"Kapija Balkana", Svetlana Velmar-Jankovic

Page 1



Уредник Предраг Марковић Опрема Душан Шевић


Светлана Велмар-Јанковић

КАПИЈА

БАЛКАНА

Брзи водич кроз прошлост Београда

Београд, 2011.


© „Стубови културе” Рецензент проф. др Љубодраг Димић

Издавач се посебно захваљује Музеју града Београда чијом је љубазношћу омогућено коришћење највећег дела илустративног материјала из прошлости Београда. Фотографије објеката које су рађене наменски, дело су једног од уредника, Милете Продановића. Фотографија на форзецу рад је Јове Марјановића. Фотографија на насловној страни рад је Снежане Неговановић.


Мојим унуцима Марку у Београду Ави Милени, Алексу и Луки у Сједињеним Америчким Државама


ПРВИ ДЕО


ВОДИЧ ПОЧИЊЕ СВОЈЕ КАЗИВАЊЕ Прича о Београду је повест о граду којег, кроз векове, сви освајачи хоће само за себе и зато га сви прво руше, а потом подижу, најчешће из пепела. Тврђава на граници европског Истока и азијског Запада, овај град је и стражарница над водама двеју великих река, Саве и Дунава, видиковац над панонским равницама, капија на улазу у увек претећи Балкан. Средиште је многих и различитих богатстава и, такав, изазован и привлачан. Рушен је, колико се зна, 37 пута у последња два миленијума. У по неком од 20 векова, дакле, и у неколико наврата.

9


О БЕОГРАДУ КАД ПОСТАЈЕ СИНГИДУНУМ

10

На месту данашњег великог београдског парка, који се зове Калемегдан, што на турском значи тврђава сукоба, пре нешто мање од две хиљаде година лежао је римски војни логор, каструм, а око логора је било насеље, антички Сингидунум. Сматра се да је, пре ове римске, на територији Београда морала постојати и келтска насеобина, вероватно настала пред почетак нове ере, јер су се у ранијим вековима Келти радије настањивали дуж десне обале Дунава: археолози су, истражујући околину не само Винче и Вишњице, за које се зна да су биле древна келтска насеља, него и београдских четврти Карабурме и Роспи-ћуприје, пронашли велики број некропола које се датују још у доба неолита. Као што је познато, реч некропола потиче од грчког некрополис, а то је град мртвих. Хеленски историчари су забележили да су Келти, 279. године пре нове ере, кренули да освоје Делфе, у Грчкој. У том походу су претрпели пораз и вратили су се на север, на подручје садашње Србије. Римски историчар Помпеј Трог наводи да су се после пораза „одатле, истим путем којим су и дошли, вратили у стару постојбину. Један део населио се око ушћа Саве у Дунав и назвао се Скордисцима”. Грчки географ Страбон такође помиње племе Скордисци које се, после неуспелог похода на Грчку, настанило на обалама Дунава. Археолошка истраживања, вршена последњих деценија, потврђују овај податак. На Карабурми је ископана некропола која је несумњиво припадала племену Скордисци: они су ту сахрањивали своје мртве готово пуна три века. Уз саму некрополу били су подигли и отворено насеље са земуницама и тврђаву. Ова келтска тврђава на Карабурми вероватно је имала облик елипсе или круга, пречника око сто педесет метара. Зидови су били направљени од земље и балвана или од камена који није био облепљиван малтером. У тврђави је живео племенски поглавар са својом свитом. У време рата у тврђаву би се повлачио и онај део становништва који је обично живео изван тврђаве, а у време мира претпоставља се да је тврђава служила и као трговачки центар. Све ово су археолози, наши и страни, закључили из пронађених ископина. Сматра се да су, у другом веку пре нове ере, Скордисци постали чувени и богати трговци, који су се служили и кованим новцем, јер се зна да су Келти изванредно владали вештином обрађивања


