Ivan Ivanović: SVINJARSKA FARMA by Prozaonline

СВИЊАРСКА ФАРМА Књижевна радионица на Филозофском факултету у Нишу. Радионицом руководе професори МИЛИВОЈЕ ЈОВАНОВИЋ и НИКОЛА ЦВЕТКОВИЋ. Присутни су докторанти МИЛЕ ПЕНКОВ, АНА СТОШОВИЋ и НЕНАД СТАЈКОВАЦ. ПАМФЛЕТ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тема наше радионице је памфлет. Да ли је памфлет књижевност? Који је циљ памфлета? Зашто се пишу памфлети? Надам се да сте проучили материју и да ћемо моћи да разговарамо на ову тему квалификовано. АНА СТОШОВИЋ: Ми смо се, професоре, договорили да ја поставим теоријске оквире за расправу, да се Ненад осврне на неке памфлете у српској књижевности, а да Миле говори о конкретном нападу у Топлици на писца Ивана Ивановића. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да пођемо од првог питања. По вашем мишљењу, да ли је памфлет књижевна творевина? АНА СТОШОВИЋ: Мислим да је тешко определити се децидентно. У теоријском смислу памфлет је спис, летак, чланак, брошура уперен против неке личности с намером да је пред јавношћу што више оцрни. Памфлет има увредљив тон, труди се да истакне негативне особине личности, с приметним претеривањима и нетачностима. Најчешће су те негативне особине измишљење, јер средство служи циљу. Памфлетом се углавном служе политички противници, нарочито уочи избора. Циљ је да се противник онемогући да победи на изборима. Онда се не бирају средства. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Каква је разлика између памфлета и сатире? И сатира има за циљ да жигоше одређене појаве, па и људе. АНА СТОШОВИЋ: Сатира означава књижевно дело у којем се критикују неке друштвене појаве и недостаци. Најчешће је кроз сатиру на подругљив и духовит начин изражена оштра осуда једног друштва или људских мана уопште. Њен основни циљ је да укаже на друштвене моралне слабости, пороке и изопачености, да их извргне руглу и подсмеху и да на тај начин допринесе њиховом отклањању. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако сам вас добро разумео, линија између памфлета и сатире може бити нејасна... Да ли можете теоријски да одредите где је та граница? АНА СТОШОВИЋ: Ми смо се сложоли да и сатира и памфлет имају сличан циљ критиковања друштва. Али, сатира иде ad rem, односно на ствар, а памфлет ад hominem, односно на човека. Иначе, обе врсте се служе истим књижевним врстама. И сатира и памфлет се могу јавити у облику песме, епиграма, басне, алегорије, шале, комедије, драме, епа, романа... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ако ми дозволите, ја ћу на једном примеру то да илуструјем. Реч је о песми Бранка Радичевића „Пут“. Ово дело има елементе и једне и друге врсте. Бранко Радичевић га је написао са циљем да се обрачуна са противницима Вукове језичке реформе и да подржи увођење народног језика у књижевност. Свакако да поема „Пут“ има елементе и сатире и памфлета. Што је она ипак уметничко дело, има се захвалити Бранковој вештини и умећу прављења стихова. У том смислу бих се 1

сложио са професором Николом Цветковићем да граница између ове две врсте није до краја дефинисана. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Кад сам то истакао, имао сам у виду да понајвећа дела светске књижевности имају сатирични карактер: Дантеова „Божанствена комедија“, Раблеов „Гаргантуа и Пантагруел“, Сервантесов „Дон Кихот“... Али, Рабле не бежи од памфлета, оштро се обрачунава са католичком црквом и Сорбоном. Данте, опет, своје противнике смешта у пакао... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ја бих рекао да је битан однос уметника према истини. Ако писац говори истину, онда су му извесна уметничка претеривања дозвољена. Исто тако, важно је које идеје писац заступа... Памфлет је, по мом осећању ствари, лични обрачун. Стога ова врста не носи атрибуте књижевности. Бољи је израз пашквила. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Пашквила је дно књижевности... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Пашквила или пасквила (италијански) је погрдан, подругљив спис упућен некој личности с намером да јој се нанесе штета, јавна увреда или клевета путем списа, слике и слично, чији је писац најчешће непотписан (анониман). То, једноставно, није књижевност, док би памфлет могао да буде. АНА СТОШОВИЋ: Да ли бисте могли, професоре, да нам то појасните? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Узећу за пример једно од најсатиричнијих дела савремене књижевности, Орвелову „Животињску фарму“. Џорџ Орвел је припадао комунистичком покрету и борио се у Шпанском грађанском рату на страни републиканаца. Али видео је куда води комунистички покрет и у шта може да се извргне. Стога је 1944. године написао „Животињску фарму“ као упозорење свету куда иде. Сâм каже (у есеју Зашто пишем 1947. године) да је у књизи покушао, потпуно свесно, да споји политички и књижевни циљ. Значи, Орвел се није лично обрачунавао са људима, него је жигосао појаву. АНА СТОШОВИЋ: Да, али у „Животињској фарми“ јасно препознајемо актере комунистичког покрета. Не асоцирају ли вепрови, Наполеон и Стоубал, на Стаљина и Троцког... односно Тита и Ђиласа? Зар Орвел не поставља питање може ли животињска побуна на једној фарми да промени положај животиња уопште, како у Енглеској тако и у целом свету? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Свакако. У „Фарми“ бисмо могли да препознамо и Србију Слободана Милошевића. Усамљену, изоловану, зараћену фарму... Али то само показује дубину замисли Орвела. Писац је антиципирао будуће догађаје. Историја је Орвелу дала за право. Да се то није десило, „Животињска фарма“ би била памфлет. Овако је снажна сатира. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Осим тога, нејасно је којој књижевној врсти припада „Животињска фарма“. Формално гледано то је басна, пошто у њој фигурирају животиње. Али животиње представљају људе... Ви сте, Ана, тачно приметили да је асоцијација на творце комунизма очигледна... Ми у животињама препознајемо људе. Овога пута историјске личности. Међутим, мислим да би било погрешно да „Животињску фарму“ одредимо као басну. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: А зашто не бисмо „Фарму“ дефинисали као сатиру? Вредност овог дела није у форми него у садржини. Чињеница да је Орвел антиципирао будуће догађаје показала је не само тачност његове социолошке визије, него је „Животињску фарму“ и „1984“ дигла на висок уметнички ниво. АНА СТОШОВИЋ: Ако ми дозволите да овај сегмент нашег разговора теоријски дефинишем... како смо се ми докторанти договорили... онда бих рекла да вредност једног књижевног дела произлази из њега сâмог. Нема сумње да сваки уметник поставља циљ свог дела, односно да жели да његово дело постигне одређено

дејство. Циљеви, наравно, могу бити различити, али морају да проистичу из дела а не да буду наметнути споља... Ако се то деси, дакле ако идеја дела произлази из њега самог, онда имамо естетику. У противном, имамо идеологију. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли то значи, Ана, да је књижевно дело иманентно и да се брани само собом? Успешна дела иду у књижевну историју, неуспешна на њено ђубриште? АНА СТОШОВИЋ: То је мој став, професоре. Хоћу да кажем да уметност, књижевност, није ван друштва и да не може бити сама себи циљ. Али да уметност никако није слушкиња друштва него представља његову крајњу еманацију. Велики уметници су они који су умели да сагледају и тумаче друштво. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко о чему, баба о уштипцима. Ја се опет враћам на форму... Јасно је да је уметник тај који бира форму свога изражавања. Да ли ви мислите, госпођице, да форма произлази из садржине? АНА СТОШОВИЋ: Свакако, професоре. Кад одреди садржину свог дела, уметник тражи форму. Знам да понављам опште место, али у правом уметничком делу садржина и форма морају бити усклађени. ДРАИНАЦ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да развијамо причу о памфлету. Ви сте, Ненаде, пријавили да говорите о Драинчевим памфлетима. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Топличанин Радојко Јовановић, односно Раде Драинац, највише се свађао у новијој српској књижевности. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Колегиница Ана, која је Блачанка, мисли да то проистиче из менталних особина становника Топлице и уопште југа Србије, али ја сматрам да су разлози личне природе. Наиме, Драинац је био стално оспораван од српске елите. Његова афирмација је била спора и мучна. Проглашавали су га недоученим, болесним, декадентом... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Готово сви. Београдски круг га никако није варио, надреалисти су га чак тукли, комунисти одбацивали... Драинац се бранио враћајући ударце. То је та његова полемика. Има их који чак и Драинчеву поезију доживљавају као његову лирску полемику са светом. Већ на почетку своје књижевне каријере, Драинац је доживео један памфлет... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какав памфлет? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Кад је извесни ваљевски лекар др Миливоје Миленковић објавио збирку песама „Акорди времена“, Милан Богдановић је у Српском књижевном гласнику писао неповољно о тој књизи. Већ у следећем броју Богдановић се похвално изразио о једној Драинчевој књизи. То је понукало ваљевског лекара да напише књигу од 140 страница „Ново доба, нова поезија, нова критика?“ против „извиканих величина, генијалних позера“, од којих је најизразитији Раде Драинац! За Драинца је лекар написао да је „отровао поратне генерације својом поезијом и асоцијалношћу, уносећи у неразумне стихове анормалност нагона и надахнућа“. По овој психоаналитичкој „експертизи“, Драинац је „убио и оно мало лепога у човеку, разривајући пером све светиње“. Драинац је, по овом лекару, „једноставно био највише извикани поратни тип, који је неукусно замутио воде литературе, бацајући у слепило и дезоријентацију читаво једно доба!“ „Драинца је завео и обмануо Запад!“ узвикује ваљевски лекар. „Та западњачка одора убила је у њему, бар за последњих десет година, једну књижевну

физиономију која је могла да постане расна и балканска.“ Дакле, Драинчев је проблем што не може да се ишчупа из чељусти западњачке „модернистичке дијалектике“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли овај памфлет написан у форми књижевног есеја? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Више је то политичка пашквила. Ваљевски лекар је смртни непријатељ Запада и модернизма који отуда долази. Ваљевац сматра да та пошаст улази у Србију преко Београда. Њему је одговоран Драинац као представник престоничког света који доноси „западњачке, загушљиве, дијалектичке магле“. А да би се колико толико оправдао пред светом што напада Драинца из чиста мира, лекар каже да он не припада ниједној котерији, ни групи, па се устремио на Драинца из чисто принципијелних разлога. Несувисло, јер је познато да је Драинац био ван књижевних кругова, ратовао сам против свих. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли Драинац одговорио ваљевском лекару? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је написао да је дошао до тог нивоа кад су све критике изван његовог стварања. Мада већ читаву деценију његово песништво служи за мету често незрелим људима за „своје контроверзне, малициозне, контрадикторне и неопсежне написе“. То је стога што он „говори као што говори, а не по укусу публике; пева као што пева, на свој глас“. „Не желим да се утопим у општу литерарну оркестрацију „здраве“, „расне“ литературе, у коју г. доктор „доборнамерно“ убраја и своје стихове.“ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи ли то да је Драинац једноставно игнорисао ваљевског лекара? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Могло би се тако рећи. Написао је да ће зажалити ако га лекар примора да изврши обдукцију његове неуспеле поезије, иако није лекар као његов критичар. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Али, Драинац је и сâм написао неке памфлете! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Раде Драинац је по својим политичким убеђењима био антифашиста. „Есенцијална карактеристика фашизма је да он супротставља своју буди речено националну вољу интернационалним законима.“ Он фашизам изједначава са узурпаторским режимом генерала Петра Живковића, који је постао председник Владе по завођењу Александрове шестојануарске диктатуре 1929. године. Стога се окомио на „групацију десничарских елемената, бесомучних фашиста, народних непријатеља, узурпатора, који се окупљају под поцепани барјак Петра Живковића“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То су узурпатори! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је 1935. године у виду брошура објавио два политичка списа, боље речено памфлета. У спису „Узурпатори“ Драинац се окомио на политичаре који су водили главну реч за време шестојануарске диктатуре (Никола Узуновић, Богољуб Јевтић, Веља Поповић), а у спису „Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон“ напада човека који је био жртва управо те диктатуре. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Познато је да је Драгољуб Јовановић 1933. године био отпуштен с посла, а био је професор Правног факултета у Београду. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли можете, господине, да нам укратко кажете како се Драинац окомио на узурпаторе? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је Нишлију Николу Узуновића означио као прототипа патријархалности, безидејности и примитивног морала. Нарочито га оптужује за полтронство. „Он би, без стида, и данас лизао тањире сваком који би му понудио мрвицу власти.“ За време Узуновићеве владавине завладала је таква корупција која је омогућила његовом зету Зарићу да за неколико година у најсиромашнијем крају Србије, у Куршумлији, згрне више милиона, да отме Куршумлијску Бању и покуша да промени правац Јадранске пруге. Главна Узуновићева парола је била Народ је стока!

