Историјски часопис општине Мали Зворник

Page 1

БРОЈ 01 / ДЕЦЕМБАР 2018. ГОДИНЕ

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК

ИЗДАВАЧ: ОПШТИНА МАЛИ ЗВОРНИК


О НАМА НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник” основао је 2013. године Дејан Павић, након започетих археолошких ископавања на локалитету Орловине. Визија удружења била је заједничка борба грађана за следеће циљеве: -Прикупљање, евидентирање, скенирање историјске грађе (докумената, фотографија, материјалних предмета) из приватних збирки на подручју и изван територије Мали Зворник - Сакупљање етнолошке материјалне грађе - Прикупљање информација о постојећој литератури и документацији у вези са простором општине из свих научних области (историја, геологија, хидрологија, археологија, етнологија итд.) - Интервјуисање сведочења о важним догађајима у вези са простором општине (Други светски рат, изградња Хидроелектране, оснивање општинског градског центра, исељавање и досељавање становништва, потапање обрадивих површина и тд.) - Попис учесника и жртава балканских, Првог и Другог светског рата - Попис и рад на одржавању старих објеката и старих гробаља, уз сарадњу са одговарајућим установама за заштиту споменика културе - Когносцирање (уочавање) и пописивање постојећих археолошких налазишта и рад на остваривању могућности њиховог истраживања - Оснивање завичајне збирке и музеја општине - Израда пројеката и конкурсне документације ради аплицирања код републичких и међународних фондова у вези са остварењем горњих циљева. Данас, кроз реализације различитих пројеката, тежимо ка остваривању неких од задатих циљева. Идеја пројекта Историјски часопис општине Мали Зворник јесте да се на најбољи начин представи и приближи историјски значај територије наше општине, како локалном становништву, тако и посетиоцима општине. Узимајући у обзир изразито богату културно-историјску граћу, надамо се наставку објављивања историјског часописа и наредних година. Децембар 2018. године


САДРЖАЈ ПОГЛАВЉЕ 01 УВОД−МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ

4-9

ПОГЛАВЉЕ 02 АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ

10 - 16

ПОГЛАВЉЕ 03 О СТАРОМ МАНАСТИРУ У БОРИНИ

17 - 19

ПОГЛАВЉЕ 04 СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ −Мали Зворник 1830-их година

20 - 29

ПОГЛАВЉЕ 05 МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

30 - 41

ПОГЛАВЉЕ 06 ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ

42 - 49


ПОГЛАВЉЕ 01: УВОД−МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ текст припремиле: Слободанка Павић, Милица Павић

01 УВОД - МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ СТАРИ ВЕК 3200 г.п.н.е.−476 г.н.е.

II век

- Појтингерова карта - AD DRINUM - Поглавље 02 У Старом веку на простору Балкана населили су се Илири, племе Аутаријата које у III веку пре Христа освајају Скордисци, келтско племе. Скордисци насељавају обод Панонске низије, Средње Подриње (у које спада општина Мали Зворник) и оснивају прво насеље на простору данашњег Београда. Илири дуго ратују са Римом, од III века пре Христа када су на обали Јадрана поразили царицу Теуту, па све до I века када је војска цара Гаја Октавијана стигла до Саве и Дунава. Тада се формира римска управна и војна власт у виду провинције Илирик. Илирик се природно делио на Панонију, Далмацију и Мезију. Река Дрина је унутар провинција била граница Далмације и Доње Мезије, док је граница са Панонијом била нешто јужније од Саве, управо преко Средњег Подриња. Захваљујући рудном богатству, трговини и важности одбране границе Римско царство гради мрежу путева и војних утврђења која су унета у II веку у Појтингерову мапу, која сваку провинцију представља понаособ па има одређених нејасноћа у повезивању података који су за нас јако битни. У мапи је обележен пут и путна станица Аd Drinum. Извори до данас нису потврдили где пут од Сирмијума (нама најближег, а тада великог војног утврђења и једне од престоница царства у доба цара Диоклецијана) прелази из данашње Србије у Босну. Пут води преко Мачве, Иверка и спушта се преко станице Gensis ка месту Ad Drinum. Археолог Миливоје Васиљевић у прошлом веку сматрао је да је тај прелаз управо на Дрини код Зворника. То је био крај пута који припада провинцији Панонији и наставља се ка Салони (Сплиту) преко провинције Далмације где се поуздано зна да је велика путна и војна станица била Argentarija (Сребреница), где су нађени остаци града који то потврђују. Треба доказати да је AD Drinum био управо на простору наше мале општине док је Дрина била пловна до те тачке. Надамо се да смо све ближи разоткривању утврђења AD Drinum јер нам ископавања на Орловинама из године у годину откривају нове тајне.

-Појтингерова карта, детаљ AD Drinum-

4

СРЕДЊИ ВЕК 476−1453 године

VI век

- Остаци цркве из VI века - Поглавље 02

Х век

- Остаци града кнеза Часлава -Поглавље 02

-Кнез Часлав Клонимировић, српски владар с краја X века -

РАНИ СРЕДЊИ ВЕК Пропаст и рушење Римског царства уследило је од 375. г. до 476. г. када су Хуни и Германи у Великој сеоби народа прешли преко ових простора. Цар Теодосије 395. г. дели Римско царство на два дела: Источно и Западно. Граница Западног царства иде од Сингидунума (Београда) северном Србијом и избија на Гучево и Борању, па на Дрину у нашем крају. Дрина постаје још важнија, дели остатак царства од варвара који су срушили Западно царство, а Источно царство остало је још 1000 година као Византија. Сада на граници византијски цар Јустинијан (527565) гради утврђења. Једно од њих је и наш локалитет Орловине. Неколико година уназад врше се археолошка истраживања која указују на важност и величину нашег места у раном средњем веку. Како се тада наш град звао и даље је загонетка, али се зна да је ту била велика ранохришћанска црква у којој је судећи по величини, било седиште епископије. Богат рудама жив трговински, важан у војном смислу, утврђени град цара Јустинијана на падинама Орловина убрзо ће бити мета нових напада варвара, овога пута Словена и Авара. Византијска власт полако се повлачи а словенско племе Срба насељава и наставља живот на граници. Овога пута Срби бране Посавину и Подриње од упада Мађара. Византијски извори „De Administrando imperio“ цара Константина VII Порфирогенита и Летопис попа Дукљанина говоре о српском кнезу Чаславу (930950) из прве српске династије Властимировића, који обнавља државу Србију после смрти бугарског цара Симеона. Кнез Часлав успешно ратује у дринској жупи са мађарским кнезом Кисом који у тим борбама гине. Постоје наговештаји да су Орловине постале утврђење кнеза Часлава и да је ово место тада у IX и X веку обновљено након претходних пустошења у сеобама. Кнез Часлав гине у освети Кисове удовице око 950. г. када је на превару ухваћен и задављен у Сави са најближим рођацима. Мало писаних извора о овом времену је сачувано.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 01: УВОД−МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ

НОВИ ВЕК 1453−1918 године ХII−XVI век

- Развој средњовековних рудника Подриња - Стари манастир у Борини - Поглавље 03

1460. год.

- Пад Зворника под турску власт

ХVI−XIX век

- Босански пашалук - Исламизација становништва

ПОЗНИ СРЕДЊИ ВЕК Нешто више писаних и материјалних трагова има из позног средњег века (од XII до XV века). У време првих Немањића Средње Подриње није било у саставу Србије, тек краљ Драгутин ( 1276-1316) добија Београд, Мачву, Соли и Усору. Поуздано се зна да се тада отварају рудници у Средњем Подрињу : Црнча, Трешњица , Бохорина. На основу грађе Дубровачког архива историчар Михаило Динић писао је о рударству у средњовековном Подрињу. Према Динићу 1312. године први пут се спомиње Трешњица где се налази дубровачка колонија трговаца који доносе из приморја со, а извозе полупрерађено сребро. Рудник у Црнчи се спомиње 1367. г. као и трговци који су настањени у Великој Реци. Бохорина се спомиње први пут 1415. године али многи остаци рударских окна и надгробних споменика указују на изузетно насељен и жив рударски центар у позном средњем веку. Писаних трагова за села наше општине има више у XV веку. Село Радаљ помиње се 1452. године као место састанка деспота Ђурђа Бранковића и босанског краља Стефана Томаша. Област Средњег Подриња економски процват доживљава управо на крају средњег века у време деспота Ђурђа Бранковића, када Дубровчани и у Зворнику оснивају велику колонију и подижу цркву. Рударство је процветало од Крупња, Зајаче, а дуж целе боринске реке налазе су се топионице. Нажалост, привредни успон прекида пад Деспотовине под Турке 1459. године и пад Зворника -Ђурђевог града 1460. године.

ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ Падом српске Деспотовине и Смедерева 1459. године, Краљевине Босне 1462 године и Краљевине Угарске 1526.г. нове турске власти су ове наше просторе са десне стране Дрине од 1580. године укључиле у Босански пашалук, чији је оквир био највећи до 1699. године, док је део Мачве и остали део северне Србије био у оквиру Смедеревског санџака. Из XVI века сачуван је, у турском пореском систему, попис становништва Зворничког пашалука у оквиру кога се налазе преко Дрине нахије Крупањ, Рађевина, Јадар, Бохорина, Птичар и Горња Мачва. Зајача и Горња Бохорина су уписане као „маден“- рудник. У овом периоду појачаним процесом исламизације мења се структура становништва.

-Средњовековни споменик Радише Припчића из Брасине -

Од Великог бечког рата (1683 -1699) Турска царевина је изгубила Угарску и део Славоније, а Срби су у овом рату доживели страдање, глад, болести и Велику сеобу 1690. године под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.Након овог рата мења се структура становништва у нашем Подрињу, насељава се становништво из Источне Херцеговине и Старе Црне Горе. Читав XVIII век Босански пашалук и Смедеревски санџак, тј. Београдски пашалук, били су на граници два царства која се боре за доминацију, а локално становништво због тога страда и сели се.

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

5


ПОГЛАВЉЕ 01: УВОД−МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ

НОВИ ВЕК 1453−1918 године 1804−1815 год.

- Први српски устанак 1804. - Напади Зворничког Али-бега Видајића

1830. год.

- Хатишериф из 1830. - Србија стиче аутономију - Поглавље 04

1833. год.

- Проширење аутономије - Поглавље 04

1833−1878 год. - Спорно питање Малог Зворника - Поглавље 04

НАШ КРАЈ У УСТАНКУ У време српске револуције (1804−1830) наш крај је имао велику улогу у борби за ослобођење. Села наше општине тада се налазе у две нахије Јадарској и Рађевској. Административна граница ових нахија највероватније је делила данашњу Борину. Ове две нахије, са десне обале Дрине биле су у Зворничком санџаку, а не у Београдском пашалуку где је букнуо устанак на Сретење 1804.г. Вест о устанку кроз наш крај пронео је мачвански војвода Стојан Чупић који је ишао на састанак са соколским војводом Хаџи Мелентијем, игуманом манастира Раче. На српску несрећу, устаници нису ослободили Соко град, те он остаје турско утврђење до 1862. године. У време Првог и Другог српског устанка Јадарска и Рађевска нахија биле су стално на удару зворничког паше Алибега Видајића који са окупљеном војском у Зворнику више пута од 1804.г. до 1815.г. прелази Дрину и напада Карађорђеву и Милошеву Србију.Прота Матеја Ненадовић у свом протоколу пише о снажном продору Сулејмана паше Скопљака 1811. године који преко Радаља напредује према Крупњу где је сузбијен. Две године касније устаници су утврдили шанчеве од Костајника преко Борине и Јагодње као бедем ка Дрини где су Турци јаки.Требало је да шанчеви спрече продор ка Крупњу и Ваљеву. Лозница је тада тек нешто више од било ког околног села. Други српски устанак није захватио ове две нахије (Јадар и Рађевину) које су опустошене и девастиране у претходном устанку.

- Војвода Стојан Чупић /Змај од Ноћаја/ -

6

- Командант Дринске војске генерал Ранко Алимпић-

МАЛИ ЗВОРНИК ЗА ВРЕМЕ ОБРЕНОВИЋА

Ратовање кнеза Милоша Обреновића траје само у 1815. години али његова дипломатска борба траје до 1830. године када је добијен Хатишериф-указ султана којим се стиче аутономија. Аутономија се 1833. године проширила на још шест нахија, међу њима је Подриње са Јадром и Рађевином. Изузетак сада остају села Сакар и Мали Зворник која су била посед Зворничког пашалука и тако ће остати до 25. јула 1878. године када се после вишедеценијске дипломатске борбе Јован Ристић изборио за њихово присаједињење Кнежевини Србији. Ова два села била су предмет преговора, спора више деценија, сукоби и пљачкашки упади су били учестали на граници. О томе се писало и у Лондону и у Цариграду. Спор је решен у корист Србије када је Босном уместо султана завладао бечки цар. Мали Зворник и Сакар ослободила је војска капетана Ранка Алимпића, дринског команданта, по депеши министарском савету 28. јуна 1876. године. Међутим, борбе на граници трају до 25. јуна 1878.г. када је на Берлинском конгресу потврђена граница на Дрини. Командант Ранко Алимпић у септембру потписује преузимање земље Сакара и Малог Зворника и тиме се ставља тачка на вишедеценијски спор. Прва ствар коју је урадила српска аутономна кнежевина кнеза Милоша Обреновића јесте попис одраслог мушког пореског становништва арачке главе. Сачуван је из 1831. године попис: за село Радаљ−127 арачких глава; Борина−93; Брасина−86; Доња Трешњици−64; Будишићу−17; Амајић−43; Читлуку−43; Гојсалица−23; Цулине−43; Планина 25; Вољевци и Велика Река−41 арачка глава. Добијена аутономија значила је обавезно исељавање муслиманског становништва из села уз откуп њихове имовине. У градовима су остали до 1867. године а у Малом Зворнику и Сакару нису исељени због касног присаједињења 1878. године када ти закони више нису важили. Први попис пореских глава из Малог Зворника је из 1888. године када се набраја 67 мушких глава. Списак нажалост није потпун, недостаје последња страна.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 01: УВОД−МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ

1878. год.

- Берлински конгрес - Мали Зворник припојен Кнежевини Србији

1905. год.

- Отвара се прва школа - Први учитељ Авдо Карабеговић -

- Малозворничка енклава на скици коју је Лонгворт, енглески конзул у Београду послао Форин Офису, 1872. година.-

СТАРА ГРАНИЦА−НОВА ПОДЕЛА Након Берлинског конгреса 1878. године Дрина раздваја Кнежевину Србију и Аустроугарску која је добила овим конгресом право да окупира Босну и Херцеговину. Са том окупацијом нису се слагали ни муслимани, међу њима је и артиљеријски капетан из Зворника Али-ага Ћемаловић, који је одлучио да своју топовску батерију од три топа и артиљеријску јединицу преда у Мали Зворник где се и настанио, а касније добио и држављанство и материјалну помоћ за издржавање породице. Обнавља се тврђава Ђурђев град у Зворнику где се поставља војни гарнизон. У Малом Зворнику замире трговина што се одражава на развој ионако заостале средине која се тек укључила у законе и привредни живот Србије. Трговина Дрином оживљава након регулације тока реке Дрине и оснивањем Босанског паробродарског друштва. 1886. године у Зворник је упловио први пароброд. Становништво Малог Зворника било је муслиманске вероисповести. У попису бирача 1890.г. од 44 грађана са правом гласа, изузев двојице државних службеника цариника и позорника, сви остали били су муслимани. Прве српске фамилије које се досељавају у Мали Зворник су: Ђукановићи са Планине, Весићи из Радаља, Богићевићи, познате занатлије из Читлука, Зељићи и Павловићи из Радаља и Петровићи из Цулина. Након припајања Србији остају муслиманске породице од којих су најмногобројнији Имширевићи око 30 кућа. Тај муслимански род подељен у подфамилије на Ћориће, Алиће и Демировиће овде је дошао у XVI веку из западне Босне. У Мали Зворник доселило се доста породица из суседних нахија од времена кнеза Милоша. Из Крупња су дошли Ћонлићи, Кржавци, Екмешчићи. У села подно Соко града стигли су Јусићи, Буљугбашићи, Мустапићи, Осмаклићи, Ујкићи. Из Босне су Хасанчевићи, Веледаровићи и Кујунџићи. Мали Зворник с краја XIX века има 115 домова.

1908−1914 год.

- Заоштравање односа на граници

Школа се касније отвара у односу на остатак Србије. 1882. године у Србији је донет закон о обавезном основном образовању, али је у Малом Зворнику тек 16. августа 1905. године постављен први учитељ Авдо Карабеговић, који је имену додао Србин. Учитељ је добио списак деце дораслих за школу од којих је 29 муслиманске и 7 православне вероисповести. Прва школа је привремено смештена у зграду царинарнице. Тек две године касније Мали Зворник је добио школу са две учионице и шест других просторија. Криза на граници се заоштрава 1908.године анексијом− потпуним припајањем Босне и Херцеговине Аустроугарској. На ватреним протестима у Малом Зворнику , Бадовинцима и Шапцу црнорукаши Драгутина Димитријевића Аписа и Воје Танкосића траже дозволу да форсирају Дрину и уђу у рат за ослобођење и уједињење са Босном и Херцеговином. Тада се у Малом Зворнику формира огранак Народне одбране који активно учествује у праћењу стања преко Дрине током балканских ратова. Младобосанци Гаврило Принцип и Трифко Грабеж, наоружани са шест бомби и четири револвера тајно су прешли Дрину на ушћу Штире. Сарајевски атентат на Видовдан 1914.године био је за Аустро-Угарску дуго тражени повод за коначни обрачун са Србијом, која у овом рату губи трећину свог становништва а половину мушке популације.

- Први учитељ у Малом Зворнику, Авдо Карабеговић-Србин -

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

7


ПОГЛАВЉЕ 01: УВОД−МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ

САВРЕМЕНО ДОБА од 1914. године до данас 1914−1918 год.

1919. год.

- Први Светски рат - Поглавље 05

- Краљ Александар Карађорђевић обилази Мали Зворник

1922−1929 год.

- Градња моста Краља Александра I Карађорђевића

МОСТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I KАРАЂОРЂЕВИЋА

- Прелаз десног крила XI брдске бригаде код ушћа Д.Трешњице у Дрину 8. септембра 1914. године -

НА УДАРУ ВОЈНИХ ТРУПА У Великом рату прва је нападнута Србија. Оскар Поћорек напад је започео ударом преко Дрине од Љубовије до Шепка. Српска Трећа армија под командом Павла Јуришића Штурма имала је 37000 војника који су бранили фронт дуг 170 километара. О јунаштву српске војске на Мачковом камену, Гучеву, Еминовим водама, Церу са одушевљењем причала је цела Европа. О значајним биткама вођеним на простору општине Мали Зворник детаљније је описано у Поглављу 05− Мали Зворник у Великом рату. За маневар под именом „Марш на Дрину“ заслужан је генерал Степа Степановић који ће са Другом армијом успешно окончати прву победу у Првом светском рату. Током те прве операције десила су се и највећа зверства над цивилним становништвом. На позив српске владе стигао је у Србију швајцарски патолог доктор Арчибалд Рајс, који са великом прецизношћу описује срадање жена, деце, стараца у Великој Реци, где је кућа кафеџије спаљена са све газдом а жена у бесу отела пушку и убила мађарског војника. У Цулинама је описао стравичан призор раскомаданих угљенисаних тела. Само у јесен 1914. године на простору Подриња, Јадра, Посавине и Мачве страдало је 4000 недужних цивила. Страдања и патња трају четири године до победоносних јуриша на Солунском фронту који одређује исход овог рата. Српска војска повлачи границе своје нове државе Краљевине СХС.

Проглашавањем државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 01.12.1918.године краљ је обилазио државу и јула 1919. године посетио Мали Зворник. Том приликом становништву са обе стране Дрине обећао је да ће премостити Дрину „племениту међу“ по завету свог деде вожда Карађорђа. Мост настаје као духовни симбол спајања две српске земље, Србије и Босне, као израз новог времена у коме се бришу старе границе на Дрини које су давно повукли римски цареви у IV веку. Планови за изградњу моста почели су 1922. године управо на месту где се искрцао краљ Александар. Изградња је почела 1926. године када је усвојено идејно решење изгледа данашњег моста. Радове су водила два инжињера Мићић из Љубовије и Рус Жилов. Мост је рађен средствима Министарства грађевине, ратном репарацијом и донацијама самога краља. Трошкови изградње моста били су 13,5 милиона тадашњих динара; дуг је 150 метара, широк 7,2 метра. Мост је завршен крајем 1929. године. Носивост је проверена тако што је три дана на мосту стајало 30000 тона камена. Свечано отварање и освештавање било је 12. јануара 1930. године и том приликом је добио име Мост краља Александра I. У Другом светском рату мост је срушен. Радови на обнови почели су у јесен 1945.године и трају до јуна 1946.г. Радна снага били су италијански и немачки заробљеници. Мост добија данашњи изглед и од тада није било радова на њему. Од обнове до 2009.године носи име народног хероја Филипа Кљајића-Фиће. На иницијативу Скупштине града Зворника враћен је првобитни назив. Мост је проглашен за историјски споменик културе.