метала, а нарочито гвожђа. На обалама Дунава имали су многе радионице у којима се израђивало разноврсно оружје, оруђе и украсно, бојено посуђе од керамике. Може се рећи да је, са насељавањем Келта, у преисторији Сингидунума и његове околине, почело раздобље материјалне и духовне културе. Дунум је, кажу зналци, келтска реч за тврђаву, а Синги су, по свој прилици, такође били једно од келтских племена. Оружју су Келти, а нарочито Скордисци, посвећивали нарочиту пажњу. Нађени су њихови кратки мачеви са врло оштрим врхом, као и мачеви дуги читав метар, кратка гвоздена копља, штитови и дуга копља, вероватно из I века пре нове ере, када су Скордисци почели да се сукобљавају са Римљанима. Најлепши примерци овог оружја вероватно су тешки ножеви, откривени у гробовима Скордисаца. Украшени су угравираним биљем и плодовима, грифонима или геометријским облицима. Гравирани грифон, митолошка звер представљена пола као орао а пола као лав, можда сведочи о томе да су Скордисци унеколико били упознати са културом античке Грчке. Као што су били вешти у изради оружја, Скордисци су били мајстори и у изради накита и керамичког посуђа. Копче различитих врста, најчешће бронзане али и сребрне, појасеви, огрлице, наушнице и многи други украси потврђују уверења да су Скордисци умели да преузимају искуства и од домородачких племена – Илира, Трачана, Дачана, Гота – као и све друго што је одговарало њиховим потребама и склоностима. На грнчарији из III и II века пре нове ере може се пратити, сматрају познаваоци, како Скордисци стварају особени стил у изради, обогаћен и знањима домородаца. Ово стапање знања показује и керамичка урна с ногом, која је пронађена на Карабурми, а има тешке, украшене ручке. У I веку пре нове ере, у подунавском подручју, занатлије које израђују керамичко посуђе почињу да боје своје производе. Украшавали су их бело или црвено обојеним геометријским облицима. Овакав начин украшавања данас се сматра карактеристичним за сав такозвани преисторијски келтски свет, који је допирао све до Ирске, и доказује да су постојале, међу келтским племенима, тесне међусобне везе, као и то да су Скордисци знали за Келте из централне Европе. Новац који су ковали почетком I века нове ере допушта претпоставку да је у то доба постојало, међу Скордисцима, настојање ка што већој повезаности са осталим келтским племенима.

11


12

Велика некропола, град мртвих, откопана на Карабурми, открила је истраживачима да су Келти – Скордисци, док су боравили на десној обали Дунава, под утицајем домородаца мењали и начин сахрањивања својих мртвих. Кад су, после пораза код Делфа у Грчкој, дошли у Подунавље, а то се догађа у првој четвртини III века пре нове ере, Скордисци су своје мртве сахрањивали у плитким, равним гробовима. Касније, по угледу на домороце, разна некелтска племена, почели су своје мртве да спаљују на ломачама. После спаљивања, најближи рођаци умрлог би скупљали посмртне остатке и пепео са ломаче, стављали их у урну и потом је закопавали у припремљену јаму, заједно са предметима које је умрли волео и користио за свога живота. У некрополи на Карабурми сачувана су оба облика сахрањивања, и првобитни и каснији. У ископаним гробовима, поред разноврсног оружја – мачева, штитова, копаља, бодежа – нађено је, са накитом, и много предмета потребних у свакодневном животу, пре свега различитог посуђа. Источно од Карабурме, кад се пође низ ток Дунава, једанаест километара од садашњег Београда, налази се насеље Винча. У том је насељу, на месту званом Бели брег, велики српски археолог Милоје Васић од 1908. до 1934. истраживао једно од највећих преисторијских налазишта у Европи. По том налазишту у Винчи названа је култура из доба млађег неолита и раног енеолита коју археолози смештају у врло пространу балканско-карпатску зону и називају – винчанском културом. Археолог Васић је, са немачким и британским научницима, испитивао културни слој дебео око 10 метара, настао пресеком земљишта које је наносио Дунав. У том слоју он је пронашао трагове осам насеобина које су се, од доба праисторије до данас, слагале у земљишту готово једна изнад друге. Савременом посетиоцу Археолошког налазишта у Винчи, пресек ових слојева може личити на комад неке џиновске торте, заборављен у тлу и окамењен. Драгоцени делови изломљене грнчарије, оруђа и оружја причају да су, док је та култура трајала, насеља већином настајала уз реку, али да нису била, изгледа, заштићена ни палисадима ни сухозидовима, него су их ограђивали дубоким јарковима. Куће из каснијих периода грађене су од дирека, плетера и лепа, и биле су правоугаоне и неретко ушорене. У неким кућама су нађени остаци пећи и огњишта, а у неким и мала светилишта. У свим насељима уочен је велики број јама, чија је улога морала бити различита: неке су вероватно служиле