Народ има само да слуша! Раде Драинац има обрнуто схватање политике. „Бити политички интелигентан, то значи поштовати народну вољу као највећу светињу.“ Узуновићев наследник Бошко Јевтић је успео у политичкој покварености да надмаши свог учитеља! Његова политичка девиза је насиље! Он је у сваком грађанину видео издајника и рушитеља државе! „Држава се не може створити без проливене крви!“ Јевтићев министар Веља Поповић је омогућио свом рођеном брату, лекару у Ћуприји, да демонтира болнички рендген како би на своме прегледао болеснике. АНА СТОШОВИЋ: Ако ми допустите да се умешам, после Драинчеве брошуре Веља Поповић је изјавио да би све дао да постане министар унутрашњих дела, како би Драинца обесио на Теразијама! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У листу Правда Драинац је 1934. године објавио памфлет о Милутину Драговићу, политичару из Пусте Реке. За њега каже да је „слаткоречиви политичар, иако испао из опанака“. Његови говори су прости, за најнижи ниво непросвећене масе и у ушима културног човека звуче као неподмазани точкови сељачких кола, али он њима постиже невероватан успех. Драинац га назива Јованом Златоустим. „Чист сељачки демагог, који би хтео да се још пет стотина година живи од Косова!“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Као данашњи радикали! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Свакако. Да би га што боље портретисао, Драинац је цитирао попа Васу из Драговићевог завичаја, из Бојника: „Драговић је сељачки филозоф, који је филозофију учио на траговима лисица по Пасјачи!“ А поп Васа је рекао да је „страшно то кад људи мотиком пишу по пергаменту и кад мутавци уче људе говору“. Али „велики је Господ и он прашта свима!“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Мене интересује друга ствар. У свим овим текстовима Драинац се обрачунавао са десницом. Али у „Сељачком Наполеону“ окомио се на левицу, тачније на њеног предводника Драгољуба Јовановића. Шта Драинац замера овом сељачком трибуну? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац критикује Јовановића што његовој политици недостаје класни приступ. „Један такав пророчки политичар, који народу обећава златна брда, јесте Драгољуб Јовановић, истакнути члан опозиције, највећи политички разметљивац кога је Србија имала.“ Шта он нуди? „Сељачку државу са задругарством и колхозима (под утицајем комунизма). Његова теорија је папазјанија, у његовој сељачкој држави је заступљено индивидуално и колективно газдинство, а кад је и једно и друго онда није ништа. Његова утопија нема покрића у реалности, он не види тешкоће данашњице, савремену грозну економску и моралну кризу, читав један систем повезаних интереса у свету. Драгољуб Јовановић спада у оне политичаре који мисле да су мађионичари и да ће се, њиховим доласком на власт, све тумбе преокренути.“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Као комунисти! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да, професоре. Драгољуб Јовановић је своју утопију дебело платио. Ушао је у прву послератну комунистичку Владу, да би га ови брзо одбацили и послали на дугогодишњу робију. Иначе, Драинац према Драгољубу Јовановићу има лично поштовање. Он каже да је Драгољуб неспорно културан човек, бивши професор универзитета, пријемчив за сва народна струјања. Тим више је био разочаран у овог политичара „несталожног по свом темпераменту, конфузног по својим политичким теоријама, разметљивог по својој амбицији“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Можемо ли закључити да је Драинац био противник сваке демагогије? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је написао: „У гробове теорија тих политичких језуита треба забости глогово коље, да једном престане вампирско вршљање политичких недоношчади по нашем јавном животу“.

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, али мене интересује, Ненаде, мотивација Драинчевих политичких ставова. Драинац је био новинар и песник, шта ће он у политици? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: О томе ће моћи више да каже Ана, будући да је она Блачанка. АНА СТОШОВИЋ: Драинац је био веома близак с најистакнутијим политичаром из Топлице, тачније из Блаца, Добривојем Стошовићем. Слободно можемо да кажемо да је политичар био нека врста песниковог политичког ментора, па је тако Драинац доспео до водећих предратних издавача. Добривоје Стошовић је био члан Демократске странке, дакле у опозицији, па је био природни противник диктаторског режима краља Александра, разуме се и политичара који су диктатуру инструментализовали. Стошовић је касније променио странку, приступио ЈЕРЕЗИ Милана Стојадиновића и ушао у његову Владу као министар просвете. Немогуће је не запитати се да ли су Драинчеви политички памфлети били у служби политике коју је водио његов заштитник? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И како бисте ви, Ана, дефинисали Драинчев политички профил? АНА СТОШОВИЋ: Драинац је био против националистичке деснице, али није био комунистички левичар. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Мене овде интересује нешто друго. Да ли се Драинчеви политички памфлети могу сврстати у књижевност? АНА СТОШОВИЋ: Свему што је писао Драинац је давао лични печат. Он је био песник по вокацији. Али, по мом мишљењу, ови његови памфлети не могу бити књижевност. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Исто мислим и ја. Драинац је стао на црту, написао јасне нападе на политичке личности, потписао се именом и презименом. Тиме се изложио ризику да буде од њих гоњен или бар тужен. Мада Драинац није ништа написао што одудара од истине. И узурпатори и сељачки Наполеон су добили историјску оверу. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А каква му је била намера? За мене је то битно, да ли човек нешто пише из моралног императива или да би постигао одређени циљ? АНА СТОШОВИЋ: Драинац је био либерал у доба наступајућег тоталитаризма, атеиста у време доминације религије. Сав у противречностима, рођени индивидуалист и анархист. Грађанин света, космополит. Изнад свега усамљени уметник. Мислим да је Драинац говорио искрено, из убеђења, а корелацију са политичаром из Топлице Добривојем Стошовићем сам истакла као могућу Драинчеву политичку авантуру. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Додао бих да је Драинац био пре свега социјални бунтовник. Песник социјалног бунта и отпора. Драинчева социјална побуна није само „фраза претенциозног социолога, који није прошао кроз факултет“. Драинац је био искрени бунтовник. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Онда, можемо ли да закључимо да је Раде Драинац написао политичке памфлете са литерарним предзнаком? АНА СТОШОВИЋ: Ја бих се с тиме сложила. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Слично мислим и ја. ВОЈКО И САВЛЕ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад сте ми дали шлагворт да проговорим о једном посве супротном примеру. О једном литерарном памфлету са политичком позадином. Реч је о хуморесци „Војко и Савле“, која је објављена у листу Политика и са којом је

почело велико политичко разрачунавање међу српским комунистима средином осамдесетих година Двадесетог века. АНА СТОШОВИЋ: Сад ми слушамо, професоре. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Хумореска је објављена у листу Политика 18. јануара 1987. године. Потписао ју је извесни М. Шаренац, који се дотад није јављао у медијима. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Мене интересује како је дошло до објављивања ове хумореске? Колико знам, радило се о политичкој пашквили а хумореска је ту само литерарно покриће. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. Београдски часопис Херетикус објавио је у броју 2 из 2003. године досије који је сачинила аналитичка служба Градског комитета Савеза комуниста 1988. године. Ово што говорим призлази из тог текста. Дакле, овако. Идеју за писање памфлета-хумореске „Војко и Савле“ дали су у јесен 1986. године Никола Љубичић, Душан Чкребић и Петар Стамболић, заједно са Иваном Стамболићем. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тадашњи политички врх! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. Иван Стамболић, тадашњи председник Председништва Србије, прихватио је да реализује идеју. Он је задужио свог пријатеља Драгишу Павловића, председника Градског комитета СК, да припреми компромитујући материјал за Гојка Николиша. Циљ писања памфлета је био да се због најаве Меморандума САНУ преко компромитовања Гојка Николиша компромитује и цела САНУ. Павловићу је тај материјал (досије) припремио Душан Ступар, шеф Државне безбедности Београда. Материјал је, по договору са Павловићем, најпре „обрадио“ књижевник Миленко Вучетић, тадашњи извршни секретар за културу у Градском комитету. Рукопис је затим „дорадио“ и дао му завршну форму књижевник Видосав Сревановић (тадашњи директор Просвете), иначе Павловићев интимни пријатељ и школски друг из Крагујевца. Хумореску је у великој запечаћеној коверти донео у Политику Радмило Кљајић, извршни секретар за информисање у Градском комитету. Он је од почетка био упућен у припрему целе „операције“ против Николиша и САНУ. Хумореска је најпре дошла у руке уредника Културне рубрике Политике Миленка Матицког, али ју је он, не читајући је, само „спровео“ уреднику недељног броја Александру Прљи, који је тај памфлет (заједно са својим тадашњим помоћником Хаџи Драганом Антићем) припремио за штампу и објавио у Политици, 18. јануара 1987. године. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А М. Шаренац? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Кад је скандал избио у јавности, Радмило Кљајић је добио задатак од својих наредбодаваца да прикрије наручиоца и аутора памфлета. Да би заметнуо трагове, он је организовао да у Политику „стигне“ писмо његовог рођака, извесног Момчила Шаренца, који је живео у Марибору. Тај Шаренац је у писму тврдио (писмо је Политика објавила) да је он аутор хумореске и да у њој није рече о Гојку Николишу. После тога су дошле још веће компликације. Наиме, показало се да је Кљајић, по свему што се касније догађало, то писмо сам написао, потписујући свога рођака. Вероватно се са њим само усмено договорио да је у питању безазлен текст и да не брине за „употребу“ свог имена за ауторство писма и памфлета. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ствар се није на томе завршила? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: С обзиром да му Кљајић није ставио до знања каква је позадина целог случаја, касније се и сâм рођак Шаренац јавио писмом из Марибора и протестовао што је злоупотребљен. АНА СТОШОВИЋ: Интересује ме, професоре, зашто је за објављивање изабрана баш Политика?

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: За објављивање памфлета одабран је лист Политика као најутицајнији. Тиме се желела показати сва озбиљност ове хумореске. Али циљеви су били далекосежнији. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Какви циљеви? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Треба знати да у у српској политици постоје две групације које се боре за власт, једна око Ивана Стамболића а друга око Слободана Милошевића. Овај други је председник Савеза комуниста Србије, а Југославија још постоји. Акцију изводи група око Ивана Стамболића, а њен промашај искористиће на Осмој седници до краја Слободан Милошевић. Ту су битна два циља. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Која? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Први, да се компромитовањем академика Гојка Николиша, па и самог председника САНУ Павла Савића, преузме контрола над САНУ, што би у предстојећем политичком обрачуну могло да буде од велике важности. Други, да се загосподари Политиком, најутицајнијим гласилом у Србији. Група око Ивана Стамболића је планирала да се прављењем те афере смени директор Политике Живорад Миновић, који се све више приклањао Слободану Милошевићу. У Политици је месецима трајала реализација тог сценарија. Стамболић је за директора Политике добио свог човека, професора Ивана Стојановића, али је у крајњем билансу том афером забио себи аутогол. Будући творац нових балканских ратова, балкански касапин, хашки оптуженик за ратне злочине и геноцид, Слободан Милошевић, могао је на Осмој седници да своје политичке противнике разголити као прљаве и аморалне политичаре. АНА СТОШОВИЋ: Професоре, интересује ме садржина „Војка и Савла“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Хумореска је испричана од стране председника кућног савета који посматра двојицу својих суседа: Војка Николића (читај Гојка Николиша) и Савла Павића (читај Павла Савића). Обојица су академици, тако да не може бити сумње у њихов идентитет. „Обојица су заслужни људи, борци из последњег рата, бивши високи функционери, познате личности.“ Спор међу њима је избио око једног писма (читај Меморандума) које је грешком или намером новинара продрло у јавност и узнемирило духове. „У њему се, кажу, шамара историја уназад и унапред.“ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Дакле, овако: академик Павле Савић, председник Академије, био је против Меморандума а академик Гојко Николиш за. Стога је писац пашквиле настојао да оцрни академика Николиша и да га политички и морално дискредитује... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ту је ступила на сцену Удба. Понудила је Николишев тајни досије. АНА СТОШОВИЋ: И шта стоји у њему? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ради се о бласфемији. Николишу су приписане две три куће на мору а и даље, а његова жена мадам Арго се жалила на степеницама како имају и рачун у швајцарској банци па се препала шта ће бити с тим парама ако капитализам пропадне. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Чекајте, професоре, па сличну ствар су подметнули и Вуку Драшковићу кад је био вођа опозиције! На режимској Телевизији је речено да Вук поседује кућу на Женевском језеру... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Управо тако. Супротно од Николиша, Павле Савић је приказан као скромни комуниста који не поседује ништа осим државног стана, научних признања, ордења и једне ловачке пушке – на зидовима му стоји неколико ловачких трофеја. А да би портрет био потпун, каже се да је друг Савле иначе врло намргођен и строг. АНА СТОШОВИЋ: Дакле, иде се на људе...

