музици. Сходно томе, музика нас занима, привлаши нашу пажњу и дарује нам задовољство јер одговара ритму и тону који одржавају нетакнутим механизам целокупног нашег постојања. Оно што нам чини задовољство у било којој музици, у цртању, сликарству, вајарству, архитектури, гравирању или поезији, је хармонија која постоји иза њих – музика. Оно на шта нас подсећа поезија је музика, ртитам поезије или склад идеја и израза. Такође, у сликарству и цртању наш осећај пропорције и склада је оно што нам даје пријатност коју осећамо кад се дивимо уметности. Оно нас очарава кад се налазимо у природи је музика природе, а она је много савршенија од оне уметничке. Имамо осећај уздизања док идемо крозб шуму игледамо биљке, док стојимо поред неког потока који има свој ритам , свој тон и хармонију. Повијање грана у шуми, подизање и спуштање таласа – све има своју музику. И кад сабрано размишљамо и постајемо једно с природом, наше срце се отвара њеној музици.

33


Kaжемо да се радујемо природи. Али шта се налази у природи, па се радујемо томе? Музика. Нешто у нама такнуто је ритмичним покретом, савршеном хармонијом коју тако ретко срећемо у нашем ( не) природном животу. То уздиже човека и чини да он осећа да је природа истински храм, истинска религија. Ако неко у у природи стане макар један тренутак отвореног срца и усклади се са њом, тај ће тренутак бити као да је трајао цео живот. Кад човек посматра васиону, кретања звезда и планета, закон треперења и ритма, све савршено и непромењено , схвата да космички систем функционише помоћу закона музике, закона хармоније. Сваки пут кад је у космичком систему хармонија на неки начин одсутна, онда се догаћа једна аналогна катастрофа у свету и њен се утицај види у многим катастрофалним силама које се тамо манифестују.Сума астролошког закона , магијска наука и мистика која је иза њега, базирају се на музици. Зато је сав живот најпросветљенијих душа које су живеле у свету, као што су ршији* у Индији, била музика. Од микроскопске музике коју ми схватамо, они су своје поимање и доживљај проширили до васионске музике и на тај начин били у стању да надахну. Онај који прима кључ за функционисање живота је онај који постаје виделац – онај који има надахнуће. Он је онај коме ће доћи откровења зато што тада његов језик постаје музика. Сваки човек који нам долази, сваки предмет који гледамо, је откровењски. На који начин? Прича нам о свом карактеру, природи и о својој тајни. Сваки нам човек објашњава свој Садржај. На који начин? У виду музике, само ако можемо да је чујемо. Постоји и један други језик : ритам и тон. Чујемо га, али не својим ушима. Пријатељски настројен човек изражава склад у гласу, у својим речима, у својим покретима и понашању. Непријатељски настројена особа ће својим покретима , погледом и изразом, и свим осталим показиватии несклад, дисхармонију, ако човек може да је види. Имао сам једног пријатеља у Индији који се много лако љутио. Понекад, кад би ме посећивао, говорио сам му:'''Јеси ли се данас љутио?'' ''Како знаш да сам се данас љутио?'' питао би ме он.'' Твој турбан ми то каже. Погрешан начин на који си везао свој турбан, показује дисхармонију''. Сама човекова дела показују један дисхармоничан или хармоничан став. Постоје многе ствари које човек може да разуме на основу графичког карактера, али основни елеменат приликом читања графичког карактера су хармонични или дисхармонични завијуци. Скоро да вам говоре и причају о расположењу човека који их је писао. Графички карактер открива нам степен развоја особе која пише, њен став према животу, њен карактер и расположење у тренутку писања. Нема потребе да читате цело писмо. Довољно је да само видите графички карактер, па

34


ће вам линије и завијуци, ако сте у стању да их разумете, показати да ли је особа хармонична или дисхармонична. То можете да видите на сваком бићу, а ко са дубоким увидом посматра унутар природе ствари – може да чита чак и на једном дрвету. Аналогно његовом плоду или цветовима, човек открива коју музику дрво изражава. На основу нечијег става јасно је да ли ће бити ваш пријатељ, или непријатељ. Чак није потребно да чекате. Већ на први поглед можете да видите да ли је његов став пријатељски или не, јер је сваки човек музика, вечна музика која се наставља дању и ноћу, а ваша интуиција може да чује ту музику. То је разлог због ког нас неко привлачи, а неко одбија. То је због музике коју изражава – цела његова атмосфера напуњена је њоме. Постоји прича о Омару, познатом калифу из Арабије.Неки незнанац је хтео да га убије. Чуо је да Омар, иако цар, не живи у двору, него више времена проводи у природи. То га је радовало јер му је олакшавало испуњење циља. Али, приближавајући се месту где је Омар седео, он се све више и више колебао. На крају је бацио нож из руке и рекао:'' Не могу да ти наудим. Реци ми којом ме силом спречаваш да остварим циљ због кога сам дошао?'' ''Мојим сједињењем с Богом'' одговори Омар Шта је подразумевао Омар под '' сједињењем с Богом''? Подразумевао је да је био усклађен и ојачан Бесконачним, био је у складу са целом васионом. Другим речима, Омар је био пријемник музике целе васионе. Велика лепота личности свих светитеља, свих времена, произилази из њиховог општења с музиком Бића. Ту је тајна њихове способности да буду пријатељи и својим најгорим непријатељима. Али то није само снага светитеља. То се пројављује у сваком човеку, у већој или мањој мери. Свако показује хармонију или дисхармонију сходно томе колико је пријемчив за музику васионе. Уколико је више отворен према свему лепом и складном, толико је више његов живот усклађен са васионском хармонијом и толико ће више да показује пријатељски став према свакоме кога среће. Сама његова атмосфера ће стварати музику око њега. Разлика између материјалног и духовног погледа је у томе што материјални поглед види материју као прву ствар и сматра да су се разум, лепота и све остало развили из ње. Супротно томе, духовни поглед види прво разум и лепоту, и да из њих потиче све што постоји. С духовне тачке видимо да је оно што последње долази, у ствари прво. Сходно томе, у суштини целокупног постојања , као основа свега што постоји, налази се музика. Неко може да схвати да у суштини семенке једне руже постоји сама ружа, њен мирис, изглед, лепота и, иако на крају може да се не пројави – ипак постоји. Онај ко се усклађује не само 35


спољним, него и са унутарњим постојањем, суштином свих ствари, стиче увид у суштину целокупног постојања и зато може на истом степену да нађе и да окуси чак и у семену мирис и лепоту коју воли на ружи. Највећа грешка наше епохе је хиперактивност, па је човеку остало врло мало времена за спокојство. А спокој је тајна сваке усредсређености и медитације, тајна усклађивања с оном страном живота која је суштина свих ствари. Када неко није навикао да се примири, онда не зна шта се налази иза његовог бића. То стање се доживљава најпре примером тела и ума кроз прочишћење. Истанчавајући своја чула, човек је способан да своју душу усклади са свеукупним постојањем. Изгледа сложено, али је ипак једноставно. У живботу, кад је неко отворен према свом блиском пријатељу, зна много о њему. То је једноставно ствар отворености срца, поистовећивања са пријатељем. Знамо његове мане и врлине, али, такође, знамо како да доживимо и да се радујемо пријатељству. Где постоји мржња, предрасуда и огорченост тамо постоји губитак разумевања. Што је човек дубљи, толико више пријатеља има. Ситност, ускост, недостатак духовног развоја је оно што човека чини искључивим, удаљеним, другачијим од других. Осећа се вишим, већим, бољим од других – види се да је пријатељски став изгубљен. На тај начин се одсеца од других и у отме се налази његова трагедија. Такав човек никада није срећан. Срећан је онај који је спреман да буде пријатељ са свима. Његов став према животу је пријатељски. Он је пријатељски расположен не само према људима, него и према предметима, и према ситуацијама.

ГЛАС

Глас не само што изражава човеков карактер, него је и израз његовог духа. Глас је не само чујан, него и видив. Онима који могу да га виде, глас прави отиске на етеричним сферама, отиске који се могу назвати чујним, али су истовремено видиви. На свим пољима глас ствара један отисак, па ће научници који су експериментисали са гласом и добили његове отиске на плочама, једног 36


дана открити да је отисак гласа живљи, и дубљи, и да има много већег утицаја од било ког другог звука. Можда су други звукови јачи од гласа, али ниједан звук не може да буде живљи. Знајући то, стари Индуси су говорили да је певање прва уметност, свирање инструмента друга, време трећа уметност, а све три заједно образују музику. Откривши да преко различитих видова музике човек стиче духовност много брже од било ког другог начина, Индуси су открили да је најкраћи пут за достизање духовних висина кроз песму. Зато су највећи ршији Индуси били певачи, као што су Нарада и Тумбара. Нарада је надахнуо Валмакија који је записао најважније индијске епове Рамајану и Махабхарату. Постоје три основне врсте гласова: глас џелал, глас џемал и глас кемал. Глас џелал показује снагу, џемал лепоту, а глас кемал показује мудрост. Ако у свакодневном животу пажљиво посматрате, приметићете да вам неко, још пре него што заврши реченицу , смета не због онога што је рекао, него због његовог гласа. Приметићете, такође, можда не сваког дана него понекад, да сте чули некога ко је нешто само једном изговорио, а ипак се тога увек сећате и то вам свагда даје једно лепо осећање које је увек умирујуће, целебно, узвишујуће, надахњујуће. Лекар који долази да посети болесника може да га уплаши и да га разболи још више ако његов глас није хармоничан, док други лекарсвојим гласом може тако да утиче на болесника да се он чак и пре него што му да лек , већ осећа боље. Лекар даје лек, али оно што је важмо је његов глас који долази до болесника. Зар нису људи у историји човечанствапрелазили хиљаде километара са снагом и силом, не знајући при том куда иду и шта треба да сретну, слушајући једноставно глас командујућег :''Напред, марш!'' Тада су страх и агонија нестајали, а долазили су им храброст и сила смо док су настављали да ходају. А зар нисте чули за команданте који су војницима давали наредбу : ''Пали!'', а војници би се окренули назад и пуцали у њих? И томе је узрок глас. Сходно томе, глас је као вино, или најгоре пиће. Може да буде најбоље вино, или најгоре пиће. Може да учини човека болесним, или може да га уздигне. Прича се да је Тансен, највећи певач Индије, чинио чуда певајући. Тансен је био јогин , јогин песме и владао је звуком. Зато је звук његовог гласа постао жив, а пошто је свој глас учинио живим, шта год да је хтео – дешавало се. Врло је мали број љиди у свету који знају до ког степена могу бити изазване појаве преко силе гласа. Ако постоји неки истински траг чуда, појава чудеснога, онда је то глас. Постоји пет квалитета гласа који су у вези са посебним карактером човека. Земаљски квалитет гласа носи наду, охрабрује, заводи. Водени квалитет је опијајући , умирујући, исцељујући и уздижући. Ватрени квалитет је упечатљив, узбуђујучи, очаравајући, застрашујући и, истовремено, разбуђујући. Врло често се 37


упозорење даје гласом ватреног квалитета. '' Огњени језици'' који се помињу у Новом Завету, показују глас и речи који су били упозорење на долазрћу опасност, упозорење да се људи пробуде из свог сна, да се разбуде у једној већој, вишој свести. Постоји и ваздушни квалитет гласа, који је узвишујући , који људе преноси далеко са нивоа земље. Етерични квалитет гласа је надахњујући, исцељујући, умирујучи, усклађујући, убеђујући, привлачан и, истовремено, најопијајући. У сваком гласу : џелалу, џемалу или кемалу, доминира неки од тих пет квалитета и сагласно њему даје један резултат. Најзадивљујућа ствар у проучавању гласа је то што на основу гласа можете да разумете стадијум посебног развоја човека. Нема потребе да човека видите, сам његов глас ће вам опткрити колико је развијен. Нема сумње да човеков карактер постаје очигледан у његовом гласу. У сваком човековом узрасту (од бебе, преко детета и младића, до старца) тон гласа се мења. Зрео узраст је један израз свега што је човек задобио и тако је глас, такође, показатељ његовог развоја. У човековом животу, као и у било чему другом, долази до промене у његовом гласу на сваком стадијуму ка духовном развоју. Свако искуство у животу је једно посвећење. Чак и у световном животу човек напредује и то искуство мења његов глас. Постоји једна друга задивљујућа ствар у науци огласу: срећан човек има другачији глас од несрећног . Ако сакупите пет људи који су стварно много срећни и чујете њихов глас, видећете колико је велика разлика између њихових гласова и уобичајеног гласа. Кад упоредите глас значајних људи , независно од области којом се баве, са гласом других људи, видећете да постоји једна разлика. Али то се тиче само гласа говора. У певању су ствари потпуно другачије, јер је данас уметност певања постала највештачкија што може да буде. Данас је људима једина идеја да школују свој глас и да га направе да он буде другачији од природног. Школовбање глас нема за циљ да развије све што је у њему природно, него углавном тежи да га одведе у нешто што њему није природно. Дакле , кад један човек пева сагласно данашњем методу, његов глас неће бити његов. Може да има велики усперх, може да га слуша хиљаде људи, али истовремено не пева својим природним гласом и не можете да нађете стадијум развоја у његовом гласу. Човеков прави карактер треба да се открије у гласу његовог говора. Tрећа ствар коју треба схватити су мекота и снага гласа. Понекад је глас мекши, а понекад снажнији. То показује физичко стањењ духа у конкретном тренутку, јер је понекад дух нежнији, а са нежношћу духа глас постаје мекши. Некад је дух строжи и онда глас постаје чврст. Желећи да укорите некога, нема 38