за бацање отпадака, а из неких је вађен материјал – по свој прилици иловача – за изградњу кућа или прављење керамичких предмета, док су се у неким, већим, складиштиле житарице. Неке су се можда употребљавале и као култне јаме. Нађени предмети сведоче да су се становници бавили ловом, сточарством и земљорадњом која је била развијена у свим насељима, јер је свуда пронађено мноштво жрвњева. Оруђа и оружја од глачаног камена су из старијих слојева, а има и секира од бакра и других бакарних предмета: длета, игала, шила, перли, гривни. Ископане су и алатке и накит од кости, а од рога су прављена већа оруђа за која се претпоставља да су употребљавана или при обрађивању земље или приликом вађења руда.

13


Антропоморфна фигурина, Винчанска култура, IV миленијум п.н.е

14

Просопоморфни поклопац, Винчанска култура, V миленијум п.н.е

„МИСТИЧНЕ ОЧИ” НА ПРАСТАРИМ ВАЗАМА Пронађени изломљени делови керамичких посуда, ваза и поклопаца на вазама упућују археологе на то да је винчанска култура била у вези не само са старохеленском него и са староегипатском културом. На многим деловима ваза, које су могле имати антропоморфан облик, откривене су пластичне представе такозваних „мистичних очију”, чија је улога вероватно била апотропејска, заштитна. Професор Васић наводи мишљење једног чувеног египтолога који каже да је у старом Египту „извор здравља и среће било десно око бога Хоруса, а доцније десно око бога Ра, које је могло заштитити и живог и мртвог”. Затим исти египтолог додаје: „Понегде то ‘мистично око’ има крило, ногу или канџе птице (јастреба), с чијом се главом Хорус представља.” Занимљиво је што представе „мистичних очију” на вазама и поклопцима из Винче понегде такође садрже и стилизоване облике птичијих крила и ногу, што може говорити у прилог сродности сличних религиозних знакова у културама старог Египта, Крита, грчких острва Родос и Самос, па и Винче – пошто су на свим овим местима откривене „мистичне очи” са сличним обележјима. При том не треба губити из вида да су цела птица, или само једно њено крило, или нога,


Фигурина, Винчанска култура, IV миленијум п.н.е

Статуета-идол, Баденска култура, III миленијум п.н.е.

као и птица представљена у лету, у староегипатској култури могли симболизовати људску душу на путу у свет мртвих. Поред делова керамичких ваза са „мистичним очима”, у Винчи су пронађени делови глинених табли и фигура које су се употребљавале за „игру на табли”. Та забавна игра која се, како је утврђено, играла у то преисторијско доба и у Месопотамији, у долини Тигра и Еуфрата, и у старом Египту, у долини Нила, у исто се доба, сасвим је могуће, играла и у Винчи, то јест у долини Дунава. Фигуре разних облика, од печене земље, очигледно намењене тој игри чија правила нису позната данашњим истраживачима, пронађене су у налазишту у Винчи. Неке од ових предмета археолози опрезно датују као настале у VII веку пре нове ере.

Ископавања Милоја Васића у Винчи, кампања 1911. године

15


Бронзане гривне из оставе код Аутокоманде

Келтски мачеви и копља, налаз са Карабурме.

Скитски привесак пронађен у Ритопеку, V-IV век п.н.е.