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. У сатири је заступљен принцип ad rem, на ствар, а у памфлету ad hominem, на човека. Писац пашквиле настоји да што више оцрни академика Николиша. Бласфемист то чини преко његове жене мадам Арго... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Која је странкиња, односно Францускиња... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. Прича тече овако. Гојко Николиш, познати лекар, радио је најпре у војсци и био увек уз највише руководиоце, све до Тита. Пашквилант каже да је Николиш умео о себи да шири легенду, бар није оптерећивао званичне историчаре. А онда је из војске прешао у дипломатију, јер се тамо стиче већа слава. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Постао је амбасадор? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад, то није јасно, бласфемист каже да је био упућен у једну земљу на југу Азије. На путу бродом срео је мадам Арго (у животу Марго). Заљубили су се једно у друго на први поглед. Пашквилант каже: „Као класно свесном човеку није му сметало што је она француска племкиња, међународна новинарка, удата жена и вероватно помало сарадница њихових служби“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Лекција академику Николишу из политике! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Надовезује се Удба. Служба каже да су „поверљивом другу Војку“ почеле да се дешавају чудне ствари: најпре су му нестали кључеви, затим кофер са поверљивим дипломатским списима. И сви су посумњали у мадам Арго, осим друга Војка. Он је поднео оставку на свој положај, развео се од жене, развео мадам Арго, довео је у земљу и постао академик! АНА СТОШОВИЋ: Значи, у хуморесци је академик Николиш приказан као страни агент! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тачније, шпијун! Слуга Запада! То је досије Удбе. Али то писцима пашквиле није довољно. Смислили су они завршни ударац за Гојка Николиша. Приказали су га као патолошки случај! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Како? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: У тексту се каже да брачни пар Николиш живи на високој нози, обилази своје куће и конто у Швајцарској. Гојкову кћер из првог брака богато су удали у Француској и купили јој расног пекинезера. Али, академик Николиш болује од суицидности, наиме стално покушава да се убије! Пошто станују у истој згрди, академик Савић га стално скида са вешала! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: То се каже ad hominem! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: После свађе око Меморандума, академик Николиш је оптужио академика Савића да је обавештајац, тојест да ради за Удбу, а овај му је узвратио да ће му, кад се следећи пут буде убијао, послати одговарајућег доктора. АНА СТОШОВИЋ: Можемо ли да кажемо да је хумореска „Војко и Савле“ представља књижевно ђубре? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не само књижевно, него и новинарско. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако ми дозволите, да извучем закључак. Иако су границе између књижевних врста нејасне, могли бисмо да направимо овакву класификацију. Сатира је бесумње књижевна врста јер иде ad rem. Памфлет иде ad hominem, али може бити књижевност ако је писац даровит и ако се служи истином. Пашквила није књижевност јер се служи лажима како би се нападнута личност што више оцрнила. Анонимна пашквила или са измењеним именима (често анаграмским као у тексту којим се бавимо) више је судски него књижевни случај. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ви се, колега, бавите поетиком књижевности.

НАЈНАПАДАНИЈИ СРПСКИ ПИСАЦ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А сад, да укључимо у расправу Милета Пенкова. Ви сте, Миле, досад ћутали? Зашто? Да ли зато што сте припремили специјално излагање о писцу Ивани Ивановићу... МИЛЕ ПЕНКОВ: Не само зато. Проблем је у томе што ја не спадам у докторанте, где дођу Ана и Ненад. Ја сам само магистар. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Хоћете то да појасните? МИЛЕ ПЕНКОВ: Ја сам магистрирао на Филозофском факултету у Приштини, сада измештеном у Косовску Митровицу. Тема ми је била Кратка прича Антонија Исаковића и видови њене поетике, одбранио сам је пред Наставно-научним већем Филозофског факултета у Косовској Митровици. Ментор ми је била проф. др Даница Андрејевић из Приштине, сада настањена у Београду. Она држи предмет Српска књижевност Двадесетог века. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И? Шта је ту спорно? МИЛЕ ПЕНКОВ: После магистратуре пријавио сам докторат на истом факултету. Предложио сам тему Јужна Србија у делу Ивана Ивановића. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како сте то образложили? МИЛЕ ПЕНКОВ: Истакао сам да нико после Боре Станковића није тако снажно и животно писао о свету југа Србије, о човеку тог простора, о његовим мислима и души. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Како је реаговала Даница? МИЛЕ ПЕНКОВ: У томе и јесте ствар, професоре. Ваша колегиница је рекла да Иван Ивановић није признат писац. Супротставио сам се тврђењем да је то мишљење пренесено из комунизма, кад је Ивановић био забрањен писац. Да мислим да ће његово дело да буде читано и сагледавано на другачији начин него до сада, у једном новом контексту. Она је рекла да је Иван Ивановић регионалан писац. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зато што је описао један конкретан свет? МИЛЕ ПЕНКОВ: Истакао сам да је ствар у томе да је Иван Ивановић описао јужну српску провинцију да би је приближио свету, као што је Фокнер учинио са југом Америке. Ивановић се креативно издигао из тематских оквира завичајног круга и приближио га универзалним просторима. На тај начин је већ данас постао класик књижевности Српског југа. Он је описао стварност без маске и хипокризије. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Даница није то прихватила? МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Професорка Српске књижевности Двадесетог века је рекла да читава стварносна проза није ништа дала... изузетак је донекле донекле Драгослав Михаиловић. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Мислим да Даница Андрејевић не познаје ту проблематику. У сваком случају оштетила је и вас и Ивана Ивановића. МИЛЕ ПЕНКОВ: Више од тога, мене је извређала. Рекла ми је да мисли да ја не спадам у круг доктора, да ми је титула магистар сасвим довољна. Шта ће титула доктора професору основне школе? ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Радите у основној школи? МИЛЕ ПЕНКОВ: Чак ни то! Незапослен сам већ више од десет година. Повремено замењујем болесне наставнике или породиље. Једном је то било у Гимназији у Алексинцу. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли вас је Даница повредила?

МИЛЕ ПЕНКОВ: Веома. Кад има посла, радим са братом као молер. Мој брат је, иначе, сликар. За мене је готово нерешив проблем где да нађем 2000 еура, колико мора да се уплати за одобрење докторске тезе. Не знам, можда грешим, али ја ту видим другу позадину. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какву позадину? МИЛЕ ПЕНКОВ: Можда је проблем у мом презимену? Оно није на ић! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ви сте, Миле, бугарске националности? МИЛЕ ПЕНКОВ: Да. Али припадам српској култури. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Не верујем да је Даница националиста. Пре бих рекао да не познаје савремену српску књижевност. Ми професори, нажалост, тешко излазимо из наставног оквира. Него, да се вратимо Ивану Ивановићу. МИЛЕ ПЕНКОВ: И у књижевности, као и у другим областима живота, постоје титуле са префиксом нај. Кад је реч о писцима, рецимо, најбољи, најчитанији, најпревођенији, најнаграђиванији, најутицајнији... Једна од тих титула може да буде и најнападанији. Ову титулу заслужује писац коме се судило...против кога је написано највише текстова, чланака, књига... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли је то позитивна или негативна конотација? МИЛЕ ПЕНКОВ: То је тешко одредити. АНА СТОШОВИЋ: Ја мислим да се не нападају безначајни писци. Они остају незапажени, покрије их вео заборава... и то је историјска осуда. Нападају се само они писци који производе дејство. Само иза доброг коња се диже прашина! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ја се са тим слажем. У питању су идеје. МИЛЕ ПЕНКОВ: Досад се сматрало да је Данило Киш најнападанији писац српске књижевности. Готово да је извесно да ту титулу преузима Иван Ивановић. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Аргументујте то. МИЛЕ ПЕНКОВ: Данило Киш је нападан али је и брањен. Ивана Ивановића готово да нико није бранио. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Наставите, господине. МИЛЕ ПЕНКОВ: Па ево. Комунистичке власти, односно њихови судови, забраниле су већ први роман Ивана Ивановића „Црвени краљ“ (1972). Затим су га осудиле због истог романа на две године затвора (1974). Школа у којој је радио (Гимназија у Куршумлији) отпустила га је с посла професора књижевности, прогласивши га морално-политички неподобним да васпитава омладину (1973). У низу текстова нападан је од друштвено-политичких организација као непријатељ комунизма. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Каква је ту улога Удбе? МИЛЕ ПЕНКОВ: Удба је непрестано пратила све неподобне писце, регистровала сваки њихов текст, утицала на издаваче да им не дају простор, онемогућавала им да као књижевници праве каријеру. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А да ли се стање изменило падом класичног комунизма? МИЛЕ ПЕНКОВ: Национал комунизам Слободана Милошевића није значио дисконтинуитет са Титовим комунизмом, само је променио националну политику претворивши је у националистичку. Удба је била главни носилац нове политике. Тајна полиција је спречила да антиратни роман Ивана Ивановића „Уклети Србијанац“, иако одштампан, буде пуштен у продају (1993). Милошевић је водио своје ратове. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да, али Милошевићев режим није више форсирао забране уметничких дела, могла је да се чује и друга страна. Тако се појавио Ивановићев роман о грађанском рату у Топлици „Црни дани Раке Драинца“ (1997), који из сасвим другог угла третира револуцију у Топлици. Власти нису реаговале.

МИЛЕ ПЕНКОВ: Комунистички публициста из Блаца Крстивоје Милосављевић написао је књигу против Ивановићевог романа, „Песник, партизани и четници у роману Ивана Ивановића Црни дани Раке Драинца“, оптужујући писца да прекраја званичну историографију о партизанско-четничком сукобу у Топлици. Објављени су напади на писца у листу Друштва за чување истине о НОБ, из пера бивших партизана. Власти су организовале промоцију ове књиге диљем Топлице, али и у Војводини у местима колонизираних Топличана. У Београду су закупиле салу у Дому синдиката и сакупиле Топличане да осуде Ивановићево дело. Речју, Иван Ивановић у време Милошевићевог национал комунизма није био ништа мање нападан него у време Титовог интернационал комунизма, само што није било судског гоњења. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, али 2000. године је дошло до демократских промена, срушена су оба комунизма. Да ли се положај Ивана Ивановића променио? АНА СТОШОВИЋ: Професоре, ако ми дозволите, 5. октобра 2000. године није дошло до истинских демократских промена. Поново није начињен дисконтинуитет према комунизму. Милошевићеви богаташи, тајкуни (тајкун – јапански термин, велики господар) преузели су сву власт, наметнули правила понашања, увели вредносни систем, произвели нову политику. Усамљени стрелци, какав је увек био писац Иван Ивановић, ту немају шта да траже. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У основи драиниста, што ће рећи индивидуалиста, космополита, критичар свега постојећег, Иван Ивановић је остао на маргинама књижевног живота. Ја у том оквиру видим одбијање професорке Андрејевић да прихвати тезу Милета Пенкова, а не што дотична професорка не познаје савремену књижевност, како мисли професор Јовановић. Постмодернистички критичари су у потпуности одбацили критички реализам, значи стварносну прозу, Даница Андрејевић је само у том тренду. ТРОЧЛАНА БАНДА ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, овога пута је на Ивана Ивановића ударила десница. Реч је о памфлету „Последњи дани кентаура“, објављеног у Прокупљу, потписаног од аутора Слободана Д. Стојановића. АНА СТОШОВИЋ: Тачно је да је потписан наведени аутор, али ми – Ненад, Миле и ја – мислимо да је памфлет рад тројице аутора. Могуће је да је тај Стојановић из Прокупља писац памфлета, али у њега су уткане идеје још два аутора: Драгољуба Аврамовића и Драгољуба Мирковића. Ради се, дакле, о трочланој банди, да употребимо израз из кинеског политичког живота. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Пре него што пређемо на анализу памфлета, ми смо се договорили да вам најпре представимо ауторе: реч је о једном професору (Драгољуб Аврамовић из Блаца), једном лекару (Драгољуб Мирковић из Прокупља) и једном удбашу (Слободан Стојановић из Прокупља). Пошто је Ана из Блаца, она ће да говори о Професору. Ја сам Прокупчанин, па ћу своје време да потрошим на Доктора. А Миле ће као Нишлија да представи Удбаша, будући да је регионални центар Ресора државне безбедности у Нишу, у Прокупљу је филијала. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко је, дакле, тај Аврамовић? АНА СТОШОВИЋ: Блачки професор је досад написао два текста против Ивана Ивановића: „Отворено писмо Ивану Ивановићу“ (објављеног у Топличким свескама) и „Великог ли малограђанина, људи моји“ (објављеног у ТОК-у). У Библиотеци у Блацу су ми рекли да је Професор пред смрт похранио некакав рукопис против Ивана Ивановића и да његово објављивање треба да финансира СУБНОР, чији је председник Слободан Стојановић. (Није јасно да ли је Удбаш овај рукопис уврстио у свој памфлет