- Градња моста Краља Александра I Карађорђевића-

8

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 01: УВОД−МАЛИ ЗВОРНИК КРОЗ ИСТОРИЈУ

1931−1934 год.

- Градња подземног града краља Александра I Карађорђевића

1947−1955 год.

- Градња прве хидроцентрале на Дрини

ПОДЗЕМНИ ГРАД КАРАЂОРЂЕВИЋА „КАМЕНА ДЕВОЈКА” Недалеко од гвозденог моста на Дрини, у великом стеновитом брду, налази се подземни град-склониште. У утроби брда, по налогу краља Александра Првог Карађорђевића, изграђен је подземни град који чини лавиринт одаја ископаних у камену за краљево ратно командно место и дужи боравак већег броја људи. Градња подземног града почела је 1931. године и трајала је све до убиства краља Александра у Марсеју 1934. Посао је прекинут, а до тада је урађено око две трећине склоништа. Ово место коришћено је само једном, априла 1941. године, када је пре одласка у избеглиштво, своју последњу ноћ у Србији, у недовршеном сколоншту, провео млади Петар II Карађорђевић. Дужином око километар и по ходника налазе се просторије, собе, сале, кабинет, дворане које су измалтерисане и окречене у бело и које су по завршетку градње требале да приме од три до пет хиљада људи са свим условима за несметан боравак под тонама стена. Ту је и капела са местом за олтар, једина орнаментом дуж зида украшена просторија. Остали зидови ишарани су потписима ретких посетилаца. Цео тај простор су природно шупље стене које су додатно издубљене, а ово место коришћено је само једном, иако није било довршено. Још се истражује шта се све налази у седамдесетак просторија, а за сада се зна да су тунели ископани у облику часног крста, као и да се у овом лавиринту налазе остаци капеле, олтарски простор и краљевска чесма.

ГРАДЊА ХИДРОЦЕНТРАЛЕ−ПРЕОБРАЖАЈ Нова власт у другој комунистичкој Југославији одмах по ослобођењу креће са амбициозним петогодишњим планом развоја земље. Акценат се ставља на индустријализацију. Хидроенергетски потенцијал Дрине био је познат. За место изградње прве хидроцентрале на Дрини изабран је Мали Зворник. Одлуком Владе Федеративне Народне Југославије из 1947. године почела је градња на Дрини која из темеља мења начин живота и структуру становништва Малог Зворника и читавог Подриња. Почетни радови изазвали су негодовање локалног, углавном муслиманског становништва, чији је број тада по попису ради пресељења био 768 становника. Махала са џамијом тада се налазила на простору данашње Колоније , а џамија на месту данашње аутобуске станице. Две трећине махале и џамија се руши ради изградње објеката који су примили 1500 радника. Један део становништва исељава се у Доње насеље, неки из револта одлазе преко Дрине у Зворник и Дивич. Несвакидашња одлука за то комунистичко време атеиста јесте допуштење да се у Доњем насељу изгради џамија. Планско расељавање становништа било је и у селима узводно од бране; некадашњи земљорадници остали су без земље и постали радници на градилишту, где су поред мештана и радника радили и ратни заробљеници и политички осуђеници. Све ово доводи до коренитог преображаја у Малом Зворнику где након пет година број становника износи 2783, а место добија лице урбане средине. Ниче прво планско насеље по пројекту архитекте Драгише Брашована, радничко насеље које ће због своје лепоте убрзо добити назив „Виле“. Градња је завршена 1955. године. Управна зграда хидроелектране, данашња зграда Општине, била је место говора Друга Тита који је 26. септембра свечано пустио у погон првог послератног гиганта. Тај датум постаје и датум оснивања општинске управе Мали Зворник.

-Лондонски Тајмс-О градњи хидроелектране, 1954.године-

- Градња хидроелектране -

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

9


ПОГЛАВЉЕ 02: АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ

02 АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ текст припремила: Милица Павић

Како бисмо дочарали значај и вредност локалитета Орловине, приказаћемо ток ископавања од почетка истраживања до данас. Поглед на Орловине мењао се како је ископавање одмицало, па самим тим извештаји направљени након ископавања ранијих година нису у потпуности веродостојни. Међутим, да бисмо сагледали целокупну „причу” о Орловинама читав процес истраживања приказаћемо хронолошки. На крају поглавља приложен је сумирани извештај др Дејана Радичевића, вође археолошких ископавања на локалитету Орловине, као најрелевантнији и најсвеобухватнији извештај о локалитету.

ПОЧЕТАК ИСТРАЖИВАЊА ИНИЦИЈАТИВА ПРОФ. ДЕЈАНА ПАВИЋА

Дејан Павић, велики познавалац и писац историје наших крајева, 2013. године отишао је један корак даље у проучавању прошлости територије Општине Мали Зворник. Влашке њиве је често посећивао из личних разлога и различитих интересовања. Међутим, из радозналости, предосећаја и знања почео је самоиницијативно и самостално да чисти брдашца где је сматрао да се назире постојање зидова под слојевима земље. Истражујући, проналазио је остатке опеке и кермике. Након неког времена упутио се на Филозофски факултет, одсек за археологију, са идејом да заинтересује професоре факултета. То му полази за руком, и у пролеће 2013. године, професори са Археолошког факултета у Београду установили су да керамика коју је Павић донео потиче чак из VI века. Ова чињеница изненадила је све, јер је било очекивано да је утврђење које се крије испод наслага земље на Влашким њивама из много каснијег раздобља.

10

Убрзо након тога др Дејан Радичевић стиже у Мали Зворник и обилази локалитет. Павић успева да анимира локалну самоуправу, која потом подржава и финансира почетак археолошких ископавања у јесен 2013. године.

- Први пронађени фрагменти керамике са којима је Павић дошао на Археолошки факултет -

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 02: АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ

-Аматерска скица Дејана Павића- претпостављен положај зидина града-

-Аматерска скица Дејана Павића- претпостављени положаји тврђава на обе стране Дрине-

Опис утврђења Дејан Павић, 2013. године: Узвишенији део Доњег града и локалитет Горњег града потпуно су очувани и на њима вероватно није било никаквих значајних активности у турском и каснијем периоду. Делимично је под ливадама а највећим делом под шумом и ретким растињем . На ливадама постоје значајне разлике у вегетацији траве тако да се у различито доба године могу приметити праволинијске бразде, које су последица недостатака влаге и хумуса. На јужној ливади се налазе видљиви остаци велике грађевине за коју се може претпоставити да је црква. На подручју шуме налазе се остаци зидина, са рупом од дрвених сантрача. Јужни зид има барем једно испупчење према споља, правоугаоног облика, у ширини од 1,10м и у дужини 5,20м. На читавом локалитету налазе се бројне терасе, односно равне платформе на падинама, као и велике количине обореног и расутог притесаног камена. На источној падини, при врху, налази се кружна гомила камена за коју се може претпоставити да је цистерна. Са северне стране, стрмом падином, утврђење се спушта према Бучевском потоку са јужне стране, готово вертикалном литицом према садашњем језеру, а са западне, релативно благом падином према Дрини. Доњи град је троугластог облика, и у оквиру његових зидина налазило се обимно градско насеље, што је реткост за средњи век, не само у Србији. Добар део локалитета Доњег града уништен је 50-их и 60-их година XX века изградњом модерног градског центра (насеље „Виле”, зграда општине, Рибарска улица, „Прогрес”). Остаци јужног и северног зида, ширећи се као краци шестара, спуштају се према Дрини показујући да се трећи крак зидина Доњег града, обалом реке, простирао у дужини од преко 400м. На Појтингеровој карти (Monumenta cartographica Jugoslaviae, I, 1975. стр 43) уцртан је пут Sirmium-Gensis-Ad Drinum. Занимљиво је да овај пут није спојен са путем који је водио од Солина до Сребренице, односно да није прелазио Дрину. Ad Drinum је административно припадао провинцији Доње Панонијe са средиштем у Сирмијуму, а Argentaria провинцији Далмацији, са средиштем у Салони. Наравно, не би требало сумњати да су ова два римска пута била међусобно повезана.

- Аматерска скица Дејана Павића- видљиви и претпостављени сегменти зидина -

- Појтингерова карта Међутим, изгледа да се Појтингерова карта, барем у овом детаљу, строго држала административне и привредне поделе на провинције. Argentaria је била рударско средиште провинције Далмације, најдубље на копну и даље на истоку, а Ad Drinum је био рударско средиште провинције Паноније, најдаље на југу. Могуће је да се путна станица Ad Drinum налазила на локалитету Орловине, где је била крајња тачка једног локалног рударског и привредног пута који је од Сирмијума преко данашње Мачве водио до рудника у брдима данашњег србијанског средњег Подриња.

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

11


ПОГЛАВЉЕ 02: АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ

ИСТРАЖИВАЊЕ 2013. ГОДИНЕ У јесен 2013. године археолошки тим који је водио археолог др Дејан Радичевић започео је ископавања на локалитету Орловине. У сондама су пронађене велике количине материјала: фрагменти керамичких посуда, животињске кости, фрагменти стакла, метални налази. Керамички налази се највећим делом могу датовати у рановизантијски период, тј. VI век н.е. Поред керамичких налаза пронађена је велика количина животињских костију (највише од говечета, свиње (домаће и дивље), овце, козе). Ископавањем једне од сонди претпостављено је да је у њеној близини била некаква радионица за топљење метала на шта указује и налаз чекића направљеног од јелење рожине, који је највероватније служио за фино искуцавање металних предмета, приликом њихово израде. Занимљиво је да су поред уобичајне рановизантијске керамике пронађени и делови „чешљастих амфора” који се по боји, изради и украсима издвајају у односу на осталу керамику из тог периода, што имплицира на развијену трговину са осталим деловима царства. До краја истраживања установљена је позиција цистерне, кружног објекта, која је додатно сведочила о величини и значају насеља које је снабдевано водом. Ипак, најзначајнија сонда разоткрила је позицију цркве. Раскопани улази и апсиде северног и централног брода цркве пружили су одређену представу о величини објекта. Ова црква биће фокус истраживања наредних година. Извештај археолога др Дејана Радичевића, носиоца истраживања (2013. година) „Реч је о сложеном археолошком утврђеном налазишту, које се састоји из бар три дела, утврђења на врху, подграђа и доњег града који долази на Дрину. Та тврђава обухвата око 400м у доњој зони, док се на врху сужава. Она је по димензијама изузетна и ту се морало налазити неко регионално средиште. Овуда су у римско доба и у средњем веку пролазили сви кључни дрински путеви. Утврђење је подигнуто на месту одакле се могу контролисати све околне путне комуникације, а овај правац је био нарочито значајан у средњем веку због велике трговине између Србије и Дубровника. Очигледно је ово кључна тврђава за контролу свих околних путева, али и многобројних рудника. Када смо почели да истражујемо, претпоставили смо да ћемо наћи утврђење које је савремено са суседним Зворником, а чак смо очекивали трагове живота из периода турске власти на овим просторима. Међутим, ово утврђење из IV века с тим што је могуће да је крајем VI века или почетком VII века овде престао живот, да би се наставио у IX веку и трајао у наредном. То је изузетно занимљиво раздобље наше прошлости, крај античке цивилизације и почетак средњевековне. Саграђена је на раскрсници важних путева, а како је та област богата рудама, једна од функција тврђаве била је контрола рудника.

12

- Археолог др. Дејан Радичевић и Дејан Павић приликом прве посетет локалитета Овај локалитет није у нашој археолошкој литератури сасвим непознат. Још 70-их година остављене су забелешке о самом налазишту, али је деценијама остало запостављено, у сенци средњевековног града Зворника на левој обали Дрине који је добро познат у историјским изворима и археолошки истражен. Било би добро да се испита и малозворничка тврђава која је свакако изузетан комплекс. Црква у Малом Зворнику дуга је 20-ак м,што је сврстава у ред већих. Дефинисали смо њену основу, знамо где је улаз, олтарски простор, како је била положена. Ипак, без озбиљних систематских истраживања не можемо имати податке о изгледу, начину зидања, евентуалним фазама и поузданом датовању. На врху утврђења постоје и други објекти већих димензија. Још увек се не зна да ли комплекс има и објекте резиденцијалног типа. Пронашли смо грнчарију која не може бити млађа од IX и X века. То значи да потиче из времена српске средњевековне државе пре Немањића. Период преднемањићке Србије код нас је археолошки готово потпуно непознат. Практично, најслабије познајемо прве векове српског трајања на овим просторима. Одговоре на нека важна питања из тог времена могу пружити будућа истраживања овог локалитета. ”

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА

- Део археолошке сонде -


ПОГЛАВЉЕ 02: АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ

ИСТРАЖИВАЊЕ 2014. ГОДИНЕ Извештај археолога Николе Вукосављевића, члана археолошког тима Црква из рановизантијског периода (VI век), пронађена приликом археолошке кампање 2013. године, налази се на западној страни брда Орловине, непосредно испод стене која представља његову највишу тачку. Она заузима врло истакнут положај са кога се пружа изванредан поглед ка селу Дивич и зворничком утврђењу на левој обали Дрине, на благој стрмини која се спушта према западу, док се јужно од цркве терен нагло и стрмо спушта ка југу. Црква је монументалних димензија: дуга је око 30, а широка око 20 метара. Састоји се од северног и јужног брода и припрате која се на њих надовезује на западу. Током археолошке кампање 2014. године истражен је олтарски простор цркве, као и источни део северног и јужног брода. Северни брод је мањих димензија (тј. мање ширине) у односу на јужни, главни брод, од кога је одељен преградним каменим зидом (сачуван у висини од 1,5 до 2 м). Током досадашњих истраживања констатоване су две просторије унутар северног брода које су такође једна од друге биле одељене преградним зидом. Овакво преграђивање је карактеристично за тзв. далматински тип ранохришћанских цркава, раширен на простору римске провинције Далмације (данашњи приморски део Хрватске, Црна Гора, Босна и Херцеговина и западна и југозападна Србија). У олтарској апсиди овог брода је пронађен канал изведен опеком (правца југоисток-северозапад), који је почињао у олтарском зиду и настављао се све до центра апсиде, где „понире“ испод пода и продужава се даље у правцу северозапада. Овај канал је служио за одвод воде из оближње крстионице, о којој ће касније бити нешто више речи. Између олтарске и западне просторије унутар северног брода постојао је пролаз, док су између северног и јужног брода постојала два пролаза (по један из сваке засебне просторије). Ови пролази су имали и степенике, због пада терена од истока ка западу, а сам северни брод је уздигнут у односу на јужни, нарочито у источном, олтарском делу. У северном броду је на више места констатована интензивна гареж, са налазима деформисаног прозорског стакла, што сведочи о томе да је црква страдала у пожару. Такође, на више места у олтарској и западној просторији северног брода запажене су јаме којима је пробијен под цркве, и које потичу из каснијег периода (највероватније IX-X века). Ове јаме су распоређене на месту пролаза, а једна се налази дуж преградног зида између северног и јужног брода у западној просторији (у којој су нађене појединачне људске кости). Претпоставка је да је у каснијем периоду дошло до прекопавања цркве ради извлачења украсне камене пластике (камени довраци на пролазима) и могућег пљачкања гробова (јама дуж преградног зида), што би објаснило недостатак налаза камене пластике у овом монументалном објекту.

Од материјалних налаза, у северном броду је пронађена велика количина рановизантијске (VI век) и раносредњовековне (IX-X век) керамике, из које се као реткост може издвојити један фрагмент посуде са ромбоидним украсом (карактеристична керамика германских федерата Царства у VI веку), као и пар фрагмената амфора (доказ разгранате трговине, снабдевања и присуства војног гарнизона у оквиру насеља). Поред већ поменутог прозорског стакла, пронађени су и фрагменти стаклених посуда, од којих можемо издвојити део стакленог кандила, као и метални предмети (нпр. држач кандила) и животињске кости.

- Поглед на северни и јужни брод цркве -

- Поглед на зид између северног и јужног брода -

- Поглед на северну и јужну апсиду -

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

13


ПОГЛАВЉЕ 02: АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ

- Држач за кандило, фрагменти рановизантијске керамике,фрагменти раносредњевековне керамике, део стакленог кандила При северном рамену јужног брода, тј. поред пролаза између олтарске просторије северног брода и јужног брода пронађене су степенице које су се пењале ка истоку и које су водиле до још једне просторије која највероватније има апсидални облик, а налази се између олтарских апсида северног и јужног брода и издигнута је у односу на њих. У овој просторији, која још увек није откопана, се највероватније налазила крстионица, а ову претпоставку поткрепљује налаз поменутог одводног канала за воду у северној апсиди цркве. Уочено је да је крстионица имала два улаза, један из јужног брода и други, спољни, који се налазио у правцу североистока. Истражен је и западни зид јужног и северног брода (зид између бродова и припрате), на коме је пронађен пролаз из припрате у јужни брод. Међутим, овај зид је у великој мери оштећен каснијим прекопавањима, односно извлачењем камена. Припрата у овогодишњој кампањи није ископавана. Покретни археолошки материјал сличан је оном пронађеном у северном броду цркве. На уском појасу земљишта између јужног зида јужног брода и стрмине изнад које се налазио одбрамбени бедем рановизантијског насеља, уочене су просторије које су у вези са црквом, али које још увек нису истражене. На јужни зид олтарске апсиде је прислоњена просторија правоугаоне основе, која би се, на основу аналогија, могла протумачити као крипта, тј. погребна просторија у којој је можда сахрањен ктитор цркве (с обзиром на почасно место уз олтар). Треба поменути и да је одређена просторија (или просторије?) констатована јужно од југозападног угла брода. Јужни брод цркве је, као што је већ напоменуто, већих димензија од северног, а оно што се у њему највише истиче је његова олтарска апсида, у чијој је унутрашњости констатован субцелијум или синтронос (седишта за свештенике дуж олтарског зида)

- Јужно раме северне апсиде -

14

као и катедра, односно епископски престо, чиме се потврдила претпоставка да је ово била катедрална црква, седиште епископа. Субцелијум поседује два банка, један издигнут, на коме је свештенство седело приликом литургије, и други ближи поду. На источном делу апсидалног зида откривене су степенице које су се од синтроноса пењале ка катедри, која је била издигнута око 2 метра изнад пода. На доњим деловима апсидалног зида уочени су остаци фрескописа (плаве и црвене боје). Испред олтарског простора констатован је темељни ров олтарске преграде, за коју се претпоставља да је била монументална и изведена од камена, али њени остаци нису пронађени, вероватно услед пљачке у каснијем периоду.

ИСТРАЖИВАЊЕ 2015. ГОДИНЕ

Извештај археолога Николе Вукосављевића, члана археолошког тима Први део истраживања био је наставак сондажних радова у Горњем граду. Завршени су радови у сондама 1 и 2 из 2014. године, а ископане су још три нове сонде. Осим сонде 3/15 којом је започето истраживање великог објекта на северном крају Горњег града (највероватније велике цистерне из VI века), осталим ископима истраживане су трасе бедема. Дошло се до веома значајних података о правцима пружања бедема рановизантијске тврђаве, као и о начину градње и трасама познијих сухозидних бедема који припадају раносредњовековној српској тврђави. Предмет истраживања био је и наставак ископавања једне од најмонументалнијих цркава рановизантијског доба до сада познатих на територији Србије. Радови су обављени у складу са одговарајућом методологијом археолошких истраживања, прилагођеној ископавањима налазишта градинског типа. Ископ је организован у оквиру квадратне мреже (истраживања су обављена на површини од 70 м2, док је површинским праћењем зидова дефинисана основа цркве у целини – дужина 30 м, ширина 22 м). Приликом ископавања раздвојени су културни слојеви и издвојене археолошке целине. Све фазе ископавања документоване су на одговарајући начин (дневник теренских ископавања, техничка документација и фотодокументација). Покретни налази су инвентарисани на прописан начин, уз издвајање оних који завређују даљи конзерваторски поступак. По окончању радова ископ је геодетски снимљен и уклопљен у постојећу државну геодетску мрежу.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 02: АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ Након истраживања 2015. год. закључено је да је дужина овог монументалног храма око 32м, а ширина око 20м и сложене је основе, што је карактеристичан стил градње за римску провинцију Далмацију. У источном делу откривени су епископски престо и седишта за свештенство, што наговештава да се овде можда налазило седиште епископије. На појединим деловима олтарских зидова очувани су фрагменти фресака из рановизантијске епохе. Да је град живео у то време, потврђују и бројни налази стакла и амфора за вино и уље који указују да је Дрина била пловна и да је водени пут до градске луке био веома жив. У Летопису Попа Дукљанина записано је да је српски владар Часлав имао сукоб с Мађарима управо у Дринској жупанији. „Данас не знамо где се она тачно простирала, али сам помен Дрине указује да је могла бити на овом правцу”, сматра др Радичевић. Ако узмемо у обзир да је ова локација незаобилазна на путу из северних панонских предела ка Далмацији, основано се може претпоставити да се овде налазио Часлављев град. Овде се налази један од утврђених центара који припада преднемањићкој историји Србије која нам је у најмањој мери позната и зато нам се на Орловинама пружа изузетна прилика да дођемо до поузданих закључака како су Срби тада живели.