16

Кантарос, млађе гвоздено доба, пронађен на Карабурми Стаклено посуђе из некропола Сингидунума

Миним Скордиска, I век п.н.е. Налаз из Батајнице


Али и моћни Рим почиње да се занима за богате пределе око Саве и Дунава под густом, непроходном шумом. Могуће је да су још током I века пре нове ере почели и први сукоби између келтских и осталих племена са тог подручја на једној, а Римљана на другој страни. Мисли се да су Римљани, за време рата који је цар Октавијан водио са племенима у то доба насељеним на подунавским просторима, ратујући зашли на земљишта око ушћа Саве у Дунав. Тај Октавијанов рат зове се Илирски и трајао је од 35. до 33. године пре нове ере. Зна се да су, у ратовима са Римљанима, Скордисци поново узели ово подручје 16. године пре нове ере, али им није вредело: већ следеће, 15. године, трупе будућег римског цара Тиберија поново су се сукобиле са Скордисцима и победиле их. Тај пораз је био судбоносан по Скордисце: у годинама које долазе они се губе, нестају. Још се помињу, али као савезници Римљана, у сукобу између Римљана и Дачана, 12. године пре нове ере, што значи да већ тада признају римску власт. Претпоставља се да су се, после тога, Скордисци морали преселити са десне обале Дунава на леву, дубље у Панонију. У сваком случају, зна се да у време цара Тиберија (чија се дуга владавина протеже у периоду од 14. године пре нове ере до 37. године нове ере – пуну 51. годину!) Скордисци више не живе у својој старој постојбини, пошто о њима нема помена. Провинцијом Горњом Мезијом – како се већ у првом веку нове ере зове област чије је средиште, изгледа, било баш код ушћа Саве у Дунав – од тада, као и током столећа што следе, владају Римљани.

17


Римски Београд, претпостављени положаји каструма, цивилног насеља и некропола

18

СИНГИДУНУМ УЛАЗИ У ИСТОРИЈУ Не зна се тачно кад је настало римско насеље Сингидунум. Неки од историчара сматрају да су између 11. и 13. године нове ере римска IV легија звана Скитика и V легија звана Македоника могле бити смештене у Сингидунуму, док су други мишљења да је то морало бити касније, тек крајем седамдесетих година првог века после Христа. Чувени римски аутор Прокопије наводи да је „град по имену Сингидунум био први који су на тамошњој обали подигли (Римљани)”. Данас се више не сумња да је тај војнички римски логор, каструм, био на платоу Горњег града калемегданске тврђаве, одакле се отвара не само најлепши поглед на ушће, него и најбољи преглед свега што се збива на обалама и на водама двеју река. Још нема сигурних података о томе колико је велико било и куда се све пружало само римско насеље, настало око каструма, са трговачким и занатлијским центрима. Претпоставља се да се то насеље морало налазити између данашњих улица Цара Уроша, Кнез Михаилове, Браће Југовића и Добрачине,


занатлијска четврт вероватно око Саборне цркве и зграде Патријаршије на савској падини, а централни део у сплету око данашњих улица Делијске, Кнез Михаилове, Цара Лазара, Чубрине и Улице краља Петра I. Реч је, дакле, о деловима града који и сада склапају најужи центар Београда, у самој близини Калемегдана. Археолошка истраживања су показала да је велики део уже градске територије био покривен некрополама. Тако се догађа да су о животу некада силних, победничких Римљана, припадника моћних цезарских легија који су, највероватније, током I века нове ере изградили свој град над ушћем реке Саве у Дунав, остали да сведоче њихови гробови и гробни натписи, расути не само по центру него и по периферији и ближој околини данашњег Београда. Као водич, требало би да вам скренем пажњу да их у центру има много, нарочито у старим градским четвртима које се спуштају према Дунаву и према Сави. У најстаријој четврти, Дорћолу – што се пружа падином ка Дунаву, а простире се од Француске улице до Калемегдана, и од Васине улице низбрдо, до саме десне обале Дунава – откривена су многа налазишта. Ако се посетилац савременог Београда упути улицама Дорћола, мора да зна да пролази насељем испод којег се и данас налазе остаци римских зграда са скулптурама и жртвеницима, то јест са њиховим остацима, као и римске гробнице. Нешто од тога је откопано, извађено из дубина тла и чува се у Музеју града Београда. Онима које те ископине занимају кустоси у музеју обично обрате пажњу на једну мермерну главу, вероватно бога Хелиоса, изванредно сачувану, као и на делове споменика са натписима на латинском и грчком језику. Један од тих натписа, пронађен у Улици господара Јеврема, такође на Дорћолу, код зграде која данас носи број 41, казује да је војник IV легије, Актуелни снимак Јевремове 41. по имену Луције Валерије Крес-

