RAZUMETI MOZAK

34 - 1.1. „Abe­ce­da“ mo­zga

Ge­ne­ti­ka Ve­ro­va­nje da po­sto­ji jed­no­stav­na uzroč­no-po­sle­dič­na ve­za iz­me­đu ge­ ne­ti­ke i po­na­ša­nja ve­o­ma je če­sto. Sni­ma­nje li­ne­ar­nih od­no­sa iz­me­đu ge­ net­skih fak­to­ra i po­na­ša­nja na ko­rak je od pot­pu­nog de­ter­mi­ni­zma. Gen ne ak­ti­vi­ra po­na­ša­nje, već se sa­sto­ji od ni­zo­va DNA ko­ji sa­dr­že re­le­vant­ ne in­for­ma­ci­je po­treb­ne za pro­iz­vod­nju pro­te­i­na. Eks­pre­si­ja ge­na va­ri­ra u za­vi­sno­sti od broj­nih fak­to­ra, po­seb­no okru­že­nja. Jed­nom ka­da se pro­tein sin­te­ti­še u će­li­ju, on za­u­zi­ma po­seb­no me­sto i ima od­re­đe­nu ulo­gu u funk­ci­ o­ni­sa­nju će­li­je. U ovom smi­slu, tač­no je da uko­li­ko ge­ni uti­ču na funk­ci­ju, oni kon­se­kvent­no ob­li­ku­ju i po­na­ša­nje. Me­đu­tim, reč je o kom­plek­snoj, ne­li­ne­ ar­noj ve­zi sa raz­li­či­tim ni­vo­i­ma or­ga­ni­za­ci­je ko­ji uti­ču je­dan na dru­gi.

Ka­ko is­tra­ži­va­nja po­la­ko, ali si­gur­no, na­pre­du­ju, ve­ro­va­nje u gra­ni­cu iz­ me­đu uro­đe­nog i usvo­je­nog ne­sta­je, otva­ra­ju­ći put gle­di­štu o me­đu­za­vi­sno­ sti iz­me­đu fak­to­ra ge­ne­ti­ke i okru­že­nja pri raz­vo­ju mo­zga.

Sva­ko pred­vi­đa­nje po­na­ša­nja na osno­vu ge­ne­ti­ke bi­će ne­kom­plet­no: sva­ki pri­stup is­klju­či­vo za­sno­van na ge­ne­ti­ci ne sa­mo da ni­je na­uč­no ute­me­ljen već je i etič­ki upi­tan i po­li­tič­ki opa­san.

In­te­li­gen­ci­ja Po­jam in­te­li­gen­ci­je uvek je bio pred­met kon­tro­ver­zi. Mo­že li sa­mo je­dan kon­cept ob­ja­sni­ti sve in­te­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti po­je­din­ca? Mo­gu li se ove spo­sob­no­sti izo­lo­va­ti i me­ri­ti? I po­seb­no, šta one po­ka­zu­ju i pred­vi­đa­ju o ce­ re­bral­nom funk­ci­o­ni­sa­nju in­di­vi­due i o dru­štve­nom po­na­ša­nju.

Po­jam in­te­li­gen­ci­je aso­ci­ra na „ve­šti­ne”, bi­lo da je reč o ver­bal­nim ve­šti­na­ ma, pro­stor­nim ve­šti­na­ma, ve­šti­na­ma re­ša­va­nja pro­ble­ma ili ve­o­ma slo­že­nim ve­šti­na­ma ba­vlje­nja kom­plek­snim stva­ri­ma. Me­đu­tim, sva­ki od ovih aspe­ka­ta za­ne­ma­ru­je kon­cept „po­ten­ci­ja­la”. Ipak, ne­u­ro­bi­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja uče­nja i kog­ni­tiv­nih funk­ci­ja ja­sno po­ka­zu­ju da ovi pro­ce­si pro­la­ze kroz ne­pre­sta­nu evo­lu­ci­ju i za­vi­se od ni­za fak­to­ra, po­seb­no emo­ci­o­nal­nih i onih iz okru­že­nja.

Ovo zna­či da bi sti­mu­la­tiv­no okru­že­nje sva­kom po­je­din­cu tre­ba­lo da po­nu­di mo­guć­nost da kul­ti­vi­še i raz­vi­je svo­je ve­šti­ne.

Iz ove per­spek­ti­ve, mno­gi po­ku­ša­ju da se pu­tem te­sto­va iz­me­ri in­te­li­gen­ ci­ja (uglav­nom me­re­njem IQ-a i slič­no) pre­vi­še su sta­tič­ni i pro­ve­ra­va­ju stan­ dar­di­zo­va­ne i kul­tur­no (ne­kad čak ide­o­lo­ški) spe­ci­fič­ne spo­sob­no­sti.

Za­sno­va­ni na a pri­o­ri pret­po­stav­ka­ma, te­sto­vi in­te­li­gen­ci­je su re­strik­tiv­ni i sto­ga pro­ble­ma­tič­ni. Šta se mo­že za­klju­či­ti o prak­sa­ma ili čak iz­bo­ri­ma u ve­zi Raz­ume ­ ­ti mo­zak: Ro­đe­nje na­u­ke o uče­nju