потребе да бирате строг глас, он постаје строг сам по себи.Кад хоћете да утешите некога , да изразите благодарност , љубав, оданост и наклоност нема потребе да свој глас умекшавате, глас постаје мекан и пре него што то схватите, чак и пре него што о томе размишљате. То показује да је глас један израз духа. Ако је дух нежан – глас је мекан, ако је дух строг – глас је чврст, ако је дух крепак – тада и глас има снагу, ако је дух изгубио свој жар – онда глас губи своју снагу. Надахнуће изабира свој глас. Кад један говорник треба да промени свој глас аналогно просторији у којој беседи, тада се надахнуће губи, јер када надахнуће почиње да осећа да '' глас није мој '',онда не долази. У том случају беседник треба да се бори дупло: једна је борба што треба да беседи без надахнућа, а друга да га сви присутни чују. Тако нешто не може да се постигне. Данас је развијен један нови метод који се зове артикулација. Онај ко је научио јасан изговор може да виче као десеторо људи и сви ће га сматрати чудесним. Али какав утисак изазива? Никакав. Такође, беседник који двадесет пута повиси свој глас, добар је за трговину и пијац, али кад дођеко до самог живота, да разговара и беседи са пријатељима, ствар се разликује. Постоји велика психолошка разлика у томе да лио неко говори једном или већем броју лица, јер има свој ехо у људима. Ниједна реч која се изговара, не губи се никада. Остаје и трепери , а трепери сходно духу који је увела у себе. Ако неко прави свој глас вештачки да би убедио друге, то једноставно значи да није искрен у свомдуху. А тако ништа не може да се деси. Боље да је човек природан у свом говору са појединцима или мноштвом, него да је вештачки. Људи врло често миследа треба при обраћању да направе један другачији глас, да постану једно другачије биће, а не желе да остану онакви какви јесу. Али не постоји ништа лепше, ништа убедљивије, привлачније и упечатљивије од обраћања природним гласом. Што се тиче песме, постоји неколико ствари које треба да буду сачуване у гласу. Колико год да је глас развијен, колико год да је велики његов распон, колико год далеко успева да стигне преко вежбања, човек би требао да с3е осећа одговорним због одржавања свог природног гласа неоштећеним на тим различитим стадијумима развоја. То не значи да треба да има један снажан глас, глас са великим распоном, или глас са жаром и пластичношћу. Све што обогаћује глас неопходно је и треба да се развија преко вежбања. Али истовремено, човек је дужан да памти да не треба да жртвује природни квалитет свога гласа. Свако треба да зна да не постоји други глас као његов и ако се посебност, која припада гласу сваке душе, изгуби – онда јој ништа не остаје. Уосталом, сваки човек је један инструмент у оркестру целог универзума, а сваки глас музика која долази од инструмента – човека. Будући да је сваки инструмент направљен посебним и 39


особитим, ниједа другиглас не може да га замени.Ако, дакле, инструментом који је створио Бог и музиком коју је Бог хтео да свира у свету, човек не прати музику која треба да се свира и нс развије један свој глас, онда ће природно постојати велики губитак и за њега, и за друге. Постоји један механички и један природни начин за образовање гласа.Механички начин потиче од инструмента. Али постоји један природни начин на који су мислили стари народи. Они су препознавали гром и друге звукове природе, и направили су седам нота за њих, и схватили су упоређење међу људским бићима и тим нотама природе. То је разлог што у старој индијској музици постоје ноте природе, а дијапазон који могу да се уреде те ноте је глас животиња. За оне који се налазе на духовној стази – за мислиоце, ученике и медитативне душе од великог је значаја да с времена на време знају стање свог духа саветујући се са својим гласом. Он је барометар. Од јутра до вечери човек може да прати време које сам ствара: да ли је топло или хладно, да ли је пролеће или зима. Његов глас је инструмент , барометар који показује шта ће доћи, јер је оно што долази реакција, резултат онога штоје створио и његов глас то наговештава. Они који о овој теми још дубље размишљају биће способни , ако се једноставно посаветују са својим гласом, да виде како корак по корак напредују на духовној стази. Сваки корак на духовној стази доноси једну малу измену. Када је проучите, кроз промену у вашем гласу схватићете да ли сте више напредовали или сте се братили назад – ваш глас ће вам то говорити. Друга појава која је достојна дивљења у вези са гласом је следећа:ако сте некада радили на свом гласу, ако сте га култивисали, продубљивали и проширивали, чак и ако га оставите месецима и годинама, и глас добије другачији облик и изглед, ипак оно што сте некада развили , истовремено остаје негде у вама. То је као улагање у банку. Можда сте и заборавили да се тамо налази. Али онога дана када га поново додирнете, доћи ће опет на исти начин и биће потребно врло мало покушаја да то дело и заокружите. Ако је глас развио један духовни квалитет, па онда човек види да је тај квалитет изгубљен, не треба да се разочарава и обезнађује. Треба да исправи себе и да опет покуша. Да осети тугу што се вратио назад, али да никада не губи храброст, да никада не остане без наде, јер постоји. Једино што је потребно је један мали, лагани додир. То је као свећа која се угасила и чим нађете палидрвце можете поново да је упалите, јер она увек остаје свећа као што је била. Глас је светлост. Иако светлост постаје нејасна, ипак се не гаси – постоји. Исто је и с гласом. Ако не сија, то једноставно значи да није негован, негујте га и он ће поново засијати.

40


УСКЛАЂИВАЊЕ СА ЖЕЉЕНИМ РИТМОМ

Мистична опуштеност је од највећег значаја, јер се целокупна духовна култура заснива и гради на тој теми, а ипак је врло мало речено и написано о њој . Доживели су је проучавали трагаоци за истином у свим епохама и управо преко потпуног схватања те теме стекли већу снагу и надахнуће. Живот је ритам. Тај ритам може да се подели на три стадијума, а на сваком стадијуму ритам мења природу и карактер животра.Један ритам је покретан, други је активан, а трећи је хаотичан. Покретни ритам је креативан , продуктиван, конструктиван. Преко њега се добија свака снага, надахнуће и доживљава мир. Наредни стадијум овог ритма, активан ритам, извор је успеха и достигнућа, напретка и развоја, извор је радости и испуњења. А трећи стадијум овог ритма, хаотичан ритам, извор је неуспеха, смрти, болести и катастрофе, извор је свакога бола и туге. Прва врста ритма је спора, друа је бржа, а трећа је још бржа. Смер правог је прав, другог стабилан, а трећег цик- цак. Кад неко каже да је један човек мудар и паметан, значи да се налази у првом ритму. Када се каже да је неко конзервативан и успеан, налази се другом ритму. Када се каже да је неко изгубио разум и '' одлепио'', налази се у трећем ритму – копа гроб себи или својим делима, он је свој непријатељ. Било шта да жели да оствари, колико год да жели да напредује – све се катастрофално руши пошто је узео трећи ритам, хаотични и катасдтрофални. Дакле, од нас самих зависи да ли ћемо се ускладити са првим, другим или трећим ритмом, па ће аналогмо томе бити и стање нашег живота. Утицаји планета, дакле , немају никакве везе са нашим жиовотом? Да, имају. Али како планете делују на нас? Ако смо себе ставили у један одређени ритам, та деловања немају никакве снаге да изазову успехе или неуспехе. Ако једноставно уђемо у један ритам, доћи ће до одговарајуће последице, па ће и окружење реаговати на сличан начин. Ако се налазимо у благонаклоном или антагонистичком, привлачном илинодбојном окружењу, то једноставно значи да се налаимо у томпосебном ритму. Кад срећемо успех, срећу или несрећу, имање или немаштину, то се догађа аналогно ритму који смо створили. Где се налази ова снага и како може да буде схваћена? Ако човек о њој размишља, лако може да је схвати природно, умно и духовно. Постоје тренуци када се тело налази у савршеном и мирном стању, и постоје тренуци када је тело узнемирено, када је дисање изгубило свој ритам, неправилно је , аритмично, када постоји једно хаотично стање. Када тело има правилну циркулацију, одговарајући ритам и нормално дисање, тада је човек способан да ствара и да успе. Када је 41


тело одморно, опуштено , примирено, када смо у стању да размишљамо, онда долазе надахнућа и откровења;осећамо се смирено, осећамо ентузијазам и снагу. На санскриту први ритам зове се саттва, други раџас, а трећи тамас. Од средњег ритма потиче реч раџа,што значи '' онај којије завладао својим мачем и направио једно царство''. Његов ритам је средњи ритам. Први ритам се понекад назива санд, што нас подсећа на енглеску реч saint, свети.Из тог ритма потиче доброта. У нашем животу у једном одређеном периоду доминира један ритам, у другом други, а у неком доминира трећи, али је ипак један ритам доминантан у току свих промена, било да се налазимо у трећем , другом или првом ритму. Онај који се налази у првом ритму увек има снаге да испуњава све што треба. Оно што се догађа са телом , дечава се и са умом. Тело и ум су тесно повезани, тако да онај исти ритам који има ум има и тело, а ритам који доминира телом и умом је и ритам човекове душе. Био једном један цар који је, кад би га његови министри обавештавали о неком проблему, обичноговорио:''Прочитај то поново''. Минисар би читао поново. Касније би га, након неколико прочитаних редова, опет заустављао и говорио:'' Прочитај то поново'', а министар би то чинио. Пошто би чуо три пута, царев одговр био би савршен. А шта ми радимо кад разговарамо с другима? Ипре него што неко заврши питање, ми смо већ одговорили. Толико смо нестрпиви, спремни да одговоримо и узнемирени због тога, да само један од сто људи чека да чује шта има други да каже. Погрешан ритам, хаотичан ритам је онај који доноси хаотичне резултате. Одакле долази до рата? Из хаотичне активности. Кад постоји хаотична активност, народи се уплићу у рат. Због хаотичне активности цео свет може да се уплете у рат. Људи сумњају у религијску догму да је ХРИСТОС спасао цео свет, не могу то да схвате. Кажу да човек спасава себе, али не схватају како један човек може да уништи цео свет и да један човек може да га спаси – да спаси цео свет преко ритма. Кад постоји једно хаотично дејство, оно делује као опојно пиће на хиљаде људи, као један вирус болести који се преноси од човека до човека у целој земљи. Ако то важи механички, онда треба и да је психолошки истинито, иако је зешко да просечан човек схвати да хаотично деловање једног човека може да баци цео свет у очај. Турски народ је био притиснут са свих страна и ратови су осиромашили земљу. Не осећајући ништа друго осим разочарења, народ је падао све ниже и ниже. Онда је дошао Кемал – паша и његов ритам је дао ритам стотинама хиљада мртвих душа које су чекале да се нешто деси, гладне због недостатка хране,

