Школски споменар бр.7

ШКОЛСКИ СПОМЕНАР ОШ „БРАНКО РАДИЧЕВИЋ“ Мали Зворник

* Број 7

* Јануар 2018.

УВОДНА РЕЧ

* НЕ УЧИМО ЗА ШКОЛУ, НЕГО ЗА ЖИВОТ. * ЗНАЊЕ ЈЕ ТЕК ОНДА ЗНАЊЕ КАД ЈЕ СТЕЧЕНО НАПОРОМ ВЛАСТИТЕ МИСЛИ, А НЕ ПАМЋЕЊЕМ. * НИКО НА СВЕТУ НИЈЕ ЈАЧИ ОД ЧОВЕКА КОЈИ ЗНА. * УЧЕЊЕ ЈЕ КАО ВЕСЛАЊЕ УЗВОДНО: КАД ПРЕСТАНЕШ ВЕСЛАТИ, ОДНЕСЕ ТЕ НАТРАГ. * НИЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ЗНАТИ, ВЕЋ ЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ДАТИ!

Ђачка заклетва из 1914.године

САВЕТНИК Учиш, али имаш лоше оцене? Досађујеш се на часу? Домаћи задаци ти баш не иду? Хвата те паника на контролном? Не свиђаш се неком наставнику? Твоје друштво тражи од тебе да радиш нешто што не желиш? Имаш разне проблеме у школи, а нико не зна да ти помогне да их решиш? Имаш разна питања а нико не зна одговор? У школи није сваког дана лако! У књизи Мануела Ригона и Бернадет Косте Прад „Како преживети у школи” наћи ћеш неке лукаве савете који ће ти помоћи да се добро осећаш у свим тим ситуацијама, на часовима, са другарима и наставницима! Текст књиге прате духовите илустрације, које додатно релаксирају тинејџера у проблему. За сваки ваш школски проблем ова књига има решење. Једино што треба урадити јесте да узмете књигу, завалите се и почнете да уживате!

Како развити мотивацију?

ЗАНИМЉИВОСТИ ОЛИМПИЈСКИ КРУГОВИ На олимпијској застави налази се пет испреплетаних кругова различитих боја који означавају пет насељених континената. При томе Jужну и Северну Америку означава један круг, док Антарктик није означен јер се сматра ненасељеним.

СЕДАМ СВЕТСКИХ ЧУДА 1. Артемидин храм — 550. пне. у Ефесу, Турска.

2. Велике пирамиде — у Гизи у Египту 3. Висећи вртови из Вавилона — направио их је Небукодоносор II, око 8. века пне.

4. Колос са Родоса — статуа Хелиоса, из 292. пне. – 280. пне.

5. Маузолеј из Халикарнаса — у данашњем Бодруму, Турска.

6. Статуа Зевса у Олимпији — око 457. пне.

7. Фарос у Александрији — светионик направљен 270. пне. на острву Фарос близу Александрије.

Чудовиште из Лох Неса На северним висоравнима Шкотске, недалеко од града Инвернеса, налази се језеро Лох Нес, у целом свету познато по огромном створењу које, како се прича, живи у његовим водама. То створење (или, како појединци мисле, група створења) за које се верује да живи у језеру познато је као чудовиште из Лох Неса или, како га још популарно зову, Неси. Прва сазнања о том чудном створењу датирају још из ВИ века. Од тада, многи очевици тврде да су у водама тог језера видели веома дугачак врат животиње великих димензија, дуге између 12 и 15 метара, тамнобраон или сиве боје, мале главе и глатке коже. Осим тог описа, постоје и многи други, због чега је тешко утврдити како Неси заиста изгледа. Лох Нес је дубоко чисто језеро, дуго око 36 км и широко око 2,7 км. Гребени који опасују језеро бацају велику сенку на воду, што, поред велике дубине (максимална дубина језера је 227 м), њену прозирност чини још слабијом. Језеро је до сада много пута истражено управо због великог броја сведочења о виђењу чудовишта, како од стране локалног становништва тако и од стране туриста. Осим сведочанстава, постоји и мноштво видео снимака и фотографија који приказују Неси у различитим облицима и положајима. Захваљујући томе што је језеро релативно мале површине (56,5 квадратних километара), научници су успели да га преплове, али нису нашли никакав доказ о постојању Неси, због чега многи сматрају да се ради о легенди. Међутим, тешко је одбацити постојање бића које је толико пута било фотографисано. Неке фотографије су лажне, неке превише мутне, док се на некима чудовиште јасно уочава. Они који не верују у његово постојање тврде да је на фотографијама заправо оптичка варка настала на површини воде, чиме се добија искривљена слика трупа или животиње. Они који верују у постојање Неси тврде да унутар језера постоје поџемни канали повезани са морем, где је Неси повремено проводила време. По њиховом мишљењу, Неси је плезиосаур, врста воденог диносаура, јединог који је преживео истребљење. С обзиром на то колико је времена прошло од истребљења диносаура, једина могућност да преживи њихов потомак јесте размножавање. Међутим, нити је уочено више диносаура, нити би сви они могли да се прехране у води језера. Најпознатија фотографија Неси направљена је у априлу 1934. и дуго се сматрала доказом за постојање те необичне животиње. Међутим, много година после тога, једна особа која је учествовала у прављењу фотографије је пред смрт признала да се ради о превари. Наводно, чудовиште је била обична играчка квалитетне израде, на