ИСТРАЖИВАЊЕ 2016. ГОДИНЕ Ископавања цркве настављена су и 2016. године. Током истраживања утврђене су нове димензије цркве. Наиме, археолози су закључили да је она већа него што је утврђено претходне године; дужина цркве је 32м а ширина чак 30м.

- Српске стреле из IX века -

СУМИРАНИ ИЗВЕШТАЈ АРХЕОЛОГА ДР ДЕЈАНА РАДИЧЕВИЋА, НОСИОЦА АРХЕОЛОШКИХ ИСКОПАВАЊА НА ОРЛОВИНАМА децембар 2018. године „Овај локалитет није у нашој археолошкој литератури готово непознат. Још 70-их година остављене су забелешке о самом налазишту, али је деценијама остало запостављено, у сенци средњевековног града Зворника на левој обали Дрине, који је добро познат у историјским изворима, а и археолошки је ископаван. Ради се о сложеном утврђеном комплексу, који се састоји из бар три дела, утврђења на врху, подграђа на падинама и доњег града који силази на Дрину. Та тврђава обухвата око 400 са 400 метара у доњој зони, док се на врху сужава. Она је повеликих димензија и ту се морало налазити неко регионално средиште. Овуда су у римско доба и у средњем веку пролазили кључни путеви, а утврђење је подигнуто на месту одакле се они могу контролисати. Ово је могла бити кључна тврђава и за контролу рудника са десне стране Дрине. Циљ истраживања био је да се дефинише стратиграфска слика на локалитету и издвоје фазе његовог живота. Полазна претпоставка била је да се на десној страни Дрине налази тврђава која је једновремена са оном у Зворнику, тако да су обе представљале делове исте фортификације којом је контролисан важан пут који је водио овим делом Подриња. У складу с тим првенствено су очекивани трагови живота који би припадали раздобљу позног средњег века и столећима турске власти на овим просторима. Мећутим, већ првим археолошким сондама добијени су подаци који налазиште чине знатно сложенијим и значајнијим.

Пробним ископавањем обухваћени су делови највишег платоа Орловине и врхови падина са северне и југозападне стране. На том простору укупно је истражено пет сонди димензија 6х2м и 3х2м. Пронађени археолошки материјал указује да се овде ради о вишеслојном археолошком налазишту. Најстарији трагови живота припадају праисторијском раздобљу. На основу спорадичних налаза уломака грнчарије, за сада се може само претпоставити да се на врху брега налазило праисторијско насеље градинског типа.

- Српске стреле из IX века -

- Фрагмент клесаног камена -

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

15


ПОГЛАВЉЕ 02: АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ОРЛОВИНЕ Следећи хоризонт живота, најбоље документован у свим ископима, може се приписати рановизантијском раздобљу, оквирно 6. веку после Христа. Остаци бедема, са кулама, као и бројни покретни налази (грнчарија, стакло и други предмети за свакодневну употребу), сведоче да се изградња може довести у везу са великим градитељским подухватом који је за владавине цара Јустинијана I (527-565) предузет у унутрашњости Балканског полуострва. Оно што је посебно важно када је реч о локалитету Орловине је чињеница да се овде налазе остаци утврђеног комплекса који се, према површини на којој се распростире, може убројати у ред већих на територији Србије. На његов велики значај посредно указују и два објекта посебне намене који су се налазили унутар бедема. Ближе врху Орловина са источне стране на површини видљив је велики кружни објекат, унутрашњег пречника око 15 м. Зидан је каменом, а чињеница да је прилично укопан наводи на закључак да би се овде могло радити о остацима монументалне цистерне која по својим димензијама превазилази до сад познате код нас. Осим овог објекта који је само пробно ископаван, постојање друге грађевине посебне намене несумњиво је потврђено обимнијим археолошким ископавањима. Наиме, непосредно испод врха брда, са југозападне стране откривени су остаци цркве која је такође изненадила својим димензијама, које је сврставају у једну од најмонументалнијих цркава рановизантијског доба до сада познатих на територији Србије.

16

Р ади се о цркви сложене основе, димензија око 30х22м. Поред главног брода који се на источној страни завршава полукружном апсидом димензија 6х4м, са северене стране и јужне стране такође налазе се бочне просторије, од којих северни „бочни брод“ такође има мању апсиду. Дебљина зидова спољних износи око 1 м, док је преградни зид између наоса и северног брода широк 0,6 м. Према одликама основе ова црква се може прибројати групи црквених грађевина 6. века познатих већином на простору Босне и Херцеговине, као и у западним деловима Србије. Најмлађи хоризонт живота на врху Орловина припада раздобљу раног средњег века. Потврђен је налазима остатака бедема и покретним налазима. Оно што ове предмете чини посебно занимљивим јесте чињеница да су то за сада најстарији археолошки трагови Срба у овом делу Подриња. Дошло се до веома значајних података о начину градње и трасама познијих сухозидних бедема који припадају раносредњовековној српској тврђави. Посебно бих нагласио управо тај резултат досадашњих радова на Орловинама, будући да су довели до откривања налазишта које може бацити светло на прилично затамњена и непозната прва столећа српског присуства на овим просторима. Таквих налазишта, до сада познатих са обе стране Дрине, веома је мало. На будућим истраживањима је да у потпуности разјасне прелазак из рановизантијског у раносредњовековни хоризонт и пруже одговор на питање континуитета и дисконтинуитета између антике и средњег века на овом простору.”

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 03: О СТАРОМ МАНАСТИРУ У БОРИНИ

03 О СТАРОМ МАНАСТИРУ У БОРИНИ текст припремио: Небојша Мићић

На простору данашњих села Горње и Доње Борине, у позном средњем веку, налазило се значајно рударско средиште и насеље Бохорина. О њему сведоче документи почев од 1415. године сачувани у Дубровачком архиву, затим бројне средњовековне некрополе, остаци рударских радова, и данас једва приметни темељи старих грађевина. О овој теми писано је више пута у стручној литератури, а расположиву грађу сабрали смо у књизи „Борина – прошлост и порекло становништваˮ. Тада су поменути и остаци средњовековних цркава на три места у Горњој Борини, о чему сведоче предања, топоними „црквине“ и оседање терена које показује контуре црквеног брода. Међутим, није посвећено довољно пажње причи о старом манастиру који се налазио у непосредној близини садашње парохијске цркве у средишту Доње Борине. Осим народног предања, које увек треба узимати са резервом када се говори о догађајима из давне прошлости, постојање тог значајног сакралног објекта потврђују и наводи о материјалним остацима у једном пасусу летописа цркве Св. пророка Илије у Борини. Ову хронику писао је јеромонах Марко, службујући као парох борински, брасински, радаљски и малозворнички од 1935, па све до хапшења од стране Гестапоа 1942. године, и смрти у логору Матхаузен. Рођен је 1896. године под именом Мирко Поповић у Слатини код Даниловграда у Црној Гори, одакле се са породицом 1910. године доселио у Борину. Основно школовање започео је у манастиру Ждребаоник, довршио у Борини, а потом уписао богословску школу у манастиру Раковици код Београда. Са прекидом због Првог светског рата школовање је довршио 1923. године, након чега се замонашио у манастиру Драчи код Крагујевца. Службовао је као монах и настојатељ више манастира, али и као сеоски парох у неколико села широм Србије. Након смрти дугогодишњег боринског свештеника Ђорђа Поповића (иако су носили исто презиме нису били ниукаквом сродству), на сопствену молбу црквеним властима, добио је службу у свом селу. У народу је остао упамћен под именом поп--Мирко, највише као строги учитељ веронауке у боринској школи, али и по трагичној смрти због отпора окупатору. Одмах на почетку свог рада у парохији прихватио се писања летописа. Иако је за време седмогодишње службе исписао свега 31 страницу, у њима је сабрао доста вредних података из прошлости цркве и припадајућих села. Његови наследници у служби након Другог светског рата наставили су вођење хронике у истој свесци. Рукопис јеромонаха Марка одликује се једноставним обликом и уједначеном величином слова, веома складним реченицама, а садржај показује очигледну заинтересованост писца за историографију. У првом делу текста, на 25 страна, сачинио је приказ народних предања и расположивих података из историје села,

- Јеромонах Марко Поповић -

- Почетак летописа боринске цркве хронологију изградње и радова на цркви, те дао кратак географски и демографски преглед о сва четири села парохије. Ове белешке су утолико драгоценије уколико се има у виду да је црквена архива уништена у Првом светском рату. На следећих шест страна летописац, из године у годину своје службе, наставља да бележи податке о радовима на цркви, природним појавама и значајним догађајима из живота села. Поред предања, од којих су нека касније оповргнута на основу писаних извора (на пример о постанку назива села Борина и Радаљ), летопис јеромонаха Марка доноси неколико података за које данас представља једини расположиви извор. Врло је вредан списак свештеника ове парохије почев од времена Првог српског устанка. Тако се сазнаје за Петра Фишека, кога су Турци убили, и његовог наследника Вују Поповића, претка радаљске фамилије Поповића, сахрањеног на брду Злоступ између Борине и Радаља.

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

17


ПОГЛАВЉЕ 03: О СТАРОМ МАНАСТИРУ У БОРИНИ Наследио га је Јован Вукосављевић, родом из Амаића, о коме постоје подаци и у другим докуменатима.*1 Приповест о изградњи капеле, затим нове цркве, и формирању засебне парохије, у највећој мери подудара се са познатим записом проте Јована Бошковића на маргинама јеванђеља*2 (који је летописцу вероватно и послужио као извор). Велики значај има опис остатака старе манастирске цркве, који се одликује пишчевом изванредном, у неким детаљима чак археолошком, систематичношћу. Како тај део текста, на страницама 5-7 оригиналног документа, представља подлогу за овај чланак, биће наведен у целости: „За време наших славних Немањића у овој парохији на више места биле су подигнуте цркве, од којих ћемо неке навести и то: На десној обали потока зв. „Црквењак“ који тече поред садашње цркве у њеној непосредној близини ка западу постојала је црква због чега је овај поток и добио име „Црквењак“. По народном предању, ова црква је била манастир којег се име не знаи да је цела околина засеока Батар била манастирска имовина. Темељ ове цркве до 1914. год. био је доста видан а тада је порушен ради скупљања камена за подизање нове цркве. Овај темељ и данас се лепо распознаје, од којег је један део под парохијским домом, а један у школском плацу. Црква је према постојећем темељу била величине 27х18 мет. Порушена је за време Турака. Као доказ да је на овом месту постојала црква – манастир додају се изјаве још данас живих парохијана, који као очевидци тврде да су у 1897. год. при прекопавању и расчишћавању црквене рушевине нашли више остатака од металних крстова и кадионица, кандила и још око 2000 кгр. тежине оловног кровног покривача који је одвучен у Лозницу и продат држави. На Гучеву на месту зв. „Црквине“ од које и данас постоје рушевине, и у селу Радаљу у засеоку Рогуља постоји њива зв. „Црквине“ што је вероватно да је и на том месту постојала црква.” Иако је ова невелика белешка новијег датума, и почиње од магловитог предања о „манастиру непознатог имена из времена славних Немањића“, ипак даје и врло конкретне податке о материјалним остацима, који очигледно сведоче о постојању богомоље задивљујућих димензија. Протојереј Марко наводи, позивајући се на тада живе сведоке, да је стара манастирска црква (тада не тако давне) 1897. године била у рушевинама, које су мештани прекопавали и том приликом пронашли металне крстове, кадионице и чак две хиљаде килограма оловних плоча. Потпуно је невероватно да је неко могао имати разлог, и толико бујну машту, да измисли причу о две тоне оловних плоча које су откопане и продате држави! Управо овај податак може се сматрати најпоузданијим доказом о постојању и значају манастирске цркве у Батру. Премда су у Борини током средњег века радили рудници и топионице олова, па је тај метал био доступнији него у неким другим крајевима, неспорна је чињеница да су само највеће и најзначајније цркве имале такву врсту кровног покривача.

18

Према цитираном запису, са раскопавањем остатака овог објекта настављено је у освит Првог светског рата, када су мештани вадили камен припремајући материјал за градњу нове цркве. Очигледно је да су они тада разрушили само остатке зидова, јер је темељ остао и даље уочљив, па га и летописац затиче приликом свог повратка у Борину 1935. године. Тада је утврдио тачне димензије темеља, што још једном показује веродостојност његових налаза и белешки. Са дужином од 27 и ширином од 18 метара, ова црква би се могла убројати међу највеће богомоље средњовековне Србије. Податак да се темељ пружао од места садашњег парохијског дома (чија је изградња почела 1936. године), па до школског дворишта, помаже нам да одредимо приближну локацију овог објекта. Збуњује чињеница да се стара црква или манастир у Батру не помињу нити у једном познатом ранијем писаном извору. Турски катастарски пописи (дефтери) из 1528, 1548. и 1604. године, у којима су манастири увек евидентирани као обвезници пореза, не сведоче о постојању таквог објекта у нахији Бохорини. Ако је манастир био разорен током друге половине XV века, тешко да би његови остаци претрајали у описаном облику све до почетка XX века. Остаје могућност да се није радило о манастиру, већ о великој и значајној цркви. Очигледно је она уништена стихијски, паљевином, у каквом војном сукобу или походу, јер би у супротном неко најпре однео оловни покривач. Највероватније се то десило током аустријско-турских ратова од 1683. до 1739. године. О постојању ове цркве не говоре ни Вук Караџић, ни Прота Матеја Ненадовић, нити други савременици догађаја из прве половине XIX века, који су се кретали кроз Подриње и добро познавали ове крајеве. Њене остатке није забележио М.Ђ. Милићевић у Кнежевини Србији, нити их помињу Клерић и Докић у свом извештају Српском ученом друштву 1882. године*3, у коме су управо детаљно описали стара гробља у Батру. Може бити да су зидине тада биле обрасле густим растињем и зато нису биле видљиве. Једина чињеница која би се могла довести у везу са значајним сакралним објектом у Батру јесте постојање неколико средњовековних споменика са натписима у његовој близини. Чак пет таквих каменова, више него што је пронађено на било ком другом месту у Србији, пренео је крајем XIX века контроверзни историчар Милош С. Милојевић; четири у Београд, а један у двориште лозничке читаонице. Нажалост, није оставио никакву белешку о њиховој тачној првобитној локацији. Писци и истраживачи који су се касније бавили овим споменицима*4 нису били начисто да ли су они однети из Борине или Брасине. Таква недоумица нимало не чуди, јер чак ни мештанима ових села није јасна граница њихових атара. Према катастарским плановима с краја XIX века, брасински атар се простирао према југу до саме боринске реке, а према истоку до потока Црквењака, одсецајући тако Борину од изласка на обалу Дрине.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 03: О СТАРОМ МАНАСТИРУ У БОРИНИ - План црквеног и школског дворишта у Доњој Борини са могућом локацијом средњовековне цркве Водотокови Путеви Катастарске границе 1. Стари део парохијског дома (1936) 2. Нови део парохијског дома (свештенички стан) 3. Могућа локација средњовековне цркве

Сходно оваквим међама, простор на коме се налазе црква и школа, па самим тим и локација старог црквишта, припадали су Брасини. Међутим, тај простор природно гравитира Борини, што је и озакоњено катастарским изменама у првој половини XX века. Управо ове чињенице, и забуна око првобитне локације поменутих средњовековних споменика, потврђују претпоставку да су они стајали у самој порти средњовековне цркве, или у њеној близини. Једино отварање археолошке сонде на простору између садашњег парохијског дома и школског дворишта могло би решити недоумице у вези са средњовековном црквом у Батру.

*НАПОМЕНЕ: *1. - Овај свештеник је записиван у пореским тефтерима 1831-1839. као становник Брасине,. Његову удовицу Јефимију - Јеву убили су разбојници 1865. године (видети: Дејан Павић, Брасинска ада, М. Зворник 2014.) *2. - видети: Небојша Мићић, Борина – прошлост и порекло становништва, 2014, стр. 495-496. *3. - Љубомир Клерић, Лаза Докић, „О старом гробљу у Подрињу“, Гласник српског ученог друштва LI, Београд 1882, стр. 22-25. *4. - М.Ђ.Милићевић, Кежевина Србија, књига прва, Београд 1876, стр. 526. - М. Валтровић, „Камен с натписом у авлији лозничке читаонице“, Старинар 1882. - Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи III, Београд 1905. - Г. Томовић, „Надгробни натписи из Подриња“, Историјски часопис XXIX-XXX, Београд 1983, стр. 47-62. - Д. Мадас, „Надгробни споменик Радише Припчића из Брасине“, Саопштења РЗЗСК XXVIXXVIII, Београд 1995, прилог.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА: Необјављени извори: 1. Летопис парохије и цркве Боринске Литература: 1. Љубомир Клерић, Лаза Докић, „О старом гробљу у Подрињу“, Гласник српског ученог друштва LI, Београд 1882, стр. 22-25. 2. М.Ђ.Милићевић, Кежевина Србија, књига прва, Београд 1876. 3. М. Валтровић, „Камен с натписом у авлији лозничке читаонице“, Старинар 1882. 4. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи III, Београд 1905. 5. Г. Томовић, „Надгробни натписи из Подриња“, Историјски часопис XXIX-XXX, Београд 1983, стр. 47-62. 6. Д. Мадас, „Надгробни споменик Радише Припчића из Брасине“, Саопштења РЗЗСК XXVI-XXVIII, Београд 1995. 7. Дејан Павић, Брасинка ада, М. Зворник 2014. 8. Небојша Мићић, Борина – прошлост и порекло становништва, 2014.

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

19


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ

-Малозворничка енклава на скици коју је Лонгворт, енглески конзул у Београду послао Форин Офису, 1872. година.-

СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ 04 МАЛИ ЗВОРНИК 1830-их година Оригинални текст: Дејан Павић , припремила Милица Павић

УВОД Иако ратовање Кнеза Милоша Обреновића траје само у 1815. години његова дипломатска борба трајала је далеко дуже. 1830. године када је добијен Хатишериф-указ султана, стечена је дуго чекана аутономија. Аутономија се 1833. године проширила на још шест нахија, међу којима су се нашли Подриње са Јадром и Рађевином. Подриње се прикључује аутономијом, али изузетак сада остају села Сакар и Мали Зворник која су била посед Зворничког пашалука и тако ће остати до 25. јула 1878. године када се после вишедеценијске дипломатске борбе Јован Ристић изборио за њихово присаједињење Кнежевини Србији. Ова два села била су предмет преговора-спора више деценија, док су сукоби и пљачкашки упади били све учесталији на граници. О овом проблему писало се и у Лондону и у Цариграду. Спор је решен у корист Србије када је Босном уместо султана завладао бечки цар. Мали Зворник и Сакар ослободила је војска капетана Ранка Алимпића, дринског команданта, по депеши министарском савету 28. јуна 1876. године. Међутим, борбе на граници трају до 25. јуна 1878. године када је на Берлинском конгресу потврђена граница на Дрини. Командант Ранко Алимпић у септембру потписује преузимање земље Сакара и Малог Зворника и тиме се ставља тачка на вишедеценијски спор.