42


разочаране сваким покушајем. Један човек је донео радост свима и подигао целу земљу. Али то је само спољни ниво. На унутарњем пољу утицај је био још јачи, само што се они који функционишу на духовном пољу не појављују да би били очигледни. Оно што се догађа у политичком свету је познато, али у духовном свету се догађају важније ствари које не постају познате. Међутим, њихово дејство је много јаче због њиховог ритма. То видимо у животу Наполеона. Једни поштују његов живот, а други не. Али, и поред свега, у току његових ратова био је надахнуће, снага и подршка целој земљи. Све је то због Наполеоновог духа. А он је увек, чак и у току највећих ратних тешкоћа, имао обичај да проводи тренутке у ћутању. Понекад чак и на коњу. Док је ћутао, налазио је поново сву снагукоју је изгубио у сталним ратним одговорностима и осећао се обновљеним када би затворио очи. Шта је то било? Имао је куч опуштености који је, у ствари, усклађивање себе са једним жељеним ритмом. Не треба да се чудите или да се смејете мудрацима који стоје са једном уздигнутом руком, или главом доле, а ногама горе, или непрестсно седе у истом положају. Постоји неки разлог за то. Уметници који знају разне вештине опуштања, умеју да успоставе стање опуштености у телу и уму. У току дванаест година спавао сам по три сата сваке ноћи, а понекад уопште нисам спавао. И у току тих дванаест година ниједном нисам био болестан. Имао сам сву неопходну снагу и било мије потпуно добро, благодарећи вежбању опуштености. Питање је како се човек опушта? Не опушта се ако само седи зарворених очију и ћути. Кад ум обраћа пажњу на тело преко мисли и чула, тада се тело не опушта, јер га ум мучи; кад чуло скреће пажњу уму, тада се уммучи. То мучење, чак и кад су очи затворене, или чак и док седимо у једном одређеном положају, не чини добро. У опуштању човек треба да испитује три сране: физичко тело, ум и оећања. У односу на тело, човек треба да навикне да утиче на свој крвоток и чула, то може да постигне снагом мисли и воње, заједно са дисањем. Снагом воље може да изазове стање у телу тако да крвоток дође у одређени ритам који воом може да се успори. Вољом може да постигне и у уклађивању ритма пулса. Чим човек овлада крвооком и пулсом тела, има на рљасполагњу могућноствишечасовне медитације. Из тог разлога мудраци могу да медитирају стима. Будучи да су овладали крвотоком могу да пишу по вољи – спорије или брже. А кад не постоји тензија у нервном или мускулаторном систему, тада особа стиче такву опуштеност какву не може да му да ни десет дана спавања. Сходно томе, то да сте опуштени не значи да седите мирни, већ да сте способни да 43


удаљавате напетост из вашег организма: из крвотока, пулса, нервног и мускулатурног система. Како човек опушта ум? Метод опуштања ума јеу томе да најпре учините да се ум умори. Онај ко не зна вежбу за умарање ума, никад неће успети да опусти свој ум. Усредређеност је највеће деловање којим човек може да обавеже свој ум, јер се он непрестано задржава на једном одређеном предмету. Након тога, опустиће се на природан начин, а када се опусти поново ће стећи снагу. Опуштање осећања постиже се преко дубоког чула. Суфи Истока у току медитације свирају музику која надражује чула у толикој мери да песма коју чују постаје стварност. Тада долази реакција која је опуштеност. Било шта што је блокирано, што је акумулирано, раствара се и тако долази надахнуће, снага и осећај радости и уздизања. Преко три вида опуштања човек се припрема за више опуштање које је опуштеност целог бића: тело у спокоју , ум у тиховању, срце у смирењу. То искуство се назива нирвана, идеал мислилаца и медитативних душа. До тога желе да стигну јер тамо постоји све. У том стању особа , макар на један тренутак, постаје као једна кап која се асимилује и урања у свој извор.А понирање, макар на трен, знаши да све што припада извору бива привушено тим падом, јер је извор суштина свега. Капљица је све што у свом животу има удела из свог извора, и на тај начин поново се пуни, и опет се просветљује.

ТИХИ ЖИВОТ Када посматрамо васиону видимо да постоје два вида постојања:прво – живот, друго – стање, које кад се упореди са оним што називамо животом изгледа мртво. Један вид постојања називамо животом, други вид превиђамо. Делимо га на периоде и називамо га временом, или га упоређујемо са предметима и називамо простором. Кажемо да је нека ствар жива кад пројављује неко деловање и свесност подразумевајући да може да се креће, гледа и размишља. Предмет који не може да гледа и није делатан,називамо мртвим.Било шта што нема деловање и свест назива се ствар, а кад има свест и делатност, назива се живим бићем.

44


Ко је извор те свести и деловања? Циркулација крви, снага покрета тела, активност нерава и мишића? Кад бисмо знали шта је то што их дрћи у акцији! Неко може рћи да све функционише механички, као један часовник. Али часовник није извор покрета. Ум је извор часовника. Ум је створио часовник, смислио, навио га и он даље зависи од човека да би наставио своју функцију. Дакле, иза часовника налази се човек. Чак и ако је потребно само једно навијање годишње, опет иза њега стоји један човек кога не видимо. Исто је и са читавим механизмом природе: све је механичко и функционише по одређеним законима, али постоји један извор или порекло ствари сакривено иза свега. Као што се уметник крије иза своје уметности, као што се ум крије иза тела, као што се узрок крије иза делања, тако свагда постоји један вид живота који се крије иза оног другог изгледа који познајемо као живот. Како наука, тако и религија показује да се свест развила преко различитих стадијума: од минералног до биљног, од биљног до животињског, и од животињског до људског. Када је то схватање формулисано , сматрало се достигнућем савремене мисли, али се његов извор налази у предањима из прошлости.Руми нам у Маснавију говори о искуству свести од минералног до биљног: '' Умро сам као минерал, а процветао као биљка, умро сам као биљка, а појавио се ам се поново као животиња, умро сам као животиња, а пружио сам се као човек. Зашто, дакле, да се бојим да ћу се изгубити ако умрем? Умрећу поново као човек Да бих се појавио као анђео, савршен од горе до доле И опет, кад се растворим као анђео, Постаћу нешто 45


Што надилази људско схватање''. Наука данас застаје на човеку, али песма каже да ће се из човека подићи анђео и да ћемо од анђела доспети у онај стадијум постојања који превазилази људско поимање. Ова песма написана је у 13. веку. То потврђује Соломонову реч '' ништа ново под Сунцем '. Када човек данас открива нешто, он у стварности једноставно износи на светлост нешто што је већ постојало у прошлости, било као историја, било као предање. Још пре Румија та идеја се среће у Курану. Шта учимо од тога? Свако деловање које називамо '' живот '' потекло је из изувора који је тих и увек ће бити тих. Свака акција, ма колико на изглед била другачија, ма колико била посебна и по својим резултатима неслишна са другим, она је акција једног најтананијег дела онога живота који је бескрајан као океан. Назовите га космосом, универзумом, народом, земљом,племеном, заједницом,особом, молекулом или телашцетом, његово деловање, његово дејство извире из недељивог и вечног вида живота. И не само што је потекао из њега, него се и раствара у њему. Неко баци каменчић у воду која је мирна – ствара се једно дејство за тренутак и касније нестаје. У чему је нестало? Нестало је у самој тишини у којој је нестала вода. Вода је елемент који је по својој природи делатан, а мирноћа, непокретност и смиреност коју пројављује једноставно су првобитно стање, утицај њеног првобитног извора. То значи да је природна тежња сваке ствари и сваког бића тишина будући да је произишло из тишине, а ипак је делатно, јер је делање оношто производи акцију. Њен крај је тишина. Зато су мудраци, мистици и философи, који су живот проучавали у његовим дубинама, видели да је оно што називамо животом – смрт, а оно што називамо не- живот – истински живот. Један Индијац песник каже: '' Подигни очи, пријатељу, од оног што називаш животом према ономе што можда не познајеш као живот и тада ћеш видети да оно што зовеш живот није ништа друго него смрт, а да је оно што си мислио да је ништа - истински живот''' Када човек схвати суштину Христових учења, види да је од почетка до краја да је цео став Учитеља био да говори човечанству како иза живота постоји живот који је виши од онога кога називамо животом и који није живот, и да је он виши по квалитету, и да није изван времена. Живот којег човек познаје само је смртна страна живота. Малобројни су постали свесни или су, макар мало, видели бесмртну страну. Од тренутка кад неко схвати живот, оно што је до тада називао животом изгледа као одсјај или сенка истинског живота који се налази даље од поимања. Да би га схватио, човек би 46


требало да подигне светлост која се налази испод суда, а коју крије , која је прекривена. Тај покретач је ум, а човеково тело је покров који прекрива делатну делатну светлост у свету предмета и бића.'' Не сакривајте светиљку испод суда '', значи да не требамо да држимо нашу свест апсорбовану у проучавању спољног света и његових задовољстава и уживања. Човек стално има тежњу да говори како је религиозни мислилац у ствари продавац снова изгубљен у нејасним идејама, да нема ниједан доказ онога у шта верује и да се налази много далеко од онога што би он сам назвао стварношћу. Човек никада не размишља о томе да је оно што зове '' стварно '' заиста постало илузорно за човека коме је тихи живот постао стварност. Можете ли да назовете истинским животом овај који је подложан толиким променама сваког трена? Сва човекова активност и циљ у животу – богатство,снага, љубав, пријатељство, рађање деце, младост, здравље, задовољство, незадовољство, срећа и несрећа, све се пре или касније мења. Може ли, дакле, те ствари неко да сматра стварношћу? Како може да назове све то што је подложно промени, чијије извор невидљив а крај непознат, што је подложно смрти и разарању после којег се више не види? Зар је то стварност? Или се можда стварност налази иза сцене одакле све исходи и где се све враћа? Можда су многи од нас осетили у неком тренутку у кући, или у цркви, у неком храму или неком другом религиозном месту да, док док тамо седимо, постоји један вид тишине. У поређењу са пијацом, тржницом или фабриком не постоји никакво делање. Ако у тим условима посматрамо стање свог бића, ума, мисли, свог тела, видимо да постоји једно олакшање. Јесмо ли се икада запитали зашто осећамо олакшање и мир? Али узмите једно и друго искуство: можда се нађемо на неколико тренутака, или на неколико сати у шуми, далеко од сваког човека. Рекло би се да тамо и дрвеће и лишће чувају тишину. Осећања која у таквим тренуцима имамо не могу да се изразе речима. Та осећања не можемо назвати задовољством , јер оно што смо навикли да незивамо задовољством није исто. Можемо само да кажемо: ''Она посебна милина, она посебна радост''. За њу не постоји име, а ипак је једно истинско искуство душе. Али, постоји једно још веће и дубље искуство када се човек налази у пустињи, близу стена, где не постоји чак ни глас птица или животиња, где влада потпуна тишина. Зар на Истоку нису сви пророци од Аврама, Мојсија, Давида, Христа и Мухамеда, сви пророци Старог и Новог завета, можда, добили надахнуће из истог извора? Истирија Мојсијева на Синају, пророк из Назарета у пустињи, пророк Мухамед на Гар-е-Хири, зар нису сви они пили из истог тихог живота?

47


Иако се Бог налази у свим делатностима,облицима и именима, утолико је он у свом другом виду, статичном, неуздрманом, вечном, самодовољном, свемогућем, умном, неподељивом, недељивом, оно из чега долази надахнуће као једно савршено надахнуће, тако да га свет сматра за свештену реч свих епоха и времена. Долазећи сада до узрока обожавања идола, неко би могао да одбаци древни обичај брахмана и будиста који су долазили у храм Буде или Кришне и седели испред једног идола који им није нити говорио, нити их примећивао. И може неко да се пита:'' Шта тиме добијају? Има уста, а не говори. Има руке, али их не помера''. Тако су брахмане и будисте људи исмејавали, ругали им се и називали их ''незнабошцима'' и ''паганима''. Али нису познавали тишину која се утискивала у обожаваоца. Помислите само шта значи онај потпуно смирен људски лик који је седео пред њима тих и миран, који не говори, не чује и не размишља. Чак и када се неко налази међу пријатељима, може да се умори. Неки пут ужива у дружењу са њима, али када му се не свиђа размишља:'' Одлази сва моја животност ''. Зашто се то догађа? То је утисак њиховог ума који се утиснуо у његов ум. Можда га је неко увредио, презрео, нешто му рекао, а он је дошао пријатељима носећи са собом своје проблеме. Затим одлази говорећи:'' Осећам се уморним ''. Ако ради у некој фабрици логично је да је уморан телесно, али зашто би требало да се осећа уморним у друштву људи који се смеју и разговарају? То се догађа зато што стање њиховога ума не личи на стање његовога ума. Али преде идолом постоји савршен склад. Изволите, овде постоји нешто што седи мирно. Један смирен људски облик који не говори. Какав спокој! Можда не помаже, али бар не смета. Држи поклоника тихим – то је била идеја. Шта учимо из тога? Учитељи религије учинили су сваки покушај да пробуде3 људе на ону страну живота, која се превиђа у свакодневници, а коју људи називају'' животом ''. Циљ усредсређивања, контемплације и медитације, свега онога што је суштина религије, мистике и философије, није друго до само то:да стигнемо до оне дубине која је корен нашег живота. Један Марахтин песник каже:''О, мој уме , незаустављиви мој уме, са мислима хиљаду ствари за које се претпоставља да ће те учинити срећним, говорећи: да сам имао оно, био бих срећан, да сам имао ово, осећао бих се као неко коме живот не пролази узалуд! О, мој уме, реци ми ко је срећан у овом животу?'' Ум каже:'' Кад бих имао богатства која видим да други имају, био бих срећан''. Али , да ли су други срећни? И они би били срећни кад би имали нешто више! 48


