RAZUMETI MOZAK

168 - 1.7. Eti­ka i or­ga­ni­za­ci­ja obra­zov­ne ne­u­ro­na­u­ke

IN­SERM-ovog iz­ve­šta­ja iz 2005. ini­ci­ra­lo je mno­ge ne­ga­tiv­ne re­ak­ci­je le­ka­ra, psi­ho­lo­ga i psi­hi­ja­ta­ra u Fran­cu­skoj. Po­sta­vlja­ju se ne­po­sred­na pi­ta­nja o po­ ten­ci­ja­lu ovih raz­li­či­tih teh­ni­ka da otvo­re put ra­nom raz­vr­sta­va­nju i is­klju­či­ va­nju, a ni­je mo­der­no za­mi­šlja­ti po­ten­ci­jal­nu po­li­tič­ku upo­tre­bu (i zlo­u­po­ tre­bu) „me­di­cin­skog spo­tin­ga“, bi­lo po­ten­ci­jal­no dis­rup­tiv­nih mla­dih lju­di ili dru­gih sa ka­rak­te­ri­sti­ka­ma ko­je se ot­kri­va­ju teh­ni­ka­ma ne­u­ro­od­sli­ka­va­nja.

Uvek je te­ško pred­vi­de­ti na­uč­ni pro­gres. Jed­nog da­na ne­u­ro­od­sli­ka­va­nje će omo­gu­ći­ti da se raz­ja­sne di­le­me o psi­ho­lo­škom sta­nju lju­di i, na pri­mer, da li la­žu, da li su upla­še­ni, sa­mo­u­ve­re­ni i sl., što su sve re­zul­ta­ti ko­ji ima­ju da­le­ko­se­žne im­pli­ka­ci­je uko­li­ko se bu­du ko­ri­sti­li u obra­zov­nom kon­tek­stu.

Sto­ga je bit­no re­dov­no re­vi­di­ra­ti pra­vi­la i pro­ce­du­re u sve­tlu ovih teh­no­lo­gi­ja, a stra­te­ške od­lu­ke ne bi tre­ba­lo da do­ne­su ne­po­vrat­ne du­go­roč­ne po­sle­di­ce.

Pra­će­nje na­uč­ne za­jed­ni­ce, kao i oba­ve­šta­va­nje jav­no­sti mo­ra se ne­pre­sta­ne od­vi­ja­ti.

Glo­bal­no etič­ko pi­ta­nje je u to­me što je ne­u­ro­od­sli­ka­va­nje sku­pa teh­ni­ka či­je do­bro­bi­ti su uglav­nom ogra­ni­če­ne na naj­bo­ga­ti­je ze­mlje i na­ro­de sve­ta.

Da li bi već sa­da tre­ba­lo da poč­ne­mo da raz­mi­šlja­mo o na­či­ni­ma da ga uči­ni­mo do­stup­nim što ve­ćem bro­ju lju­di? Ko će mo­ći da do­ne­se ta­kve glo­bal­ne od­lu­ke o jed­na­ko­prav­no­sti di­stri­bu­ci­je i ka­ko će se si­ro­ma­šni­ja dru­štva uklju­či­ti?

Etič­ka pi­ta­nja o upo­tre­bi pro­iz­vo­da ko­ji uti­ču na mo­zak

Pro­iz­vo­di ko­ji uti­ču na mo­zak mo­gu bi­ti eks­pli­cit­no me­di­cin­ski ili sti­mu­ lan­si i se­da­ti­vi či­ji efek­ti ni­su te­ra­pe­ut­ski. Gra­ni­ca iz­me­đu dve gru­pe ni­je uvek ja­sna, što otva­ra je­dan broj ve­li­kih pi­ta­nja. Cilj me­di­ci­ne je­ste da se oso­ba iz­ le­či, da joj se po­bolj­ša zdra­vlje. Sti­mu­lan­si i se­da­ti­vi ne bo­re se pro­tiv bo­le­sti, bi­lo da je le­če ili spre­ča­va­ju, već una­pre­đu­ju jed­nu ili vi­še funk­ci­ja zdra­vih lju­di. Ali, ni­je la­ko raz­li­ko­va­ti „nor­mal­no“ i pa­to­lo­ško – ono što je nor­mal­no za jed­nu oso­bu ni­je nu­žno nor­mal­no za dru­gu, što gra­ni­cu iz­me­đu me­di­cin­ skih i dru­gih pro­iz­vo­da či­ni još po­ro­zni­jom. Ova raz­li­ka mo­že se ilu­stro­va­ti od­lu­kom o to­me da li de­te ima po­re­me­ćaj pa­žnje (ADHD: At­ten­tion De­fi­cit Hype­rac­ti­vity Di­sor­der) – mi­šlje­nja ro­di­te­lja, nad­le­žnog le­ka­ra, pe­di­ja­tra i na­ stav­ni­ka mo­gu se raz­li­ko­va­ti. Upo­tre­ba pi­lu­la za spa­va­nje dru­gi je pri­mer.

Psi­ho­far­ma­ko­lo­gi­ja je di­sci­pli­na ko­ja pro­iz­vo­di sup­stan­ce ko­je uti­ču na mo­zak. Na po­čet­ku XX ve­ka mno­štvo tra­di­ci­o­nal­nih le­ko­va od bi­lja ko­ri­sti­ lo se u vi­du psi­hi­ja­trij­skih kom­po­ne­na­ta – opi­jum, ka­na­bis, al­ko­hol (Cal­vi­no, 2003). Oko pe­de­se­tih go­di­na po­ja­vi­li su se far­ma­ko­lo­ški pro­iz­vo­di ko­ji po­ bolj­ša­va­ju men­tal­na sta­nja, zna­čaj­ni su bi­li le­ko­vi za smi­re­nje i an­ti­de­pre­si­vi.

U dru­goj po­lo­vi­ni XX ve­ka psi­ho­far­ma­ko­lo­ška is­tra­ži­va­nja su se raz­mno­ži­la, Raz­ume ­ ­ti mo­zak: Ro­đe­nje na­u­ke o uče­nju