или треба очекивати још једну књигу против Ивана Ивановића?) У тим текстовима се представио својом биографијом, па ћу ја да направим њен кроки на основу њих. Реч је о професору Српског језика и књижевности блачке Гимназије. У текстовима се Професор приказао као велики страдалник од комунистичког режима. Видимо да је завршио економску школу, затим вишу педагошку школу, групу за Српскохрватски (тад се тако звао) језик. Запослио се у родном Блацу у Основној школи и из радног односа дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу. Комунистичке власти су га поставиле за директора Основне школе у Блацу и на том положају је био дуги низ година. Школа је имала око 150 просветних радника. Куриозитет је у томе да Професор није био члан Партије! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како је то могуће? АНА СТОШОВИЋ: Не знам, али познато је да нико у комунистичком систему није могао да буде директор а да то Партија не одобри. При скупштинама општина су постојала посебна тела за кадровску политику и она су имала последњу реч приликом избора директора. Партија је дозвољавала у веома малом броју случајева да директори буду непартијци, из чисто тактичких разлога, да би се показала демократском. Али ти су били најпослушнији! Били су већи комунисти од Тита! Проблеми за Професора су настали 1972. године после чувеног Титовог Писма, у којем се критикују комунисти да су испустили власт из руку. Дошло је до чистки у хрватској и српској Партији. Тада је дошло до реорганизације основног школства у Блацу, па Професор више није био директор. Он каже да је то у реду. „Анахроно је било да један непартијац даље директорује у Основној школи у Блацу. И то је у реду“, пише Професор. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Шта је ту у реду? Да мањина господари већином? АНА СТОШОВИЋ: Кад је Професор на кратко остао без посла, примљен је на два радна места: у Нишу за главног и одговорног уредника листа предузећа Ниш експрес и у Блацу за професора Гимназије. Прво место је политичко, а за друго је била потребна морално-политичка подобност. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Чекајте, Ана. Па Иван Ивановић је отпуштен из куршумлијске Гимназије због те неподобности! Ту нешто није јасно. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Хоћете рећи, госпођице Ана, да иза тога стоји Удба?! АНА СТОШОВИЋ: Ја то не тврдим, али касније приближавање блачког Професора и прокупачког Удбаша у писању памфлета против Ивана Ивановића није без индиција. У сваком случају, Професор представља себе као великог опозиционара комунистичком режиму. Усудио се да још 1969. године скреше у брк чувеном Удбашу из Прокупља, Драгану Милосављевићу Цурију, потоњем помоћнику министра унутрашњих послова, да стање у просвети није добро! Сину једног родитеља блиског Комитету СКС вратио је матурски рад на три дана пре истека рока за пријем, јер је био откуцан латиничним писмом! И то у то време кад „није било лако наћи писаћу машину – ћирилицу.“ А то је било 1974. године и „разбуктало је поновну хајку на вештице. Ето, говорило се у Блацу, бивши народни непријатељ Гоцан (надимак) Аврамовић опет диже главу и због национализма треба га отпустити с посла“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Нису га отпустили? АНА СТОШОВИЋ: Из Професорове биографије видимо да је, кад је кренуо вишепартијски ситем, најпре приступио Демократској странки. Тако је председавао „првом опозиционом збору после педесет година у Блацу“ Демократске странке, што је „тада у Блацу био потез раван самоубиству“. Скромно каже да за то неће тражити „првоборачко, јер му не требају званија и части!“ Но није се ту дуго задржао, пришао је СПО-у Вука Драшковића. . „Године 1990. у партизанском Блацу, у сали са преко 800 посетилаца, председавао сам промотивном збору СПО.“ Даље пише да је пришао овом

покрету, јер је „страховао за будућност своје националне културе и свога завичаја“. „Свој углед професора од имена дао сам будућем времену мислећи на будућност свога народа и свога потомства.“ Није му ни дотад било лако, власт га је „пратила, записивала, памтила, али се није усуђивала да уђе у конфликт са омладином“. У сваком случају, Професор је „држао у руци опозицију у Блацу без обзира којом се странком китила“. Његова биографија је „чиста као суза, јер није из руку ђачких родитеља узео ни црвљиву јабуку“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Вероватно су други професори узимали црвљиве јабуке. Па је ли Професор имао неку функцију у СПО? АНА СТОШОВИЋ: Вероватно је био председник Општинског одбора, ништа више од тога. У Писму се јада да му тако и треба кад слуша књижевнике. „Хтеднем да се бавим политиком и, нормално, после толиког мог опреза, погрешим: вежем се за књижевнике иако сам знао шта је Исус Христос говорио о том соју – Слушајте шта говоре књижевници, али не идите за њима.“ Е сад, у „Новом завету“ су књижевници законописци, али Професор нема смисла за нијансе. Вајка се да му је боље било да је „играо петосатну партију шаха или да је проводио ноћ играјући преферанс“, него што је пошао за књижевницима. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи ли то да је Професор дошао у сукоб са Вуком Драшковићем? АНА СТОШОВИЋ: То остаје нејасно. Професор у Писму тврди да је то било због тога што се он као професор супротстављао „несувислој идеји у странци о формирању паравојних јединица“ (Српска гарда, Бели орлови, Гвоздени пук), јер не би имао снаге да своје матуранте дочекује у лименим сандуцима шаљући их по налогу странке на ратишта. Међутим, на изборима 1996. године Професор је на Вуковој листи. Ваљда да би му се осветио, Вук му је узео посланички мандат и дао га посланичком кандидату из Лесковца, Бојани Ристић. „На Главном одбору те године“, пише Професор, „кад је Вук објавио вољу, ја мислим своје утицајне жене, на моје питање: може ли се мењати одлука Главног одбора донета пред изборе, по којој су тачно предвиђена правила игре, Вук је одговорио: „Професоре, пет пута сам надгласаван у Извршном одбору кад си ти био у питању“. Био сам категоричан, језгровит и критичан баш према њему: „Вуче, о закону се не гласа, закон се спроводи!“ Тако је, у ствари, сива еминенција странке, Даница Драшковић, одузела мандат блачком професору. А он је узалудно очекивао у Блацу да буде позван у Скупштину као легитимни посланик! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И кад је Професор напустио Странку? АНА СТОШОВИЋ: Тек за изборе 2000. године, кад је Вук остао ван ДОС-а. Онда је Професор исписао цео Општински одбор из странке. А каква је он величинахвали се у Писму – најбоље се види по томе што су му челници Демократске странке, Милорад Прибак из Прокупља и Зоран Живковић из Ниша (потпредседник ДС и будући министар одбране, а по убиству Зорана Ђинђића премијер) дошли њему на ноге у Блаце да га врбују за своју странку. Професор каже да су они „схватили шта значи човек принципијелан, човек који има беспримерну опозициону прошлост“. Али ово врбовање није успело, пошто се Проофесор са све Одбором одлучио за Демократску странку Србије, која је у оквиру ДОС-а ушла у парламент. Али како је Професор опет остао кратких рукава, превео је Одбор у Демохришћанску странку, што је био његов политички крај. Истина, понудио се Српској радикалној странки, али га ови нису хтели. Остало му је да прети Ивану Ивановићу у Писму овом странком, „која ће увек у овим просторима прелазити посланички цензус“. „Ваљда се може досетити г. Ивановић да би то било корисно и за мене и за Српску радикалну странку?“ У том случају би он „досадио телевизијским гледаоцима и у Ивановој Сремчици“. Али, био је то рачун без крчмара: Српски радикали нису хтели таквог политичког превртљивца.

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, да оставимо блачког Професора на политичком ђубришту, да видимо како се кретао прокупачки Доктор. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: О томе говорим ја. Доктор је против Писца – да уведемо ту терминологију – написао два текста: „Аферим, Иване! Ма кавга!“ (објављен у Топличким свескама) и Топличке свеске (објављен у ТОК-у). А јавља се и као рецензент Стојановићевог памфлета против Ивана Ивановића. Писац и Доктор су школски другови из прокупачке Гимназије. Будући писац је студирао светску књижевност, а лекар медицину, што је било у складу са њиховим гимназијским даром. По завршетку медицине, Доктор одлази у Немачку, свакако у потрази за богатством. Али, из неких разлога, тамо се не прима, па се враћа у Топлицу и запошљава се у Дому здравља у Блацу. Вероватно је тад дошао у сукоб са локалном бирократијом, тек да би им показао да оно што они истичу као највећу вештину, право, он може да досегне узгред, па уписује Правни факултет у Нишу и завршава га за четири године. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Очито да се ради о даровитом човеку. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Свакако. Иван Ивановић, који је у суседној Куршумлији, где предаје књижевност у Гимназији, доживљава га у то време као побуњеног интелектуалца, незадовољника комунистичком праксом, либералног јеретика. Касније је написао да му је Доктор послужио као модел за лик доктора Харија у роману „Југовац или Како ући у историју“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: У томе се Писац преварио? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Апсолутно. Доктор прелази у Прокупље и са два завршена факултета пожели да буде директор Медицинског центра, али га комунисти одбијају јер није члан Партије. И Доктор се под старе дане уписује у Савез комуниста! И тако постаје директор Медицинског центра, што је, ипак, некаква власт, бар над медицинским особљем. На том положају га затичу промене у Савезу комуниста Србије. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: На чију страну стаје доктор Мирковић? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У Прокупљу носиоци антибирократске револуције Слободана Милошевића су правник Ратко Зечевић и песник Воја Красић. Доктор прилази тиму који побеђује. Тај тим излази на прве вишестраначке изборе у Југославији 1990. године. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И Доктор се нашао на листи Социјалистичке партије Србије? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Преименовани комунисти у социјалисте нашли су се у проблему кога да кандидују. Са дотадашњим секретарима комитета нису могли да изађу на изборе, па су се одлучили за лекаре. По природи свог посла лекари су увек популарни у народу. Тако је прва вишестраначка Скупштина Србије у ствари била Српско лекарско друштво! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Драгољуб Мирковић се нашао на листи Социјалистичке партије? Ко га је предложио? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Наравно, Ратко Зечевић. Он ће постати начелник Топличког округа. Тад је читава Србија била преплављена плакатима са фотографијом Слободана Милошевића и локалног социјалистичког лидера. Част да се слика са Слободаном Милошевићем и буде његов брат-близанац у Прокупљу је припала доктору Драгољубу Мирковићу. Град је био ишаран овим двојцем сијамских близанаца као ускршња јаја! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Интересује ме, Ненаде, каријера Доктора. Не верујем да се тако амбициозан човек задовољио положајем директора провинцијског медицинског центра? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У праву сте, професоре. Али доктор је ипак припадао кругу провинцијских политичара и Милошевићев круг га није запазио. А ни Ратко

