Issuu on Google+

БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ

Савремена читања Писма

Једно онтолошко тумачење Песме над песмама (Еденизам Михаила Епштејна) Благоје Пантелић

„Песма над песмама је једна од најмоћнијих прослава љубави икада написаних.“ Ален Бадју „Сви су списи свети, али је Песма над песмама најсветија.“ Рабин Акиба

П

е­с ма над пе­с ма ­ма је, да се гру­бо из­ра­зим, нај­кон­ тро­верз­ни­ја књи­га Све­ то­га Пи­с ма. (Ума­ло да из­у­с тим да је нај­с кан­д а­ло­зни­ја, али сам се на вре­ме за­у­с та­вио.) То је је­ ди­на би­блиј­с ка књи­га у ко­јој се о Бо­г у уоп­ш те не го­во­ри (чак му се ни име не спо­м и­њ е, сем, до­ ду­ше, на јед­ном ме­с ту где се уз­ гред по­м и­њ е „пла­мен Бо­ж и­ји“), те ње­не стра­ни­це пр­с ти хри­ш ћа­ на ни­с у ра­до до­д и­ри­ва­л и, а и ка­ да се по­ко­јем то и до­г о­д и (јер је то ипак Све­ т о Пи­ с мо, а Све­ то Пи­с мо ва­љ а чи­та­т и), на­кон сва­ ке сле­де­ће ре­че­н и­це кап­ц и­м а би он бр­зо скри­вао по­глед и тру­д ио се да про­чи­та­но што пре за­бо­ ра­ви. Устро­ји­т е­љи бо­г о­с лу­жбе­ ног жи­во­та, ре­ц и­мо, за њу ни­с у хте­ли ни да чу­ј у. Ве­ро­ват­но су ми­с ли­ли да је са њом све у ре­д у, чим се на­ш ла ту где се на­ш ла, али ипак ни­с у хте­л и да ри­зи­к у­ј у и јед­но­с тав­но су је др­ж а­л и по­д а­ ље од сво­јих пев­н и­ц а. Ме­ђу­т им, те­о­ло­зи су чу­д ан сој, во­ле да се игра­ју са све­т и­њ ом... Та­ко да су ипак од­л у­чи­ли да се оне стра­ ни­це Све­т ог Пи­с ма на ко­ји­м а се на­ла­зи тај ису­ви­ше „све­т ов­ 24

ПРАВОСЛАВЉЕ

ни“ текст ипак не чу­па­ју. „Не­к а оста­не!“, гла­с и­ла је њи­хо­ва пре­ су­д а, по­с ле до­с та ве­ћа­њ а. Не­к и су се си­г ур­но на­д а­л и да мно­г и у том мно­ш тву нај­ра­зно­вр­с ни­јих спи­са њу не­ће ни при­ме­т и­т и. Али пре­ва­ри­л и су се. Њи­хо­ва на­д а би­ла је уза­л уд­на. При­ча о љу­ба­ви не дâ се са­к ри­т и. И шта сад, за име Бо­ж и­је, чи­н и­т и с тим тек­с том? Ка­ко га ин­т ер­п ре­т и­ра­ ти, а оста­т и то што је­с и, тј. би­т и то што тре­баш би­т и. Да не око­ ли­шам, ка­ко оста­т и пра­во­ве­ран и сма­т ра­т и Пе­с му над пе­с ма­ма де­лом Све­т о­га Пи­с ма? Ве­ш ти Алек­сан­д риј­ц и би­л и су спрем­н и за овај иза­зов. Од­м ах су упо­т ре­би­л и сво­је ста­ро оруж­ је – але­г о­ри­ј у. Ни­је све она­ко ка­ ко из­гле­д а, ни­је му­д ри Со­ло­мон ми­с лио са­мо оно што је на­п и­сао. Та, ка­ко ми­с ли­т е, ису­ви­ше људ­ ска књи­га уоп­ш те ни­је та­к ва. Њен пи­сац имао је не­ш то дру­ го у ви­д у, не­ш то мно­г о уз­ви­ше­ ни­је... О љу­ба­ви Ја­х веа и Ње­г о­ вог Иза­бра ­ног на­ро­д а он збо­ри. Тре­зве­н и Ан­т и­о­х иј­ц и пак ни­с у око­л и­ша­л и, од­м ах су ри­зи­ко­ва­ ли. Не, не­м а пре­но­с ног зна­че­њ а, све је она­ко ка­ко је на­п и­са­но.