20

Како бисмо на најбољи начин представили важност позиције територије општине Мали Зворник у новонасталој Кнежевини Србији, издвојићемо деловеписама, преписке и различите дискусије државника и политичара XIX века где се помиње спорно питање Малог Зворника и различите непогоде које су се дешавале на овом простору. Текстови представљају оригиналну необјављену грађу Дејана Павића коју је годинама прикупљао и сортирао истражујући грађу Архива Србије, са намером да објави књигу о Малом Зворнику у XIX веку. Описан је период 30-их година XIX века, сам почетак Милошеве борбе за ове територије, док ће читава прича о наставку дипломатског деловања Обреновића и коначном присаједињавању спорних насеља Мали Зворник и Сакар бити објављена хронолошки, у наредном броју Историјског часописа.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ

ПРОБЛЕМ ИСЕЉЕЊА МУСЛИМАНСКОГ СТАНОВНИШТВА

Дејан Павић, 2013. године

Почетком 30-их година XIX века, када је српска кнежевина коначно добила уставну регулацију своје аутономије у оквиру Турског царства, готово сва подрињска села на десној, србијанској обали Дрине имала су религијски мешовито становништво. Православно становништво било је далеко бројније, али су се на обали низ Дрину, као енклаве, налазили бројни муслимански џемати. Ово становништво себе је сматрало Турцима, а тако су их звали и њихови православни суседи, подразумевајући да је реч Турчин, у то време, имала значење религијске а не етничке припадности. Муслиманско становништво србијанског Подриња, као и њихови православни суседи, углавном су се бавили пољопривредом и сточарством. Та земљорадничка популација била је искључиво српског порекла исламске вере, говорила је српским језиком и поштовала турске обичаје. Ови муслимански родови често су били у директном сродству са православним родовима из непосредне или шире околине. Тако су малозворнички исламизовани Чолаковићи били непосредни сродници православних Чолаковића из Брасине. Поред домицилног муслиманског становништва, велике парцеле обрадиве земље и пашњака у средњем и доњем Подрињу биле су у личном власништву припадника турских беговских и спахијских породица, које су живеле у околним касабама, попут Зворника, Лознице, Бијељине или Шапца. Зворнички Видајићи имали су значајне поседе по Рађевини и Јадру, посебно у приобаљу Дрине. Наравно, треба разликовати посед у личном власништву од спахилука и читлука, који су Хатишерифом из 1830. године били и формално укинути. Хатишерифом је, између осталог, било предвиђено да се комплетно муслиманско становништво, „кроме градова“ (осим турских утврђења), исели из Србије у року од годину дана, након што продају по праведној цени своја непокретна имања. Одредбе султановог Хатишерифа имале су снагу уставног закона и подразумевало се да морају бити тачно и потпуно спроведене. Већ тада почело је постепено исељавање муслиманског становништва србијанског Подриња, које је делимично, приватно правним уговорима продавало своја имања. Купци су углавном били њихови православни суседи. Процес исељавања прекинут је, или барем значајније успорен 1831. године, сепаратистичком побуном босанског беговата, које је полагало право на Јадар и Рађевину, као територије које су раније административно припадале Босанском пашалуку, односно Зворничком санџаку. Забележени су случајеви повратка већ исељених турских породица. После војничког угушења босанске буне, као и сређивања других унутрашњих неприлика Османског царства, султан Махмуд II издао је крајем 1833. године други, „изјаснитељни“ Хатишериф, којим

је граница Кнежевине Србије на западу јасно дефинисана природним током реке Дрине. Овај уставни акт је за Србију у много чему био неповољнији од првог Хатишерифа, па је њиме и рок за исељавање Турака померен на пет година. Кнез Милош није желео да чека истицање овог периода, већ је дипломатском акцијом и новцем подстакао убрзавање овог процеса. У првој половини 1834. године, кроз Подриње је прошла мешовита српско-турска комисија, која је оквирно пописала и проценила вредност имовине подрињских Турака. У другој половини те године, друга мешовита комисија је од Азбуковице кренула низ обалу Дрине, носећи четири товарне бисаге, у којима се налазило 10.000 дуката цесарских намењених за откуп турских имања у средњем Подрињу. У међувремену, током лета, нешто милом, нешто силом, исељени су Турци из Лознице, Лешнице и осталих места доњег Подриња. Испоставило се да мешовита комисија, коју су предводили Тома Вучић Перишић и представници видинског везира Хусеин-паше, није могла да обави свој задатак, пошто србијански Турци исељени на другу страну Дрине нису желели да комисијски продају своју имовину. На крају је комисија доживела потпуни крах, када је упала у турску заседу, постављену између Малог Зворника и Сакара, 7. новембра 1834. године. У општој пуцњави, један турски члан комисије је убијен, други заробљен и премлаћен, а остали чланови комисије под вођством рађевског капетана Тешмана Солдатовића једва су се, преко брда и вододерина, докопали Крупња. Нападачи су заробили све товарне коње и у њихове руке пале су и бисаге са дукатима. Кнез Милош је, с правом, био убеђен да иза овог мучког напада стоји зворнички капетан Махмудпаша Видајић, а последица напада и пљачке комисије је дугогодишњи спор око отетог новца. Следећа, 1835. година, протекла је у сталним пограничним инцидентима пошто су се Турци, претходне године исељени у Босну, организовали у пљачкашке одреде који су на разним тачкама дринског тока прелазили преко граничне реке и вршили пљачкашке упаде у српска села. Ове разбојничке банде отворено је подржавао Али-паша Видајић, капетан бијељински, док се његов старији рођак Махмуд-паша зворнички трудио да остане по страни. Војном и политичком акцијом Милошеве Србије до краја године дошло је до смиривања ситуације на граници, а питање исплате имања исељених Турака остало је нерешено. У пролеће 1837. године, нова мешовита српско-турска комисија поново је пописала непокретну имовину исељених Турака. Према извештају комисије, на простору села Брасине, Турци су поседовали 14 и по плуга „ораће“ и 25 плуга „косаће“ земље, уз значајан број од 385 стабала воћа, односно земље под воћњацима. Вредност ове имовине процењена је на 7290 гроша. У суседној Борини, Турци су поседовали укупно близу 80 плуга „ораће“ и „косаће“ земље, уз 62 стабла воћа, у вредности од 11.120 гроша, а у Ковиљачи укупно 142 плуга њива и пашњака, уз 340 стабала воћа, што је укупно вредело 21.727 гроша.

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

21


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ Највећи део турске имовине у Брасини, ако не и потпуно, припадао је простору Брасинске аде. Немогуће је проценити под колико плуга земље се налазило 385 стабала воћа (шљивици, јабуке, ораси и сл.), али је у сваком случају површина „чисте“ земље на Ади била мања од 100 плуга. Највећи део Аде тада је био под шумом, под тополама, врбама, храстовим и буковим стаблима, као и под приобалним шипражјем. Иначе, у спискове непокретног личног имања у то време нису улазиле шуме, које су тада сматране државним, односно заједничким добром. Труд и прецизан попис који је направила ова мешовита комисија није дао неке практичне резултате. У следећим годинама, практично до половине XIX века, исељени Турци и њихови потомци своју приватну имовину на десној обали Дрине продавали су појединачно, приватним купопродајним уговорима („темесућима“), углавном својим некадашњим комшијама. Пошто је у овој трговини очигледно било доста нејасноћа и појединачних покушаја злоупотреба, српска влада је два пута, 1842. и 1845. године издавала посебне уредбе којима су се прецизирали услови за склапање купопродајних уговора. Уредба из 1842. године прецизира: „По себи се разуме да ће Турци моћи продати само ону земљу, која није била чифлучка и на коју они достоверну и силну тапију пред надлежном властију показати, и да су они земље такове прави миљк-саибије /лични власници/, посведочити кадри буду.“

Анонимни новинарски извештај из Лознице, објављен у „Новинама београдског читалишта“ 21. марта 1847. године, говори о томе да је на лознички панађур (сајам), на Цвети, преко карантина Шепачке аде дошао велики број Турака из Босне „те земље продају и наши људи да се сатру купујући“. У чланку се даље прецизира да Турци могу продавати само оно што је њихова лична имовина („као њиву, ливаду, башту, виноград“), а никако оно што је било спахијско и чутлук-сахибијско, пошто су „спахилуци, чифлуци и т. д. сви укинути и народу српском уступљени и овај даје за њи откуп /годишњи данак/“.

-Илустрација - војне трупе на Дрини, XIX век-

22

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ

ПРЕПИСКЕ СРПСКИХ ДРЖАВНИКА О СПОРНОМ ПИТАЊУ МАЛОГ ЗВОРНИКА необјављена грађа Дејана Павића, извор: Архив Србије

Н. Попов, Србија и Турска од 1861. до 1867. године, Бгд 1879. Хатишериф из 1830. предвиђа исељавање муслимана изван градских посада а Х. из 1833. им даје додатни петогодишњи рок. Српска влада није желела да пристане на тај услов. Надала се помоћи од Русије, која је тада била једина заштитница Србије. Но баш у то време, Русија је са Турском склопила Ункјар-Искелесијски уговор (1833.), по којем се руска војска утаборила на Босфору, ради заштите султана од египатског паше. Заштита посебних српских интереса била је замењена заштитом целе Отоманске царевине. Због тога, тадашња руска дипломатија није могла протествовати против новог Хатишерифа. Ово је био повод да се Милош приближи Енглеској. Савез Русије са Портом довео је и до доношења устава, управо оне године када је истицао рок од пет година за исељавање муслимана. Ово није могла спречити енглеска дипломатија која се тада залагала за интересе српског кнеза. Током владавине Ал. Карађорђевића и у унутрашњим а камоли спољним пословима Србије, владао је утицај Аустрије и Порте а покровитељство Русије било је само формално, тако да је питање исељавања остављено по страни. Т. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, Бгд. 1926. Јован Бобовац – кнезу 27. фебруар 1830. Откако га је кнез послао у Саколску нахију, прошао ју је целу. Од Љубовије до Раче Турци на пет места преко Дрине мало по мало преносе своју имовину и селе се. Међутим, није чуо да су се они од Љубовије до Зворника почели селити. Како му кажу наши људи, а и сам је приметио, „да све на Сокољане гледају и да их они доста заустављају“. И. – И. 4. март 1830. Турци се једнако селе, све су пренели на ону страну. Што се тиче 8. села око Сокола они нешто у град а нешто преко Дрине своје којешта носе „и једнако зло говоре и прете“. Наши сељани у околини се боје веома. Он их је храбрио да од њихових (турских) речи нема ништа али им је ипак рекао да се пазе и чувају.

И. – И. 7. март 1830. Турци сељаци селе се а Сокољани се договарају да ударе на нас, „неће да се покоре како царски ферман заповеда, а сељаци Турци и они говоре само док се препрате у Босну да ће нам досаду чинити.” Матеј Ненадовић и Павле Васић – кнезу 9. март 1831. По кнежевој заповести дошао је у Буковицу капетану Васићу. Позвали су Турке из свих џемата да им објасни Милошеву заповест и Хатишериф, да се сви мирно преселе у Босну а куће да продају. Неки говоре да хоће да иду а други да су везани за град Соко. Њима су рекли да ако хоће иду у Соко и уверавали су их да у селима не може ни једна кућа остати, изван градова. Села испод Сокола говоре: „Нећемо изићи док не буде лешина“. Лако би ми на ово одговорили „те би њима тесна скела била”, али немају наређење од кнеза да се бију, „а они без ватре неће”. Говоре: „Лане нас је преварио Бобовац, те смо неки бегали, али овај сад неће нас преварити, док не буде лешева.“ И. – И. 10. апр. 1830. Турци су готово сасвим прешли у Босну. Међутим, Хусеин-паша, наш из Београда, послао је писмо Турцима у Соко да се не селе. У том Турци дигну уши, па се враћају те овамо почињу радити. Њега Турци питају хоће ли да раде (земљу) а он им је одговорио да би боље било да сеју у Босни. Господар Јефрем му је наредио „да у Соко ништа не дам продати Турцима“. Тако је и урадио па се сада Турци на њега љуте и имају злу вољу. И. – И. 28. апр. 1830. Наши Турци, који су се иселили у Босну сада се враћају и овамо почињу да раде говорећи „ми ћемо радити, пак чија навака буде“. Милош – Јовану Обреновићу, вел. сердару рашком и Вулу Глигоријевићу, в. с. мачванском 25. јуни 1834. Већ је прошло време соколоским Турцима да се иселе а пошто они то нису урадили, налази да смо принуђени да их сами иселимо. Они ће се наравно противити нама у том и зато ће нам требати оружјем и војском изгонити их, да нам више не чине зулума. То је наредио Тома Вучић, попечитељу војених дела. Није рад да подиже војнике из даљних предела већ 500 из округа ваљевског и 300 из округа ужичког. И капетани округа соколског да своје војнике држе у приправности. Намере држати у строгој тајности.

Капетан Петар Васић – кнезу 7. март 1830., Буковица Турци се једнако селе у Босну са села у близини Сокола у сам град. Сокољани уговарају у бој да се бију. Такође, Зворничани уговарају, по Бајраму први дан да ударе на Јадар и попале. НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

23


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ Милош – Томи Вучићу и Лазару Теодоровићу 14. јули 1834. Примио је писмо од 13. јула и наређује да села у околини Сокола развале до темеља, но да чувају залихе хране (амбарове). Нигде да не пале, само да разваљују. „Што се тиче Малог Зворника, то село немојте ништа дирати, но јавите им да ћемо их трпити само до Дмитрова дна, зато нека се спремају да до Дмитрова дана иселе се полагано, а по Митрову кажите им да и они селити се морају“. „Тако исто развалите и сва она села на Дрини, која још седе, а неће да прелазе преко“. Јован Обреновић – Милошу 15. јули 1834. Радује се што га обавештава за Турке из Соколског округа да су се иселили на ону страну, попут Лозничана, Лешничана и Липничана. Исто и Јефрем (пише из Бање). „Него из вашег писма видио сам да ћете тога ради нешто и дворовима одговарати, но премда они за сада доста посла с Енглезима и Французима имају, па на овакове мале важности могу лако и заборавити“. Јованче Спасић, командант подринско савске команде – Милошу 15. март 1837. Солдатовић јавља 26. пр. м. да Сакарци и Будишићани који су по кнежевом налогу удаљени од Малог Зворника дубље у унутрашњост подручног му среза, моле да им се дозволи да се населе на турске земље, заостале у селима Радаљу и Борини. Кнез одобрава 17. марта. Тодор Солдатовић – Јованчи Спасићу 29. апр. 1837. 16. тек. м. ноћу, крадом, Перо Симић, Матија Лазић и Симо Давинић из Радаља, са фамилијом су преко Малог Зворника пребегли у Босну. И. – И. 3. мај 1837. Не може бити сигуран да Радаљци неће чинити нека споразумљења са Турцима, особито оних девет батинских кућа које је по налогу пуковника Лазара Теодоровића, бившег, преселио. Могуће је да ће и они пребећи у Турску, као што су она тројица пре неколико дана. За остале Радаљце је сигуран да неће у Турке. Строго је заповедио радаљском кмету и другима да добро пазе да се ови са Турцима не мешају. Радаљски кмет му није хтео јавити за ону тројицу, већ је то од других Радаљаца чуо да су они 14. (?) прошлог месеца прешли. Спасић обавештава Милоша о овоме. Оних 9 кућа су биле „под Малим Зворником“. Оне су прошле године у Радаљ премештене.

24

Спасић – Милошу 15. мај 1837. Солдатовић рапортира 13. маја да је Сали буљубаша из Малог Зворника са једним Србином излазио у Батин и растерао неке наше људе оданде са орања од својих плугова. Пита како да поступи ако се понови. Не треба сумњати да ће Сали то поново покушати. Овај Србин који је са њим долазио је један од оних 9 кућа што су лане премештене у Радаљ. Од ових кућа две су пребегле у Босну пре десетак дана, поред оне три за које је раније јављено. Матија Симић – Милошу 30. апр. 1838. Солдатовић рапортом од 27. апр. јавља да су две фамилије између 17. и 18. апр. из Радаља пребегле у Босну. Следеће ноћи из Босне је са фамилијом пребегао Марко Јовановић из села Ђевања, према Читлуку. Одправљени су на љубовијски карантин.

М. Милићевић, Кнежевина Србија, Бгд 1876. У лето 1834. године су Турци исељени из Подриња и остали су само у Соколу и у Сакару и Малом Зворнику. Касније, мало по мало, нарочито за време наших домаћих не<мира, повраћају се многи Турци на своја огњишта, те их је било у многим засеоцима око Сокола све до 1862. године. О сељењу Турака из Подриња 1834. године прилаже белешку једног од очевидаца. Јован Гавриловић, на дужности секретара Вучићевог. Када је у Цариград стигао глас да је Милош силом истерао Турке из Подриња, замери му се много. Но, српска дипломатија је успела да се Порта ублажи. Тада је наређено да се пошаље комисија мешовита на лице маста, да процени непокретности Турака истераних у Босну и да им се вредност исплати у готовом. У комисију били су одређени „један ефендија, кога је одредио Хусеин-паша видински и Силихтар паше београдског“. Од стране Милоша били су изаслани Јоксим Милосављевић, Тома Вучић Перишић, Коса Марковић, Гавриловић као секретар комисије и још један писар Великог суда. Пред Митровдан 1834. кренуо је Коча Марковић са Јовановићем (?) и писаром из Крагујевца, носећи новац. Дошли су до манастира Раче где су се састали са осталим члановима комисије. Комисија се десет дана задржала на Карамарковом шанцу на Дрини где је била турска скела. Позвали су Турке да пређу и да приме новац за своја добра. Турци пређу, али нису хели да приме новац. Један од њих је казао: „да га комисија свега дукатима обаспе, он своје имање не уступа. Били смо, вели, у Карађорђево време у Босну претерани, па смо се повратили; опет ћемо се повратити.“

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ Комисија после пође од Карамарковог шанца, „све крај Дрине лагано“, позивајући исељене Турке да пређу и приме откуп за своја добра. Међутим, ниједан Турчин није прешао на српску страну. Када је комисија дошла на конак у близини Зворника договарала се да ли ће проћи кроз Мали Зворник. Коца Марковић је био против али на наваљивање Јоксима Милосављевића, одлучи се да прође, што је и Вучић прихватио. Онда је Коца тражио да се новац и канцеларија коисије пребаци другим путем у Крупањ. Јоксим и Вучић ово одбаце па је и Коца био принуђен да пристане да цела комисија са новцем прође кроз М. Зворник. Одлучено је да силихтар паше београдског оде напред у Велики Зворник и Махмуд-пашу Видајића извести да ће комисија путујући по послу који је њему познат, проћи кроз Мали Зворник. Требало је остати на месту преноћишта, док се силихтар из Зворника не врати и каже је ли Махмуд-паши по вољи да комисија прође кроз М. Зворник. Међутим, Јоксим и Вучић навале да се иде напред. Тако се дође у Мали Зворник око подне. Како комисија ступи у варош, стану Турци на њу пуцати „а буле из Великог Зворника скупе се на леву обалу Дрине, да виде како ће им мужеви да побију Србе.“ Узалуд је ефендија из Видина викао да се престане пуцати и да комисија врши свој посао по царској заповести. Сви чланови комисије, писари и слуге почну да беже „водојажом“ коју им је показао срески начелник Тешман Солдатовић који је био у пратњи комисије. Турци су једнако пуцали за комисијом све док она не дође „на висину брда и у шуму Борању“ у коју Турци не смедоше ући и даље гонити комисију. Момка ефендије видинског, мухамеданца који је у бекству заостао, посеку Турци. Током бекства, попадају коњи па и онај на којем су били дукати и канцеларија. „Новце узме Махмуд-паша Видајић себи, само врати неке ствари: аљине, торбе и тд. и задржи две књиге француске које сам ја са собом понео“. Пред ноћ 7. новембра стигне комисија у Крупањ одакле су послали извештај кнезу Милошу. У Крупањ сутрадан дође и силихтар и укори чланове комисије што су се упутили у М. Зворник не дочекавши његов повратак. И остали чланови комисије били су забринути да им кнез не замери што су онако лакоумно одлучили да прођу кроз М. Зворник. „Турци Бошњаци највише су се противили проласку комисије кроз Мали Зворник, што би се тим проласком ударала праница између Босне и Србије, као што хатишериф наређује, а тиме би Мали Зворник, село Сакар и све земљиште у Рађевини на десном брегу Дрине, припали Србији“. Међутим, кнез Милош је примио извештај о догађају у М. Зв. олако и заповедио је комисији да се врати кући. Комисија се преко Шапца вратила у Београд а Вучић се сам са канцеларијом вратио у Крагујевац.