Тајна среће крије се испод вела духовног знања. А духовно знање је у овоме: постоји једна непрестана жеља у човековом срцу да упозна нешто у свом извору, да осети нешто од свог исконског стања, стања смирености и радости која се потресла. За тим трага током целог свог живота и никада не престаје да тражи док, на крају, не схвати истински извор. Шта је постојало у пустињи што је даривало смиреност и радост? Шта је било оно што је дошло док смо у шуми, у усамљености? Ништа друго него дубина самог нашег живота који је тих као дубине великог мора, толико тих и миран. Површина мора ствара таласе и узбуркану пену – дубина је тиха. Тако је и дубина нашег бића такође тиха. Та неразорива, недељива, неограничена, свуда присутна, свемогућа тишина која прожима све, сједињује се са нашом тишином као сједињење пламенова. Нешто искрсава из дубине нашег бића да би примило оно што долази отуда и среће нас – наше очи не могу да га виде, нити наше уши могу да га чују, а наш ум не може да га појми, јер се налази изнад нашег ума, мисли и поимања. То је сусрет душе и духа. Сходно томе, идеја поимања духовног идеала је у томе да постигнемо оно стање мира, смирености, радости и верчне среће које се никада не мења, нити икада престаје да постоји, у томе да схватимо оно што се каже у Библији:'' Будите савршени као Отац ваш небески''. Те речи нам не говоре да останемо несавршени кап свако на земљи. Не! Подразумевају идеју сваког савршенства, сваког јединства без поделе. То је управо супротно идеји о религији која би требало да држи одвојено један део човечанства, говорећи:'' Ви не припадате нашој цркви, нашој џамији, нашем храму! '''То је супротно послушности једној посебној секти, или заједници, или једној посебној светој књизи, једном посебном учењу, или једној посебној истини. Зар она није извор сваке истине која се крије у срцу човековом, било да је хришћанин, муслиман, будиста или јудеј? Зар није свако од њих део живота којег називамо духовним или божанским? То да је неко ово или оно, једнако је томе да напредује даље од овога или онога. Срећа која се налази у усамљености сакривена је у сваком људском бићу – оно је њу наследило од свог небеског оца. У мистичној терминологоји назива се '' светлост која прожима све''. Светлост је извор и порекло сваке људске душе, свакога ума. Суфи сматра сваки живот као један живот, сваку религију као своју религију. Назовите га хришћанином , биће хришћанин; назовите га мухамеданцем или хиндуистом, биће то; назовите га како хоћете, не смета му. Суфи не придаје важност томе како га људи називају. Ко га назива суфијем? Он сам? Не. Будући да он сам себе не назива неким именом, сигурно је да ће му неко други наћи назив. Мачке и пси не изражавају своја имена, човек им даје име. Ако себе назовете ''Нова Мисао'', једнога дана ће то бити име нове секте, ако назовете'' Ваша Мисао'', то ће једнога дана постати секта. Назовите себе како хоћете, 49


философија, теософија, религија, мистика, сви ти називи ће престати да буду једна једина ствар – постојана чежња душе човековог бића. Пошто искусите све различите стране људске активности, на крају видите да је чежња да стигнете до стања мира или спокојства једини циљ који душа жели да испуни. Неко може стално да мисли како би, можда, био срећан да је цар, или богаташ, или официр. Касније испуњава своју жељу, али сладост мисли налази се само у нади. Док постоји нада, постоји сладост. Када се жеља испуни, нада нестаје. Тада почиње да се нада нечем другом. Нада је оно што има слаткоћу, а не њен предмет. Предмет никада није сладак – сладост наде је оно што чини предмет слатким. ''Кад бих могао да достигнем ону висину !'' каже неко. Све док не стижем до те висине, сања о њеном освајању, о ономе дану кад ће се наћи на том месту, кад ће то доживети, замишља сан који ће постати стварност. Док то траје, има сладост своје наде. Али кад се то оствари, сладост се завршава. Тада почиње једна нова нада – човек се увек нада, нада. Ипак, иза тога налази се једна и јединствена тежња заједничка свима, тежња коју природа не познаје. Нико не би могао да живи када не би гајио наду неког очекивања. Нада је једина храна живота. Логика каже:'' Чекам да заменим ово место са наредним, да некада стигнем до свог наследства – тада ће све бити у реду. Бићу у реду кад стигнем до оног места, стекнем ону кућу, оно олакшање''. Човек увек има нешто пред собом о чему машта, устројава га, припрема и стално држи у свом уму, а кад га, пак, стрекне, рађа се нека друга нада. Само они који су благословени поимањем свега, само се они уде у чињеници да је истинска тежња сваког живота да стигне до нечега што не може да се саопшти, спозна или појми. Скривени благослов тог познања је први корак ка савршенству. Од тренутка када се пробуди за ту чињеницу, човек тада види да постоји нешто у животу што ће га учинити истински срећним и да че му испунити ту жељу. Тада може да каже:'' Иако постоји много ствари у животу које су ми потребне у овом тренутку и на којима ћу сигурно порадити, ипак постоји само једна ствар око које се усредсређује живот и само ће ме то задовољити: духовни успех, религијски успех или, како би се то још могло назвати, задобијање Бога''. Та особа је нашла кључ сваке среће и открила да ће све постићи, јер поседује кључ свега.'' Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се...Иштите најпре царство Божје, а све ће вам се остало додати ''. То царство Божје је тихи живот, неподељен, вечан,самодовољан и свесилни живот. То је живот којег виде мудраци, лице тог живота чезну да виде, у океану тог живота чезну да пливају. Као што је записано:'' У њему живимо и јесмо ''.

50


Истински срећни су они који се налазе изнад сваке среће, изнад смрти и разарања живота. *** Постоји изрека која каже да су речи непроцењиве, али да је ћутање много драгоценије. То се увек показује истинитим. Уколико више схватамо смисао ове изреке, утолико више поимамо њену истинитост. Колико пута свакога дана кажемо нешто, па видимо да би било боље да нисмо рекли! Колико пута смо , зато што нисмо ћутали, пореметили тишину своје околине а да то нисмо желели! Колико пута смо пројавили своју ограниченост, тескобу, своју маленост, нешто што бисмо вероватно желели да сакријемо, зато што нисмо остали тихи! Колико пута , иако смо то желели , нисмо успели да испоштујемо друге зато што нисмо ћутали! Једна велика опасност чека свакога у животу овог света – опсност да се повери некоме коме не би хтео. Та опсност дешава нам се зато што не остајемо ћутљиви и тихи. Велики проучавалац живота, персијски песник Шаанди каже:'' Какву вредност има логика ако ме не спасава пре него што изговорим једну реч!'' То нам показује да, ма колико мудри били, постоји когућност да правимо грешку ако не контролишемо своје речи. Можемо ли да нађемо примере те истине: они који много причају имају мање снаге од оних који мало причају. Зато једна говорљива особа није у стању да изрази своје идеје са хиљаду речи, док они који су господари ћутања своју идеју изражавајуједном речју. Свако може да говори, али немају све речи исту снагу.Уосталом, речкаже много мање од онога што може да се изрази ћутањем. Основна нота за складан живот је ћутање. У свакодневном животу срећемо се са хиљаду проблема за које нисмо довољно развијени да их решимо и тада само ћутање може да нам помогне. Јер, ако постоји нека религија, ако постоји неки религијски подвиг, он се састоји у бризи угађања Богу кроз бригу о угађању човеку. Суштина религије је разумевање. Ту религију не можемо да живимо ако нисмо стекли снагу над речју,ако нисмо схватили моћ ћутања. Постоје многи случајеви кад се кајемо што смо увредили неке пријатеље, нешто што би се избегло да смо имали контролу над својим речима. Ћутање је штит пошетнику и заштита мудрацу, јер нестручан човек не издаје своје ако остане ћутљив, а мудрац не просипа бисере пред свиње ако познаје вредност ћутања. Шта речима даје снагу? Шта даје снагу која може да се стекне кроз ћутање? Одговор је следећи: снага воље је оно што даје контролу речима, ћутање је оно што даје снагу ћутању. Када једна особа веома много прича, постоји немир. Колико више речи се користе да би изразиле једну идеју, толико слабије постају. Велика је штета што људи врло често размишљају о томе да се баве штедњом

51


новца, а никада не размишљају да исто чине и са речима. То је као да скупљају шљунак, а бацају бисере. Један индијски песник каже: '' Шкољко, шта је то што ти дарује твој драгоцени садржај?'' '' Ћутање. Годинама су била затворена уста моја ''. На тренутак постоји битка за собом, контрола побуде, али касније иста та ствар претвара се у снагу. Позабавимо се сада једним више научним, метафизичким тумачењем ћутања. Постији одређена количина енергије која се троши речима и дисање, које треба да донесе живот телу, ометено је у свом нормалном ритму када неко непрестано говори. Особа која много говори није нервозна, већ је чињеница да много говори чини нервозном. Одакле потиче велика снага коју стичу јогини и факири? Задобијају је зато што су научили да практикују уметност ћутања. То је разлог због кога на Истоку у кућама, па чак и у двориштима где јогин медитира , свагда влада тишина. У разним културама света било је периода када су људи, сваки пут кад би се окупљали због неког празника, учили да ћуте неко кратко време. Велика је штета што смо толико много занемарили ову тему. О томе веома мало размишљамо. Колико више о томе размишљамо, толико више видимо како смо непрестано умешани у нски вид акције. Куда нас то води, и који је резултат тога? У мери у којој можемо да видимо, води нас у већу борбу, сукоб, неслогу. Ако размишљамо о резлтату видимо, да нас води у већу бригу, немир и покушај у животу. Постоји једна индијска изрека која каже:'' Колико више неко јури срећу, толико налази несрећу''.То се дешава зато што се срећа тражи у погрешном правцу и тако води у несрећу. Искуство у нашем животу довољно је да нас поучи томе, а живот је ипак опијајући – одвлачи нас у активност, тако да никада не престајемо да о томе размишљамо. Види се да се свет буди за духовне идеале, али упркос томе постоји све већа активност, и то не само спољашње деловање, него и деловање ума. У стварности, човечанство је уништило своје живце због недостатка ћутања, због хиперактивности ума и тела. Када се тело одмара, човек то зове спавањем. Али ум наставља да као и у току дана. У овом свету антагонизма свако је сто пута заузетији него раније. Сигурно да је његовом животу потребан спокој, мир и смирење више него животу оних који живе у шуми и на располагању имају своје време. Када се активност увећава и вештина ћутања губи, шта тада можемо да очекујемо? Где се учимо опрезности? У ћутању. А где се учимо стрпљењу? У ћутању. Ћутање које се вежба у медитацији је нешто друго, али ћутање значи да би требало да испитујемо сваку реч и свако дело које чинимо – то је прво што треба 52


да научимо. Особа која воли да медитира научила је да то ћутање користи на природан начин у свакодневном животу. Онај који је научио ћутање у свакодневном животу, већ зна како да медитира. Човек, такође, можеда посвети пола сата дневно медитацији, али када постоји пола сата медитације, а дванаест или петнаест сати активности, активност брише сваку снагу медитације. Дакле, то двоје треба да иду заједно. Ко жели да научи вештину ћутања треба да одлучи да ће , ма колико посла требао да обави, чувати у уму мисао о ћутању. Ако то не сматра важним, тада неће добити пуну корист од медитације. Он је баш као неко ко у цркву иде једном недељно, а осталих шест дана мисао о цркви држи што је могуће даље. Једном је један врло предани персијски цар упитан од свог премијера: ''Већи део ноћи проводите у медитацији , а по цео дан радите. Како то можете да издржите?''Шах одговори: '' У току ноћи тражим Бога, у току дана Бог ме прати.'' Исто важи и за ћутање: онога који тражи ћутање, ћутање га прати. Исто је и са свим осталим стварима које желимо – ако их непрестано тражимо, временом ће нас пратити. Има много људи које не занима да ли су некога повредили уколико говоре истину. Осећају се толико оправданима да их не занима да ли неко плаче, или се смеје. Постији, пак, једна разлика између чињенице и истине. Чињеница је оно о чему можемо да говоримо, истина је оно што не може да се изрази речима. Тврдња'' говорим истину '' пада када се схвати та разлика између чињенице и истине. Људи разговарају о догмама, верама и моралним принципима онако како их знају. Али долази један период у човековом животу када он дотиче истину о којој он не може да говори речима, а трада свака несагласност, дискусија и доказивање престају. Тада ће особа рећи:'' Ако си ти направио грешку, или ако сам је направио ја, нема значаја. Оно што у овом тренутку желим је да исправим грешку ''. Долази тренутак када непрестано питање које настаје у делатном уму, то јест шта је ово и шта је оно, стиже до једног краја, јер одговор излази из душе и постаје прихваћен у ћутању. Генерални став човека је да слуша све што долази од споља. И не само што су уши отворене према спољном свету, него је чак и срце прилепљено на уши. Срце које слуша гласове који долазе из спољног света, требало би да окрене леђа свему што долази из њега и да стрпљиво чека све док не постане способнода чује унутарњи глас. Постоји један чујан и један нечујан глас из свега што је живо и што није живо, из сваког живота. Све оно што човек може да каже речима, увек изражава мало. Може ли неко да говори о благодарности, оданости, обожавању? Никада, увек ће постојати недостатак речи. Свако дубоко осећање има свој глас, не може 53