19


20

ценцио, извршио свој завет дат богињи Хекати, божанству са три тела што живи на раскршћима. На једном раскршћу из много каснијег времена, оном које Господар Јевремова улица, богата налазиштима, сада склапа са Улицом капетан Мишином, нађен је, 1888. године, невелики жртвеник посвећен римском богу Јупитеру, као и петнаестак малих светиљки – жижака, од печене земље. Претпоставља се да готово свака дорћолска улица скрива, у дубинама тла испод зграда и плочника, слична налазишта. Седамдесетих година XX века почело је, у Студентском парку, од којег се дорћолске улице спуштају према Дунаву, откопавање римских терми – пространог топлог купатила. То откопавање, нажалост, није настављено због недостатка средстава, па су терме поново затрпане да не би биле оштећене. Археолози с много разлога претпостављају да се испод парка налазе остаци римских зграда и да је ту, где су сад Студентски парк и Студентски трг, као и горњи део Улице краља Петра I, био најгушћи део римског насеља. Кад су копани темељи за зграду данашњег Етнографског музеја на Студентском тргу, ископане су римске водоводне цеви које су могле водити до терми, а преко пута, с друге стране парка, где се сад диже низ модерних зграда, пронађен је подужи комад римског пода од керамичких плочица фине израде. Велики градитељи, Римљани су успоставили трасе најважнијих путева од Сингидунума према свим странама света. Најзначајнији је био пут који је полазио од тврђаве на садашњем Калемегдану, то јест од некадашњег римског војног логора, па данашњим улицама Васином и Македонском, преко Трга републике и, унеколико, трасом Булевара краља Александра Обреновића, водио до Виминацијума, највећег римског војног логора који је био подигнут у самој близини града Костолца, у источној Србији. Ту је пут скретао на југ, према долинама река Мораве и Вардара. Целом трасом овог пута остали су многобројни археолошки налази, нарочито на ширем подручју Сингидунума. Саркофази са различитим натписима, надгробне плоче, врчеви и светиљке, посуђе од керамике и стакла, златан накит, златан и бронзани новац, коштане украсне игле и бронзане игле за шивење, ниске ћилибара, чак и једна камена Сфинга. Сматра се да неки од ових предмета потичу из касног доба римске владавине, највероватније из IV века после Христа.


Архивски снимак терми у Студентском парку

Као што су то Студентски парк или Господар Јевремова улица на Дорћолу, тако је и дугачки Булевар краља Александра, који од центра Београда води према Звездари, Миријеву и Малом Мокром Лугу – стециште драгоцених археолошких открића. Једно од тих открића је запис на надгробном споменику, ископаном код оне зграде на Булевару која носи број 52а, а текст записа гласи: „ Овде почива Атија, кћи Сотирова, која поживе пет година.” Десетак зграда даље, баш преко пута Универзитетске библиотеке, још за време Првог светског рата пронађена је необична надгробна плоча. Поље са натписом на грчком језику је уоквирено, а изнад поља су пластичне представе делфина. Из натписа се сазнаје да је надгробни споменик подигао неки роб по имену Хијерак, и то једном свом сапатнику, човеку који је с њим робовао. У натпису Хијерак жали за домовином из које је потицао

Римске лампе са различитих локација античког Сингидунума

21


Скулптура Херакло и Телеф

22

Биста цара Макрина, 217-218. год, налаз из Болеча

умрли и коју више није видео, пошто је смрт ослободила његово тело из ропства. Недалеко од овог места нађена је, такође, римска статуа позната под називом „Херакло и Телеф”, која се чува у Музеју града Београда. Још једно богато налазиште откривено је на другој београдској падини, оној према реци Сави. Простире се око Обилићевог и Зеленог венца, али и самог Трга републике. На Тргу, код споменика кнезу Михаилу и Народног позоришта, нађени су римски гробови у облику бунара, а код бившег биоскопа „Јадран” жртвеник посвећен богу Јупитеру. Када се пође Кнез Михаиловом улицом према Калемегдану, дакле, кад закорачимо тим највећим шеталиштем у центру Београда, газимо плочником који прекрива средишње делове некадашњег римског цивилног насеља. На углу Кнез Михаилове и Вука Караџића, код зграде Српске академије наука и уметности, нађена је женска фигура од теракоте, нешто даље 150 комада сребрног римског новца, а још мало даље, у правцу Калемегдана, женска глава исклесана у мермеру. Десетак метара иза Кнез Михаилове, на углу улица Делијске и Ускочке, недалеко од чувене кафане „Код Вука”, откривен је римски жртвеник, такође од мермера, богато украшен. Ако сад пођемо Улицом Вука Караџића према хотелу „Палас” на Обилићевом венцу, хо-