Јед­но­с тав­но, реч је о јед­ној по­ хва­л и љу­ба­ви му­ш кар­ц а и же­не. За­к љу­чак ко­ји се од­м ах на­ме­ће је сле­де­ћ и: але­г о­риј­с ко ту­м а­че­ ње Пе­с ме над пе­с ма­ма ле­га ­ли­з у­ је њен бо­ра­вак уну­тар ко­ри­ц а Све­т е Књи­г е, да­је јој ре­л и­г иј­с ку ле­г и­т и­м а­ц и­ј у. Бу­к вал­но чи­та­њ е Пе­с ме над пе­с ма­ма си­т у­и ­ра је у је­д ан чи­с то све­т ов­н и кон­т екст, та­ко да она пред­с та­в ља сво­је­вр­ сни про­фа­н и пре­д ах при­л и­ком кре­та­њ а кроз са­к рал­н и текст. Ка­д а је до истог за­к ључ­к а до­ шао и је­д ан зна­ча­јан са­вре­ме­ ни чи­тач ра­зно­вр­с них тек­с то­ва учи­н и­ло му се да је чак мо­г у­ће и „не­ре­л и­г и­о­зно“ ту­м а­че­њ е Пе­с ме над пе­с ма ­ма упо­ре­до са „ре­ли­ ги­о­зним“, та­ко што би се тек­с ту при­с ту­п и­ло без алек­сан­д риј­ ских, од­но­с но ан­т и­о­х иј­с ких пред­ра­с у­д а. Го­во­рио је, шта­ви­ ше, да без тог ер­м и­нев­т ич­ког без­о­бра­з лу­к а, ко­ји он на­зи­ва он­то­ло­шким ту­м а­че­њ ем, ни­ је ни мо­г у­ће раз­у­ме­т и га она­ко ка­ко би га тре­ба­ло раз­у­ме­т и. Да, да, он сма­т ра да и бу­к вал­ ним ту­м а­че­њ ем те љу­бав­не (не знам шта ми је да­нас, хте­дох да ка­жем ерот­с ке, али устук­н ух у 1–15. јануар — 1099–1100


БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ по­с лед­њи час) пе­с ме, али у он­ то­ло­ш ком кон­т ек­с ту, она не гу­ би на сво­јој ре­ли­г и­о­зно­с ти. На­ про­т ив, њу је је­д и­но у тој оп­т и­ц и мо­г у­ће тач­но иш­чи ­та­т и. Не­ћу вас др­жа­ти у не­из­ве­сно­ сти, ње­ го­ во име је Ми­ха­ил Еп­ штејн, или­ти Ми­ха­ил На­у­мо­вич Эп­ште­йн. Ево ка­ко је он про­чи­ тао Пе­сму над пе­сма­ма. Пре не­го што је ус­по­с та­в љен па­ као, жи­ вот на зе­ м љи је био, је ли, рај­ски; му­шка­рац и же­на жи­ве­ли су у Еде­н у, у оном вр­т у у ко­ме је ра­с ло др­во жи­во­та и у ко­ ме су дво­је (да, за сва­к и слу­чај, опет на­гла­сим – му­шко и жен­ ско) во­лев­ши се по­с то­ја­ли као јед­на те­ле­сност. Е баш о то­ме, о тој љу­ба­ви ко­ја од дво­је чи­ни јед­ но, го­во­ри Со­ло­мон (до­ка­за ­но је, ваљ­д а, да он ни­је аутор, али ћу ја, у не­до­с тат­к у дру­гог име­на, ње­го­во ко­ри­с ти­т и за осло­в ља­ва­ ње пи­сца) у Пе­с ми над пе­с ма­ма. О оно­ме, да­к ле, што је прет­хо­д и­ ло па­д у, и па­к лу ко­ји на­зи­ва­мо исто­ри­јом чо­ве­чан­с тва. Еп­штејн је је­дан од оних чи­та­ ча књи­га ко­ји­ма ни­шта не про­ ми­че, па је та­ко при­ме­тио да се Пе­с ма над пе­с ма­ма на­ла­зи у са­ мом цен­т ру Би­бли­је, тач­но из­ме­ ђу По­ста­ња и От­кри­ве­ња, из­ме­ђу при­че о по­чет­к у и при­че о кра­ју све­та. За­што? – Да би под­се­ти­ла па­лог чо­ве­ка ко је он до­и­ста, ода­ кле је кре­н уо, тј. шта је из­г у­био, и че­му тре­ба да се на­да на пу­т у ко­ јим са­да хо­д и... Да га под­се­ти да је љу­бав ње­гов άρχή, али и ње­гов τέλος, да је би­ла прин­цип ње­го­ве ег­зи­стен­ци­је у пр­во­бит­ном ра­ју и да ће то исто би­ти у бу­д у­ћем Цар­ству Бо­ж и­јем. Ка­жем, Еп­ш теј­н у док чи­та ни­ ш та не про­ м и­ че. Та­ ко је он ухва­т ио и ону за ­ко­но­мер­ност у струк­т у­ри Ста­ро­га За­ве­та по ко­јој ре­до­с лед књи­га ни­је про­из­ во­љ ан. Сто­га, и то да Књи­га о Јо­в у не­по­с ред ­но прет ­хо­д и Пе­с ми над пе­с ма­ма ни­је слу­чај­ност. Ево и за­ш то. На пи­та­њ е шта је то до­ бро, а шта зло, за­ш то пра­вед­н ик стра­д а, а не стра­д а онај ко је не­ пра­ве­д ан, Бог (у Књи­зи о Јо­в у) од­г о­ва­ра на је­д ан по­м а­ло чу­д ан 1–15. јануар — 1099–1100

Песма над песмама у савременој уметности – графика литванског уметника Стасиса Красаускаса (1929–1977)

на­ч ин. На­и ­ме, не по­м и­њу­ћ и ни до­бро ни зло, Он го­во­ри о ве­л и­ чан­с тве­ној тво­ре­ви­н и по­д а­ре­ ној чо­ве­к у, жи­во­т у у пре­к ра­с ној ва­с и­о­н и, го­во­ри о мо­ру, сне­г у, жи­во­т и­њ а­м а итд. Про­б лем је пре­ба­чен у сфе­ру естет­с ког, тј. чул­ног. Од­г о­вор на пи­та­њ е о гре­х у и не­п ра ­вед ­ном мо­рал­ном по­рет­к у у све­т у са­с то­ји се у ве­ ли­ча­њу кра­со­та све­га ство­ре­ног. Еп­ш тејн при­ме­ћу­је да је при­по­ ве­д а­њ е о ства­ра­њу пре­к ра­с ног све­та и су­но­вра­т у тог истог све­ та пр­во­род­н им гре­хом, ко­је је опи­са­но у пр­вој гла­ви Књи­ге По­ ста­ња у Књи­зи о Јо­в у при­к а­за ­но је пак обрат­н им пу­т ем. Књи­га о Јо­в у је, у ства­ри, од­раз у огле­д а­ лу при­к а­за­на при­по­вест из пр­ве гла­ве По­с та­ња. По­ен­та Бо­ж и­јег од­г о­во­ра Јо­ву је­с те у то­ме да је нео­п ­ход­но вра­т и­т и се од др­ве­та по­зна­ња до­бра и зла до др­ве­т у жи­во­та. Јер се икар­ с ки су­ но­