да се изрази спољним речима. Глас долази из саме душе, свака душа је чујна само у срцу. А како се срце припрема? Кроз ћутање. Не би требало да нас изненади чињеница што су неки потражили планине и шуме, и што су радије изабрњли пустињу од удобности светског живота. Они су потражили нешто драгоцено. Оставили су нам у наслеђе нешто од свог искуства које су задобили кроз своју жртву. Али није неопходно да идемо за њима у шуму и планинске пећине. Човек може да научи уметност ћутања свуда. И у животу пуном обавеза може да се држи ћутања. Ћутање је нешто што свесно или несвесно тражимо сваког тренутка у свом животу. Тражимо тишину и истовремено трчимо далеко од ње. Где реч Божја постаје чујна? У тишини. Интуитивни људи, светитељи, мудраци, пророци, учитељи, чули су глас који долази изнутра и учинили себе тихима. Тиме не подразумевам да је неко ко је ћутљив чути реч. Мислим на то да ће , од тренутка кад је неко ћутљив, чути реч која непрестано долази из унутарњости. Када ум мирује, тада особа разговара са свиме што сусреће. Није потребно много речи: кад се очи сретају постоји разумевање. Две особе могу да причају и разговарају целог свог живота, а да се ипакн нукада не разумеју, а две друге особе мирнога ума гледају се и у једном тренутку међу њима се устоличује општење. Одакле долазе разлике међу људима? Изнутра. Из њихове активности. Како долази сагласност? Преко мировања ума. Бука је оно што омета један глас који чујемо изделека, а узбуркана вода језера је оно што нас омета да видимо одраз свога лика у води. Када је вода мирна, ствара чисти одраз. Када је наша атмосфера мирна, тада чујемо глас који непрестано долази у срце сваког човека. Тражимо подуку, сви тражимо истину, тражимо тајну. Тајна се налази у нама, подука постоји у самој нашој души.

МУЗИКА - ЗВУК ЛЕПОТЕ

Музика, реч коју користимо у свакодневном говору, није ништа мање од слике Љубљеног. Управо зато што је музика слика Љубљеног, зато волимо музику. Али питање је: ко је наш Вољени и где се налази? Наш Вољљени је наш извор и циљ. Оно што од нашег вољеног видимо својим тварним очима је лепота која се налази пред нама. А онај део Вољеног који се не пројављује пред нашим 54


очима је унутарњи вид Лепоте о којој нам говори Вољени. Када бисмо чули глас сваке лепоте која нас привлачи у сваком виду, видели бисмо да нам сваким изгледом говори да се иза целокупне појавности налази савршени дух, дух мудрости. Шта је оно што уочавамо као основни израз живота у красоти која је видљива пред нама? То је покрет. На линији, у боји, у променама годишњих доба, у плими и осеци вода, у ветру, олуји, у читавој лепоти природе, постоји стално кретање. Кретање је оно што изазива дани ноћ и промену доба, а то кретање нам дарује оно што називамо'' временом ''. Другачије не би било времена, јер у стварности постоји само вечност. То нас учи да је оно што једино примећујемо и поимамо, волимо и чему се дивимо, живот који се крије иза свега, а тај живот је наше биће. Само из разлога наше ограничености не можемо да видимо цело лице Божје, али све шти волимо у боји, облику, изгледу, личности, припада истинској лепоти, припада Вољеном од свих. Када покушавамо да откријемо шта је оно што нас привлачи лепоти коу гледамо у свим видовома, откривамо да је то покрет лепоте, другим речима – музика. Сви облици у природи, на пример цвеће, планете и звезде,Земља, савршено су обликовани и обојени, све нам ствара идеју о складу, о музици. Читава природа дише, не само жива бића, него читава природа. Наша тежња да упоређујемо оно што изгледа живо са оним што за нас није живо, чини нас да заборављамо да све ствари и жива бића живе савршеним животом. Знак живота која даје та живас лепота је музика. Шта чини душу једног песника да игра? Музика. Шта чини сликара да слика лепе слике, музичара да пева лепе песме? Надахнуће која дарује лепота. Зато је суфи назвао лепоту саки, то јест божанствени давалац који свему даје вино живота. Ко је суфијево вино живота? Лепота у облику , изгледу, боји, машти, осећању, понашању – суфи у свему томе види једну те исту лепоту. Сви ти разни видови део су духа Лепоте која је живот иза њих, један непрестани благослов. Што се тиче онога што називамо музиком у нашем свакодневном животу, по мом мишљењу, архитектура је музика, вртларство је музика, земљорадња је музика, сликарство је музика, поезија је музика. Усвим делима у животу којима је лепота била њихово надахнуће, где је божанско вино проливено, тамо постоји музика. Али од свих различитих уметности , музичка уметност се сматра особито божанственом, јер је верна копија закона који функционише у целој васиони. На пример, ако проучавамо себе, наћи ћемо да су откуцаји пулса и срца, удах и издах, дело ритма. Живот зависи од ритмичног рада целог механизма тела. Дисање се пројављује као глас, као реч, као звук, а он је стално чујан – спољни

55


звук и звук који је у нама. То је музика – показује да постоји колико изван нас, толико и унутар нас. Музика надахњује не само душу великог музичара, него исвако дете које од тренутка када долази на свет почиње да покреће своје ручице и ножице у ритму музике. Сходно томе, није претерано рећи да је музика језик лепоте Једнога кога свака жива душа воли. Када неко то схвата и признаје савршеност сваке лепоте као Бога, нашег Вољеног, тада разуме зашто би музика, коју доживљавамо у уметности и у читавој васиони, требало да се зове божанствена уметност. Многи у свету сматрају музику извором забаве, хобијем и за многе музика је јадна вештина, а музичар забављач. Ипак је свако ко је размишљао о музици и осећао је, сматрао музику најсвештенијом од свих уметности.Јер чињеница је да оно што ликовна уметност не може јасно да покаже – поезија објашњава речима, али оно што се чак и поезија мучи да изрази, може да се изрази музиком. Тиме не кажем да је само музика виша од сликарства ипоезије, него да у стварности музика надилази и религију, јер музика уздиже душу човекову још више од такозваних спољних облика религије. Наравно, не треба да се схвати да музика може да заузме место религије, јер свака душа није нужно интонирана у оном тону где може заиста да има благотворност од музике, нити је и свака музика толико виша да узвиси особу кја је слуша више него што би то учинила религија. За оне , пак, који следе унутарњу стазу, музика је суштина њиховог духовног развоја. А то је због тога што се душа која је тражи, открива у безобличном Богу.Сликарство је несумњиво много узвишавајуће, али истовремено има и облик; поезија има речи, имена и указује на облик; само музика има лепоту, снагу, чар и, истовремено, може да узвиси душу изнад облика. Зато су у старини највећи мудраци били значајнији музичари. На пример, међу Индијцима мудрацима срећемо Нараду, мудраца који је истовремено био и музичар, и Шиву, боголиког мудраца који је измислио свештену вину. Кришна се увек слика са флаутом. Постоји, такође, један познати мит из живота Мојсијевог. Каже се да је Мојсије чуо на гори Синају следећу божанску заповест:Мусе Ке, што значи: ''Мојсије, слушај''. Откривење које му је дошло тицало се тона и ритма, а он је то откривење назвао истим именом: мусик. Речи као што су music и musique потичу од те речи*. Песме и стихови Давидови били су познати вековима – порука му је дата у виду музике.Орфеј из грчких митова, познавалац тајне звука и ритма, преко тог знања овладао је скривеним силама природе. Индијска богиња лепоте и знања која се зове Сарасвати увек се слика са вином. На шта то указује? Показује да 56


свака хармонија има своју суштину у музици. Осим природног шара којим располаже, музика има и једну магијску привлачност коју човек може да доживи чак и сада.Види се да је цео људски род изгубио велики део од древне магијске науке, али ако је остала нека магија, онда је то музика. *За Инајат Хана језикје форма музике и он жели да открије музику скривену у речима(прим.прев.) Музика је, осим снаге, и опијеност. Ако опија некога ко је слуша, колико ли више опија оне који су дотакли савршенствомузике и који су годинама медитирали о њој! Њима дарује радост и узвишеност већу од оне коју осећа цар док седи на престолу. Сагласно мислиоцима Истока, постији пет различитих врста пијанства: најпре, опијеност лепотом, младошћу и снагом; затим, опијеност богатством; треће, опијеност силом, контролом и снагом власти;четврто опијеност учењем, знањем. Али сва та четири пијанства гасе се као звезде пред Сунцем када постои опијеност музиком. А то се догађа зато што музика дотиче најдубљи део човековог бића. Музика досеже много дубље нео што то може да постигне било који други утисак из спољног света. Лепота музике састоји се у томе што је она истовремено извор креације и средство њеног апсорбовања. Другим речима, свет је преко музике створен и преко музике се повлачи поново натраг извору који га је створио. У овом научном и материјалном свету идимо један истоветан пример. Пре него што почне да ради, једна машина или механизам најпре ствара буку. Најпре посатје чујна, па затим показује свој живот. То видимо на бродовима, на авионима, на аутомобилима. Идеја припада тајни звука. Дете пре него што може да се диви некој боји или облику, ужива у звуку. Ако постоји нека уметност која може посебно да задовољи старијег човека, то је музика. Ако постоји нека уметност која младе људе може да испуни животом и ентузијазмом, осећањем и страшћу, то је музика. Ако постоји нека уметност којом особа може потпуно да изрази своја осећања, своје узбуђење, то је музика. Истовремено је и нешто што човеку дарује ону снагу и онај интензитет активности који чини да војник напредује уз ударце бубња и звук трубе. Древна предања кажу да ће се Последњег Дана, Дана Суда, пре него што дође крај света, чути звуци труба. То показује да је музика повезана са почетком креације, њеним трајањем и њеним свршетком. Мисатици свих времена највише су волели музику. Скоро у свим круговима езотеричног обожавања, на сваком месту у свету, види се да је музика средиште обожавања или обреда. А они који достижу савршени мир који се зове нирвана, или на језику Индијаца самадхи, задобијају га много лакше преко музике. Зато су суфи, посебно из оне школе Чистја, из древних времена, сматрали музику 57


извором своје медитације. Медитирајући на тај начин црпу много већу корист, него они који медитирају без помоћи музике. Резултат који постижу је развој душе, отварање могућности виђења, а њихоо се срце на неки начин отвара лепоти која постоји унутра и споља, узвишује их истовремено води у савршенство за којим чезне свака душа.