Зграда САНУ, подигнута 1924. године по пројекту архитеката Андре Стевановића и Драгутина Ђорђевића

дамо преко давнашње разгранате римске радионице за израду грнчарије, затим преко места на којем је откопан, у Улици цара Лазара, још један жртвеник. Подигао га је, за добро здравље својих укућана и своје, и посветио богу Јупитеру, извесни Аурелио Кресценцио, каменорезац. Ако допустите да вас ваш водич поведе преко Обилићевог венца према пијаци Зелени венац, Улицом царице Милице, он ће вам испричати да је у тој улици, чије име призива српску средњовековну владарку, нађен, у другој половини XX века, део надгробне плоче са натписом који, сматрају стручњаци, има и знатну књижевну вредност. Наиме, један римски војник-ветеран посветио је, испуњен тугом, свом прерано умрлом сину, тај натпис – епитаф који, у преводу, гласи: „Боговима подземног света! Путниче, ти који идеш путевима, ма ко да си, молим те, чуј: када су се у петнаестој години маље прве браде расуле по образима младићевог лица, узео га је чамац, којим се мртви превозе на други свет и отео несрећном оцу једину утеху. (Сад) он овде лежи. Отет је из загрљаја свога оца, као што рало откида цвет из земље. Но цветић ће поново да цвета у пријатним ливадама. Али ја тебе мртвога више не могу да оживим.” (Превео професор М. Мирковић.) Никако не би требало да не споменемо у овој шетњи кроз простор који су, пре много векова, насељавали римски војници и грађани,

23


24

натпис у стиховима откривен доста далеко од центра и од Булевара – у близини Новог гробља и зграде Богословије. У том се натпису помињу терме – топла римска купатила су очигледно постојала у различитим деловима насеља – које су и овде биле изграђене. Професор М. Мирковић је превео текст и тог прелепог натписа, са којим ћемо се сад упознати: „Ја, бистра вода, падам са стена хранећи (ово купатило); и ту је од камена начињен леп рибњак, а на том пријатном месту створило се језеро; но (све) је то један супруг, поводом свог спасења, наменио самим ислуженим војницима (јединице) што је раније носила име (цара) Александра (Севера). И ето, са каменог врела падају већ капљице воде потмуло шумећи. Власник и творац (овога) тако хваљеног дела, (један) ветеран, хтео је да (га) посвети успомени на своју супругу. А да би и ти, читаоче, могао да дознаш (њено) име, казују (ти) прва слова сваког појединог стиха. (Овај споменик диже он), заједно са Елијом Терцијом, ћерком ове часне супруге.” Из овога што је до сада испричано видимо да је римски Сингидунум био напредан град, са имућним грађанима и високо развијеном цивилизацијом. Постојање овог римског утврђења са великим насељем везано је, као што је већ поменуто, са именом IV римске легије Флавије, која је одржала свој логор на простору Горњег града на Калемегдану од краја I века нове ере и током следећа три и по столећа, све до пропасти Римског царства. Зна се да је ову легију, чији је симбол био лав, у пролеће 70. године после Христа основао цар Веспазијан. Отприлике 20 година пошто је основана, легија је заузела келтски Сингидунум, изградила ту свој каструм у који се увек враћала после победничких похода. Историчари тврде да су многе генерације војника ове легије, које су ту живеле са својим породицама, много доприносиле успону Сингидунума. Са освајачких похода и у земље Истока, и у земље Севера, војници IV легије Флавије доносили су нове култове, нове обичаје, нова искуства и, пре свега, богат ратни плен.


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.