8 MaxMinus, second of the first electronic weekly journal for political satire, humor, cartoons and comics!
Andrej Glišić KLEPSIDRA No.30 BALVANISANJE
zaposliti i u našem lutkarskom pozorižtu. Želeo je da bude Džon Vejn, da služi u Američkoj konjici kad ubijaju indijance – sramota... Čim mu se pružila prilika uskočio je u sabornost. Danas je glavonja u Skupštini... - Kad’ je to tako, a zašto je dozvolio da se vi mučite sa tim sklepanim kolicima na bajs točkovima? - U poverenju da ti kažem: „Zato jer mi je rekao da tu, gde on odrađuje i obrađuje lakoverne, ima toliko sirovine i balvana, da mogu da ih deljem koliko želim. Valjda će od nekog balvana ispasti dobrodušni Pinokio. Nakon što sam pregledao materijal ustanovio sam da lažu sa paralažom naveliko, i da su samo za slikanje. Više nisam u stanju da gledam takve i tolike nosine, jedva sam se otarasio od njegovih laži, ovi sada nosem paraju oblake. Narodu prodaju maglu, a to je već previše i za mene. A, iskreno rečeno i ostareo sam, kako i god daje preživeću do sudnjeg dana.“
Senad Nadarev ić, Bosna i Hercegovina © 2010
Korziram se, tojest štrapciram, ubijajući dokonu penzionersku stvarnost, sav u isčekivanju da će nam povečati penzionersku crkavicu, da decu ne zaglavim u dugove post mortem. Znam da od toga svega... svih tih govorancija, dobijamo jedno veliko ništa... Muka vuće, nevolja gura, a nesreća sela pa se vozi. I tako mozgajući, uz kaj-klaj ’od, dogegam se do „Igrali se konji vrani – Tome Roksandića. Na basamacima, neverovatno ali istinito, zagledam se u prepoznatljiv lik Karola Kolodija. Nije moguće pa to je... da baš je On... to je on, majstor Đepeto, glavom i bradom. Čoveka poznajem još iz detinjstva. Imao je stan na Dušanovcu,... „bila je to prizemna sobica u koju je svetlo dopiralo iz trema. Nameštaj je bio veoma, veoma jednostavan: jedna neudobna postelja i jedan sav raklimatan stočić. U dno P.S. Molim da se u udžbenike za potonje parlamentarce sobe, na zidu, nalazilo se ognjište sa zapaljenom uvede predmet Pinokijada. Dosta nam je jada. vatrom.“ Uza zid stajali su prislonjeni nogari i testera. Ovo „magare“ obezbeđivalo mu je dopunske prihode, kada su gospoda, iz njegovog kraja, priprema ogrev za zimu. - Čika Đepeto, Bogu hvala, pa vi ste još uvek živi, tako ste me obradovali... - Điv, điv... mora se... A ko si ti mladiću? - Znate... ja sam tada bio mali, a družio sam se i sa vašim Pinokiom – jesmo vala bili zločasti. Upoznali smo se u biblioteci u Gornjačkoj ulici, znate... to je ona što od Oblakovske ide čak do stadiona „Partizan“. - Ah, moj Pinokio... nije voleo knjige, o školi i da ne govorim, uvek je pravio nestašluke... - Sećam se da smo jednom lukavom mačoru vezali konzervu za rep... nakon što ste doznali za ovu pakost jako ste nas nagrdili. Priznajem, bili ste u pravu. - Vidiš mladiću... sećam se tog nestašluka... Pinokio, do dana danešnjeg, nije mi to priznao, a ima i ohohoho drugih zavrzlama, u koje nisam mogao da poverujem... u glavi je bio drven, ništa nije prihvatao. Kasnije, e kasnije, je krenulo na bolje, otrgao se od lošeg društva, završio je Akademiju za pozorište film i televiziju. Međutim, on i nadalje glumara, prepravlja se, sa onim njegovim lutkicama. Neće da se ženi, tvrdokoran je... i mnogo zahtevan... morao bih ponovo da ga obrađujem, pa to ti je. Bio je i u Americi, a mogao se Mehmedalija Mak Dizdar
Vlast se vrlo uspešno izborila sa kriminalom. U Srbiji više nema šta da se ukrade! Authority has very successfully coped with the crime. In Serbia, there is nothing more to steal!
Boban Miletić Bapsi Besplatan primjerak,ako se drugačije ne naredi (free copy, if the order is not given differently)