АЛХЕМИЈА ТРЕПЕРЕЊА

Музика, филологија и философија сродне су с нашом душом ма која била наша вера, или наша убеђења, или начин на који видимо живот. У историји света, Индија представља земљу и народ који се бави тражењем истине на простору музике, философије и поезије у време када остали свет још није ни био почео да се бави тиме. Зато је неопходно да проучимо индијску музику, философију и поезију да бисмо разумели њихове темеље. Језикословци се у потпуности слажу да је санскритски језик био извор или мајка многих језика – порекло науке о музици налази се, такође, у санскриту. Чињеница је да је не само уметност, него чак и наука имају своје порекло у интуицији. То се изгледа понекад превиђа, али је несумњиво да се чак и научник помаже интуицијом, иако то не препознаје увек. Научници који су дубоко напредовали, сложиће се с тим. Интуиција која ради као одговор на потребу ума и тела, отркивајући инструменте од материјалних ствари из свакодневног живота и задобојајући знање о природи и особинама ствари, назива се науком. Интуиција која постоји кроз лепоту, која се ствара преко облика, боје и ритма, назива се уметношћу. Сходно томе, избор обеју, и науке и уметности, је интуиција. Схвативши тај избор, Индијци су засновали своју музику на интуицији, а извођење индијске музике може да буде култивисање које покреће интуицију, разбуђују способност вредновања лепих звукова и речи, и изражава се лепим облицима. Живот у Индији свагда је почињао с душом. Дакле, наука, уметност, философија и мистика увек су се усмеравале према једном те истом циљу.Не само уметности и науке, него чак и разна занимања и трговина нису остали без религиозног вида. Човек може да замисли како је, у земљи где су чак и разне делатностии занимања имали духовну димензију, живот мистика био препун религиозне мисли. 58


Ни на једном месту света, на Истоку или на Западу, људи не могу да негирају божанственост музике. Музика је најпре језик душе. Да би се две особе различитих народностии раса сјединиле, не постоји боље средство од музике. Јер музика не сједињује само човека с човеком, него и човека с Богом.Сада настаје питање: када се дешва да музика сједињује човека с Богом и како? Вера у Бога има две стране. Једна вера у Бога постоји када нека особа размишља:'' Можда постоји Бог'', или '' Као што други верују , верујем и ја''. Не познаје Бога преко логике, нити га види пред собом. За њега се Бог можда налази на небу. То да ли постоји или не постоји, не зна. Онај који има веру такве врсте, због једне мале збрке, разочарања или неправде, може лако да је изгуби. Зато су хиљаде људи који су веровали у Бога напустили своју веру у њега. Постоји и други вид вере и он се задобија преко схватања присуства Божјег не само на небу, него и у самом окрежењу особе. Када једна особа стигне до те тачке, вера постаје жива реалност. За њега Бог није само судија или одржавалац, он је пријатељ који чује вапај његове душе у самоћи и зна најбољу и највећу таљјну коју има у срцу пријатељ на кога свагда може да се ослони у добрим и лошим искуствима, чакн и у послесмртом стању. За музичара, музика је најбољи начин да се сједини с Богом. Један музичар с вером у Бога, приноси Богу лепоту, мирис и боју своје душе. С метафизичког гледишта, не постоји ништа што би могло да дотљакне безоблично, осим уметности музике која је и сама безоблична. Али постоји и друго схватање: човеково најунутарњије биће је акаша, што значи запремина, просторност. Сходно томе, било шта што се усмерава из спољног у унутарњи свет може да стигне до те области, а музика може боље да је досегне од свега. Треће је схватање да је целокупна креација настала од треперења које Индијци називају нада, а у Библији то налазимо као логос који је постојао пре свега. У овој тачки сједињују се све различите вере. Човек, сходно томе, воли музику одобило чега другог. Музика је његова природа – проистекао је из треперења и он сам је треперење. Постоје две стране живота: прва је да се човек усклађује са својим окруђењем, а друга да човек може да се усклади независно од свога окружења. То друго дело је мистика. Суфи на Истоку раде годинама на усклађивању себе. Помоћу музике усклађују се са сферама у којима желе да се нађу, као што то чине јогини. Сходно томе, почетак музике у Индији догодио се у време Шиве, Господајогина. Велики јога учитељ учио је људе науци о дисању. Међу суфијама био је један велики светитељ, Моинудин Чисти из Аџмера. На његовом гробу свира се музика и тамо одлазе Индијци и муслимани. То показује да је религија оних који познају истину, религија Божја. Молитва најпреданијег узвисује се из 59


срца у област музике. Сви различити методи за постизање мира и смирености могу да успеју уз помоћ музике. Музика Индије може да се подели на четири периода: на санскритски период, пракрит, монголски и савремени период. Санскритски период је на музичким линијама. Период пракрит је израз осећања различитих видова. У монголском периоду музика је била под утицајем Персије и Арабије и развила се у савремену музику. Осим тога, две азличите расе у Индији, Дравиди и Арији, имају своја музичка предања – Дравиди или карнатска раса створили су музику јужне Индије, док су Арапи створили музику северне Индије. Наука о индијској музици произишла је из три извора: Из математике, астрологије и психологије. То срећемо и у Западној музици , такође, јер се читава наука о хармонији и контрапункту заснива на математици. На санскриту наука о Индијској музици назива се прастара, што значи математички поредак ритма и модала. У индијској музици постоји веоманого модала и ритмова кои се јористе у свакодневној музици. Модали се зову раге и деле се у четири раздела. Један рздео има седам нота, као природна лествица Западне музике. Затим постоје модали са шест нота у којима се једна нота хептатонске раге изоставља, што даје потпуно другачији резултат у октави и има другачији утицај на човеков ум. Постоје, такође, и раге са пет нота, са две изостављене ноте лествице. У Кини користе једну лествицу са четири ноте, али у Индији не. Неки кажу да се порекло лествице са четири ноте налази у природном инстинкту који човек пројављује у откривању инструмената. Први инструмент био је фрула, симбол људског гласа. Изгледа природно да је човек узео један штап из шуме и да је на њему направио четири рупе са растојањима где је могао да постави сдвоје прсте без посебног труда, а да је касније направио и једну рупу одоздо. То сачињаварагу од пет нота. Тек касније научници су дошли до сазнања о треперењима, али та лествица пружа се природно када особа ставља своју руку на штап и док га, изгледа, прати велика психолошка снага. Има великог утицаја на људску природу и то показује да је снага свега што долази право из природе много већа од оне која се појављује када човек прави измене, када жели да створи један нови облик у уметности. Астролошка наука заснивала се на науци о космичким треперењима, јер све зависи од услова треперења, обухватајући и положај звезда, планета, особа, народа, раса и других објеката. Велики део мистичке снаге коју су Индијци открили у музичкој науци, потицао је из астролошке науке. Свака нота индијске

60


музике одговара једно одређено планети и свака нота одражава одређени звук живога света. У древним Ведама налази се наука о елементима огња, воде, ваздуха и етера, али не треба сматрати да те речи значе исто што и у свакодневном говору. Елемент воде, на пример, представља једно терчно стање; ватра алудира на топлоту и врелину. Преко те науке Индијци су успели да расподеле раге или моделе да се певају или свирају једног одређеног часа, дана или ноћи. И несумњиво, они који су спознали алхемију треперења чинили су чуда снагом музике. Пошо су разне песме певане хиљадама година, народ је развио такав естетски критеријум вредновања тих рага, дас чак и просечан човек на улици не подноси да слуша једну јутарњу рагу која се пева по подне. Он можда не зна ноте, али то његовим ушима то звучи непријатно и не може д поднесе. То је као да се неко једног летњег јутра шета носећи на себи вечерњу тоалету! Можемо рећи да је то ствар навике и то је истина, али истовремено с тим и да један звук који треба да се пева у поноћ, губи свој лепи утицај када се пева у подне. Свака планета има одређени утицај и треба да постоји одређени начин да му одговоримо. Ако се та чињеница не узме у обзир, музика може да постане једна проста забава, али не врши посао за који је одређена. За Индијца музика није забава или пријатно задовољство. Она је нешто много више – одговара најдубљим захтевима његове душе. Људско биће није само материјално тело, такође је и ум. Тело је гладно хране, и оно што се генерално догађа је да човек служи само својим телесним потребама, и не даје значаја свом унутарњем бићу и њењговим потребама. Осећа тренутно задовољство, али касније је поново гладан не знајући да је душа највбиши део његовог бића. И тако та несвесна чежња душе остаје и чека. Код неразвијеног човека тас ћутљива и тиха чежња постаје и непријатна, чини га немирним, и лако раздражљивим. Не осећа се задовољним ничим у животу , осећа тежњу ка неслагању и сађању.Код особе тананих осећања та тежња душе изражава се дапресијом, очајем и налази неко задовољство у љубави према проучавању или у љубљви према уметности. Душа се осећа закопаном у спољном, материјалном свету, а осећа задовољном, живом кад је дотакну најтананија треперења. Најтананија твар је дух, а најгрубљи дух је материја. Музика, заиста најтананија од свих уметности, помаже души да се уздигне изнад разлика. Сједињује душе, јер су чак и речи сувишне. Музика се налази даље од речи. Индијска музика има јединствену особину, јер свирч и певач имају савршену слободу да изразе своју душз преко своје уметности. Карктер индијске 61


природе може да се схвати преко духа индивидуалности. Целокупно образовање много ради на индивидуалности, на томе да се човек изрази на било који начин на који је способан. Следствено, понекад је то отежавајуће, али углавном и најчешће је на њихову корист – сви треба да изразе своју слободу. Униформност има своје предности, али најчешће паралише напредак уметности. У животу поњтоје два начина: униформност и индивидуалност. Униформност има своју силу, али индивидуалност има своју лепоту. Кад неко слуша једног уметника, јадног певача индијске музике, видеће да он прво уради штимовање тампуре, да му један тон и док штимује тампуру, усклађује душу са тим тоном, а то тако утиче на његове слушаоце да могу стрпљиво да шекају, често и врло дуго. Од тренутка када сматра да се наштимовао са својим инстррументом, са оним тоном, тада његова душа, ум и тело изгледају као једно са инструментом. Особа са осетљивим срцем која слуша његово певање, чак и неки странац, цениће начин на који пева тај тон, начин на који усклађује свој дух са тоном. И тада је уметник већ усредсређен, тада је усклађен са свима који се тамо налазе. Не само што је наштимовао инструмент, него је и осетио потребу сваке душе из аудиторијума, као захтеве душа за оним што желе тог тренутка. То не успева сваком музичару, али оно који су бољи то могу. И када компонује све долази само по себи. Док почиње своју песму, изгледа као да додирује свакога у аудиторијуму, јер је све један одговор душама које тамо седе. Претходно није припремио неки програм, не зна шта ће певати у наставку, али сваки пут се надахњује да пева одређену песму или да свира одређени инструментал. Он сам постаје инструмент космичког система, отворен за свако надахнуће и сједињен са слушаоцима, уштимован са жицом тампуре и тада људима не даје само музику, него и духовне очигледности. Индијске древне традиционалне песме, које су компоновали велики учитељи, преножене су од оца на сина. Начин на који се учи музика разликује се од онога на Западу. Није увек писана, него се учи преко подражавања. Учитељ пева, а ученик подражава све сложености и детаље учи подражавањем. Та мистична страна музике била је тајна свих религија. Велики људи човечанства, Христос, Буда и други, долазили су с времена на време да би били пример људима и да изразе савршенство које је циљ сваке душе. Тајна која се крила иза свих великих религија и у делу тих учитеља била је у томе да човек треба да доспе до оне крајње висине која се зове савршенство. То је основно начело којему се ученици уче од свог учитеља. Ученик не само што подражава свога учитеља, него и греје свој дух на духу учитеља, и не само што учи, него и наслеђује од учитеља. Одсуство духовне пробуђености коју данас срећемо, разлог због кога толики тражитељи истине нису доспели до задовољавајућег резултата је зато што увек траже споља – узимају је из неке књиге или је уче од учитеља. На Истоку је 62


некад, а тако се још и данас ради, мали дечак одлазио код неког учитеља и много га ценио – поштовање и став према учитељу личили су на став према свештенику. На тај начин учио је да цени , вреднује и поштује учитељево знање. Дивно је читати о животу великих индијских певача, о томе како су подражавали свог учитеља, како су понекад постајали значајнији од својих учитеља. Циљ индијске музике је да образује ум и душу, јер је музика најбољи начин усредсређивања. Када кажете некоме да се усредсреди на један предмет, њссама чињеница покушаја усредсређивања чини ум узнемиреним. Али музика која очарава душу, држи ум загрејаним. Ако би човек знаао како да је вреднује и посматра, држећи далеко од себе све друго, тада би на природан начин могао да развије снагу усредсређивања. Осим лепоте музике, постоји и њена тананост која дарује живот срцу. За особу тананих осећања, благородне мисли , живот у свету много је тежак. Суров је и понекад има лош утицај. Чини да се срце заледи, рекли бисмо. У том стању човек осећа депресију и живот постаје бљутав – управо тај живот који би требало да је небески , постаје место несреће. Када би човек могао да загреје своје срце у музици, било би као да нешто загрева что се већ било заледило.Срце се враћа свом природном стању и ритам нормализује пулс срца, а то помаже поновном успостављању здравља тела, ума , душе и доводи их до њихове одговарајуће усклађености. Радост живота зависи од савршене усклађености ума и тела.

ДУХОВНИ РАЗВОЈ ПОМОЋУ МУЗИКЕ

Реч '' духован ''не односи се на доброту, или моћ творења чудеса, или на велику умну способност. Свеукупност живота у свим својим видовима јединствена је музика, а истинско духовно достигнуће је усклађивање са хармонијом те савршене музике.