Зечевић се није нарочито трудио да га даље форсира. Ипак се морало знати ко је први човек Топлице! Имам утисак да је доктор једва дочекао ратове на тлу Југославије! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како то? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Доктор Мирковић је још од раније био познат као лекарратник. Тако се нашао у екипи војних лекара коју је Тито послао у Анголу да помогне комунистичку револуцију. Комунисти у Анголи, које је предводио доктор Агостино Нето, настојали су да ликвидирају грађанске партије, пре свега прозападни покрет који је предводио Жозеф Свамили, онако како је својевремено то урадио Лењин у Русији. Остаје нејасно зашто Тито није наградио лекара добровољца по повратку у земљу, кад се борио за његову политику комунизације Африке, него га је „држао на маргини“? Сад се прочуо јер је у Скупштини Републике Србије тражио за говорницом да Србија пошаље Словенији ратну ноту и затражи од Југословенске народне армије да окупира ову сепаратистичку републику. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Слободан Милошевић га није послушао! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Кад су кренули ратови на тлу Југославије, Доктор се поново нашао на ратишту, најпре у Хрватској а потом у Босни. Учествовао је на страни Срба као ратни хирург. На хрватском ратишту се нашао још један добровољац из Топлице, окружни начелник Топличког округа Ратко Зечевић, у далеко већој улози него што је имао Доктор, у функцији ратног команданта Топличко-косовског добровољачког одреда. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И то није Милошевић наградио? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Овога пута јесте. Доктор је добио катедру на нишком Медицинском факултету, одмах у звању професора. Код социјалиста се све плаћало! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто се ту није задржао? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Зато што је у њему обитовао дух ратника. За време једне операције нокаутирао је шефа катедре, који му је ставио некакву примедбу! После тога ниједан доктор није хтео да гласа за њега, па је морао да се врати у Прокупље. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Познат је још један гаф овог доктора... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је. То је везано за његову ћерку и дрогу. Ваљда је девојку заводио неки младић да крене у порок. И - директор Медицинског центра и народни посланик, крене у Ниш да се обрачуна са тим заводником. У ту сврху поведе свог заменика, стоматолога Станимира Ивановића (није у сродству са Иваном), који ће га наследити на функцији директора Центра. Проблем је био у томе што докторима није био познат тачан идентитет младића, једино су знали каква кола вози. Нађу они та кола, извуку из њих младића на паркингу и пребију га. Ствар је била у томе што то није био тај младић! О томе је пукла брука, писале су све новине! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли су ове кавге утицале да се Доктор „разведе“ од Социјалистичке партије? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Мислим да би Доктор свакако био избачен из странке. Проблем је био у томе што је он посланички мандат добио по већинском изборном систему, па је припадао њему а не партији. Но десило се да је група од неколико социјалистичких посланика одлучила да напусти Социјалистичку партију и оснује нову, Социјал-демократску странку, па је Доктор то искористио да им се добровољно придружи. Осим тога, оснивачи нове странке су били његови кумови из Конџеља, браћа Обрадовићи, професор Павић и генерал Вук, а новац је дао Милошевићев тајкун Богољуб Карић. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Тако се Доктор у ствари извадио? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је, професоре. Кумови дају Доктору висок положај председника Окружног одбора странке и кандидују га за народног посланика, пошто је Слободан Милошевић убрзо после тога распустио Скупштину. Али Доктор је без

Милошевићеве подршке пропао на овим изборима, а ускоро су га се одрекли и Обрадовићи. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли је то крај политичке каријере Доктора? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Јесте. Доктор се узалудно нудио партијама демократске опције, али га нико није хтео. Исувише се био компромитовао као члан Социјалистичке партије. А одрекао га се и Ратко Зечевић, сменио га је са положаја директора Медицинског центра и довео помоћног кавгаџију стоматолога Станимира Ивановића. Пошто Доктор све то није могао да поднесе, убрзо се пензионисао. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако обојицу наших јунака пред демократске промене затичемо на политичкој депонији као политичке губитнике или, како би ваша генерација рекла, лузере. А шта је са трећим лузером? МИЛЕ ПЕНКОВ: За разлику од Професора и Доктора, који су, ипак, деловали јавно, Удбаш је деловао тајно, па је његову биографију теже саставити. Ја сам покушао да неке коцкице сложим у мозаик. Када је дипломирао на вишој пољопривредној школи у Чачку, запослио се у Удби, преко стрица, чувеног послератног удбаша у Прокупљу, Добрице Стојановића, као оперативац. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: У чему је била његова оперативност? МИЛЕ ПЕНКОВ: Откривање унутрашњих непријатеља. Комунизам је био систем који се хранио унутрашњим непријатељима. На тај начин су људи застрашивани, сатеривани у тор, произвођени у послушне овце. Казне за такозване непријатеље су биле драконске. Удба је развијала систем доушника, потказивача, дифаматора. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли је Удба била независна од политике? МИЛЕ ПЕНКОВ: Удба је била слушкиња политике, али је умела да њоме господари. Смена Александра Ранковића, шефа Удбе, је то јасно показала. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И кад сте ви, господине, први пут „сагледали“ Удбаша. МИЛЕ ПЕНКОВ: О том свом удбашу писао је Иван Ивановић у књизи „Драинац између четника и партизана“. Он је за њега први пут чуо кад је био професор Гимназије у Куршумлији. Тих година је емигрант Милош Младеновић слао своју мемоарску књигу „Лажни идоли и варљиви идеали“ из Лондона на разне адресе у Житном Потоку и Топлици. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: О чему је писао тај Милош Младеновић? МИЛЕ ПЕНКОВ: Милош је био учесник грађанског рата у Топлици, најпре је ратовао у партизанима а после у четницима. По пропасти Дражиног покрета, успео је да се домогне Запада. Историчари кажу да су његови мемоари поштено сведочење о збивањима на југу Србије. Удба је ову књигу пленила, а њене имаоце прогонила и саслушавала. Тај посао је водио тада млади удбаш Слободан Стојановић. Људи које је саслушавао причали су да је био циничан и бруталан, а неке је и тукао. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли је Иван Ивановић поседовао ту књигу? МИЛЕ ПЕНКОВ: У то време не. Милош је у два три наврата слао Ивану књигу, али је она увек била заплењивана на пошти. Много касније један инжењер, који је боравио у Лондону, пренео је књигу намењену Ивану. Кад је наш Писац постао помоћник министра културе у Влади Србије, Милошеви мемоари су штампани у библиотеци Скривана историја. Иван је написао предговор. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Дкла, Удбаш као ловац на... књиге! МИЛЕ ПЕНКОВ. Следећи Иванов „сусрет“ са Удбашом био је 1969. године кад је професор куршумлијске Гимназије био кандидован за одборника Скупштине општине Куршумлија. Тад је у Куршумлију стигло писмо из Прокупља, умножено у много примерака и послато на разне адресе. Чак су били излепљени и плакати по граду.

У писму се позивају грађани Куршумлије да не гласају за кољашког сина. Иван је поуздано утврдио да је писмо написано у прокупачкој Удби, односно да га је написао Слободан Стојановић. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли писмо имало ефекта? МИЛЕ ПЕНКОВ: Да. Иван је повукао кандидатуру. Следећи сусрет се десио 1972. године кад је забрањен „Црвени краљ“. Тад је Удба извршила претрес у Ивановом стану у Куршумлији и у кући његове мајке у Житном Потоку. У Житном Потоку је претресао породичну кућу Ивановића Удбаш. Том приликом је запленио породичне фотографије и роман „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли Удбаш то вратио? МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Удбаш је вратио само неке фотографије, али је задржао фотосе капетана Боже Ивановића из рата, тако да данас Иван нема снимке свог оца из четника. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А шта ће му „Тикве...“? МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван је на маргинама књиге исписивао белешке. Било је то прво издање „Тикава...“ Овај роман није никад био забрањен, само је скинута представа по њему у Југословенском драмском позоришту. После тога било је још двадесетак издања... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто је, онда, Удбаш запленио Иванов примерак? МИЛЕ ПЕНКОВ: Ваљда је то ствар карактера! Јужњачка клептоманија! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Писац и његов Удбаш се нису срели уживо? МИЛЕ ПЕНКОВ: Кад је Иван Ивановић напустио Топлицу, повремено је долазио у Житни Поток да посети мајку. Том приликом је Удбаш редовно организовао његову присмотру. Чак је наложио шефу Месне канцеларије да прати шта Иван говори док играју шах и да му то доставља. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Говорио је Шах, Шех, Шух, Мат, Пат...! МИЛЕ ПЕНКОВ: Овај шеф не само да није извршио наређење Удбаша, него је на то упозорио Ивана. Једног лета су омладинци Житног Потока замолили Ивана да им одржи предавање о својим књигама... Знајући за активности Удбаша, Иван је говорио омладинцима о Стевану Сремцу. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли се на томе завршило? МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Партијска организација, на челу са директором житнопоточког Дома здравља, стоматологом Станимиром Ивановићем, који ће касније аванзовати у директора Медицинског центра у Прокупљу, осудила је давање простора антикомунистичком писцу. Овај зубар је био помоћник нашем Доктору у пребијању погрешног студента. Колико знам, догађаји од 5. октобра 2000. године су га одували са политичке сцене, откривено је да је као директор Медицинског центра у Прокупљу починио финансијске малверзације и против њега се води кривични поступак. Удба је вршила истрагу ко су организатори предавања. Наш Удбаш је саслушавао студенте и они су истерани из омладинске организације и добили досије у Државној безбедности. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи, било је забрањено говорити чак и о Стевану Сремцу...? МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Било је забрањено да говори Иван Ивановић! Пошто после осуде наш Писац није могао нигде да објављује, једно време се заносио самиздатом. Тако је објавио новелу „Шопска амбасада“. За тај посао је морао да скупља пренумеранте, као некад Вук Караџић. Пренумерант је била и сестра даровитог писца из Куршумлије Спасоја Шејића, педагог у једној прокупачкој основној школи.. Удбаш је због тога саслушавао, и она је убрзо напустила Прокупље. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Па је ли имао тај удбаш другог посла?

МИЛЕ ПЕНКОВ: Да. Крајем седамдесетих година прошлог века Драинчеви сусрети дигнути на југословенски ниво. Сваке године су били посвећивани песницима из других република и прављене су антологије... Разуме се да су у Прокупљу гостовали Словенци, Хрвати, Македонци... Мени је испричао један прокупачки песник – тражио је да му име не помињем – да је Удба имала резервне кључеве од њихових соба у хотелу и да је Слободан Стојановић тајно претресао њихов пртљаг... Од организатора је тражио да му направе белешке шта су песници причали... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То само показује да су републичке Удбе још за живота Тита припремале растурање Југославије! МИЛЕ ПЕНКОВ: Тих година се у Прокупље вратио већ афирмисани песник Дане Стојиљковић. Шездесетосмаш. Како је дошао, тако је постао клијент Удбаша! Ствар се завршила тако да је Удбаш привео Песника 12. фебруара 1987. године у просторије Државне безбедности и пребио га на мртво име. Милиционари су претученог Песника избацили на улицу, где га је прихватио тада судија Општинског суда Ратко Зечевић. У одбрану Песника стао је и Иван Ивановић у Српском југу. Срећа Иванова што више није био у компетенцији прокупачког Удбаша, иначе би се провео као Песник! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи, писци су били специјалитет овог удбаша! МИЛЕ ПЕНКОВ: И споменици! Још средином седамдесетих година прошлог века, велики српски сликар, пореклом из Житног Порока, Божа Илић, урадио је на спомен чесми у селу велелепан мозаик, са мотивом Старе Србије. Овај споменик је био нападнут од стране чувара револуције као идејно неприхватљив, четнички. Споменик је урушен, а кључну улогу је ту одиграла Удба и њен прокупачки шеф Слободан Стојановић. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: О томе сам читао. Писао је Иван Ивановић. МИЛЕ ПЕНКОВ: Године 1984. извесна Милка Симић из Статовца, села суседног Житном Потоку, подигла је споменик на сеоском гробљу свом братанцу, краљевом официру, поручнику Мићи Симићу, погинулом у борби са партизанима на самом почетку грађанског рата. То је урадила у тајности, са рођацима. Кад је споменик откривен, кренула је античетничка кампања: Четник заузео гробље, Авет вампира, Краљев злочинац, Мрачне силе. Власти су донеле одлуку, а Удба је срушила споменик. Доведени су робијаши из Прокупља који су мацолама разбили мермерну плочу на парам парчад. На челу акције стоји Удбаш. Он саслушава споменичаре и – пребија! Нарочито је тучен Милкин зет, код кога је ова Београђанка тајно сместила споменик пре но су га поставили на гробљу. Сви они су кажњени затвором. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи, четници немају право на споменике? МИЛЕ ПЕНКОВ: У то време не. Данас добијамо споменике генералу Дражи Михаиловићу, додуше на периферији: на Равној гори, у Ивањици, у Лапову. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И кад су се Писац и његов Удбаш срели? МИЛЕ ПЕНКОВ: Године 1974. одржано је у прокупачком Окружном суду суђење Ивану Ивановићу. Четири удбаша су заузели углове суднице, један од њих је био Слободан Стојановић. Овај човек је стасит, крупан, лако га је запамтити. Али Иван га није упамтио! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како то тумачите? МИЛЕ ПЕНКОВ: Вероватно је Писац био инхибиран суђењем. Удбаши долазе на суђења да би застрашили оптужене... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: До сусрета је, ипак, дошло... МИЛЕ ПЕНКОВ: Било је то 1989. године у београдској кафани Касини. Том приликом је Иван отишао на састанак са песником и функционером из Прокупља, Војом Красићем, да се договори око свог гостовања у Прокупљу. У кафани је затекао