врат до­г о­д ио кре­та­њ ем од др­ве­ та жи­во­та ка др­ве­т у по­зна­ња до­бра и зла, а да је по­вра­так Бо­г у је­д и­но мо­г ућ су­п рот­н им пу­т ем – по­врат­ком ка др­ве­т у жи­во­та. Од­г о­вор Бо­га Јо­ву, да­к ле, вра­ћа нас на по­че­так при­че о ства­ра­ њу све­та, на пр­ву гла­ву По­с та­ ња, док у Пе­с ми над пе­с ма­ма су­ сре­ће­мо при­по­вест о жи­во­т у у Еден­с ком вр­т у ко­ја је опи­са­на у дру­г ој гла­ви По­с та­ња, и упра­во за­т о, ка­ко про­н иц­љи­во за­па­ж а Еп­ш тејн, Књи­га о Јо­в у прет­хо­д и Пе­с ми над пе­с ма­ма; тај пре­ лаз са ко­с мо­са (пр­ва гла­ва По­с та­ ња) на Еден (дру­га гла­ва По­с та­ ња), од мо­г у­ћ их и не­до­с ти­ж них сти­х и­ја ка вр­т у, пред­с та­в ља и пре­ла­зак са Књи­ге о Јо­в у на Пе­ сму над пе­с ма­ма. У пр­вој књи­зи је свет уз­ви­шен и не­до­с ти­ж ан, а Бог бес­ко­нач­но уда­љ ен од чо­ ве­к а, док се у дру­г ој чо­век по­ја­ вљу­је у вр­т у ко­ји је за ње­га при­  ПРАВОСЛАВЉЕ

25


БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ пре­м љен, ка­ко би се веч­но ра­до­ вао и без­у­с лов­но ужи­вао. Еден је вр­ху­нац ства­ра­ња све­ та... У вр­ту се, ка­ко нас из­ве­шта­ ва По­ста­ње, жи­вот од­ви­јао та­ко да је чо­век го­спо­да­рио над сви­ме, ужи­вао у пло­до­ви­ма ко­јих је би­ло у из­о­би­љу, док је пу­но­ћа чо­ве­ко­ ве ег­зи­стен­ци­је би­ла у те­ле­сном је­дин­ству са же­ном. Љу­бав ор­ган­ ски ве­зу­је чо­ве­ка и же­ну и њи­хо­во по­сто­ја­ње чи­ни рај­ским. Сто­га у вр­ту све по­го­ду­је тој љу­ба­ви. Со­ ло­мон у Пе­сми над пе­сма­ма опи­ су­је упра­во та­кав врт („по­врат­ни Еден“). У ње­ му за чо­ ве­ ка не­ ма оног му­ко­трп­ног ра­да „у зно­ју ли­ ца“ ње­го­вог, не­ма про­клет­ства, већ при­ро­да сво­је пло­до­ве и сла­ сти (од смир­не, ме­да, ви­на, мле­ ка до при­јат­ног ве­тра, пре­див­них ми­ри­са, итд.) при­но­си за­љу­бље­ ни­ма. Та­мо љу­бав упра­вља не са­ мо чо­ве­ком, не­го и чи­та­вом ва­си­ о­ном. За­то је све дар љу­бав­ни­ци­ ма. Све је у том вр­ту у функ­ци­ји љу­ба­ви му­шкар­ца и же­не. У вр­ту у ко­ме ��е љу­бав ве­зив­но тки­во све­га не по­сто­је по­де­ле на жи­во и не­жи­во, а бе­сми­сле­но је и по­ми­шља­ти на по­сто­ја­ње не­чег уну­тра­шњег и не­чег спо­ља­шњег. Та­мо је све Јед­но... је­дан Ор­га­ни­ зам, јед­но Те­ло. Бу­квал­но све. И биљ­ни и жи­во­тињ­ски свет пре­ла­ зи у те­ле­сност дво­је ко­ји се во­ле. Врт ни­је ни­шта дру­го до бес­ко­нач­ но те­ло љу­ба­ви. Оно, да­кле, не са­ мо да укљу­чу­је љу­бав­ни­ке, већ и чи­тав свет, ко­ји је сје­ди­њен и за­ пе­ча­ћен љу­ба­вљу. У том на­ди­ла­ же­њу раз­ли­ке из­ме­ђу су­бјек­та и објек­та је­сте „рај­скост ра­ја“. У тек­сту Пе­сме над пе­сма­ма, сто­ га, до­ла­зи до „про­жи­ма­ња“ ли­ко­ ва и при­ро­де ко­ја их окру­жу­је (тј. пре­ла­за пор­тре­та у пеј­заж), до­ла­ зи до ства­ра­ња ли­ка ра­ја у ко­ме је ста­ње за­љу­бље­них не­рас­ки­ди­во ве­за­но за плод­ност при­род­ног све­ та. Рај је пу­но­ћа сва­ког је­ста­ство­ ва­ња би­ћа, као во­ље­ног и оног ко­ ји во­ли, и нај­ви­ши сте­пен сва­ког свој­ства, за­то Ми­ха­ил Еп­штејн за­ кљу­чу­је да на је­зи­ку „ра­јо­пи­сца“ исто зна­че­ње има­ју нпр. осе­ћа­ње на­дах­ну­ћа во­ље­ног и ис­пи­ја­ње со­ ка цр­ве­них ја­бу­ка. На осно­ву то­ 26