Милош се у Цариграду одмах потужио на Махмуд-пашу, али узалуд. Овај је заклетвом потврдио, колико је новаца српских поробио, казавши да Милош задржи његове, Махмуд-пашине, земље које се налазе около Лознице. „А те земље у оно време нису вределе ни 500 дуката а он је поробио 5.000!“ Ч. Марјановић, Ослобођење „отргнутих“ нахија, Бгд. 1933. 1820. – Ферман 1821. – Устанак у Грчкој. Затварање српске депутације (до 1826.). Прекид дипломатских односа Русије и Турске. 1825. – Пораз грчког устанка 24. март 1826. – Ултиматум цара Александра Првог, због разних спорних питања, па и српског. Тражење од Порте да се према Србији изврше обавезе Букурешког уговора. Порта је прихватила услове ултиматума. Преговори у Акерману, на Црном мору. 25. септембар 1826. Потписана Акерманска конвенција. Порта се обавезала да са српским изасланицима уреди све мере које ће се сматрати за најзгодније да осигурају Србима уговорене користи. Обавезала се да ће дати ферман, снабдевен хатишерифом и да све изврши најдаље у року од 18 месеци. Одуговлачење Турске по свим питањима. 8. октобар 1827. – Флота Русије, Енглеске и Француске уништава турску флоту код Наварина. 14. април 1828. – Русија објављује рат Турској, војска прелази Прут, заузима Влашку и Молдавију. 2. септембар 1829. – Једренски мир. Шеста тачка, обавезе Порте да ће испунити одредбе Акерманске конференције. Рок од месец дана за хатишериф. Услов, као и за остале тачке уговора, да руска војска неће напуштати турску територију док се све не испуни. Хат. је послат почетком октобра, у Крагујевац је стигао 29. новембра 1829. Енергична нота руског отправника послова Орлова да руска војска неће напуштати територију Турске док се одредбе Једренског мира не испуне, па Турци најзад шаљу комесара за разграничење. март 1830. – Комесари послати да обиђу границу. Лебип-ефендија и инћењеријски капетан Коцебу, са још три официра. Зворнички паша Махмуд Видајић задржава комисију и не дозвољава да се прегледају границе Зворничког пашалука, односно Јадра и Рађевине. Портаа ферманом премести Махмудпашу у Адакале и поставља Осман-пашу Скопљака, присталицу реформи (Махмуд противник, Али-паша присталица).

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

25


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ почетак 1831. - Револуција у Пољској. фебруар – Почетак обиласка границе. Због немира у Босни, нису обишли границу на Дрини већ се врате у Београд. Коцебу израђује карту. јун – Хусеин-паша Градашчевић побеђује турску војску код Липљана. Милош је у почетку био добар са њима, међутим, после победе, Осман-паша затражи харач у Јадру и Рађевини, што је довело до свађе. Повлачење Махмуд-паше зворничког и Градашчевића у Аустрију. Милош откупљује јадарски и рађевски харач за 50.000 гроша од босанског везира. У Цариграду, руско посланство чекало је карту. Коцебу никако није дозвољавао да се карта копира. Милош ју је затражио на два-три сата да је проучи. Чим је добије, нареди да се „на две, на три“, одмах копира и касније је једну копију послао у Цариград депутатима. 29. мај 1831. – Руски посланик Бутењев тражи да се врате нахије. 26-28 август – Милош сазива скупштину по питању нахија, која одређује делегацију за београдског везира. 8. септембар – Пад Варшаве. Посланик Русије енергично захтева да се испуни ствар за Србију. Турци су се бранили бунама у Скадру и Босни. До 8. августа Турци су требали да се иселе из Србије, осим градова где се налазе гарнизони. Милош пише руском посланику и пита за савет да ли да се жали Петрограду. Овај саветује супротно. 26. фебруар 1832. – Бутењев обавештава српску делегацију у Цариграду да је коначно добио инструкције из Петрограда. 11. август – конференција на Порти о српској ствари, без икаквог решења. 3. октобар – Следећа конференција, Турци, између осталог траже да турско становништво остане где јесте. Руски посланик се позива на уговоре и хатишериф од 1830. Конференција се разишла без решења. Две стотине коња Милош шаље султану на поклон а Мехмед Рашид паши 100.000 гроша као предујам. крај 1832. – Мехмед алија креће на Цариград, пошто је победио турску војску у Сирији и заробио великог везира. 8. фебруар 1833. – Руска војска улази у Босфор. Султан прави уговор са Русима на 8 година, стављајући се под руски протекторат. Против тога су Аустрија, Француска и Енглеска.

26

9. септембар – Уговор између Русије и Аустрије да се поштује целокупност Турске. Ако дође до деобе Турске да ће се Русија споразумевати са другим европским силама. Буне у нахијама. Милош шаље писмо руском посланику (тада Муравјев), јавља му да ће се жалити у Петрограду. Овај одговара да руска политика иде за тим да спасе и очува Турску. Односно на српску ствар, тврди да се он свесрдно заузима и да је доста урађено али да крупни политички догађаји ометају брже решавање. Упућује на стрпљење. пролеће 1833. – Буне у нахијама. 13. мај – На конференцији посланика Бутењева са Портом, ова признаје србији границе по Букурешком уговору. 29. мај – Прокламација Милошева о присаједињењу отргнутих крајева са 12 нахија на 18. Разграничење Ствар је и даље ишла тешко. За основу је узета Коцебуова карта. Милош је успео да се разграничење повери Хусеин-паши видинском са којим је добро стајао. У Видин су послати Стојан Симић, Ђорђе Протић и Јован Вељковић. Посао је отпочет 17. дец. 1833. Ствар је добро ишла од Тимока до Дрине. На Дрини, код Сокола, пресретну комесаре Турци, те је посао морао бити прекинут. 19. фебруара дошло је до крви, када су Турци напали Мокру Гору и Заовине. Најзад, после бројних жалби „свима и свакоме“ Милош се реши да сам сврши ствар. Наредио је да се силом иселе Турци из Лознице, Лешнице, Липнице и села око Дрине. Заповест је била извршена војском. Села око Сокола буду заузета на јуриш и спаљена а житељи се повуку у град Соко. Кад је Милош сазнао шта је војска урадила, нареди да се Турци из ових села могу настанити испод самог града и чак је за то дао нешто новца. Села Мали Зворник и Сакар нису била исељена „због тога што су била под топовима града Зворника“. Догађаји на Дрини направили су узбуну у Босни и Цариграду. Милош је био на муци али је успео новцем све да умири. После неког времена дођу комесари у Соко и позову из Босне све исељенике да се изврши процена имања и да се исплати. Исељеници одбију преговоре дрско изјављујући да су они уверени да ће се вратити на своја имања. Комесари се упуте Зворнику, где их дочекају заседе. Цариградски депутати су 30. јуна 1833. израдили предлог руском посланику по коме, између осталог, из Лознице, Лешнице, Крупња и нахије соколске треба да се иселе чим прикупе овогодишњу жетву. Турци су ово прихватили на конференцији од 5. септембра. Уговорено са конференције требало је да послужи као материјал за хатишериф.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ Писмо кнеза делегацији у Цариград, од 23. марта 1833. – „Неће се више руском политици на жртву приносити.“ (Пре устанка у нахијама.) М. Гавриловић, Кнез Милош Обреновић, Бгд. Комисија за разграничење из 1830. Било је уговорено да се формирају две комисије да обиђу границу. На истоку је секретар комесара Ћешафефендија дошао до Сокобање. Други један комесаров човек и везиров писар који су требали да обележе границу на западу буду затворени у Зворнику од стране Махмуд-паше Видајића, који им је рекао да нема никаквих заповести у смислу каквог ограничавања ни од султана ни од босанског везира. Босанци су на најнепристојнији начин грдили султана „што се покрстио и што ђаурима земљу даје“. „Они је дају Јадра и Рађевине док и једног траје“. Само на захтев београдског везира и Ћешаф-ефендије и пошто му је обећано да му се граница неће прегледати, Видајић је ослободио људе. Ову аферу везир и комесар употребе као изговор да одложе даље прегледање западне границе, док не стигне одговор од босанског везира, који ускоро заиста и одговори: да је апсолутно немоћан да ма коме у Босни заповеда и да самог Бога моли да жив и здрав из ње изађе. (22. март А. Симић – Милошу). У једном писму српским депутатима у Цариграду, Милош је рекао да народ постаје нестрпљив и да му не преостаје ништа друго него да пред народом „у једној руци с хатишерифом а у другој с оружјем пођем за његово испуњење“. (26. март Милош – Д. Давидовићу, посланику).

На Дрини је безвлашће било у сваком погледу. Борба између двојице Видајића била је од нарочите важности за Милоша. Јадар и Рађевина били су део Зворничког пашалука. Милошу је било стало да победи Али-паша који је тада поштовао султанов ауторитет. У мају 1830. Видајићи су се потукли, Милош је Али-пашу тајно помагао. Слао му је новац и допустио слање добровољаца. Међутим, Али-паша је био поражен и морао је да попусти. На страни Махмуда били су остали босански капетани (јуни 1830.). У Зворнику се предао људима Хусеина Градашчевића, који га је натерао да се измири са Махмуд-пашом. У писму од 2. октобра 1830. Јефрем каже да у Босни „који више пије тај и суди“. 7. август је био рок за исељење Турака изван градова. Зато је Милош забранио Турцима да обрађују земљу, што је изазвало протесте локалних Турака, упућених везиру у Београд. Бошњаци су султана и в. везира поспрдно звали „султан Марко и велики везир Панто“. „Султан је будала и повлашио се“. Турци у западним нахијама узбуне се јако и стану се спремати на оружани отпор. Њихово ратоборно расположење било је потхрањивано бунтовничким покретом у Босни и Албанији. Хусеин Градашчевић Мустафа-паша скадарски (Шкодра-паша) био је у пријатељским односима са Милошем. Половином марта 1831. године почиње његов поход који се завршава поразом код Прилепа почетком маја.

Када је Давидовић руског посланика Рибопјера упознао са овим Милошевим речима, овај је рекао да то није потребно, јер ће се хат. „привести у живот те привести, само треба бити стрпљив“. Рибопјер је налазио извињења за Порту, она је заузета грчким пословима и не зна где јој је глава, после грчких послова доћи ће српски. Треба се притрпети и не обазирати се на речи Босанаца и Арнаута. „Бошњаци су лудаци а Арнаути разбојници“ (Давидовић – Милошу, 8. април 1830.). После хатишерифа из 1830. положај народа у Јадру и Рађевини био је нарочито критичан због феудалне анархије која је владала међу босанском властелом. Реформно деловање султана Махмуда дало је босанском феудалном нереду извесно јединство, које се исказало у организовању властелинске и јаничарске опозиције, у циљу очувања старих установа и привилегија. Од прогласа којим се укида јаничарски ред у Босни, која се и иначе није одликовала неким редом, пала је у праву анархију. Босна није играла никакву улогу у руско турском рату 1828-29; Босанци су износили султану опасност од Србије, само да не би ишли против Руса на Дунав.

-Кнез Милош Обреновић-

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

27


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ Али-паша Видајић је у почетку био присталица реформи да би на крају пришао конзервативним капетанима. Крајем марта, захваљујући његовој енергичности, савезни капетани су продрли у Травник и босански везир им се предао. За разлику од Шкодра-паше, Милош је са Бошњацима увек био у непријатељству. Евентуални њихов успех учинио би добијање Јадра и Рађевине илузорним. Зато је био на страни султана. Са друге стране, Порта је рачунала на Милоша и његове услуге и стога се чинила невешта његовом помагању скадарском паши. Милош се надао да ће због учињених услуга, Порта потпуно извршити Хатишериф. Султановом изасланику Милош је у мају чак обећао да ће оружаном руком кренути против Бошњака, надајући се да том приликом заузме Ј., Р. и Стари влах. На Милошево питање хоће ли ићи у Градашчевићев поход, Махмуд-паша је 8. јуна 1831. одговорио презриво: „А што ми пишеш да ти кажем оћу ли ићи јали ћу остати; ако пођем чућеш, ако не пођем и то ћешччути“. У писму му пребацује за Јадар и Рађевину, коју је узео и казао цару да није под Босном. 16. јула Хусеин-паша се код Липљана сукобио са везировом предходницом, која је била састављена поглавито од Арнаута верних султану. Султанова војска је до ногу потучена а њен заповедник је заробљен. Хусеин-паша се потписивао: „Босански витез и предводитељ целе босанске војске“. После победе на Косову, изненада се измирио са великим везиром Мехмед Решид-пашом и распустио војску. Касније је говорио да је то учинио из страха од Милоша, да изненада не нападне Босну. Хусеину је обећано достојанство босанског везира, што султан није потврдио. Милош је имао жељу да се Босна коначно смири, како би Порта могла да обрати пажњу на српске захтеве. Лично је мрзео Градашчевића. У јесен 1831. Махмуд-паша Видајић затражи данак од Јадра и Рађевине. Милош му одговори да је он још летос послао Градашчевићу, као сераскеру целе Босне, 50.000 гроша. Тражио је да не дира Јадране и Рађевце док се не реши питање о присаједињењу тих крајева Србији. Извештен о овоме, Хусеин-паша одговори Милошу, преко Видајића, да је он новац добио на пешкеш а не у име пореза. Милош се вара, писао је Хусеин, ако се нада да ће Јадар и Рађевину одцепити од Босне. „Када ја преко Дрине воде пређем и на шабачко поље с Бошњацима дођем, још ће ми више пешкеша давати и дати“. Раздражен, Милош је одговорио директно Градашчевићу. „Писмо ти је пуно смрада, зато што је пуно сопствене хвале, а собствена хвала смрди“. НОвац му није послао на пешкеш јер то и вечим и силнијим не чини, а камоли једном Хусеину. У вези са тврдњом да неће дати Ј. и Р. и то је само „надимање“. „Што је сам Бог водом и горама ограничио, што је некада Србији припадало и што премилостиви цар наш њој опет хоће да присаједини, то нити ти Хусеин капетану, нити цела Босна не можете зауставити.

28

А Бошњаке знамо већ довољно какви су: Босна није јошт Сербији законе предписивала, неће, ако Бог да, ни у напредак такове предписивати“. У вези са претњама да ће прећи Дрину са војском, Милош је одговорио: „Чик и сутра одма пређи. Но као што рекох,, Сербија се није јошт Босне бојала, неће ни данас...“ Завршава да неће да има никаква посла са бунтовником, који се буном дочепао босанског везирства и који ће као бунтовник и проћи. „Хусеинкапетана Градашчевића нема у тефтеру везира“ (4. јануар 1832.). У другом писму, упућеном сарајевским агама, Милош за Хусеина каже да се „узнео као распушћено дериште за огурсузима, пак мисли да је постао владалац над целим светом.“ Препоручивао је Сарајлијама да одустану од Хусеина, изјављујући да је готов да учини султану сваку помоћ против ове „будале“. Али-паша Видајић покушавао је без успеха да измири Милоша и Хусеина јер је добро знао колико вреди неутралност Србије у борби која је предстојала. У намери да их помири, обраћао се и једном и другом, али узалуд. Хусеин је Али-паши написао да ако Милош жели живети у љубави са њим, нека само дигне руку и око с онога што је његово, тј. са Јадра и Рађевине. Милош је у потпуности био на страни султана. У писму в. в. од 6. фебруара 1832. године, каже да се не чуди Хусеину, који нема ни двадесет пет година већ се диви „што онолика Босна пристаде уз балавца онаквога и вручи му судбину своју у руке“. Од бржег решавања босанске кризе зависило је по речима Портиних министара и исељење Турака из Србије, јер ће се тек после тога моће послати регуларна војска у српске градове. 26. фебруара 1832. –Милош је наредио Јеврему Обреновићу да попише војску у пограничним нахијама према Босни и да почне да набавља пушке. Великом везиру је обећао војску од 22 хиљаде и 3.000 коњаника. Међутим, в. в. је примио само Милошеву понуду односно хране, верујући да му неће бити потребна војна помоћ у обрачуну са Бошњацима, међу којима је већ увелико владало расуло. Истовремено је обећао да ће се , по свршетку похода на Босну, сам лично заузети да се српски послови изврше по Хатишерифу. 17. маја 1832. – Одржала се битка на Палама. Хусеинпаша и Али-паша Видајић пружали су очајнички отпор. Битку је решио Али-ага Сточевић који се појавио на бојишту са херцеговачком војском и у најкритичнијем тренутку напао Босанце са бока. Нови босански везир постао је Кара-Махмуд паша који је предводио султанову војску. „Али-паша Видајић борио се као соко.“ После пораза Хусеин и Али-паша пребегну у Аустрију. Хусеин умре у Трапезунту а Али-паша је дочекао опроштај и вратио се у Босну. После угушења босанске буне, Милош је од новог босанског везира за 50.000 гроша откупио јадарски и рађевски порез (јесен 1832.) /Ово практично знчи укључење Ј. и Р. у порески систем Србије./

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 04: СПОРНО ПИТАЊЕ МАЛОГ ЗВОРНИКА У XIX ВЕКУ

Преговори о испуњењу Хатишерифа 1831-32. Нови руски посланик Бутењев, који је наследио Рибопјера, обећао је да ће се залагати за испуњење Хатишерифа. 29. маја 1831. предао је Порти мемоар у којем је тражио да се Србији, поред осталог преда Ј. и Р. У то време је трајао устанак у Пољској и Бутењев је говорио да треба сачекати да руска војска уђе у Варшаву па да онда Русија може са ојачаном позицијом да поступи према Порти. Варшава је пала почетком септембра. На конференцији од 22. октобра Бутењев је енергично тражио испуњење Једренског мира и да се већ једном сврше српски послови. Реис ефендија је рекао да ће се исељење Турака извршити чим Порта умири Босну и Албанију. „Београдски Турци су најгори зулумћари, све сам љути Арнаутин и Бошњак“, наводили су српски депутати Бутењеву. 26. јуни 1833. – Потписан Ункјар-Искелесијски уговор. Последице по Србију: „Цар Никола, протектор Србије, поставши пријатељ и савезник султанов, жртвовао му је једно несумљиво српско право.“

Хатишериф 1833. На конференцији од 5. септембра 1833. / Бутењев и Порта/ измежу осталог је решено да Турци који живе на Дрини у околини Сокола се иселе ако је могуће још те године, у сваком случају пре петогодишњег рока који је одређен за муслимане који живе у осталој Србији, тј. по варошима уз градове /У напомени: по подацима из овог времена било је тринаест села са 300-500 породица/. Копије хатишерифа послате су Хусеинпаши видинском и Веџи-паши са бујурдлијама (наредбама) да се из Београда иселе зликовци Турци и да соколски и подрински Турци селе се у Босну. Из човекољубља, Реис-ефендија је препоручио депутатима у цариграду да се у соколске и подринске Турке не дира до пролећа. Милош у Видин пошаље Ст. Симића, Ђорђа Протића и Јована Вељковића. 17. децембра српски комесари су отпочели посао са Ћашиф-агом, чиновником Хусеин-пашиним. Посао је успешно завршен, док се није дошло до Дрине. Ту, код Сокола, Турци пресретну комесаре „страшном претњом“ и они су морали напустити посао. Неколико дана касније, 19. фебруара, Турци из Прибоја, Вишеграда и Рудог нападну ноћу село Мокру Гору и потпуно га униште. Исто прођу и Заовине. Турке су предводили херцеговачки бегови. Милош је овај испад приписивао Ал-паши Сточевићу. Видевши да се слабо чему може надати од ауторитета турске власти, Милош је решио да сам сврши са подринским Турцима и да сузбије изгреде Босанаца. Нареди Вулу Глигоријевићу да силом исели Лешничане, Лозничане и Липничане Турке, а за њима и остала турска села око Дрине.