63


Шза је то што човека омета у духовном успеху? То је згуснутост тог материјалног бића и чињеница да нема свест о свом духовном бићу. Ограничености ометају слободан проток и кретање који су природа и особина живота. Узмите за пример замрзавање. Узмите камен из кога желите да произведете неки звук, а он не ствара одјек, не одговара вашој жељи да произведете звук. Струна или жица, напротив, одговориће у тону који желите. Трзате их и одговарају. Они су предмети који дају одјек звука. Желите ли да произведете звук у њима и они одзвањају. Они музику чине потпуном . Исто се догађа и са људском природом. Нека особа је тешка и трома. Кажете јој нешто, али не може да схвати. Говорите јој , али не чује, не одговара на музику, лепоту, уметност.Шта се догађа? Постји залеђеност, згуснутост, отпор. Постоји, пак, друга особа која је спремна да цени и схвати музику и поезију, или лепоту у облику, карактеру или понашању. Лепота у било ком облику цењена је од такве особе и управо је то пробуђеност душе, а та пробуђеност је живо стање срца. То је истински духовни успех. Духовни успех чини дух живим, јер постаје свестан. Када особа нема свест о души и духу, већ само о материјалном постојању, тада је залеђена – много удаљена од духа. Шта је дух, а шта материја? Разлика између духа и материје је као између воде и леда: замрзнута вода је лед, а отопљени лед је вода. Дух у његовој згуснутости називамо материјом, а материју у њеној тананости називамо духом. Једном ми је један материјалиста рекао:'' не верујем ни у какав дух, душу или живот после смрти. Верујем у вечну материју ''. Одговорих му:'' Твоја вера се не разликује од моје, само оно што ти зовеш вечном материјом ја називам духом – ради се о разлици у терминима. Нема ни једног разлога за неслагање, јер обојица верујемо у вечност. Уколико ћемо се сретати у вечности, од каквог је значаја ако је један од нас назива материјом, а други духом? То је живот од почетка до краја''. Лепота се рађа из хармоније. Шта је хармонија? Хармонија је правилна аналогија, дфругим речима правилан ритам. А шта је живот? Живот је резултат хармоније. У дубинама читаве креације постоји хармонија и сва тајна креације је хармонија. Разум чезне да стигне до савршенства хармоније. Оно што зовемо срећом, олакшањем,добитком или коришћу, све за чим чезнемо и што желимо да постигнемо, хармонија је у већој или мањој мери. Чезнемо за хармонијом. Чак и задобијањунајсветовнијих ствари, свагда чезнемо за хармонијом. Али врло често не користимо праве методе. Врло често наше методе су погрешне. Циљ који се остварује добрим или лошим методама је исти, али начин на који неко покушава да га оствари, чини га исправним или погрешним. Није циљ погрешан, него метод који користи да би га остварио.

64


Нико, ма какво да је стање његовог живота, не жели дисхармонију јер сваки бол, свака несрећа и проблем, недостатак су хармоније. Постизање духовности значи схватање да је цела васиона једна симфонија. У њој је свака соба једна нота и њена срећа се састоји у томе да се савршено усклади са хармонијом васионе. Не постаје неко духован тиме што следи једну одређену религију, или тиме што има једну одређену веру, или што је фанатик у односу на неку идеју, или чак и тиме да постанее претерано добар да би живео у свету. Постоје многи веома добри људи који немају појма шта значи духовност. Многи су добри, али не знају који је крајњи циљ. Крајње добро је сама хармонија. На пример, разна начела и вере светских религија којима уче и проповедају свештеници и учитељи, али које људи нису увек способни да следе и изразе, извиру на природан нашин из срца онога ко је усклађен са ритмом васионе. Сваско његово дело, свака реч коју изговара, свако осећање које изражава хармонично је – све је врлина, све је религија. Оно што нам је потребно није да следимо једну религију, него да живимо једну релифију, да сам свој живоз учинимо религијом. Музика је минијатура хармоније читаве васионе, јер је хармонија васионе сам живот. Човек, будући је сам минијатура васионе, пројављује хармоничне и дисхармоничне акорде у свом пулсу, у куцању срца и треперењу, ритму и тону. Његово здравље и болест, радост и незадовољство, све указује на музику или на недостатак музике у његовом животу. Чему нас учи музика? Музика нам помаже да се образујемо у хармонији и управо је у томе магија или тајна која стоји иза музике. Када слушате музику која вам се свиђа, она вас усклађује и доводи у хармонију са животом. Зато је човеку потребна музика, зато чезне за музиком. Многи кажу да их музика не занима, али они нису ни чули музику! Да су заиста чули музику , она би дотакла њихову душу и тада сигурно не би могли друго него да је заволе. Ако не, тада би то једноставно значило да нису чули довољно музике и да нису учинили своје срце смиреним и тихим да би је чули, да би у њој уживали и да би је цеили. Уосталом, музика развија способност преко које човек учи да вреднује све што је добро и лепо у виду уметности и науке, и преко музике и поезије човек може да процени сваки вид лепоте. Оно што омета човека у односу на сву лепоту која постоји око њега је тежина тела или тежина срца. Вуче га земљи и тако све постаје ограничено. Али када отресе са себе ту тежину и када дође радост, тада се осећа лаганим. Све добре тежње, као што су благородност, трпељивост, великодушност, љубав и уважавање, све ове лепе особине долазе када се човек осећа лаганим, лаганим у уму, души и телу.

65


Одакле долази музика? Одакле долази плес? Све долази из природног и духовног живота који постоји у нама. Када тај духовни живот буја,олакшава све тешкоће које човек има, чини његов живот нормалнијим, као да плови по океану живота. Способност процене чини човека лаганијим. Живот је као океан. Када не постоји процена, када не постоји носивост, човек се дави као парче гвожђа или као камен у дубинама морским. Не може д плива као чамац који је издубљен и има носивост. Тешкоћа на духовној стази увек је оно што долази од нас самих. Некоме се не свиђа да буде ученик, хоће да буде учитељ. Када би само знао да се величина и савршенство великих људи, који с времена на време долазе у свет, налазе у томе што су били ученици, а не у њиховом учењу! Колико је више значајан улитељ, толико је више био добар као ученик. Учио је од свакога: од знаменитог и од скромног, од мудрог и од глупог, старог и младог. Учио је гледајући њихов живот и проучавајући људску природу у свим њеним видовима. Онај ко се учи да хода духовном стазом треба да буде празан пехар да би се вино музике и хармоније улило у његово срце. Неко дође, па ми каже:'' Можеш ли да ми помогнеш духовно?'' Ја му одговорим:'' Да ''. врло често он додаје:'' Пре свега желим да сазнам шта мислиш о животу и смрти, или о почетку и крају''. Тада се питам који је његов став и да ли се његово већ зацртано мишљење не слаже с мојим. Жели да научи, а ипак не жели да је испражњен. То значи да идеш на реку по воду са затвореним бокалом. Жели воду, али је бокал затворен, прекривен већ формираним мишљењимља. Али одакле долазе формиране идеје? Ниједну идеју не може да сматра својом! Све идеје постају сазнате из једног или другог извора, а ипак временом неко дође до тога да их сматра својим. И за те особе идеја ће се расправљати, и хтети да победи и поред тога што га не задовољављју у потпуности. Али, оне су истовремено бојно поље и наставиће да држе његов пехар пуним. Зато су мистици усвојили један другачији начин, научили су се једном другачијем двигу, а тај двиг је самоигнорисање или, другим речима, заборављање наученог. На тај начин човек може да постане празан пехар. На Истоку кажу да човек прво треба да научи да буде ученик. Неко ће можда сматрати да на тај начин губи своју индивидуалност, али шта је индивидуалност? Зар није оно што се прикупља?Шта су идеје и мишљења индивидуе? То је просто прикупљено знање и то знање треба да се заборави. Помислиће неко да је особина ума таква да се оно што учи утискује у њега. Како онда заборавља? Заборављање је заокруживње тог знања. То да гледате једну особу и кажете:'' Ова особа је зла, не свиђа ми се'', то је учење. То да 66


гледате дубље и да препознате нешто добро у тој особи, да почнете да је симпатишете или да је сажаљевате, то је не – учење. Када видите доброту у некоме кога сте назвли лошим, завршили сте час. Решили сте труд. Неко најпре учи гледајући једним оком , а касније учи гледајући обема очима и то чини вид потпуним. Све што смо научили о свету делимично је знање,али када се оно ишчупа са једног другог гледишта, тада имамо знање у његовом пуном виду. То се зове мистика. Зашто се зове мистика? Зато што не може да се изрази речима. Речи ће нам показати само једну њену страну, али се друга налази даље од речи. Целокупна манифестација је двојност, двојност која нас чини интилигентнима. Иза двојности налази се јединство. Ако се не издигнемо даље од двојности и не покренемо са ка јединству, нећемо стићи до савршенства, нећемо стићи до духовности. То не значи да нам је знање безвредно. Напротив, од велике је користи. Даје нам могућност расдуђивања и схватања разлика, изоштрава разум и чини вид пробојним тако да поимамо вредност ствари и њихову корисност. Све чини део човековог развоја и све је корисно. Тако треба најпре да научимо, а касније да разучимо. Човек гледа у небо тек када на земљи стоји усправно. Најпре гледа у земљу да види шта она нуди да би научио и да би запажао. Али истовремено не би требало да мисли да се циљ његовог живота испуњава тиме што гледа само у земљу. Испуњење циља долази када гледа у небо. Оно што је чудесно у вези са музиком је што помаже човеку да се усредсреди, или да медитира независно од мисли. Зато је музика мост изнад провалије између обличја и безобличја. Ако постоји нешто интилигентно, ефикасно и, истовремено, безоблично – онда је то музика. Поезија показује облик. Изглед и боја показују облик. Музика не показује облик, али ствара сазвук, саодјек који трепери у читавом постојању уздижући мисао изнад згуснутости материје. Скоро да претвара материју у дух кроз хармонију треперења, додирујући сваку особу у свеукупности људског бића. Лепота облика и боје могу да дођу довде, али не даље. Пријатност мириса може да стигне мало даље,али музика додирује наше унутарње биће и на тај начин произвиди нови живот, живот који дарује ликовање целом постојању уздижући га до оног савршенства у којем се налази испуњење људскога живота.

67


ПСИХОЛОШКИ УТИЦАЈ МУЗИКЕ

У области музике постоји много тога што треба да се изгражи, а психолошки утицај музике изгледа најмање познат у савременој науци. Кажу нам да утицај музике, звука и треперења долази донас додирујући чула од споља. Али остаје једно питање: који је извор утицаја који долази изнутра? Истинска тајна психолошког утицаја музике крије се у том извору, извору из кога долази звук. Јасно и лако се поима да глас има једну одређену психолошку вредност, да се сваки глас разликује од других и да сваки глас има своју психолошку снагу. Врло шесто неко осећа личност онога са којим телефоном разговара на даљини. Једна осећајна особа може да осети утицај гласа , а да не гледа саговорника. Многи се не ослањају толико на речи, колико на глас који их изговара. То показује да се психолошки развој изражава говором и много више певањем. На санскриту дах се назива прана – сам живот.А шта је глас? Глас је дах. Ако постоји нешто у животу, у човековој структури што бисмо могли назвати животом, онда је то дисање. А звук гласа је звук изражен споља. Сходно томе, једна особа може боље да се изрази певањем него оним што говори. Ако у свету постоји нешто што може да да израз у уму и осећањима, то је глас. Врло често догађа се да неко о одређеној теми говори хиљадама речи и да то нема никаквог утицаја. С друге стране, неко ко једну мисао изражава са мало речи, може да изазове дубок утисак. То показује да се снага не налази у речима, него да се крије иза речи, то јест у психолошкој сили гласа који потиче од пране. Аналогно њеној снази, слушалац је под утиском. Исто је и са прстима виолинисте и са уснама флаутисте. Сагласно дејству које долази од његове мисли, музичар производи тај утицај преко свог инструмента. Он је можда много способан, али ако његови прсти не ппроизводе један осећај живота – неће имати успеха. Осим музике коју свира постоји и вредност пране или психолошке снаге коју да је ономе што свира. У Индији постоје музичари који свирају вину и не морају да свирају симфонију да би остварили неко дајство, да би изазвали једну духовну појаву. Једино што је потребно је да узму вину у руке и да одсвирају једну ноту. Чим одсвирају ноту, тај тон продире дубоко; свирајући један или два тона, интонирају 68