ПРАВОСЛАВЉЕ

га он го­во­ри о „еде­ни­зму“ као су­ штин­ској ка­рак­те­ри­сти­ци струк­ ту­ре Пе­сме над пе­сма­ма. Љу­бав, ваљ­да је то до са­да већ ја­сно, ни­је са­мо за­љу­бље­ност му­ шкар­ца и же­не, не­го све­у­куп­ност по­сто­ја­ња тва­ри, те и је­ди­на оп­ ти­ка у ко­јој је мо­гу­ће аде­кват­но са­гле­да­ва­ти свет и од­но­си­ти се пре­ма ње­му, тј. уче­ство­ва­ти (би­ ти) у ње­му. За­то не из­не­на­ђу­је то да у Пе­сми над пе­сма­ма не­ма го­ во­ра о до­бру и злу, да не­ма уоп­ ште мо­рал­них ка­те­го­ри­ја. Жи­вот у (по­вра­ће­ном) Еде­ну, о ко­ме го­ во­ри Со­ло­мон, је­сте ап­со­лут­но чист... то је жи­вље­ње љу­ди у рај­ ском вр­ту без по­тре­бе за пло­дом др­ве­та по­зна­ња до­бра и зла. От­кри­ва­ње љу­бав­ног ста­ња све­ та у Пе­сми над пе­сма­ма, тј. опис све­та у ње­го­вом са­вр­ше­ном ста­ њу, не до­зво­ља­ва але­го­риј­ско ту­ ма­че­ње, јер але­го­ри­ја увек под­ ра­зу­ме­ва ду­а­ли­зам. А у Пе­сми над пе­сма­ма не­ма ни го­во­ра о па­лом све­ту, о гре­ху, итд., не­го ис­кљу­чи­ во љу­бав­ном, тј. са­вр­ше­ном на­ чи­ну бив­ство­ва­ња све­га. Љу­бав, да­кле, пред­ста­вља он­то­ло­ги­ју све­ та, и ни у ком слу­ча­ју ни­је мо­ гу­ће ту­ма­чи­ти је као не­ка­кву але­ го­ри­ју бо­жан­ске љу­ба­ви. Устро­ја­ ва­ње све­та мо­гу­ће је са­мо љу­ба­ вљу у ко­јој је чо­век „сје­ди­њен са са­мим со­бом, у сво­јој му­шкој или жен­ској по­ло­ви­ни, од­но­сно сје­ ди­њен је са устрој­ством све­та, ко­ ји му се у из­об ­ и­љу да­је“. Свет, и то тре­ ба по­ себ­ но на­ гла­си­т и, ни­је да­тост, већ про­цес – љу­бав­ни од­нос љу­д и у ко­ји је укљу­че­на чи­та­ва при­ро­д а. Сто­ га, Пе­с му над пе­с ма­ма ни­је мо­г у­ ће ин­тер­п ре­т и­ра­т и але­го­риј­ски или бу­к вал­но, а да се при то­ме она не обе­сми­сли, већ њу увек тре­ба ту­ма­чи­т и он­то­ло­шки. Све опи­са­но у њој има он­то­ло­шки зна­чај (сва­ки де­таљ от­кри­ва рај­ ско ста­ње ства­ри), то ни­с у ме­та­ фо­ре ко­је се по­ре­де, не­го, ка­ко уме­сно при­ме­ћу­је Еп­ш тејн, ме­ та­бо­ле ко­је по­ка­з у­ј у ка­ко јед­но пред­с та­в ља део дру­гог, при­с у­ ству­је у дру­гом. У то­ме је су­ш ти­ на он­то­ло­шке ме­то­де љу­ба­ви ко­ ју Еп­ш тејн на­зи­ва „еде­ни­змом“.