Подрињски Турци су и иначе били несносни. Од 1830. године нису хтели да дају десетак, чибук на стоку и друге дажбине, пуцали су на Србе, убијали им стоку и тд. „У душу ми такоше“ (Милош – депутатима 20. јули 1834.) 10. јуна В. Глигоријевић је позвао Турке на исељавање. Турци одмах изађу, изузев села око Сокола, где су се десили крвави изгреди. Срби су морали јуришати на села око Сокола, чије се становништво повукло у Соко, а њихова села спаљена. Да би колико-толико ублажио тај акт, Милош допусти Турцима да се као градски гарнизон, населе одмах испод саме тврђаве, али не даље од ње. Дао је нешто новца за тај циљ. „Село Мали Зворник под топовима града Зворника није било исељено, исто тако ни Сакар по сахата од Зворника. Сакар је имао само 11 кућа.“ Тако је свршено са подринским Турцима сем Малог Зворника и Сакара. На Дрини су биле постављене јаке страже а у новембру је постављен редован крдон према Босни. Цела ова афера на Дрини стајала је Србију неколико хиљада дуката. Знајући да ће догађаји на Дрини произвести рђав утисак на Порти, Милош је наредио депутатима да се „подмаже султан“ и остали турски достојанственици. О овоме је Милош писао отворено реис-ефендији, изјављујући тобоже своје кајање за горње изгреде. „Но, што би, би, повретити се не може, сад нам ваља старати се да ову погрешку оперемо.“ Повољном завршетку веома је допринело заузимање Хусеин-паше видинског. Он је тврдио да су се подрињски Турци могли само силом иселити. Остало је да се исплате, по процени комесара, добра исељених Турака. „Баш као да су мирним начином о добровољно отишли са својих имања“. Хусеин-паша одреди Хаџи Хасан ефендију, Веџи-паша сали-агу, свог силихтара, а Милош Вучића и Јоксима Милосављевића. Исељеници, којима су Бошњаци напунили главу да ће се ипак једног дана вратити у Србију, одбију. Уместо пристојног дочека од стране Махмуд-паше зворничког, они наиђу на пашине бусије између Малог Зворника и Сакара. Хасан ефендија буде ухваћен и добро измлаћен. За њим буде ухваћен и Сали-ага, који се баш тада враћао из Зворника, где су га комесари послали Махмуд-паши на разговор. „Ту су обојица хиљаду белаја претрпели и умало исечени нису били, док једва пред вече, не знам како, отпуштени буду голи и преко кршева дођу најзад српским комесарима у Лозницу:“ (Милош – Хусеин-паши, 27. нов. 1834.) У том нападу погинула су три коња и сеиз Сали-агин и опљачкано је све што су комесари носили.

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

29


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

-Штрајфунска патрола на задатку у рејону Цулина-

05 МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918) текст припремио: Раде Новаковић

Кад је у питању проучавање историјске грађе везане за I светски (Велики) рат у нашем завичају и Средњем Подрињу онда су са војностратегијског и историографског аспекта незаобилазни радови и научна истраживања неколико аутора, експерата у овој области. Овде се превасходно мисли на радове генерала Милана Зеленике који је једно време и сам био управник Војноисторијског института, затим студије генерала Ђорђа Лукића, непосредног учесника у ратним догађањима из тога времена, али су од великог значаја и вишегодишња истраживања пуковника Митра Ђуришића, где се посебно истиче његов рад „Битка на Дрини“ из 1969. са исто тако драгоценим коментарима, прилозима, мапама и његовим анализама појединих ратних ситуација и борби у нашем крају. Са друге стране, поводом 100-годишњице Великог рата, јавности су постали доступни архивски материјали у форми разних писаних докумената (ратни извештаји, дневници ратних јединица и појединаца, мемоари, часописи, фотографије) и остали облици сведочанстава из тог времена. Овај тематски материјал изложен је на интернет-порталима Народне библиотеке Србије, Свеучилишне књижнице Хрватске, али и на другим порталима осталих европских држава који су координисано радили на овом великом и заједничком пројекту поводом 100годишњице од завршетка Великог рата.

30

Користећи наведене ресурсе као окосницу истраживања везаних за Велики рат на подручју Општине Мали Зворник и завичаја, као и остале доступне комплементарне изворе састављени су подаци у једну органску целину са циљем да нам се приближи дух тога времена, ратна збивања и његови учесници који су се тих судбоносних, тешких и славних дана нашли на овим просторима.

ОПШТИНА МАЛИ ЗВОРНИК ТОКОМ ЦЕРСКЕ БИТКЕ - АВГУСТ 1914. ГОДИНЕ Мимо свих очекивања и прогноза, Аустроугари су своју офанзиву на Србију уместо са севера покренули из правца северозапада, односно преко реке Дрине, истовремено демонстративно (са циљем заваравања) артиљеријски дејствујући на наше положаје и приобална насеља на северу уз реку Саву - како би оставили утисак да ће из тог правца кренути њихов општи напад на Србију. Догађаји који су потом уследили били су трагични за становништво средњег Подриња, а поготово за рејон наше општине, где организоване одбране готово да није ни било. Једна истурена чета Лозничког одреда, задужена углавном за извиђање терена, малобројне постаје граничне полиције, жандармерије и трећепозиваца, нису били у стању да зауставе нагли продор од око

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918) 12000 војника 42. „Вражје“ хонвед-домобранске дивизије, 13. (загребачког) Корпуса аустроугарске војске. У ноћи између 12. и 13. августа 1914. године 25. Загребачки домобрански пук, најелитнија јединица 42. дивизије (прецизније њен II Вараждински батаљон, прелази Дрину, те пали куће и убија све мештане Малог Зворника на које у том тренутку наилази. У свом Ратном дневнику млади официр Стјепан Каландер износи детаљнији опис тих догађања; „12./8. Рано у јутро чули смо у даљини грување топова. Мјесто, гдје смо били, осигурано бје и исто ступасмо путем осигурано, по свим правилима. Рекоше нам данас започиње навала са свих страна монаркије. Видио сам, да се часницима издавала бојна распоредба и одређенства. Водство имао је над свима генерал пјеш. Либориус вон Франк. Дијелили су нам 1/2 л. вина, што нас је припадало дневно, кавине конзерве, прич. оброке и духан по 6 фил. Сваки је момак добио 3 месне конзерве. Ту смо први пут добили добру јуху и месо. У 11с буде нам саопћено, да је наш 2.ги баон прешао Дрину без губитака. Све се морало спремити за напредовање, у 2с послије подне по најгорој врућини. Половица је попадала од непрестаних напора, а одмора недозвољавају. И први пута видјело се летјети наш зракоплов. Дошли смо у вечер пред мост на Дрину. Одмах се морали правити шатор; но ја се завукох у шатор поручника заповј. стројпушке Томашевића. Лијепо се гостили саламом, сардинама и вином.

Покрили су се гуњевима и расправљасмо о нашем Загребу, милима, пуцицама итд. У 8с јављено , да је Београд и Лозница у нашим рукама. Ноћ бијаше ведра, звијездана, а све мирно. У 9с јављено, да је други баон све поубијао и попалио куће у Малом срп. Зворнику, јер су на њих пуцали из кућа, премда се предали. И заиста гледасмо, како се све сјало у пламену. Срце нам играло!” 13/8. Рано у јутро бје све мирно и имали смо прије подне одмор: градио се мост. С момчади се предузимало постављање пољских стража. Поподне се спремисмо за даље. Све је обузимало неко ненаравно весеље, Крв бурно струјила жилама, очи се залијевале ватром. Свуда је био само један осјећај, да ће скоро доћи час , који смо сви тако жељно чекали - сукоб! Силна бја врућина. У 3с с пошли у мјесто Зворник, кроз понтонски мост и у 1/2 4с стала ми је нога на српско тло. Све су куће горјеле, а које још нијесу биле упаљене, то је момчад с весељем припалила. У једној кући је пронађена слика краља Петра I Ђорђа, на коју се начинише. Кода год пролазисмо све бја разорено, упаљено. У вечер бијах одређен као заповедник пољске страже, са 16. људи. Рањен вод. Вуковић. Телефонске жице искидане. Све бја тихо, тек се чуло пуцкетање крова, падање цигле у кућу, када се упалио кров. Затим пљуштање Дрине и ударанје исте о хридине. Бја тмина но кашње је мјесечина расветљавала околицу.Дим уздизао се пут облака. Био сам жеђан воде нигдје. Ноћ ведра, сјајна месјечина. Иза горја Вел. Виса, дизала се магла; чује жуборење, а огањ немилице хара.

-42. Домобранска „Вражја“ дивизија. Пропагандна фотографија са разгледница из тог временаНВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

31


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

-Аустроугарска патрола у опустошеном Малом Зворнику августа 1914.год. Поставио сам виђелице, а у средини се ја налазих окружен са 6 момака. Увијек сам помишљао на “комите” познате разбојнике и кућопаљитеље. Страх ме није хтио више оставити, он је све више повећавао моју неуступљивост од часа до часа. Још никад није један створ тако жељно ишчекивао дан, када је тама још више повећавала грозоту мог положаја. С једне стране валови Дрине, друге височина, с треће шума а четврте кукуруз. А кад ме је ноћ још јаче овила са својим велом постадоше ми вјеђе тешкима и сан ми је силом хтио на очи. Силном се снагом борих против њега, бијах у напору. Помисао да несмијем спавати, задржавала ме бар некако на свјести. Заклапале се непрестано очи, њихао сам се симо: тамо, но ипак мало задријемах. И увијек сам се пренуо.” И наредних дана, разарање подрињских села на линији фронта Мали Зворник – Љубовија, наставља се несмањеном жестином. Свет је о злочинима аустроугарске војске сазнао највише захваљујући швајцарском доктору и криминологу Арчибалду Рајсу У том периоду, осим регуларне аустроугарске војске, велике недаће за наше јединице и локално становништво биле су јединице Безбедоносне милиције из суседне Босне, тзв. „Штрајфуни“, сачињене углавном од несрпског локалног становништва из редова популације оданог аустроугарском окупатору. Штрајфуни (познатији као „Шуцкориˮ) су у мирнодопским условима били задужени за хватање већих или мањих криминалаца ,злочинаца и преступника свих профила. Бавили су се и обавештајним радом откривајући потенцијалне починиоце или центре за побуне против Аустоугарске царевине. Како су то били углавном млађи, снажнији људи регрутовани из најсиромашнијих слојева становништва временом и они су се у тежњи за личним богаћењем у великој мери и сами компромитовали.У ратним збивањима у рејону малозворничке општине, штрајфунске патроле уносиле су немир и страх међу локалним становницима јер су се појављивале изненада изводећи разне диверзије у позадини наше војске; или су пљачкали; или киднаповали или

32

убијали цивиле. Своје теже наоружање, опрему и залихе хране крили су на договореним базама на Борањи, одакле су се у погодном часу кретали према циљевима својих диверзија. Тек са доласком одреда мајора Танкосића, који је у то време постао господар планине Борање, штрајфунска опасност је за неко време била радикално уклоњена. Међутим, у трогодишњој окупацији Србије од 1915. до 1918. године, значај ових јединица, својеврсних паравојних центара моћи, доћи ће на жалост до пуног изражаја.

-Капетан Драгољуб Поповић из Радаља, активни учесник ратних збивања у овом периоду -

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

ЗЛОЧИНИ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ (42. домобранске дивизије) од 13. до 15 .августа 1914. на подручју општине Мали Зворник Извештај судије Драге Савића по Документу 165 од 05. маја 1919. СПИСАК ЦИВИЛНИХ ЖРТАВА на дан 14. август 1914. (1. август по старом јулијанском календару који је тад био у општој употреби у Србији) за село Вољевци – Велика Река. 1. Смиљанић Ђуро из Вољеваца – В. Река, стар 50 год. Убијен 01. 08. 1914. 2. Смиљнић Стојка из Вољеваца – В. Река, стара 25 год. запаљена у пушници 01. 08. 1914. 3. Смиљнић Ћиро из Вољеваца – В. Река, стар 57 год. Убијен код куће 01.08. 1914. 4. Самарџић Кузман из Вољеваца – В. Река, стар 75 год. Убијен у кући 01.08 1914. 5. Самарџић Димитрије из Вољеваца – В. Река, 75 год. Убијен у кући 1914. 6. Самарџић Радоје из Вољеваца – В. Река, стар 58 год.убијен у селу 01.08. 1914. 7. Радић Крсто из Вољеваца – В. Река,стар 32 год, убијен у августу месецу. 8. Петковић Николе Светозар –стар 27 год, убијен у судници тј.општини В. Река и спаљен 01.08 1914. 9. Миловановић Петар из Вољеваца – В. Река стар 60 год, убијен 01.08. 1914. 10. Матић Лука из Вољеваца – В. Река стар 70 год, убијен у кући 01.08. 2014. 11. Матић Тодор из Вољеваца – В. Река стар 80 год, убијен у кући 01. 08. 1914. 12. Митровић Марко из Вољеваца – В. Река стар 70 год. убијен у кући 01. 08. 1914. 13. Златић Јелица из Вољеваца – В. Река стара 14 год. запаљена у судни. 01.08.1914. 14. Златић Мара из Вољеваца – В. Река стара 58 година запаљена у пушници 01. 08. 1914. 15. Живановић Добрисав из Вољеваца – В. Река стар 35 год. убијен у кући 01.08. 1914. 16. Ђурђевић Светозар из Вољеваца – В. Река стар 30 год убијен и запаљен 01.08. 1914. 17. Вулетић Савка из Вољеваца – В. Река стара 80 год, убијена и запаљена 01. 08. 1914.

18. Вулетић Добрисав из Вољеваца – В. Река стар 45 год, убијен код куће 01.08. 1914. 19. Вучковић Вилипа из Вољеваца – В. Река стара 52 год, запаљена у пушници 01.08. 1914. 20. Вучковић Василија из Вољеваца – В. Река стара 52 год. убијена код куће 01. 08 1914. 21. Вучковић Петар из Вољеваца – В. Река стар 55 год, убијен 01. 08. 1914. ИНТЕРНИРАНИ У НЕЖИДЕР 22. Живановић Кузман из Вољеваца – В. Река, стар 60 год, интерниран у августу 1914. год где је и преминуо. 23. Живановић Благоје из Вољеваца – В. Река, стар 55 год, интерниран у августу 1914. год где је и преминуо. 24. Илић Тодор из Вољеваца – В. Река, стар 56 год, интерниран у августу 1914. год, где је и преминуо. 25. Матић Ћиро из Вољеваца – В. Река, стар 60 год, интерниран у августу 1914. год, где је и преминуо. 26. Смиљанић Саво из Вољеваца – В. Река стар 60 год, интерниран у августу 1914. год, где је и преминуо. 27. Смиљанић Васо из Вољеваца – В. Река стар 48 год, интерниран у августу 1914. год, где је и преминуо 28. Смиљнић Деспот из Вољеваца – В. Река стар 49 год, интерниран у августу 1914. год, где је и преминуо. 29. Смиљнић Павле из Вољеваца – В. Река стар 70 год, интерниран у августу 1914. год, где је преминуо. 30. Тодоровић Милутин из Вољеваца – В. Река стар 50 год, интерниран у августу 1914. год где је и преминуо. 31. Томић Тихомир из Вољеваца – В. Река стар 35 год, интерниран у августу 1914. год, где је и преминуо. 32. Томић Драго из Вољеваца – В. Река стар 35 год. интерниран у августу 1914. год. где је преминуо.

-Фотографија жртава 42. Домобранске дивизије у Малом ЗворникуНВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

33


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918) Разорна ратна дејства на подручју наше општине трајала су од 13. до 15. августа 1914. године а онда се центар сукоба пренео на град Крупањ који је након великог отпора наших јединица, превасходно одреда мајора Танкосића, 42. домобранска дивизија ипак заузела. Био је то један од последњих ратних успеха ове дивизије током Церске битке; већ за непуних десет дана II топлички пук Моравске дивизије другог позива гонио је ову дивизију долином радаљске реке у правцу Дрине. Тада је пуковник Душан Васић, командант пука и будући командант одбране малозворничке општине, инсистирао да се форсираним маршом стигне до Дрине пре Вражје дивизије и да се тамо она зароби или уништи – али Врховна команда његов предлог није прихватила.

- Мајор Војислав Танкосић, командант Одбране Борање у августу 1914. године – активни учесник ратних збивања у том периду -

ПОДРУЧЈЕ МАЛОЗВОРНИЧКЕ ОПШТИНЕ ТОКОМ БИТКЕ НА ДРИНИ СЕПТЕМБАР 1914. ГОДИНЕ

Након неочекиваног и брзог слома прве аустроугарске офанзиве на Србију и пораза у Церској бици, командант Балканске војске и 6. корпуса ФМЦ Оскар Поћорек, суочен са потпуним крахом своје официрске каријере, у тајности и уз велике напоре, успео је да добије још једну шансу - одобрење од аустроугарске руководеће државне управе за још један свеопшти напад на Србију. У борбу тада уводи одморне брдске бригаде 6. корпуса Балканске војске, које претходно нису учествовале у Церској бици. Његова оперативна стратегија готово је без грешке замишљена и врло брзо почела је давати значајне резултате на бојном пољу. Наиме, Поћорек је уочио да је централна линија наше одбране много слабија у односу на крила, па је у напад на то слабо брањено подручје концентрисао главнину својих најбољих јединица и ратне технике. Те формације, уклињене и веома покретне, вичне ратовању у планинским условима, вишеструко бројније од бранилаца распоређених по борањским висовима од Борине до Велике Реке, било је готово немогуће зауставити. Овде је, дакле, од суштинске важности било да се аустроугарски агресор што је могуће дуже задржи и да му се што више отупи оштрица удара как би се освојило неопходно време у коме ће се наше армије прегруписати и адекватно припремити за одбрану у новим и неочекиваним околностима. Тако је почела Битка на Дрини; тешка, мукотрпна, исцрпљујућа, даноноћна борба са приближним губицима на обе стране. Парадокс ових борби огледа се у чињеници да време (дужина офанзиве) није било савезник Аустроугара, а њихове бројне победе у мањим или већим биткама заправо су биле Пирове победе, јер су претрпели велике губитке и каснили у испуњењу зацртаних задатака.

34

Упркос томе што се на терену сусрео са веома жилавим противником, са све чешћим проблемима са храном и логистиком, изворна ратна стратегија аустроугарског команданта ипак је имала велике изгледе за успешно окончање само да није било нове кардиналне грешке у командовању. Наиме, нестрпљив да своје ратне циљеве што пре заврши, генерал Поћорек одступа од уобичајене уклињене праволинијске формације дејства својих јединица и тако изнурене, гладне и деморалисане дугим борбама без одмора распоређује у лепезасту опкољавајућу формацију где се одмах указују слабе тачке и рањива места његових бригада и дивизија. Ову слабост веома добро уочава наш командант војвода Живојин Мишић и тако у Колубарској бици наноси још један тежак пораз Аустроугарима. Колубарска битка показала је да нема таквог непријатеља и да нема тако надмоћне ратне технике која може савладати браниоце отаџбине када на челу њене одбране стоји човек-војсковођа који је и сам поникао из народа и који се у свакој бици и у свакој ситуацији свим својим бићем поистовећује са својим војницима, дубоко разумевајући њихову психу и елементарне људске потребе. Управо на овом испиту пала је и Друга аустроугарска офанзива, а вероватно најбољу анализу њеног слома објаснио је аустроугарски генерал Алфред Краус у својој мемоарској књизи „Узроци нашег пораза“.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

ОДБРАМБЕНИ ПОЛОЖАЈИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СРЕДЊЕМ ПОДРИЊУ (од Борине до Доње Трешњице) уочи почетка битке на Дрини 7. септембар 1914.године УЗ РЕКУ ДРИНУ: - 3 чете 4.батаљона V пука (Ваљевског) III позива - 1 позициона батерија са 4 ДеБанжова топа на Рујевој глави - 14 коњаника - 1 болничар. НА БОРАЊСКИМ ВИСОВИМА ИЗНАД МАЛОГ ЗВОРНИКА: Овде је одбрамбене положаје држао 2. пук Моравске дивизије II позива „Принц Михаило“. Пук је био попуњен војницима из Топличког и Јабланичког округа са штабом у Прокупљу, а командант пука био је пешадијски пуковник Душан Васић.

-Пуковник ДУШАН ВАСИЋ, командант II пука Моравске дивизије 2.позива-

Распоред батаљона II пука уочи почетка Битке на Дрини од 7.септембра 1914. био је следећи: 1. батаљон је био на борањском Црном врху – као пуковска резерва. 2. батаљон је био на Ћукову (кота 412) са задатком да брани одсек између боринске и радаљске реке. 3. батаљон је био на брду Радаковац (Алибеговац) са пољском батеријом (4 Штајнерова топа), као потпорница пука. 4. батаљон је био у рејону Бобија са брдском батеријом (4 Штајнерова брдска топа) на бобијском шанцу (кота 662) са задатком да брани одсек од радаљске реке до Трешњице (борањске) реке. ОД ДОЊЕ ТРЕШЊИЦЕ ДО ВЕЛИКЕ РЕКЕ: Овде је одбрамбене положаје држао Одред пуковника Мишића састављен од старог Љубовијског одреда, трећепозиваца, а касније појачан III пуком Моравске дивизије другог позива. -Прелаз делова 6. брдске бригаде АУ војске из правца Зелиње - Велика Река-

-Пуковник Љубомир Милић, командант Моравске дивизије 2. позива.-

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

35


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

РАТНА ДЕЈСТВА НА ДАН: 8. СЕПТЕМБАР 1914. ГОДИНЕ Циљ планираних ратних операција на подручју Средњег Подриња ( територија наше данашње малозворничке општине) био је тај да се координираним продорима V, XI и XII брдске бригаде аустроугарске војске што пре освоји борањски Црни врх да се нападне на седиште наше 3. Армије у Крупњу, а затим опколи, онемогући (уништи или зароби) Врховна команда српске војске у Ваљеву. У рано јутро, на ушћу реке Дрињаче у Дрину, у рејон Цулина, улази V брдска бригада. Истурене чете 4. батаљона II пука око осам ујутро јављају пуковнику Васићу да се чује бука на Дрини коју непријатељ прелази истовремено монтирајући дрвени понтонски мост. Командант Моравске дивизије другог позива Љубомир Милић, наређује да се расположивим снагама делује са Влашких њива и Врановине како би се пружила подршка Мишићевом одреду у Цулинама. У исто време се упућује једна чета са Алибеговца (Радаковца) браниоцима на Османовом брду код Читлука. И поред прецизне топовске ватре и отпора бранилаца (како наводи Поћорек у свом Ратном дневнику) V брдска бригада око 11.45 на јуриш заузима Османово брдо и креће ка Чавчићу. Истовремено припадници трећепозивника јављају да Аустроугари у великом броју прелазе Дрину и код Зворника. Сада и пуковник Мишић и пукуковник Милић увиђају да се овде ради о новој аустроугарској офанзиви дотада невиђених размера. XI брдска бригада својим десним крилом преко Соколине напала је положаје IV батаљона другог пука на Врановини (Врањевина) и бројчано знатно моћнија потиснула је наше јединице на оближњу Велику стену.