писца Радета Војводића и непознатог човека. Рекли су му да је то нови топлички писац, већ времешан али талентован, довели су га да му организују промоцију у Кући Ђуре Јакшића. Уопште му нису рекли о коме се ради, а Иван се није заинтересовао. Био је то Слободан Стојановић, удбаш који је тако ревносно чепркао по Ивановом животу. Касније су се срели само још једном, у Прокупљу, две три године доцније, и том приликом је Удбаш галантно понудио Писцу да му набави мемоаре Милоша Младеновића! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Какве везе ту има начелник Топличког округа Ратко Зечевић, сем што је прихватио претученог песника Данета Стојиљковића по избацивању на улицу? МИЛЕ ПЕНКОВ: Зечевић је студирао права и добио стипендију Државне безбедности. Али, у некој тучи, будући каратиста, Зечевић је претукао неког милиционара, па се шеф ДБ-а заложио да изгуби стипендију. Али није то главни мотив сукоба ова два човека. Разлог је у човеку који се звао Илија Ивановић. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко је тај Илија Ивановић? МИЛЕ ПЕНКОВ: Нема никакве везе са Иваном. Тај човек је био Зечевићев професор фискултуре у гимназији и ментор. Био је слободоуман, боем, човек без длаке на језику. Волео је кафану, вероватно је причао свашта. То га је одвело у просторије ДБ, Слободану Стојановићу на ноге. Шта се тамо дешавало није до краја познато. Месец дана су га држали у затвору, ошишали. Ислеђивао га је Удбаш. И, после једног таквог информативног разговора са Удбашом, професорово срце није издржало. Илија Ивановић је умро под околностима које су остале неразјашњене. Слободно се може рећи да га је убила Удба. Прокупље се од професора опростило на достојанствен начин. Била је то једна од најимпресивнијих сахрана које је град запамтио. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: То Ратко Зечевић није заборавио? МИЛЕ ПЕНКОВ: Разуме се да није. Кад је Зечевић постао човек број 1 у Топлици, успео је да превремено пензиониша Удбаша. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како је овај то примио? МИЛЕ ПЕНКОВ: Покушао је да узврати ударац преко ЈУЛ-а Мире Марковић. Организовао је Југословенску удружену левицу у Топлици. Свемоћна супруга Слободана Милошевића није успела да нађе упориште у Топлици. Овде ЈУЛ није прошао. Ратко Зечевић је имао високи положај и ратну славу. Њему Слободан Стојановић није ништа могао. Начелник је Удбаша послао на политичко смеће. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ако дозволите, да се овде за тренутак зауставимо. Дакле, сва тројица наших јунака су на топличкој политичкој депонији. Веома се међусобно разликују. Професор је пропали еспеовац, Доктор пропали социјалиста, Удбаш пропали јуловац. Шарено друштво! Шта их је спојило? МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван Ивановић! У њему су нашли заједничког непријатеља! ТОПЛИЧКИ КЊИЖЕВНИЦИ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Нисам упућен у писаније ових људи. Какви су они писци? АНА СТОШОВИЋ: Не знам да ли је теоријски утемељен израз писац аматер. Писци аматери су најчешће пензионери, који су се присетили неких прича из детињства и завичаја и решили да их обелодане. Служе се и историјом. Топлица је историја! Кад истражују, најчешће порекло својих племена, или историју својих села, онда свакако раде користан посао. Проблем за аматере настаје кад зађу у област књижевности. Естетика им је, углавном, страна.

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли би се могло рећи да су наши јунаци писци аматери? АНА СТОШОВИЋ: Има се утисак да цела Србија данас пише! Либерализација јавног живота је учинила да се књиге лако штампају. Довољно је наћи новац за штампаре, а ту су аматери ненадмашни. Створен је термин спонзор. За једног лесковачког „песника“, који је објавио преко педесет књига поезије, кружи анегдота да пође на пијацу и нађе спонзора. Проблем је у томе, професоре, што наши јунаци неће да буду писци аматери. Они претендују да буду књижевници. Пошто им то не полази за руком ван Топлице, онда настоје да освоје локал. Да ту буду главни и неприкосновени. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако бисте могли, госпођице, да нам то појасните. Зашто је њима толико стало да буду књижевници? Па они имају своје пензије... АНА СТОШОВИЋ: Пропали политичари, они у књижевности виде начин да се врате у политику. За неук свет књижевник је институција, као академик за учени свет. Као топлички књижевници они могу да врше утицај на своју средину. Зато им је потребна неограничена књижевна власт у том атару. Тешко ономе ко им се испречи на путу! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Што је био случај са Иваном Ивановићем? АНА СТОШОВИЋ: Као професор, Драгољуб Аврамовић је био свакако успешан. Написао је неке књиге о школству и завичају и истраживао историју краја. Проучавао је народног песника из Топличког устанка Саву Вукомановића. Бавио се и Драинцем, прибележио нека сећања о њему. Изучавао је и језик свог краја. Радио је то доста аматерски, без познавања научне апаратуре. Али држим да је тај његов рад био веома користан. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: У чему је, онда, проблем? АНА СТОШОВИЋ: Проблем је настао кад је Професор покушао да то прикаже као књижевност. Испречила му се прокупачка трочлана банда (његов израз): Воја Красић, Благоје Глозић, Драган Борисављевић. Прокупчани су себе сматрали књижевницима а Аврамовића само професором. Како је књижевну власт у Топлици држала прокупачка група, ето невоље за блачког Професора. Прокупчани су залупили књижевна врата пред носом Блачанина. Ето узрока Професоровом опозиционарству. Прокупачки књижевници су дошли из комунистичког миљеа. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Које је књиге издао Професор? АНА СТОШОВИЋ: Овде су релевантне две књиге: „Настава и завичај“ (1996) и „Топлички устанак у песмама Саве Вукомановића“ (1997), обе у издању Књижевног друштва Раде Драинац у Прокупљу. Друга књига је у ствари прештампано издање из 1932. године, Професор је ту само приређивач и писац предговора. Остаје питање зашто је Професор туђу (Савину) књигу приписао себи, да ли се ради о незнању или неморалу или о злој намери? За нас је релевантна прва књига, у којој Професор полемише са аутором „Антологије топличких песника“, тојест са Војом Красићем. Његова главна замерка је што у „Антологији...“ није заступљен песник блачког порекла Станоје Макрагић. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли је примедба оправдана? АНА СТОШОВИЋ: Апсолутно. Но главни циљ Професора је да политички оцрни Воју Красића. „Скојевски одрешит и неумољив, В.К. се, у предговору вајка што неко време, један дошљак у Топлицу, Крушевљанин, његов професор Б.И., није отправљен бар на неко голо острво.“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли се ту, Ана, ради о чувеном професору Буди Илићу? АНА СТОШОВИЋ: Да. Красић је о Буди само написао да се у познатом спору између модерниста и реалиста педесетих година прошлог века, професор определио

за реализам у књижевности. Стога није подржао оснивање Књижевног друштва Раде Драинац 1955. године, јер су се у њему окупили модернисти. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Никакав Голи оток?! АНА СТОШОВИЋ: Ни говора. Ово Професорово подметање показује како Блачанин схвата полемику: дифамирати противника по сваку цену! То ће нарочито доћи до изражаја у нападима на Ивана Ивановића, али о томе ћу касније. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А шта је са књижевником? АНА СТОШОВИЋ: Професор јавно истиче да нема амбицију да буде књижевник. „Био сам у својој средини пресветитељ, само то, никако књижевник.“ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Просветитељ је већа титула! Као Свети Сава! АНА СТОШОВИЋ: Али Професор у ствари чезне да буде књижевник. Он то крије, јер зна да за то нема никакву квалификацију. Таква рационализација се у психологији назива кисело грожђе: кад људи не успеју да постигну одређени циљ, говоре да тај циљ није био вредан напора или да им до њега није било стало. Стога истиче један други свој рад. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Који? АНА СТОШОВИЋ: Он наводи своју „фоностилистичку анализу народне песме „Лијепи Иве“, која је ушла у школски уџбеник „Језик и култура говора“. Од тога прави култ, што је у психологији слатки лимун: кад људи постигну неки мали циљ, приказују га као да је велики. Проблем је у томе што му други то не признају. За десет година нико од четворо професора блачке Гимназије да се похвали именом свог колеге у уџбенику! Професор би хтео да је то била партијска директива. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Професор истиче како га сви мрзе. Као онај лутак Калимеро! Људи, па то је неправда! АНА СТОШОВИЋ: Али, кад му је 2002. године Прокупље доделило Светосавску повељу за књижевност (награда коју је установио Ратко Зечевић), пожурио је у Топличким новинама да се представи као књижевник. Ту је кључну улогу одиграла црква, али то ћу касније. Да овај део излагања закључим: професор Драгољуб Аврамовић је вероватно био добар професор, што значи да је успешно преносио туђа знања. Али није никакав креативац. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А сад да видимо Доктора. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Већ смо видели да је доктор Мирковић хипер амбициозан човек. Код њега је јако изражена жеља за влашћу. У књижевну авантуру се упустио да би нашао компензацију за професионални и политички неуспех. У науци постоје критеријуми, у литератури је све дозвољено! Ко год је писмен проглашава себе писцем! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи ли то да је Доктор без књижевног талента? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не би се могло рећи. Поседује неки гимназијски таленат. Проблем је што је тај таленат мутан, неизбрушен, прљав. Литература се не повраћа, него се пише! Доктор мисли да је довољно излучити жуч из себе... а пун је жучи. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли могу да апострофирам Кишову новелу „Кратка биографија А.А. Дармолатова“? У овој новели Данило Киш говори о песнику Дармолатову, бледој сенци Мандељштама, који је оболео од тешке болести која се у медицини назива елефантијазис (кад мошње у човека нарасту као у слона). Киш пише у Пост скриптуму ове приче: „Остаје у руској литератури као медицински феномен: случај Дармолатова ушао је у све новије уџбенике патологије. Снимак његових мошњи, величине највеће колхозне тикве, прештампава се и у страним стручним књигама (...) и као наравоученије да за писање нису довољна само муда“. Извињавам се, госпођице Ана...

НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Киш хоће да каже да да би се писало пшотребно је и знање. Али, дозволите професоре, нема литературе без кохонес! Наш Доктор би могао да нам за то послужи као пример: он има шта да каже, ратовао је, али не уме. Те две ствари морају да се споје. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Чекајте, па зар није Иван Ивановић њега прихватио...? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Они су школски другови... ту је Иван направио катастрофалну грешку... кад се чичак ухвати за одело тешко се скида... У „Нишком гамбиту“, додуше кроз јунака романа, Иван сврстава Мирковића уз Душана Радића, који је такође био лекар и живео у Врњачкој Бањи. У „Југовцу“ је наводно Доктор послужио Писцу као модел... То ће се Писцу вратити као бумеранг. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какав бумеранг? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Доктор је затражио од Писца да га уведе у литературу... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Што Иван Ивановић није могао? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Иван је то покушавао, вукао га је, објављивао... Али, изрека је да се од ... не прави пита! Једном приликом је Иван је замерио Доктору што у своју литературу уноси политичке елементе споља, у виду плаката... Књижевност није политика... То ће бити довољно да Доктор поведе крсташки рат против Писца. Професор и Доктор праве коалицију и крећу да оптужују Ивана Ивановића по Топлици. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да заокружимо став о Доктору као књижевнику, пре него уђемо у анатомију њиховог напада на Ивана Ивановића. Шта ви кажете о Докторовом писанију? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ако ми је дозвољено, ја бих цитирао београдског адвоката Драгољуба Тодоровића, кога је Доктор напао што се умешао у полемику око Ивана Ивановића и ставио на страну писца. Доктор је Адвоката назвао дрвеним адвокатом, андроидом, недошколованим приматом, чудовиштем... и изазвао га на двобој: „Због увреда које је нанео Блачанима и Топличанима позивам га на обрачун... Па коме опанци, коме обојци!“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ратник у белом мантилу! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Адвокат је Доктору одговорио: „Што се тиче једног од јунака саге о Топлици, коју књижевник Иван Ивановић пише годинама, Драгољуба Мирковића, очигледна је његова фрустрираност што не може да постане писац. Као упоран, амбициозан и очигледно способан и проницљив човек, Мирковић је успео да постане лекар, специјалиста, правник, народни посланик, фудбалски судија, комуниста, социјалдемократа, верник, јунак књижевног дела, члан међународних мисија и ко зна шта још, али писац није успео да постане и поред силне жеље, воље, труда и напора који је уложио да би то постао“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Држим да је то о фрустрираности тачно... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Адвокат је даље написао: „То га опседа, прогања и излуђује тако да на сваку књигу, текст или иницијативу свог школског друга, угледног српског књижевника Ивана Ивановића, просто полуди и не може да се контролише. Иван Ивановић у тој мери за Мирковића представља црвену мараму да напада, вређа и прети сваком ко подржи Ивановића или има исти став о неком питању као он. Тако ценим и објашњавам овај некултурни, простачки и кабадахијски Мирковићев напад на мене иако ме не познаје, иако се мој текст ниједном речју не односи на њега“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Адвокат није прихватио двобој! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. „У вези с Мирковићевим позивом на двобој, обавештен сам да Мирковић има искуства са физичким обрачунима, као и да му је близак рођак Дејан Миленковић Багзи, један од најистакнутијих чланова земунског

клана и учесника у атентату на премијера Ђинђића, тако да Прокупље и целу Топлицу избегавам, а кад баш морам да идем на суђење водим телохранитеље.“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, а где је ту Удбаш? МИЛЕ ПЕНКОВ: Пензионисани удбаш још није изашао на сцену. Он се у то време интензивно бави начелником Топличког округа, Ратком Зечевићем. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како? Зар га Зечевић није пензионисао? МИЛЕ ПЕНКОВ: Пише против њега роман! У ствари пашквилу, узима Зечевићеву биографију, а камуфлира је именом Мрков Војводић. Мрков је најпре коњ, а потом се преобрази у човека и постаје начелник Топличког округа. На крају је магарац! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Колико то има везе са стварном Зечевићевом биографијом? МИЛЕ ПЕНКОВ: Ја као Нишлија то не знам. Прокупчани су препознали у пашквили низ личности из јавног живота града. Све су оне дате као животиње. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи ли то да је Удбаш покушао да начини прокупачку „Животињску фарму“, по угледу на Орвела? МИЛЕ ПЕНКОВ: Цитираћу шта је поводом пашквиле написао Иван Ивановић у Топличким свескама. Он каже да је писац имитирао Орвела, али да направи уметничко дело није имао довољно дара, није пронашао одговарајућа књижевна средства. „Држим да би био много убедљивији да се служио више документом, него што је на силу литерализовао грађу. Стога његову „бајку“ могу да прихватим више као огледало у којем се огледала топличка менажерија, заједно са аутором, него као аутохтоно књижевно дело.“ Ја ту немам шта да додам, то је књижевно ђубриште. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, да закључимо ово поглавље. Наши јунаци дочекују демократске промене 2000. године на политичкој депонији. Користе књижевност не би ли се вратили на сцену. У политику не могу, јер су се компромитовали. На књижевном путу им стоји Иван Ивановић као парадигма књижевне Топлице. Професор и Доктор образују одмах коалицију контра Иван Ивановић. Пошто Писцу ништа не могу на ширем плану, настоје да га дезавуишу у Топлици. У атару за који држе да искључиво њима припада. Њихов свет је мали, докле могу каменом да се добаце. Али ни то им не полази за руком, књижевна Топлица зна ко је Иван Ивановић. Онда призивају у помоћ Удбаша, провереног убицу интелектуалаца. Њихове су идеје, Удбашово је оружје. Он уме да напише пашквилу! АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ МИШЉЕЊА ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Али најпре да видимо чиме се то Иван Ивановић замерио топличким књижевницима. Зашто су се Професор и Доктор удружили против Ивана Ивановића? АНА СТОШОВИЋ: Ако дозволите, професоре, ја ћу покушати да то објасним. Победом на изборима 2000. године и Топлица је постала демократска. Зечевић пада, карте се поново мешају. Сад сви виде своју шансу. Аврамовић и Мирковић траже колач за себе. Пошто у Прокупљу, најважнијој топличкој општини и седишту округа, за њих нема места, они крећу на освајање периферије. Новопечени демохришћани овладавају двама пунктовима: Професор улази у Скупштину општине Блаце, а Доктор постаје председник Црквеног одбора конџељске цркве. Одатле крећу у поход на Прокупље. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Какве везе има с тим Иван Ивановић? Па он живи у Београду... АНА СТОШОВИЋ: Топличка култура – то су Драинчеви сусрети песника. Драинац је парадигма топличке књижевности. Воја Красић је с правом писао да је Драинац мера вредности за топличке писце: ко год хоће нешто да значи мора се

поредити са Драинцем. То је у Топлици могао да буде најпре Иван Ивановић. Знајући то, демократска власт Прокупља га именује за председника жирија за награду Драинац. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: О томе знам и ја понешто. Топлички књижевници организују петицију против тог именовања и објављују је у Топличким новинама. Докле иде провинцијска памет најбоље се може видети по формулацији овог демарша: Иван Ивановић као романсијер апсолутно је некомпетентан да одлучује о стварима поезије! АНА СТОШОВИЋ: Петицију потписује десет топличких књижевника, све комунистички и националистички провенијенти. На челу је Удбаш! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ту нема нашег двојца? АНА СТОШОВИЋ: Не. Као политички приправници, они знају технологију обрачуна боље него песници. Петицијом се не може ништа постићи. И Зечевић је имао свој жири, па што онда нису петиционашили. Они имају много веће циљеве. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какве? АНА СТОШОВИЋ: Професор би хтео да буде нови главни уредник Топлице... после Воје Красића и Ратка Зечевића – Драгољуб Аврамовић. А да би то постао, Драинчеве сусрете треба изместити у Блаце. Тамо он има власт! Тамо је његов пашалук! Пошто је Драинац рођен у Блацу – у Трбуњу поред Блаца – овај градић мора да постане књижевна престоница Топлице. Прокупљу треба, једноставно, одузети Драинчеве сусрете! А Доктор би хтео да буде промовисан у највећег писца Топлице! Како? Мора да добије награду Драинац! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Дакле, овако. Драинчеви сусрети се измештају у Блаце, награда Драинац се преименује од песничке у књижевну и – први добитник је лекар из Прокупља, Драгољуб Мирковић! Као што је био први добитник Зечевићеве Светосавске повеље. За тај наум је потребан локални жири састављен од Блачана. Више од тога, Професор смишља план преношења моштију Радета Драинца из Београда у Блаце. АНА СТОШОВИЋ: Тако је. Професор је ову идеју промовисао у Блацу већ на првим сусретима на којима је Ивановић био у жирију. Доле Прокупље, живело Блаце! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да кажем нешто у вези преношења Драинчевих моштију из Београда у Блаце. Професор је то смислио као прворазредни културни догађај за Топлицу, као што је било враћање Дучићевих посмртних остатака из Америке у Херцеговину. Разуме се да црква ту треба да одигра кључну улогу. Професор је планирао да се Драинчеве мошти носе по свим градовима у којима је Драинац боравио, да се од тога направи планетарни догађај! Шта све може да смисли паланачки филозоф! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Идеја није прошла? АНА СТОШОВИЋ: После Блаца, Професор је идеју изложио у Топличким новинама. Али ту су се већ јавиле реакције. Прокупачка новинарка Мирјана Марић је поставила питање „да ли је идеја за преношење посмртних остатака Радета Драинца из Београда у Блаце, 60 година након песникове смрти, оправдана иницијатива или хир неких људи из овог малог места (Блаца)“? Али Професор је терао своје. Успео је да предлог прогура кроз Скупштину општине Блаце и да га прогласи блачком иницијативом. Предлог је прослеђен Скупштини Србије, па Професор спрема будак за рушење Драинчеве гробнице на Новом гробљу у Београду. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који су Професорови аргументи за измештање Драинчевог гроба? АНА СТОШОВИЋ: Локалпатриотски. Од Пирамиде (брдо изнад Блаца) направити Стражилово! Драинца довести на браник српства да брани даље пропадање Србије! Проблем је настао кад је Професор требало да наведе неки реални разлог за

измештање гроба. Јован Дучић је оставио опоруку, Драинац није. Остао је литерарни аргумент, а он се своди на наводно последњу (неки тврде да то није) Драинчеву песму „Нирвана“. У тој песми, коју је испевао наводно у државној болници у Београду, Драинац прижељкује да умре у родном крају. Стихови гласе: Да ми је само у родни крај да одем што пре / И умрем тамо / Заборављајући све. Ову песму је глумац Миливоје Живановић рецитовао на Драинчевој сахрани. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И какве везе има с тим Иван Ивановић? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Писац је као председник Драинчевог жирија сматрао да треба да се умеша у полемику. Он је у тексту у Топличким новинама оспорио оба Професорова пројекта: о пресељењу Драинчевих сусрета у Блаце и о измештању Драинчевог гроба из Београда. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који су његови аргументи? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинчеви сусрети су формирани још 1967. године у Прокупљу и укључивали су целу Топлицу. Њихова концепција није измењена до данашњег дана. Блаце је имало прилику да оснује сусрете 1963. године, кад је у Блацу Издавачко предузеће Космос приредило комеморативно вече поводом двадесетогодишњице Драинчеве смрти. Том приликом је новинар Политике Синиша Пауновић, као делегат Удружења књижевника Србије, одржао уводно слово у којем је нагласио да је Раде Драинац „коначно добио признање на обе стране: и код куће и ван ње!“ Али у Блацу није било културњака да прихвате иницијативу, па се то десило у Прокупљу четири године касније. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли је у томе учествовао Иван Ивановић? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Иван је у то време био професор у куршумлијској Гимназији и од почетка се укључио у институционализацију Драинца у Топлици. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А да ли је учествовао блачки професор Драгољуб Аврамовић? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Тад га нигде није било. Накнадно је умислио да је слао позиве... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А како стоји ствар са измештањем Драинчевог гроба? Које је аргументе против навео Иван Ивановић? АНА СТОШОВИЋ: Наш Писац је у полемици нагласио да је прекопавање гробова само по себи вандалски чин. Написао је: „Не могу да замислим шта би се све десило ако би се легализовала блачка иницијатива? Онда би била прекопана сва гробља у Србији, јер мало ко је сахрањен у месту свог рођења. Бора би „ишао“ у Врање, Божа у Житни Поток, да споменем само Драинчево споменичко друштво. Био би то нови варваризам!“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Драинац је био везан за Скадарлију... АНА СТОШОВИЋ: Писац је истакао да то не би било прво прекопавање Драинчевог гроба. Синиша Пауновић је забележио да се то већ десило 1953. године. Таман је он био покренуо широку иницијативу сакупљања добровољних прилога за подизање надгробног споменика Драинцу. Тад су два анархична младића (вероватно песници) раскопали Драинчев гроб и његове кости пренели у Алеју великана и разбацали их по гробљу. Оставили су „протестну“ цедуљицу да то чине у знак „протеста што једном таквом песнику нико до сада није дигао споменик и што његове кости нису званично до сада пренесене у Алеју великана, где им је место“. Пријатељи су вратили Драинчеве кости у гробницу и подигли споменик песнику који стоји до данашњег дана. Слободно се може рећи да је тај гроб постао култни. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Интересује ме литерарни аргумент. АНА СТОШОВИЋ: Писац је навео неке друге Драинчеве песме: У рупу за мртву пашчад стрпајте моје кости и Више моје главе ни плоче ни попрсја. Значе ли