Еде­ни­стич­ка ег­зе­гет­ска ме­то­да љу­бав не тре­ти­ра као су­бјек­тив­но осе­ћа­ње, не­го као свој­ство са­мог све­та, као оно што свет чи­ни ра­ јем. За­то је то ту­ма­че­ње ока­рак­ те­ри­са­но као „он­то­ло­шко“. Љу­бав као емо­ци­ја, спо­зна­ја (ерот­ски од­нос су­пру­жни­ка) итд. пред­ста­ вља де­ка­ден­ци­ју истин­ске љу­ба­ви ко­ја кон­сти­ту­и­ше би­ће, и та­ква љу­бав је у ства­ри по­сте­ден­ска. У скла­ду са на­ве­де­ном по­де­лом, мо­ же се за­кљу­чи­ти да је у Пе­сми над пе­сма­ма реч о по­врат­ку са по­сте­ ден­ске на еден­ску љу­бав. Пр­во­ род­ни грех чи­сти љу­бав од он­то­ ло­шког сми­сла, али је не уни­шта­ ва до кра­ја, већ се она про­ја­вљу­је у на­ве­де­ним об­ли­ци­ма – емо­ци­је, од­нос су­пру­жни­ка итд.; по­сте­ден­ ска љу­бав је, са јед­не стра­не, де­ка­ ден­ци­ја истин­ске љу­ба­ви, али, са дру­ге, и пут (μέθοδος) по­нов­ног за­до­би­ја­ња из­гу­бље­ног ра­ја. Со­ ло­мон у ства­ри же­ли да на­гла­си то сти­ца­ње истин­ске, ап­со­лут­не, или­ти рај­ске љу­ба­ви; тај пре­му­ дри Љу­бав­ник пе­ва о по­нов­ном вра­ћа­њу под кро­шњу др­ве­та жи­ во­та и уби­ра­њу ње­го­вих пло­до­ва. Тре­ба, на кра­ју, под­ву­ћи да раз­ли­ка из­ме­ђу рај­ског вр­та из По­ста­ња и Пе­сме над пе­сма­ма је­ сте у то­ме што се до­го­ди­ла смрт. Оту­да та ве­о­ма ин­тен­зив­на ди­ на­ми­ка (чак, мо­жда, и стреп­ња) из­ме­ђу за­љу­бље­них из ко­је се ра­ ђа, ка­ко је Еп­штејн на­зи­ва, „по­ е­ти­ка до­зи­ва­ња“. Чо­век у Еде­ну (опи­са­ном у По­ста­њу), да та­ко ка­жем, ре­лак­си­ра­но уби­ра пло­ до­ве са др­ве­та жи­во­та, док у по­ врат­ном Еде­ну (опи­са­ном у Пе­ сми над пе­сма­ма) он има свест о пре­жи­вље­ној тра­у­ми. За­то је би­ ло нео­п­ход­но на­гла­си­ти: „љу­бав је ја­ка као смрт“ (Пнп. 8, 6). До­ дао бих на са­ мом кра­ ју да по­твр­ду аутен­тич­но­сти Еп­штеј­ но­ве до­и­ста ге­ни­јал­не ин­тер­пре­ та­ци­је Пе­сме над пе­сма­ма, ко­ја је ме­то­до­ло­шки од­ре­ђе­на он­то­ ло­ги­јом љу­ба­ви, мо­же­мо на­ћи у Хим­ни љу­ба­ви апо­сто­ла Па­вла, у ко­јој не­до­ста­так љу­ба­ви пред­ста­ вља ис­пра­жње­ност би­ћа, та­ко­ре­ ћи он­то­ло­шку тaш­тину: „ако љу­ ба­ви не­мам ни­шта сам“. 1–15. јануар — 1099–1100


Благоје Пантелиц