-Пуковник Павле Јуришић Штрум - командант треће армије -

36

- Пуковник Петар Мишић, командант одбране од Д.Трешњице до Љубовије Својим левим крилом ова бригада је лако савладала отпор трећепозиваца у Сакару, а затим кренула у широк опкољавајући напад на Рујеву главу. Топовска и митраљеска паљба са Рујеве главе одјекивала је Малим Зворником цео дан, а борбе су се трајале и током ноћи. Ратни задатак XI брдске бригаде овим био је пред великим искушењем јер жилави отпор трећепозиваца, ојачан II батаљоном 2. пука са Ћукова, никако није могао да се сломи. Негде у сумрак, 6. чета (1 батаљон + 2 чете) на челу са командантом IV батаљона 2. пука, уз подршку брдске топовске (Штајнерове) батерије и 2 митраљеза са Бобија и Влашких њива, напали су са Велике стене аустроугарске јединице на Врановини али је тај напад био одбијен. V брдска бригада освојивши Османово брдо кренула је у фронтални напад на положаје одреда пук. Мишића на Чавчићу са задатком да након заузећа Чавчића, брзим покретом трупа стигне до Алибеговца (тада Радаковца) и у садејству са XI брдском бригадом спречи одступницу IV батаљона са Бобија и здруженим дејством крену на борањски Црни врх. Према подацима пуковника Ђуришића, Аустроугари су само тога 8. септембра имали више од 800 војника и официра избачених из строја.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

- Прелаз V брдске бригаде аустроугарске војске на ушћу реке Дрињаче у Дрину, 8. септебар 1914. године -

- General Franc Kajzer fon Maasfeld - пешадијски генерал који је командовао XII брдском бригадом аустроугарске војске- Прелаз десног крила XI брдске бригаде код ушћа Д.Трешњице у Дрину, 8. септембра 1914. године НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

37


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

РАТНА ДЕЈСТВА НА ДАН: 9. СЕПТЕМБАР 1914. ГОДИНЕ (БИТКА ЗА БОРАЊУ) Тог 9. септембра 1914. водила се пресудна борба за стратегијски веома битан гребен планине Борање. Готово да није било краја на територији данашње малозворничке општине где се нису водиле борбе за сваки педаљ маневарски важног терена који отвара пут на борањску висораван. Тешке и исцрпљујуће борбе трајале су читав дан, а пуцњи из разног оружја чули су се до касно у ноћ. А онда је у рано јутро XII брдска (Сарајевска) бригада прешла Дрину код ушћа боринске реке, и одбацивши наше малобројне трупе 2. батаљона II пука са Лепенице и Давидовог брда ( изнад села Деспотовићи код Радаља) – предузела снажан бочни напад на Бобије. У међувремену, маневарски растегнуте чете 2. батаљона нису више могле помоћи пограничним четама 4. батаљона V пука III позива и Рујева глава пада у руке XI Брдској бригади. Након тога око 8.30 и ова бригада креће у свеобухватни напад на Бобије. Са друге стране, јединице IV батаљона са Бобија добро ушанчене на Коти 662 и распоређене по стратегијским висовима у рејону Бобија, Влашких њива и Велике стене успешно одолевају споредним краковима XI брдске бригаде. Већ у десет сати командант II пука пуковник Душан Васић извештава команданта Моравске дивизије II позива пуковник Љубомира Милића о тешком стању и захтева појачање. Командант Моравске дивизије одговара да није у могућности да пошаље помоћ и дозвољава повлачење II батаљону са Ћукова на Кошевине и Раскршће, а IV батаљону преко Радаковца (Алибеговца) у Горње Радиће. Ипак, пуковник Васић, познат по својој отреситости и срчаности још из балканских ратова, не одустаје од одбране ни Бобија ни Ћукова. И док непријатељске јединице надиру са свих страна, вишеструко бројчано надмоћније, II пук ипак упорно одолева и у свом поседу још држи Велику стену, Бобију и Ћуково.

Тек око 17ч XII брдска бригада осваја Ћуково и II батаљон се повлачи на Павит. Након пада и Велике стене, јединице аустроугарских бригада све је теже задржати и избећи опкољавање и губитак топова са Бобијског шанца. Међутим, своје напредовање ка централном стожеру одбране (бобијском шанцу – кота 662) Аустроугари веома скупо плаћају. Тек негде у сумрак те среде 9. септембра 1914. IV батаљон најпре извлачи топове са бобијског шанца а онда се полако повлачи према Радаковцу(Алибеговцу) односно даље ка Горњим Радићима. Епилог ове тешке и исцрпљујуће ратне и људске драме био је такав да су аустроугарске трупе, заустављене у извршењу преамбициозног Поћорековог ратног плана, деморалисане претрпеле велике губитке, тако да је командант XV корпуса аустроугарске војске пеш. генерал Михаел фон Апел био принуђен да заустави ратни поход својих јединица. Преморена и ослабљена војска није ни сутрадан смогла снаге да напусти Бобије и крене даље у освајање Борање. Његов ратни план да здруженим дејством трију брдских бригада 9. септембра изађе на борањски гребен није остваран зато што су и браниоци Мишићевог одреда уз велики напор задржали Чавчић тога дана и тиме спречили потпуно окружење II пука а посебно његовог четвртог бобијског батаљона. Захваљујући пожртвованом и жилавом отпору непоколебљивих Топличана и њихових официра, а посебно захваљујући пуковнику Васићу, наша Врховна Команда је маневарски добила у времену и простору да прегрупише своје снаге и ресурсе и да се припреми за одбрану, увиђајући да се овде ради о Аустроугарској офанзиви највећих размера до сада, а не о маневарској демонстрацији како се то у први мах, готово свима осим пуковнику Васићу, чинило.

- Реконструкција Битке за Борању 9.септ.1914. на основу разноврсних писаних докумената архивске грађе, ратних дневника, мемора и других расположивих извора. -

38

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

- Моравска дивизија II – Фотографија из Ратног албума Ристе Маријановића -

РАТНА ДЕЈСТВА НАКОН 9. СЕПТЕМБРА 1914. ГОДИНЕ 10. септембра, следећег дана борби II батаљон другог пука са привременим логором на Рогуљи креће у напад свим расположивим људством и средствима на Ћуково са циљем његовог поновног заузимања. Командант батаљона одлучује се на овај напад јер му је извидница јавила да је главнина XII брдске бригаде отишла на друге положаје. Међутим, извештај са терена није био добро проверен. Настају велике и исцрпљујуће борбе за врх Ћукова које три пута пада из аустроугарских у српске руке. Ипак, крајем дана, бројчано надмоћнија аустроугарска војска трајно долази у његов посед. Наредних дана, након пада Коте 697, здружене V и XI брдска бригада освајају борањски Црни врх и тежиште ратних збивања сели се даље на борањске висове заједно са аустроугарским трупама, а територија наше данашње општине након тога остаје поштеђена даљих ратних дејстава.

- Реконструкција Битке на Ћокову од 10.септ.1914.године НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

39


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

ОПШТИНА МАЛИ ЗВОРНИК АУСТРОУГАРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ (1915-1918)

ТОКОМ

Након повлачења српске војске пред надмоћним аустроугарским, немачким и бугарским снагама крајем новембра, и почетком децембра 1915. године, Централне силе поделиле су Србију на аустроугарску и бугарску окупациону зону, док је немачка војска имала своју такозвану етапну зону. Окупација је трајала све до јесени 1918. године, када су, после пробоја Солунског фронта од 15. до 23. септембра, српска војска и армије Антанте ослободиле територију Краљевине Србије. Живот у нашем крају није се разликовао од живота у целом Подрињу и остатку Србије. Казивања старијих људи и њихових родитеља из нашег завичаја потврђују да се окупациона политика истоветно спроводила у свим крајевима Србије. Након уласка у Србију Аустроугарска царевина је сва покретна и непокретна добра прогласила ратним пленом. Угашене су земљорадничке задруге и опустошени њихови фондови. Фабрички погони и производња почели су радити искључиво према потребама аустроугарске војне индустрије. Иоле радно способно становништво било је врло често ангажовано у јавним радовима. Становништво на селу давало је утврђени прилог у пољопривредним намирницама. Било је тачно прописано колико брашна и масти по члану укућана може за себе да задржи једна породица. Услед ратних дејстава велики део пољопривредног земљишта није био обрадив, недостајало је способне радне снаге, а и фонд стоке за вучу био је десеткован. Жито се морало предавати надлежним органима локалне управе и било је строго забрањено да се њиме храни стока. Због недостатка санитетског особља, у граду су, осим глади, харале и епидемије заразних болести које су косиле и младе и старе. Сиромашно градско становништво плаћало је чак и ратни порез на свој идентитет. За развитак ратне индустрије била је велика потреба за металима, посебно бакром, па је оно без надокнаде одузимано од локалног становништва. Велико незадовољство посебно је владало збогконфискације црквених звона. Поштеђена су само она на верским објектима од историјског значаја. Осим што је окупатор приморавао црквену администрацију да користи нови, грегоријански календар, почео је да забрањује и употребу ћириличног писма у јавном животу. Градске улице добиле су нове називе по аустроугарским владарима и официрима. Пљачка културног наследства, посебно из Народне библиотеке Србије, била је у пуном замаху. Наставни кадар у школама углавном су попуњавали несрпски учитељи. За непоштовање овако наметнуте дисциплине кажњавало се смртном казном, али се најчешће прибегавало слању становништва у бројне логоре у Аустроугаркој монархији, попут Арада, Нађмеђера, Болдогасоња, Нежидера, Браунау, Ашаха, Дрозендорфа, Ваца, Чегледа и Ђенђеша.

40

- Плетење корпи на селу - радна обавеза за потребе аустроугарског окупатора Да би смирила локално становништво, аустроугарска управа често је као таоце држала виђеније људе. Штрајфунска жандармерија (оперативци унутрашње безбедности), углавном хрватске или мађарске националности, спроводили су прави лов на људе и често су, руковођени неким само њима знаним критеријумима, превентивно хватали грађане по јавним местима и слали их у прихватни београдски центар, одакле је већина завршила у изгнанству. Наравно, овде је било доста простора за мешетарење и ратно профитерство, које је, такође, цветало у доба окупације. Помоћ разних хуманитарних организација најчешће је стизала касно и у погрешне профитерске руке. Светао пример је амерички лекар Рајан из Пупинове фондације Црвеног крста, који је постао прави трибун и заступник интереса угроженог и обесправљеног београдског становништва. Све у свему, трогодишњи живот у окупираној Србији био је веома тежак, испуњен перманентним страхом за сопствени живот и имовину, прожет глађу и болестима, и надом у скоро ослобођење, што је давало дадатну снагу и мотивисало становништво да издржи до повратка својих најмилијих, синова, очева и браће из туђине.

*Напомена: Као детаљнији извор за већи број статистичких података, докумената и животних сведочанстава из тог периода између осталих посебно препоручујем рад др Миљана МИЛКИЋА „Живот у окупираној Србији 1915-1918“

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 05: МАЛИ ЗВОРНИК У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914-1918)

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА -Милан Раденковић ; „Церска операција“ Војноиздавачки завод “Војно дело” 1953. -Пуковник Митар Ђуришић „ Битка на Дрини 1914“ Војноисторијски институт ... Београд 1969 -Генерал Ђорђе Лукић „ Битка на Дрини 1914“ Војноиздавачки завод 1966 -„Велики рат Србије за ослобођење и уједињење“ (Колекција књига коју је објавио током двадесетих година 20. века Главни ђенералштаб, обухвативши извештаје и наређења српске војске и команде у периоду Првог светског рата) -Österreicher Staatsarchiv – (Arbeiterkammer für Wien Dokumentation) Schlacht an der Drina 1914 – Razni izvori -Dr Zijad Šehić „U smrt za cara i domovinu“ Bosanci i Hercegovci u vojnoj organizaciji Habsburške monarhije 18781918 -Pero Blašković „ S Bošnjacima u svjetskom ratu“ Beograd 1939. -Dr Slavko Pavičić „Hrvatska vojna i ratna poviest – I svjetski rat“ -Владимир Ћоровић „ Црна књига – Патње Срба из Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. год. Издавач: Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца – подружница Требиње -Ratni dnevnik Stjepana Kalandera „Sa ratišta I-XX“ (HPM/PMH-27596) -Алфред Краус „ Узроци нашег пораза“ Београд 1938. -Др Миљан Милкић „ Живот у окупираној Србији 1915-1918“ -Проф. Ђорђе Бојанић „ Стварност Србије 1915.“

„НА ПОПРИШТУ СЛАВНИХ БИТАКА” - Драго Галић, април 2003. године Около Шанца брезе маскирне униформе обукле Док клеке стражаре бујад се рђом пале На завијутку пред стремиштем уснули војник, плату прима зеленог бакрењака десетопарца; тајне чува лишће пало букве љепотице писмоноше глатке пути Предвече пластови сијена сјенке бајонете натакну завјеру ноћи слуте Крик гаврана панцирно небо проби.

- Војници у пешадијском рову -

- Аустро-угарски војници и официри у пешадијском рову; црно бела фотографија ретуширана у складу са бојама униформи тог времена НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

41


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ

06 ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ текст припремио: Предраг Спасојевић

ДРИНКЕ На Дрини су постојале воденице „кладаре“ (до 1904. године, када су кладе замењене тумбасима, наводи Дробњаковић, 1933). Називали су их тако јер су им чамци били издубљени од огромних храстових стабала. Уз обалу су се налазила два чамца, а са друге стране водених крила један. Пошто су ове воденице биле несигурне, постављане су уз саму обалу. У њих се нису смели остављати џакови, јер је претила опасност да се потопе. Радиле су и такозване „лопатаре“ воденице са по два пара камења. Оне су доста простране, са посебном собом за помељаре. Пошто је Дрина при ушћу мирнија, то су на том делу постављане воденице за финије брашно, тзв. мељаву (Рајичић М., 1974). Дринке су биле стабилније. Власници су их померали и даље од обале, уколико је било потребе због ниског водостаја. Било је на десетине дринских воденица до Другог светског рата. Током рата многе воденице су попаљене, а касније су их заменили модерни млинови. Од великог броја дринских воденица неке су усамљено стајале у приобаљу Дрине и седамдесетих година ХХ века (Грчић и Грчић, 2007).

42

Познати мајстори градитељи воденица дринки били су из Бадовинаца, Јање (Мехмед Грухоњић), Бање Ковиљаче и Будишића (Игњат Божић), наводи Дробњаковић (1933). Оне у Бадовинцима биле су нешто веће од оних које су се налазиле узводно. Грађене су од храстове и борове грађе. Коштале су тадашњих 40.000 динара. Биле су обично власништво неколико ортака, обично шест до дванаест. Дринка је имала два тумбаса – велики и мали. На дринки браће Лазаревића у Српском Шепку велики тумбас био је дугачак 11 а широк 4 метра, а мали је дугачак 9 а широк 1,5 метар. На великом тумбасу је ултија – зграда са „дуваровима“ од чамових дасака, покривена дашчаним кровом. Даске на крову су изрезане у облику црепа и као цреп су наслагане. Велики тумбас је за обалу привезан челичним конопцем (везом), а да се не би примицао обали, подупрт подужим гредама. Раније су дринке за обалу везиване са ракуљама и цецкама. Ракуље су биле начињене од неколико ракљастих дрвета: између положене ракље једне ракуље уметала се друга ракуља, и кроз краке једне ракуље и дебло друге провлачен је клин који их је везивао. Тако је постављено по неколико ракуља од воденице до обале, где је последња углављивана за земљу.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ Цецке су биле везе начињене од врбовог прућа исплетеног у облику девојачких плетеница (курјука). Биле су врло јаке и употребљаване су и за превлачење тежих објеката. У дринку (на велики тумбас) се са обале улази преко платице (плаштице) – дугачке шире греде (видети на слици пресека дринке). На великом тумбасу јe ултија која има три одељења: средње у коме су велико и мало суво коло, вењер, обод са горњим и доњам каменом, кош, амбар са две преграде за ујмљено жито и велика и мала кутија којима се жито мери. Из овога одељка се кроз мања врата улази у предњи део, и то је воденичарева соба са једним или са два кревета, а са друге стране је напуст с нужником и просторијом у којој се чувају неке потребе (на дринки А. Ристића и другова у Бадовинцима). У размаку од неколико метара (4–5) поред великог је мали тумбас. На малом тумбасу је пастина – дрвена, масивна осовина, на коју се једним својим крајем ослања вретено (другим се крајем вретено ослања на пастину која је у ултији). Испред воденог кола је мост (барат) којим се са великог иде на мали тумбас, а под мостом је капија (уставњача) којом се задржава вода кад се хоће да устави водено коло. Гвозденим „гвинтом“ (овде стари данас кажу винтом, винтачом) капија се подиже и спушта и тако зауставља коло а са њим и кретање камена.

- ЦРТЕЖ РОГУЉА – (Дробњаковић, 1933: 15). На пастинама је положено вретено, од јаког, дебелог, грмовог дебла, на чијим су крајевима гвоздене главе којима се наслања на пастине. На вретену су вертикално углављена два кола: водено, које је између оба тумбаса, и суво, коло у ултији. Водено коло има пет појасева који су састављени од по пет „ајташева“. Појасеви су везани крстинама. Од места на вретену где се секу крстине једног појаса полазе велики, обли, штапци и иду до другог појаса. Штапаца има 24 и преко њих и крстина поређано је 12 дасака које се зову пера (крила у Српском Шепку). Пера су утврђена пошавцима, мањим дрвеним облицама, који стоје иза пера. На перо и пошавак се набије гвоздена карика и тако се углави перо да не мрда. Крстине и штапци су од храстовог, брестовог, багремовог или јасеновог дрвета. - ПРЕСЕК „ДРИНКЕ“ – (Дробњаковић, 1933: 16). -

Делови воденице: 1. Велики тумбац 2. Мали тумбас 3. Упора 4.Платица 5.Воденичарева соба 6.Напуст 7. Пастина 8. Вретено 9. Мост (барат) 10. Капија (уставњача) 11. Глава вретена 12. Водено коло (а=појасеви; б - пера -крила) 13. Велико суво коло 14. Круг на вретену 15. Мало суво коло 16. Вењер 17. Горњи и доњи воденички камен 18. Кош 19. Сандук за брашно 20. Обала

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

43


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ

Вода покреће водено коло а оно својим кретањем окреће велико суво коло у ултији, које је на истом вретену. На великом сувом колу су по ободу углављени дрвени палци (зупци) који улазе у пречце (усеке) на кругу другог, мањег вретена на коме је мало суво коло. На тај се начин оно креће. Мало суво коло палцима (зупцима), који улазе у стрелце на вењеру, покреће вењер. На вењеру је удупке усађена гвоздена осовина (то је прела код поточара) на коју је углављен горњи воденични камен. Кад се вењер креће, покреће се и гвоздена осовина а са њом и горњи воденични камен, испод кога је доњи камен. Оба су камена у дрвеном ободу који је на тавану од јаких грмових дасака. Над ободом је кош у који се сипа жито за млевење. Жито из коша пада у гротило, отвор у средини горњег камена. И на дринкама се зна кад ће је ко од ортака чувати и за себе ујмити. Четири брата Лазаревића у Српском Шепку имају једну дринку. Сваки је од њих чува по два дана и две ноћи. На дринкама у Бадовинцима, које су веће и које имају махом по шест или дванаест ортака, обично по тројица држе ред који траје недељу дана. По тројица држе ред због тога што један не би могао стићи да сврши све послове. Ако, на пример, има шест ортака, онда недељу дана чувају воденицу и узимају ујам прва тројица, а другу недељу дана чувају воденицу и ујме за себе друга тројица. Како у свакој дружини има и по један мајстор, који је дринку градио и који је касније поправља и надгледа, то он, ако је већ ортак и има свој удео у воденици, поред свог ортачког дела добија и део „на мајсторију“.

