Edvard V. Said (Edward W. Said)
FUKO I IMAGINACIJA MOĆI
Do vremena kad je moć postala eksplicitna i cen tralna tema u njegovim radovima u ranim sedam desetim, Fuko je već objavio svoju teoriju diskursa i diskursne analize u L'Ordre du discours {Poredak govora) i L'Archéologie du savoir {Arheologija znan ja). Dok su nagoveštavali ono što će kasnije napi sati, oba rada su izgrađena i razvijena na njegovim ranijim radovima, arheološkim studijama u Historié de la folie {Istorija ludila), Les Mots et les choses {Red i stvari), i Naissance de la clinique {Rođenje klinike). Mislim da je najzanimljivije u vezi sa kontinuite tom Fukoovih ranijih sa srednjim radovima, veoma dobro sačinjeno predstavljanje reda, stabilnosti, autoriteta, i regulativne moći znanja. Za njega su les choses dites objekti smešteni na maticama znanja kao što su formacije vojnika raspoređene taktički i strategijski na polju bitke. Kada je Borhes (Borges) rekao: "Nekad sam se čudio što se slova u zatvorenoj knjizi nisu pomešala i izgubila tokom noći", kao d a j e pružao Fukou početak istorijske po trage, razumevanja da su iskazi zahtevali ne samo svoj društveni i epistemološki status, već i svoju specifičnu gustinu kao ostvareno delo, disciplinar na konvencija, datumska pravovernost. Stoga je Fukoovo stanovište, kako ga je označio u časopisu Hérodote 1976. godine (Fuko 2005a), pro storno, što donekle olakšava razumevanje njegove
sklonosti ka analizi diskontinuiteta, te stvarnih pro stora, teritorija, oblasti i mesta - biblioteka, škola, bolnica i zatvora - pre nego, kao što bi se očekivalo od jednog istoričara, težnju da se govori o konti nuitetima, temporalnostima i odsutnostima. Verovatno da se Fukovo izuzetno nenostalgično viđenje istorije i gotovo potpuno odsustvo metazifičke čežnje, kakva se može susresti kod naslednika hegelijanske tradicije, mogu pripisati njegovoj geografskoj strani. Toliko utisnuto u Fukou, i tako duboko povezano sa njegovom vizijom o iskazima kao brižljivo podešenim produžecima institucija i instrumenata upravljanja, korisno je rasvetljeno kod nekog ko mu, iako u drugačijoj i ranijoj tradiciji nego Fuko, liči na toliko načina, kod Ibn Halduna, velikog četrnaestovekovnog arapskog istoriografa i filozofa. U Mukadimi Ibn Haldun kaže d a j e nauka istorije jedinstvena jer je, mada povezana sa retor ikom i građanskom politikom, različita od obe. On, dakle, vidi zadatak istoričara u radu koji se nalazi između retorike, sa jedne strane, i građanske poli tike, sa druge. Čini mi se da ovo jako dobro opisuje Fukoov analitički stav: iskazi za njega imaju mno go veću težinu nego načini prostog govora i, bilo to ubedljivo ili ne, iskazi su, isto tako, nešto što je manje sadržano u autoritetu nego u direktnim izg ovaranjima nekog iz vladajuće moći.
141