аудиторијум. Звук функционише по свим нервима, као да свира фрулу која се налази у свачијем срцу. Њихов инструмент једноставно постаје један извор, одговор на који наилази у срцу сваког човека, пријатеља или непријатеља подједнако. Чак и најривалскија особа пред једним истинским мајстором на вини, неће моћи да задрћи своје ривалско расположење. Чим ноте такну особу, она не може да омете треперења која настају у њој, не може да не постане пријатељ. Зато се у Индији такви инструменталисти често уместо музичарима називају '' магови вине''. Њихова музика је магична. Једна истински музичка душа је она која заборавља себе у музици, управо као што је истински песник неко ко себе заборавља у поезији, и као што је световна душа неко ко себе губи у свету. Насупрот томе, божанствена душа је она која се заборавила у Богу.Сви велики музичари, Бетовен, Вагнер и многи други који су у свету оствили дело које ће се увек поштовати, не би у томе успели да нису себе изгубили у том делу. Они су потпуно били изгубили појам о свом бићу и на тај начин су зависили и сјединили се с оним што су били дошли да дају свету. Кључ савршенства налази се у забораву себе. Постоје разни начини слушања музике. Стручно, техничко слушање, када особа која има развијену технику и која је научила да боље оцењује музику, осећа да јој смета музика нижег квалитета. Али постоји и духовни начин који нема везе са техничким. Ради се једноставно о усклађености с музиком. Дакле, једну духовну осову не узнемирава квалитет музике. Несумњиво, колико је боља музика, толико више помаже духовној особи.Али, истовремено не треба заборавити дана Тибету постоје ламе које изводе концентрацију и медитацију док померају неку врсту звечке чији звук није посебно мелодичан. На тај начин негују онај осећај који уз помоћ треперења уздиже човека на више нивое. За уздизање душе не постоји боље средство од музике. Несумњиво, снага музике зависи од степена духовног развоја који је неко постигао. Постоји прича о Тансену, великом музичару на двору Акбара. Император га је питао :'' Реци ми, велики музичару, ко је био твој учитељ?'' Он одговори:'' Величанство, мој учитељ је велики музичар којег не могу да назовем музичарем, него морам да га назовем музиком''. Император упита:'' Могу ли да га чујем кад пева?''

69


Тансен одговори:'' Можда. Покушаћу. Али не помишљајте да га зовете овде на двор''. Цар упита:'' Могу ли да идем тамо где се он налази?'' Музичар одговори:'' Његов понос ће се успротивити чак и томе кад помисли да треба да пева пред једним царем''. Тада Акбар предложи: Могу ли да пођем као твој слуга?'' Тансен одговори:''Да, тако постоји нека нада ''. Одоше, дакле, обојица на Хималаје, на високе планине где је мудрац живећи у природи, у сазвучју са Бесконачним, имао храм кузике у пећини. Када су стигли, музичар је јахао на коњу,а Акбар ишао пешке. Мудрац је видео да је цар смирен и скроман, да је дошао да чује његову музику и био је оран да му пева. Када је осетио расположење за песму, запевао је. Његова песма била је значајна, била је један психички феномен. Изгледало је да се дрвеће и биљке у шуми таласају. Била је то песма васионе. Дубоки утисак који је песма изазвала у Акбару и Тансену био је већи него што су могли да издрже. Прошли су кроз стање екстазе, спокојства, мира. Док су се налазили у том стању, учитељ је отишао из пећине. Када су им се очи отвориле, нису се налазили тамо. Цар рече:'' О, каква чудна појава! Али куда је отишао учитељ?'' Тансен одговори:'' Никада га нећеш поново видети у овој пећини, јер од тренутка кад човек ово искуси, тражиће поново, чак и ако га то кошта живота. То је важније од било чега уживоту''. Када су се вратили назад, цар једнога дана упита музичара:'' Реци ми коју рагу је певао учитељ?'' Тансен му рече име раге и запева је њему у част, али император није био задовољан и рече:'' Да, музика је иста, али дух није. Зашто се то догађа?'' Музичар одговори:'' Разлог је следећи:ја певам пред Тобом, императором ове земље. Мој учитељ је певао пред Богом. У томе је разлика''. Ако проучавамо данашњи живот, и поред великог напретка науке, радија, телефона, грамофона и свих чуда овога доба, видимо да психолошка страна музике, поезије и уметности није развијена као што би требало. Напротив , иде назад. Ако се упитамо који је разлог томе, одговор ће бити да је читав напредак човечанства данас један технолошки напредак, а то омета напредак културе.

70


Музичар треба да се потчини законима хармоније и контрапнкта. Ако направи један корак различит од других о његовој музици се дискутује. Када сам био у Русији питао сам Танејева, једног веома значајног музичара који је био Скрјабинов учитељ, шта мисли о Дебисијевој музици. Рекао је:'' Не могу де је разумем''. Види се да смо ограничени униформношћу, тако да не постоји перспектива. Исту ствар ћете срести и у области медицине и науке, али посебно у уметности у којој је неопходна велика слобода, а човек бива ометен униформношћу. Сликари и музичари не могу да виде своје дало признатим. Треба да следе мноштво уместо да следе велике душе, а све што је генерално постаје уобичајено и општеприхваћено, јер већина људи нема вишу културу. Ствари лепотеи доброг укуса признају и у њима уживају малобројни , а уметницима није лако да се приближе тим малобројним.На тај начин такозвана униформност постала је сметња за индивидуални разој. Оно што се данас тражи у образовању деце је да се учи психолошка вредност музике. То је једина нада, једини начин на који временом можемо да очекујемо боље резултате.Деца која уче музику не треба да знају само музику, него би требало да знају шта се крије иза те музике и како да то представе. Тајна комплетног магнетизма, било да се изражава преко личности, било преко музике, је живот. Живот је оно што очарава, што привлачи. Оно што непрестано тражимо је живот и управо недостатак живота можемо назвати недостатком магнетизма. Ако се музичка настава даје од почетка, биће врло успешна у својим психолошким резултатима. Психологија зависи од здравља физичког тела, мисли, маште и срца, које је врло шесто хладно и замрзнуто, а тај живот неко изражава на својој виолини, или својим гласом кад пева. Оно што свет тражи, оно за чим чезне човекова душа је живот, било да потиче од музике , боје, линије или речи. Оно што свако жели је живот, а живот је истински извор терапије. Музика може да излечи ако се стави усред живота. С тим у вези не постоји никаква велика тајна, довољно једа човек може да рљзуме истину у њеној једноставности.Када неко свира механички, а његови прсти брзо, скоро аутоматски пребирају по клавиру или виолини, може да изазове тренутни утисак, али се он брзо губи.Неко може да изазове миран или надражујући резултат, а то не зависи само од музичара него и од композитора, од расположења које га је надахнуло. Особи која познаје психолошки утицај музике неће бити тешко да препозна у ком је расположењу био композитор када је писао то дело. Акоје ставио живот и лепоту у своју музику, оно ће се показати лепим и животворним чак и после хиљаду година.Несумњиво, вежбање и способност помажу да се боље изрази, али оно што се истински захтева је онај живот који долази из проширене свести, из уочавања божанске светлости која је тајна сваке истинске уметности и душа сваке мистике. 71


Наравно, постоје две стране тога: спољни услови и представљање уметности. Спољни услови могу да буду више или мање од помоћи. Музика или певање које се обавља пред две или три сродне особе, симпатске , хармоничне, са разумевањем и одговарањем, изазива један потпуно другачији талас него што то чинисама музика или песма која се свира пред петсто људи.Шта о значи? Значи да су сами људи као инструменти: када се пред њима изводи добра музика одговарају, усклађују се и у тону су с њом.Сви постају музика. Узимају свој део у музици и тако се ствара један феномен – догађај . Тај феномен може да стигне чак и до највишег идеала који се очекује од музике, то јест, до уочавања слободе душе која се на Истоку зове нирвана, или муки или спасење у хришћанском свету. На свету не постоји ништа друго што може више да помогне од музике. Медитирање припрема, али музика је оно највишеза приближавање савршенству. Видео сам како се догађају чуда преко психолошке снаге мзике, али смо када је постојало сродно окружење. Пет или шест особа, ноћ обасјана месечином, или зора, или предвече...Види се да природа помаже у заокружавању музике – обоје функционишу заједно јер су обоје једно.

ХAЗРАТ ИНАЈАТ ХАН Истинска хармонија музике долази из истинске хармоније душе

Хазрат Инајат Хан, велики трагалац за божанском истином и лепотомкоју је нашао у музици, рођен је 1882.године у индијском граду Баради, у породици суфи свештеника, песника и музичара. Његов деда, Маулабакш, веома познат музичар и оснивач музичке академије у Баради, био му је први учитељ музике за коју је Инајат, још као дете показивао изузетан таленат и дар. Од барадског махараџе, коме се много свидело Инајатово певање, као деветогодишњак добио је стипендију за даље студирање музике. У четрнаестој години написао је прву књигу о музици,а пре него што је напунио двадесет, већ је био предавач на Музичкој Академији. После мајчине смрти, 1902. Године одлази у Хидерабад, велики музички центар где је ректор, и сам музичар, видевши га рекао:'' Одмах ми је било јасно да је музички таленат који је тај млади музичар показивао био спољна одећа неког великог мистика ''. Младић му је одговорио:'' Поштовани,будући да је звук 72


највиши извор свега што постоји, он је сам себи тајна и ко познаје звук истине познаје тајну васионе. Музика је моја мисао, а моја мисао је моје осећање...Моја музика је моја религија. Оно што носим није музика за просту забаву, већ призив на склад који сједињује душе с Богом''. Овде је осим Инајатовог ретког дара неопходно имати у виду индијско схватање и доживљај музике као свештене уметности. Већ широм Индије познати музичар, Инајат у једном тренутку, изненада, губи све медаље и награде које је добио за остварења у музици. Заборавља их у гужви у неком аутомобилу.Тренутак непажњом изазване кризе, постаје тренутак у коме почиње Инајатово још дубље трагање за истином. Бог му, по његовим речима, додирује скривене жице ума и отвара му очи за истину. У то време великих верских превирања и у Индији и у свету, упознаје специфичан индијски суфи ред Чисти (или Чишти). Занимљиво је то што већина припадника овог реда живи у Индији, док је сам ред, како каже Инајат, дошао из Русије о чему говори и сама реч чисти и појављује се у Хорасану почетком дванаестог века. У дружењу са чисти – дервишима '''научио сам да волим сладост њихове природе и унутарњи мирис, начин на који су се служили музиком као храном за душу''. Иако је званично био суфи који је за Индију говорио да је у духовности најпробуђенија земља и да је Исток за напредне људе оно што је срце за човеково тело – извор светлости, живота, топлине и животности, красила га је офгромна и танана толеранција и разумевање за све људе, расе и вере. То је очевидно у свим његовим књигама и у његовом животу:'' Бог је лепота и воли лепоту, а душа је пре утеловљења била звук''. Музика буди дух наводећи га да се сети своје праве домовине и подсећа га на његов коначни циљ. То је истинско о-сећање, под-сећање. Инајатов духовни предак из Персије, Џелалудин Руми ( 13.век ) говорио је да смо сви били део тела Првог човека и слушали смо те мелодије у рају. Помало их се сећамо, иако су вода и глина унели сумњу у нас. Године 1910. Хазрат одлази на Запад. У току боравка у Америци држао је концерте индијске музике и предавања о суфи мистици. Након две године долази у Европу по којој много путује и у којој чиви. У Француској упознаје Дебисија, а у Русији Толстоја и Танејева, Скрјабиновог учитеља. Предосетивши своју кончину, враћа се из Европе у Индију. Умире у Делхију 1927. Године. 73


Врање

Горан Арсић САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ДЕО ПРВИ

ТАЈНА ЗВУКА

ТАЈНА ЗВУКА ЗАКОН РИТМА АТМОСФЕРА ПРОСТОРНОСТ ЗВУК, БОГ ТВОРАЦ ЗВУК ИСВЕТЛОСТ – два вида покрета сједињена кроз склад ДЕО ДРУГИ СКЛАД ЖИВОТА ИЗГУБЉЕНА РЕЧ МУЗИКА СФЕРА ГЛАС УСКЛАЂИВАЊЕ СА ЖЕЉЕНИМ РИТМОМ ТИХИ ЖИВОТ МУЗИКА – ЗВУК ЛЕПОТЕ АЛХЕМИЈА ТРЕПЕРЕЊА ДУХОВНИ РАЗВОЈ ПОМОЋУ МУЗИКЕ ХАЗРАТ ИНАЈАТ ХАН

74

Hazrat inajat han, tajna zvuka i sklad zivota  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you