44

Ако су, на пимер, у једној дринки ортаци он (мајстор) и још њих пет, онда мајстор добије сваку шесту кутију као ортак и сваку седму „на мајсторију“. Ако у дринки има 15 ортака, како по тројица држе ред који траје недељу дана, првој ће тројици понова доћи ред тек шесте недеље. За 24 сата, кад непрекидно меље и када је велика вода, мања дринка може да самеље од 12 до 15 метара (1200 -1500 килограма) пшенице или кукуруза, док добра дринка у Бадовинцима за исто време може самлети до 2000 килограма па и преко те количине. Као ујам обично се наплаћује обично 10% а понекад и мање (6%). Поменуто померање дринки ка средини, на матицу, када је низак водостај због суше, ометало је пловидбу и било чест извор сукоба млинара и лађара. О томе сведочи и Ђан Павић: „Једног пролећа, мали лучки пароброд плитког газа ушао је у дрински ток код Раче. Путовање је било дуготрајно и мучно. Борећи се против брзине дринске матице, бродић се пробијао између стотина наплављених клада и десетина дринских воденица, у то доба године углавном постављених по средини реке” (Павић, 2014).

-Воденица Дринка, Васе Мишића, у Брасини (преузето са фејсбук профила Раденка Мишића)-

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ

Такође, водени пловци постављани као путоказ бродовима нестајали су преко ноћи, пободено коље за изградњу шпорова чупано је и бацано, а свађе са воденичарима и рибарима на реци биле су сталне и понекад опасне, уз пуцање у ваздух. „Проблем са воденицама није био само у њиховом положају, већ и у томе што су воденичари, при малом водостају, од плетера правили прилично дугачке и неправилне јазове испред воденичних кола („наводити воду на своју воденицу“) (Павић, 2014). „Променом владе у Србији 1888. године, уочене су ове неправилности и отпочела је интензивна преписка. Имајући са друге стране, у Србији, владу која је овог пута била јака, са широком подршком јавности, Аустријанци су закључили да би боље било постићи компромис. Потписан је споразум у пет тачака чији је садржај био следећи: Дрина се неће регулисати, нити њене обале утврђивати, него ће послови бити извршени само у циљу да речно корито буде пловно у свако доба године, за пароброде који плитко газе. Због тога ће се корито очистити од клада, гребена и камењара, а речни рукавци преградити плетером, али највише до средње висине воде. Спрудови по средини реке ће се прокопати а воденицама одредити одговарајућа места, како не би сметале пловидби” (Павић, 2014).

“Проблема није било само на Дрини. Некада је на Великој Морави, од Сталаћа до ушћа у Дунав, било мноштво такозва­них витлара. Било их је толико да су биле највећа сметња пловид­би. Сада се може видети тек понека нова воденица, а старих више нема. У Гласнику српског ученог друштва из 1879. го­дине, који се чува у Историјском архиву у Јагодини, извесни ин­жењерски официр А. Алексић, који је био задужен за истраживање могућности пловидбе Великом Моравом, пише да препреку пловидби „чине многобројне воденице витларе“. Сељаци су тада правили воденице које су биле са једним каменом. Како би повећали брзину воде, воденичари су правили спрудове и бра­не од коља и прућа, а преко ћеле ширине реке. Тиме су правили мале бране и усмеравали воду да јаче тече испод витла и убр­зава мељаву. Често су премештали воденице, а на старом месту остављали су све препреке. Алексић напомиње да су се сељаци понашали као „власници реке” и говорили да нико не може да им забрани да „по својој вољи премештају воденицу – јер народ мора да меље кукуруз, а држава због тога не може да их казни”. Тада је свако село уз Мораву имало по неколико воденица, а лети се долазило и из Београда, Смедерева и Крагујевца, када у тим крајевима речице и потоци пре­суше, па воденице поточаре не могу да раде.” (Милорадовић, 2017).

-Воденица Дринка, Васе Мишића, у Брасини (преузето са фејсбук профила Раденка Мишића)-

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

45


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ

ПОТОЧАРЕ Дрина има много притока. Некада су те притоке биле крцате воденицма поточарама. Поменуте 1933. године, на реци Радаљ било је 6 поточара, у Доњој Трешњици чак 15. Ради илустрације и поткрепљења реченог, треба напоменути да је на Јадру, од Лешнице до Јаребица, било 17 поточара, на реци Тавни (лева обала Дрине) од манастира до Главичица било је 9 поточара, на Реци Ђевањи (преко пута Амајића) на 200 до 300 метара било је поређано 9 воденица, а на реци Љубовиђи, од Прослопа до ушћа било је чак 28 воденица. Некада, мада ретко, воденице поточаре су називали и рекавице. Неке су добијале имена по рекама на којима су саграђене (јадранке по реци Јадар) или бадњаре ако је вода до воденичног кола доведена бадњем, као и жљебаре уколико је вода до воденичног кола доведена жлебом. Поточаре нашег краја биле су мале; састојале су се из једне просторије и имале су један камен. Већином су грађене од брвана, опшивене даском, а ређе су биле чатмаре (као у Доњој Трешњици). Најчешће су биле покривене тарабом (шиндром) а ређе црепом или сламом. Са стране откуда вода тече било је пободено коље које је испреплетено трњем и покривено шумом и кровином како би воденицу штитило од поплава. То су назвали јасле. Река је преграђивана браном, одакле је јазом доведена до воденице жлеб или бадањ. Дробњаковић је забележио да су овде жлебове правили од правог храстовог стабла које се са три стране отеше а изнутра издуби и тако се направи олук којим вода тече. Жлеб је на почетку био шири, а код воденичног кола ужи. Да би млинар могао да заустави воду када му је то потребно, на средини је направљена капија која може да се подигне или спусти, (видети на слици на следећој страни). Бадањ је грађен тамо где је вода била спорија. И бадањ је израђиван од храстовог дрвета, али је храстов трупац бушен тако да се добијала дрвена цев чији је отвор на почетку доста шири од отвора до воденчнг кола. У отвор се тада увлачи каблина а у каблину туљак. То је представљало механизам којим је регулисан проток воде кроз бадањ. На подужем штапу налази се чеп који је могуће увући у туљак и тако затворити довод воде. Чеп мења улогу капије на жлебу. Испред горњег отвора бадња поставља се решетка која има улогу да задржава лишће, грање, камење и муљ како довод воде не би био онемогућен.

46

- Воденица поточара у Доњој Трешњици Вода из бадња удара на воденично коло на коме су дрвена пера (данас су замењена металним). Пера су усађена (углављена) у главчину, ископана су, па подсећају на кашике. У главчину, под правим углом, усађена је храстова облица која кроз под воденице улази у воденицу. То је прела (преслица). Она пролази кроз доњи непокретни камен а на врху је углављен гвоздени део који се зове сен и који држи горњи покретни воденични камен. У њега је углављена паприца. Без паприце воденица не може да меље јер без ње и горњи воденички камен постаје непокретан. Уколико би власник хтео да онемогући млевење без сцвог присуства, било је довољно да извади и однесе паприцу. Главчина је са доње стране зарубљена и у њену средину углављен је челични шиљак (на слици означено бројем 5 – шиљак под колом) који улази у челичну љеву (то је удубљење које омогућава лакше кретање преле). Дробњаковић је затекао да је Будишићу (данас општина Мали Зворник) љева од бронзе. Љева је углављана на раку (рак) који је положен у гнезду под воденицом. Рак је храстово или брестово ракљасто дрво, које својим ракљама лежи испод међеда греде на коју је доњим делом ослоњен жлеб, односно бадањ.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ

Рак се са супротне стране продужава и под правим углом везан је за кобилу која, као и прела, кроз под излази у воденицу. „Рак од кобиле зависи“. Подизањем и спуштањем кобиле помоћу клина диже се и спушта рак, а са њим и прела са горњим воденичним каменом. Тако се подешава какво се брашно хоће: крупније или ситније. Ако се хоће крупније брашно, кобила се помоћу клина подиже, „клин се потури“, а ако се хоће ситније брашно, постепеним извлачењем клина кобила се спушта. У воденици је на поду брашњар (Главичице), мучница (Борина), мушница (Козлук) – сандук у који пада самлевено брашно. До брашњара је околишница (околиш) оклоп од јачег дрвета и у њему горњи (покретни) и доњи (непокретни) воденични камен („горњак“ и „доњак“ у Борини). Отвор на средини горњег камена, у који пада жито, зове се тоце (Главичице), гротило (Борина), гротло (Ђевање). Више горњег камена је куто (Главичице), кутлача (с. Борина), чанак (Ђевање), од дрвета, облика чанка или велике кутлаче којом се узима брашно. Над кутом је кош у који се сипа жито. Кош је направљен од чамових дасака. Из коша зрневље пада у куто а из њега кроз тоце упада међу воденично камење. Куто је кључаницом учвршћен за кош. У куто једним својим делом улази чектало (чекало у Борини и у Доњој Трешњици, данас чекетало) састављено од две дашчице. Једна има зарезе и једним својим крајем улази у куто а другим (оним са зарезима) се ослања на рогицу.

Друга дашчица, спојена са првом под правим углом, пада на горњи камен и приликом његова кретања стално се помера и на тај начин покреће ону другу дашчицу која је у куту и која га тресе и тако изазива исипање жита. Дакле, чекеталом се подешава да ли ће из кута у тоце жито да пада брже или спорије, а то се постиже померањем зареза на рогици. Рогица је танко ракљасто дрво које је доњим својим делом утврђено на околишницу. Поточаре (рекавице) су заједничка својина више домаћина који су их заједнички саградили, и тада су поредовничке, или су власништво једнога, двојице или тројице домаћина, и тада су сопствене. Поредовничке воденице мељу готово искључиво поредовницима, ретко коме другом, а скоро никако за ујам, док сопствене раде за ујам и зато се зову још и ујмаре. На Дрининим притокама су воденице већином поредовничке. Мање је сопствених. Тако су свих поменутих седамнаест поточара на Јадру (Дрининој притоци) својина поредовника; од девет поточара на Тавни седам су поредовничке а две сопствене; на радаљској реци су свих шест воденица поредовничке; на Ђевањи су пет поредовничке а четири сопствене; већина поточара на Трешњици су поредовничке а такав је случај и са осталима. На Љубовиђи су воденице већином сопствене, а само неколико поредовничких, од којих је најстарија пољанска. Кад је воденица сопствена, чува је сам власник или узима воденичара и плаћа га. Кад су два сопственика, што је случај са браћом Градашчевићима који на Јањи имају заједничку поточару, шест дана чува је један брат, па шест дана други, и тако се смењују, мељу и за себе и за ујам. Поредовничке воденице чувају сами поредовници. Сваки има свој ред, и за то време он је у воденици. Поредовника може бити више и мање. Амајићка воденица на Трешњици, у селу Доњој Трешњици, има 40 поредовника, пољанска на Љубовиђи има око 20, а воденица на Тавни у Калемима има 12 поредовника. Поредовника може бити и мање.

ПРИМЕР РАСПОДЕЛЕ ОБАВЕЗА ПОРЕДОВНИКА

- Жљеб са капијом; 1. капија отворена, 2. капија затворена -

На реци Трешњици има 15 поточара, бележи Дробњаковић. Поред неких, на пример, код цркве (Гргина воденица), има и ваљарица. Све су ове поточаре са једним каменом, више раде зими а мање лети кад вода пресуши. Тада престану да раде нарочито оне у доњем току Трешњице. Све су, осим једне, поредовничке, и сваки поредовник има свој ред. Трајање реда за све поредовнике није исто. Неки од њих имају ред који траје само три сата (полић), неки шест сати (литру), неки дванаест сати (пола реда или две литре), неки осамнаест сати (три литре) а неки цео ред (24 сата).

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

47


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ - Воденица поточара и њени делови Делови воденице: 1. Бадањ 2. Главчина (глава) 3. Перо 4. Перла 5. Шиљак под колом 6. Љева (бронза) 7. Рак 8. Међед 9. Кобила 10. Клин 11. Брашњар )мучница, мушница) 12. Околишница (околиш) 13. Горњи камен (горњак) 14. Доњи камен (доњак) 15. Тоце (гротило, гротло) 16. Куто (кутлача, чанак) 17. Кош 18. Чектало (чекало) 19. Рогица

ВАЉАРИЦЕ Распоред редова је овакав: Два цела реда, недељу и понедељник, држи Драг. Гошнић; цео ред у уторак деле Љубомир и Стојан Јовић. Љубомир има 21 сат (три литре и полић) а Стојан има три сата (полић); у среду цео ред деле Стојан Јовић, Милан Јовић и Гајо Ерић. Стојан има 12 сати (пола реда), а Милан Јовић и Гајо Ерић имају по шест сати (по литру); четвртак деле Милан Јовић и Р. Петровић. Милан Јовић има 18 сати (три литре) а Р. Петровић има 6 сати (литру); цео ред у петак држи Р. Петровић, а цео ред у суботу има М. Вујић и дели га са својим синовцем. Према овоме Драг. Гошнић искоришћује воденицу 48 сати (два цела реда), Љубомир Јовић 21 сат (три литре и полић), Стојан Јовић 15 сати (две литре и полић), Гајо Ерић 6 сати (једну литру), М. Јовић 24 сата (цео ред), Р. Петровић 30 сати (један цео ред и литру) и М. Вујић 24 сата (цео ред). Између поредовника нема писаних уговора. Све се ради споразумно и усмено. Кад се укаже потреба, скупљају се и договарају кад ће шта поправити или набавити. Ако што има да се набави за воденицу, новац улажу према уделу који имају у воденици. Трошкове, дакле, сносе сразмерно величини реда који уживају. Раније смо поменули да су ове поточаре мале па према томе и слабог капацитета. Кад има довољно воде, један камен у току 24 сата обично може да самеље 100 до 150 килограма жита; кад вода омали и мање. За млевење 100 килограма жита у воденицама „ујмарама“ узима се 6 – 10% ујма.<<

48

Ваљарице (негде се могу сусрести и називи ваљавица или ступа) су машине саграђене од дрвета, покретане снагом воде, а служиле су за ударања истканог сукна од кудеље. У литератури се може пронаћи много скица, шема и цртежа ваљарица. У овом крају ваљарице су биле саставни део воденица. Млело се жито, али и сређивало сукно. Поред трешњичке реке, ваљарице су се могле пронаћи и на Ораховачкој Реци (данас Оровичкој) притоци Љубовиђиној, на Љубовиђи, на Буковцу у Рогачици, на Солотуши и на Рачи, а свакако да их има још и на другим Дрининим притокама. Ми ћемо се задржати на оној у Доњој Трешњици. Налазила се, као што се на слици може видети, уз саму воденицу и није била опшивена – није имала зидова нити је била под кровом. Имала је ћириш – то је врста ограде од храстових греда у којој су смештени сви делови осим воденог кола. Ћириш је мањим делом изван земље а већим у земљу укопан. У ћиришу су смештени: вретено, маљеви и казан. Вретено на крајевима има гривне и њима се наслања на јастуке. На оном делу вретена, који је изван ћириша, углављено је коло. Коло је углављено на вретено под правим углом, четвороугаоног је облика и састављено је из четири гобеле – даске, које су уклопљене под правим углом. На свакој гобели има по четири пера. У пера удара вода која покреће коло а са њим и вретено. На делу вретена који је у ћиришу, а на месту према казану, углављена су два палца, који су тако намештени, да се приликом кретања вретена покрећу и наизменично захватају бранитеље на маљевима.

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК / 2018. ГОДИНА


ПОГЛАВЉЕ 06: ВОДЕНИЦЕ ДРИНЕ – ДРИНКЕ, ПОТОЧАРЕ И ВАЉАРИЦЕ - Ваљарица на реци Трешњици (у Доњој Трешњици) Делови воденице: 1. Ћириш 2. Вретено 3. Гривна 4. Јастук 5. Коло 6. Гобела 7. Перо 8. Палац 9. Бранитељ 10. Маљ 11. Казан 12. Гњат 13. Лакомица 14. Бадањ

Закачени палцима, подижу се и падају прво један па други маљ, и тако наизменичним падањем ударају у сукно смештено у казану. Маљеви (два) су велики дрвени чекићи углављени у гњати. Гњати су ужљебљени између две греде положени по горњој ивици ћириша. Покретањем вретена стављају се у покрет палци, који покрећу маљеве да ударају у сукно смештено у казану. У казану су делови: под и блањка. Коло покреће вода доведена у брану. Из бране се вода „поводи“: једним делом иде лакомицом у вертикално положен бадањ над колом, а другим делом вода иде у бадањ за воденицу. Донесено сукно се пре ваљања испресавија. Дужина на коју се превија подешава се према ширини пода у казану. Затим се сукно ушива. Ако га има до 20 аршина, ушије се у четири „струка“ (четвороструко); 20 до 30 аршина се ушива у шест „струка“ а 30 до 40 аршина у осам „струка“. Кад има преко 40 аршина сукна, онда се мора расецати. Овако ушивено сукно ставља се на под поред блањке у казану, „точком се наврати“ на њега вода и „ваља се“, тј. маљеви наизменично ударају у њега. У току првих 24 сата ваљања на сукно стално тече вода и кваси га.

После тог времена се вода „одврати“ а сукно се даље ваља још 48 сати. За три дана и три ноћи сукно је „уваљано“. Раније се, „пре европског рата“ (мисли се на Први светски рат), за ваљање једног аршина плаћало 0,05 дин., а после рата најпре један динар а сада 0,60 дин (говоримо о ценама почетком тридесетих година двадесетог века). У Доњој Трешњици ваљар Љубомир Јовић не даје сопственицима рабоше, већ они на сукно ставе разне ознаке или извезу почетна слова свога имена. Међутим, на Ораховачкој Реци и на Љубовиђи ваљари дају рабоше. Рабоши су од лесковог прута и имају два дела: пиле и квочку. Пиле се даје сопственику сукна, а квочка се завлачи у сукно. Ако је, на пример, неко дао 12 аршина сукна за ваљање, на рабош се уреже (на пиле и квочку) једна рецка која означава 10 а поред ње још два мала зареза на крајевима пилета и квочке који означавају јединице. Приликом доласка за сукно сопственик предаје пиле, које ваљар упоређује са квочком и тако проналази сукно и види колико га има да би могао наплатити рад.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

- Фото Б.М.Дробњаковић; Воденица (лево) и ваљарица (десно) на реци Трешњица (у Доњој Трешњици) -

-Дробњаковић, М. (1933): Воденице на Дрини и на њеним притокама. Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 8., Београд: Државна штампарија Краљевине Југославије, стр. 1–17. -Грчић, Љ., Грчић, М. (2007): Традиционално сеоско неимарство у културном пејзажу Мачве, Посавине и Поцерине. Гласник српског географског друштва, Свеска LXXXVII - Бр. 1, стр. 149 – 162. -Рајичић, М. (1974): Прњавор. Лозница: НИУ „Радио Подриње“. -Павић, Д. (2014): Брасинска ада. Мали Зворник: аутоско издање. -Милорадовић, Н. (2017): Енергија воде – од воденице поточаре до хидроцентрале. КГХ – Климатизација, грејање, хлађење, [С.л.], в. 41, н. 3, п. 85-89.

НВО „Удружење грађана за проучавање прошлости и народне традиције на подручју општине Мали Зворник”

49


ТЕКСТОВЕ ПРИПРЕМИЛИ ЧЛАНОВИ УДРУЖЕЊА: Слободанка Павић; Небојша Мићић; Раде Новаковић; Предраг Спасојевић; Драго Галић; Милица Павић. ЗАХВАЉУЈЕМО СЕ: др Дејану Радићевићу; Николи Вукосављевићу. ОБРАДА И ДИЗАЈН: Милица Павић ЛЕКТОР: Данијела Радић ШТАМПА: Графика РГБ, Лозница

ИЗДАВАЧ: ОПШТИНА МАЛИ ЗВОРНИК 2018. ГОДИНЕ



addrinum.mzv@gmail.com