шлауху. Питање и даље остаје отворено. Да ли чудовиште из Лох Неса заиста постоји? Експедиција Академије примењених наука из Бостона стигла је на језеро Лох Нес 8. августа 1972. године. Научници су са собом понели савремену аудио-опрему и систем посебних камера. Приликом истраживања језера на монитору су се видела два објекта у покрету, а камера је снимила трагове таласа. Пошто је вода била мутна, слике нису биле сасвим јасне, међутим, на двема фотографијама забележено је нешто налик перајима, а на трећој се налазе објекти налик великим животињама. Резултати анализе указују на постојање једног пераја дужине између 1,2 и 1,8 метара и два тела на међусобном растојању од 3,5 метара, што доказује постојање велике језерске животиње. У последњих неколико година разни научници су организовали више истраживачких експедиција, при чему су бродовима са сонаром детаљно прегледали језеро, али нису пронашли ниједан уверљив доказ да чудовиште постоји. То није нимало чудно, јер је због дубине језера и тресета који се налази дуж његове обале и на његовом дну вода веома мутна, па је видљивост врло мала, што додатно отежава претрагу. И поред великог труда да се открије истина о чудовишту из Лох Неса, његово постојање није потврђено, али ни оповргнуто.

Јети У високим неприступачним пределима Хималаја, највећег планинског венца на свету, који се налази на југу Средње Азије и који се простире од севера Пакистана до Бутана, преко Индије, Непала и југа Кине, према легенди, живи мистериозно биће (или више њих) које Непалци зову јети. То длакаво човеколико створење застрашујућег изгледа познато је и под називом ужасни снежни човек (енглески Абоминабле Сноњман). Према причи становника, у тој хладној планинској области, далеко од цивилизације, живе осамљена и опасна створења. Они који су видели јетија описују га као неку врсту гиганта веома сличног човеку, тела прекривеног длаком, белог или руменог лица, зашиљене главе, истуреног чела, удубљених очију и јаких вилица. Врат и леђа су му широки и мишићави, руке дугачке, а ноге повијене. Веома је карактеристичног и непријатног мириса. Понекад је у сведочењима јети сличан мајмуну, некад готово идентичан људима, а описивали су га и као медведа потпуно прекривеног крзном чија боја варира од беле до црне. Према онима који верују у његово постојање и узимајући у обзир трагове стопала који су више пута фотографисани, јети је примат, далеки сродник орангутана, а не медвед, како се често претпостављало. Наиме, на пронађеним траговима стопала, дугачких 35 цм и широких око 18 цм, може се уочити положај ножног палца, који је благо повијен ка унутрашњој страни стопала, што се подудара са стопалима примата. Његови покрети су такође својствени примату. Показује зубе да би застрашио противника, нервозно се чеше, насилан је и деструктиван, своје нерасположење манифестује скачући у месту и чупајући траву. Непосредним истраживањима закључено је да спада у сваштоједе – виђен је како једе мале сисаре, лишајеве, воће, чак и чоколаду и кекс које отима од планинара. Према појединим научницима, постоје најмање две врсте јетија: велики јети, висине од око три метра, и мали јети, нешто пунији, грађе сличне људској. За разлику од чудовишта из Лох Неса, за постојање јетија постоје материјални докази. Поред пронађених трагова стопала, пронађени су и остаци његовог измета, чијом анализом је утврђено да се ради о сваштоједу. Постоје и разне, не баш најјасније фотографије. Међутим, ниједан од тих доказа није довољан како би се са сигурношћу утврдило његово постојање. Пронађени трагови су слични траговима других животиња, а неке од приказаних фотографија су лажне.

У сваком случају, не ради се о тако „страшном” бићу као што легенда то жели да представи. Наиме, то створење је чак плашљиво – јети је углавном активан ноћу, како би избегао контакт са човеком. Ретко када се усуди да пређе падине и снежне долине у потрази за храном и углавном лута по удаљеним и ненасељеним пределима. Већина научника тежи мишљењу да је јети само лик из легенде и да оно што су видели локални становници није ништа друго до обичан мајмун или медвед. С друге стране, фотографије и сведочења наводе на мишљење да се ради о праљудима, тј. преживелим неандерталцима који још опстају у далеким крајевима. Постојање јетија доводи у питање и чињеница да је увек био виђан са велике удаљености, због страха који изазива и због тога што избегава људе, што оставља места за могућност да се ради о некој другој животињи. Јети се често појављује у разним причама и већ неколико векова за собом оставља велику дилему, да ли заиста постоји и какво је биће. Многи признати научници и истраживачи сматрају да су докази о његовом постојању веома дискутабилни и да се ту ради или о превари или о легенди, или пак о погрешној идентификацији неке већ познате врсте. Постоје многобројна сведочанства и узбудљиве приче, поткрепљене сумњивим доказима као што су мутне и нејасне фотографије, у снегу и блату виђани су и фотографисани необични трагови, сакупљено је много сасушеног и смрзнутог измета и длака који, наводно, припадају јетију. Међутим, никада није изнесен ниједан конкретан и убедљив доказ који би разбио све сумње и са сигурношћу потврдио његово постојање. С друге стране, гледајући уназад кроз векове, нико са сигурношћу не може рећи ни да не постоји.

Ученици који су заинтересовани да се њихови радови (ликовни и литерарни) нађу у следећем броју школског часописа исте могу предати одељењским старешинама, члановима Вршњачког тима или наставници енглеског језика Татјани Липовац.

ДО СЛЕДЕЋЕГ ЧИТАЊА!