pismo -pČelar
Zimsko premeštanje košnica Ako je pčelinjak zazimljen sa ponekim praznim mestom, a želimo da nam košnice budu grupisane, ili želimo da „prepakujemo“ pčelinjak na neko drugo, obližnje mesto, onda je nastupajući period prilika da to učinimo. Kad je duže vreme hladnije, pa protekne dvadesetak dana od zadnjeg izletanja pčela, košnice možemo da premeštamo na druga mesta u pčelinjaku, bez bojazni da će se pčele, ako uskoro budu izletale, vraćati na staro mesto, jer su u međuvremenu stari položaj „zaboravile“. Košnice se premeštaju bez potresanja, veoma pažljivo i obavezno na rukama. Ovo ne treba raditi pri velikim mrazevima, već iskoristiti dane sa temperaturom od 0°S do +5°S.
Početak legla Približavanjem vremena za početak polaganja jaja, temperaturu u centru klubeta pčele povećavaju na 32–34°S. Pčelinje društvo srednje jačine, u vreme kad nema legla, troši dnevno oko 20–25gr meda. Pojavom legla potrošnja hrane se povećava oko dva puta. U periodu hladnijeg vremena dobro dođu topli dani povremeno, koje pčele iskoriste da izlete na pročisni let da bi ispraznile izmet iz zadnjeg creva. Interesantno je da su u stara vremena pčelari pronalazili u šumama duplje sa pčelama, prema mrljama od njihovog izmeta, koje su se videle na snegu. Početak produžavanja dana, krajem decembra, pčelama nepogrešivo „ukazuje“ na približavanje proleća, odnosno skoru pojavu rascvetalog medonosnog bilja. U njima se javlja instinkt za jačanje zajednice, kako bi, kad dođe vreme, što uspešnije iskoristile pašu i stvorile potrebnu zalihu hrane. Produžavanje dana je signal na
koji pčele reaguju izdašnijim hranjenjem matice mlečom. Zbog pojačane ishrane, kod matice se ponovo aktivira funkcija jajnika i ona ponovo počinje da polaže jaja. Prvo polaže mali broj dnevno, a zatim se količina postepeno povećava. Zona legla se formira ispod površina sa hranom, po pravilu u prednjem delu staništa, do léta, jer je tu i dotok svežeg vazduha. Pojavom legla, još više dolazi do izražaja prirodna osobina pčela da grade uske, a visoke satove i da smeštaju rezervu hrane u gornjoj zoni satova u kojima je i leglo. Pčele se „vezuju“ za zonu legla, i pri niskoj spoljnoj temperaturi neće napustiti tu površinu, ni pod kojim uslovima. U prirodnom staništu, hrana je iznad legla, i pčelama je uvek „na dohvat ruke“. Kako se ćelije sa hranom prazne, tako se i površina sa leglom postepeno širi na gore. Prvog dana matica snese mali broj jaja, svega 10–20. Sve zaležene ćelije čine jednu celinu – mali izduženi krug. Matica postepeno ubrzava polaganje jaja, zaležući susedne ćelije. Tako se iz dana u dan povećavaju površine sa leglom. Oblik zone legla u prirodnom staništu je vertikalno elipsast, isti kao i oblik zimskog klubeta, samo što je, naravno, uvek od njega manji, dok je u savremenim košnicama najčešće u obliku položene elipse. Kada zaleže površinu prečnika oko 7–8cm na prvom satu, matica prelazi na susedni, na kojem, naspram već zaležene površine, u pripremljene ćelije počne da polaže jaja, a zatim, šireći leglo na prvom satu, prelazi na isti način na drugi, susedni sat. Dalje, naizmenično na sva tri rama širi površine legla, prelazeći postepeno i na spoljne površine bočnih satova, pa zatim i na sledeće ramove.
Početak legla u prirodnom staništu i u savremenoj košnici pismo pčelarima za decembar
539