ови стихови песников завет? Стога Писац одбацује литерарни аргумент као разлог за измештање гроба. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А мене интересује црква. Није ли блачки Професор намеравао да у све то укључи цркву? АНА СТОШОВИЋ: Познато је да Драинац није био с црквом у љубави, сматрао је реквизитом буржоаског друштва. На једном предавању у Скопљу је рекао да је Богородица била проститутка, што је изазвало јавни скандал и згражавање. У „Црним данима“ се изразио врло негативно о деловању Српске православне цркве и њеног Светог синода у првим данима окупације. А у песми „Балада о Драинцу“, из заоставштине његове жене Даре Хаџи Ристић, стоји стих: Пљувачка или прдеж, то је одговор попови на ваш хришћански морал! У недавно пронађеној и објављеној песми „Песма о мојој вери“ (која се у првој верзији звала „Песма о мом безбоштву“!), посвећеној црквеном мислиоцу Николају Велимировићу, Драинац каже да би он могао да верује само у „једног либералног Бога који чита парадоксне стихове и криминалне романе и воли лепи пол“. Тај би хеленски Бог признао да сам песник / и благословио би моје дело / Дело човека који се руга својим боловима и сузама. Он признаје да је искушеник који не може да нађе свог Бога. Две године ја кушам своју савест пред небом и Христом / Две године уместо храмова ја посећујем болнице и луднице / Две године ја говорим са апашима и проституткама. Зашто је Драинац против цркве? Данас сви епископи у СХС (Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца) имају луксузне аутомобиле. / Ја знам цео свет из више класе да има послугу и конфор / Само радници спавају на бетону и немају кад да се прекрсте / Само туберкулозна деца на предграђу мрзе уместо да воле! И на крају, Драинац отворено стаје против религије. Не, ја нисам душом ни разумом познао мог хришћанског оца / Ја не знам да ли је свет створен из његове сперме / Или из ништавила / Ја само знам да треба бити човек / Бити човек па ма и безбожник. Писац овако завршава свој полемички текст: „На крају бих поручио Топличанима да оставе Драинца тамо где почива више од пола века. Спавај први пут мирно, друже Драинче / Велики путниче!“ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И који је био исход блачке иницијативе? АНА СТОШОВИЋ: Републичка скупштина је одбацила оба захтева Скупштине општине Блаце: није дозвољена дислокација Драинчевог гроба, а Драинчеви сусрети су остали топлички. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Претпостављам да је двочлана банда прогласила главним кривцем Ивана Ивановића што им се иницијатива изјаловила? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Блачки професор је читаву ствар пренео на лични план. Отад ће Писац постати његова опсесија. Нешто другачији је случај са прокупачким Доктором. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Он има други мотив? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је. Прокупачки Доктор болује од синдрома ваљевског доктора. Као што Ваљевац није могао да схвати да један болесни Драинац буде у поезији испред њега здравог Србина, тако ни Прокупчанин није могао да свари да Иван Ивановић важи за истакнутог писца а он тек за топличког аматера. ПРОФЕСОР ЈОЦВАНОВИЋ: Њих двојица су у свему антиподи? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Апсолутно. Доктор је здрава српска супстанца: ратни хирург; одан Богу и народу; велики Србин; милитариста; локалпатриота; традиционалиста. Писац је болесна српска супстанца: космополита; антимилитариста; декадент; безбожник; Луцифер; птица ругалица; модерниста. Па како, онда, Иван Ивановић може бити већи писац од Драгољуба Мирковића! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Иван се ничим није замерио Мирковићу?

НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Сем што му је рекао да за писање треба имати и знање. Шта све Доктор замера Писцу? Најпре што се издигао изнад топличког завичаја па са београдског пиједестала не примећује њих локалне страдалнике. А кад их портретише, чини то са „иронијом, понижавањем и ниподаштавањем“. Прокупачки гинеколог даје дијагнозу болести Писца: „Годинама и деценијама стешњен, фрустриран и анкциозан до параноје, расељен, осуђиван и ослобађан, угушен и придављен, а очуваних енергетских извора, као што бива у срећних стваралаца, Иван је у задњој години XX века, најзад, доживео чаробно просветљење, егзалтацију и победничку еуфорију, па се радосник, као срећник, џин пуштен из боце, окомио на своје другове писце из завичаја као нечасне судионике и присташе из претходног пораженог режима, једнако оштро као и на послушне судија и комитетлије“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зато што се Иван није сложио са њиховим наумом отимања Драинца од Прокупља? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Више од тога, „Иван их представља као гмизавце, у прашини и блату, кадкако, учмале у топлини провинцијског безизлаза, у промашености, смушене сметењаке и вагабунде, који жигосани мењају политичке странке и убеђења, боје и симболе, за разлику од престоно научне, уметничке и политичке елите, у коју се најзад укључио Иван Ивановић, која је монополска, и призната као врхунска свепамет и саваотски пресудитељ“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли то Иван написао негде? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. То је Докторова пројекција! Пошто и сâм зна да „свака написана реч одаје творца, све пороке и врлине, нарав, карактер, темперамент, тренутна расположења, жеље и намере, очајања и разочарања, мисли и осећања, и у том комплексу љубав, мржњу, бес и горчину“, Доктор се огледао у сопственом виру. И видео је себе и свог саборца као „некакве протуве како гмижу, батргају се и копрцају, безвредне, промашене и откачене литерате, шкрабала, дангубе, политиканте и штеточине... како се батргају у живом песку и живом блату Топлице“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Иван им све то није рекао? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Доктор се огледао у свом виру и видео себе у огледалу истине! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И за све им је крив Иван Ивановић! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Хтели су да буду први политичари Топлице, а постали су само ренегати, Мирковића је одбацио Слободан Милошевић а Аврамовића Вук Драшковић; угледни књижевници, али им се испречио Иван Ивановић, па су остали паракњижевници; носиоци моштију Радета Драинца, али Република није подржала њихову иницијативу. И онда су усмерили своју црну жуч на Ивана Ивановића! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Али Иван је ван њихове контроле! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Прокупачки Доктор пише да „Ивану Ивановићу треба забранити повратак у завичај“! Јер он се, наводно, завадио са пет генерација топличких књижевника! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који је инквизитор тај прокупачки гинеколог! Позавидео би му и сам Торкемада! ГЛУПОСТ У АКЦИЈИ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И шта све овај двојац предузима да своју претњу оствари? АНА СТОШОВИЋ: Ова два лица која траже писца крећу да дезавуишу Писца на два плана: на уметничком и на политичком.

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: На уметничком? Шта, дођавола, они могу да приговоре писцу „Аризана“? АНА СТОШОВИЋ: Тај проблем је осетио блачки професор, који је у стварима књижевности испред прокупачког лекара. Пошто није могао да оспори Писца на естетском плану, Професор је измислио нову категорију вредновања: утицај на свест. „И морам да кажем да сам са тачке утицаја литературе на свест читалаца у Топлици дао предност Мирковићу над Ивановићем. Не говорим о књижевном занату, већ о утицају књиге на свест“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ја то не разумем. АНА СТОШОВИЋ: Мислим да је Професор хтео да каже да је задатак литературе да формира свест људи. Писац је инжењер људске душе! – чувена је Стаљинова девиза. Уметност је слушкиња политике! Мирковић позива у бој, на бојна поља. А Ивановић на мир, на неодазивање на бојне трубе. Ergo, Мирковић је ратник а Ивановић је дезертер! Разуме се да ратник има предност. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Блачки професор иде даље, па каже да је задатак литературе да храбри људе, да им подиже морал и национални понос. Па је он читајући Мирковића „доживљавао емоције које је имао и при читању „Илијаде“ или „Тихог Дона“. АНА СТОШОВИЋ: Пошто су направили историјски споразум, Професор и Доктор крећу по Топлици да прогласе на кога је царство. Професор свуда истиче да је доктор Драгољуб Мирковић највећи топлички писац. Пошто му је на једном скупу постављено питање „зашто мисли да то није Иван Ивановић, кад се широко афирмисао, а за његовог Мирковића једва да се зна ван Топлице“, Професор је одговорио: „Зато што је Иван Ивановић атеиста, безбожник, неверник. Не може Топлицу да заступа писац који не верује у Бога! Прави топлички репрезентант је Драгољуб Мирковић, јер је он верујући писац!“ Тако је проширена оптужница против Ивана Ивановића! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: За шта још банда оптужује Писца? АНА СТОШОВИЋ: За комунизам! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Чекајте, Ана, па то је глупост! Како може бити оптужен за комунизам писац кога су комунисти гонили? АНА СТОШОВИЋ: Бојим се да је у наше време све могуће, професоре. Да парафразирам Драинца, да курве говоре о поштењу, да лопови проповедају морал, да се шинтери залажу за заштиту животиња, да мутавци уче децу говору, да слепци воде државу, да глупаци филозофирају... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Као код Домановића! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Интересује ме на основу чега ови људи оптужују Ивана Ивановића да је комуниста? АНА СТОШОВИЋ: Иван Ивановић је говорио у Куршумлији на једном округлом столу о Косовском миту. Учествовали су још професор из Блаца Драгољуб Аврамовић и владика Артемије са Косова. Том приликом је Писац рекао: „Легенда уткана у ову песму („Пропаст царства српскога“) у ствари је црквена догма. У песми се каже да је кнез Лазар уочи Косовског боја добио књигу од Богородице из Јерусалима у којој му се нуди избор између царства земаљског и небеског. У првом случају чека га победа на Косову, а у другом пораз. Српски цар бира небеско царство, јер „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. На крају се за косовску трагедију оптужује неосновано Вук Бранковић да је издао таста на Косову“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И то је блачки професор означио као комунизам? АНА СТОШОВИЋ: Да. Светогрђе! Срби су одабрани, најстарији, небески народ. Православна црква је њихов универзитет. Ниједан народ у историји није патио колико Срби, зато им припада почасно место у историји!

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Али, Ана, па то је фашизам! Нацизам! АНА СТОШОВИЋ: Заједничко између комунизма и фашизма је мржња према демократији. Одудара од наше расправе, али делује аутентично прича о међусобном оптуживању фашиста и комуниста. С једног брда први вичу Ви сте комунисти! а с другог други узвраћају Ви сте фашисти! А ехо одјекује Исти! Исти! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Колико се сећам, владика Артемије је напустио тај скуп. АНА СТОШОВИЋ: Скуп се одржавао у време владавине комуниста. На зиду је била Титова слика. Сала Комитета је била у знаку црвене боје. Владика је одбио да говори у знаку комунистичких симбола. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Блачки професор је написао да је у Куршумлији „Иван Ивановић себе представио идеалним комунистом, непорочним атеистом. Није хтео да уважи чињеницу да се Српски народ брани својим косовским митом од интернационализма и космополитизма.“ Више од тога: „Иван Ивановић је препоручио себе за барјактара комунистичке револуције која ће да се настави“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Разумем шта је глупост. Али та глупост мора да има неки циљ... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Свакако да има. Треба забранити Ивану Ивановићу повратак у Топлицу јер угрожава локалне писце. Стога, кад комунисти поново завладају, ето Писца у улози комесара, који ће формирати концентрационе логоре за свештенике, националисте, идеалне Србе... Што глупља оптужба то више пали код простог света! А они се обраћају гомили... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Која је алтернатива? Преношење Драинчевих моштију? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Алтернатива је теократска држава са православним фундаментализмом као идеологијом у којој неће бити места за атеисте, космополите, интернационалисте, мундијалисте... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Кад смо код тога, какав је однос Ивана Ивановића према религији? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Колико знам, Писац се о томе није изјашњавао. Мислим да је у једном интервјуу рекао да му је блиска подела Бертранда Расела на зоне човекове спознаје: све одређено знање спада у науку; а сва догма, тојест оно што превазилази одређено знање, спада у теологију. Али између теологије и науке налази се Ничија земља, која је изложена нападу с обе стране; та Ничија земља јесте филозофија. Уметност је чедо филозофије... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А да ли се, попут Драинца, Ивановић сукобио са црквом на конкретном плану? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: И црква и Писац су били под прогоном комуниста... Иван се сукобљавао само са Партијом! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Онда не разумем... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Још нешто, професоре. У време комунизма, парох конџељске цркве, Младен Симић, познатији као Поп Дени, позвао је Ивана да се на црквену славу обрати верницима у цркви... Било је то у време највећих ратова у Хрватској и Босни... Иван је прихватио позив и одржао је екуменску беседу у којој се заложио за престанак рата и национално и верско помирење. Још док је Ратко Зечевић био начелник Топличког округа, Иван је на Светог Саву одржао беседу у Прокупљу на тему Растко Немањић, први српски књижевник. Све то банда превиђа... АНА СТОШОВИЋ: А још апсурднија је оптужба да Иван Ивановић сарађује са Ратком Зечевићем! Сарадња се састојала у томе што је Писац на тражење начелника Топличког округа написао за Топличке новине пројект за развој културе у Топлици.

Тако је, по Професору, Писац 1994. године на књижевном сусрету, на којем је замерио Мирковићу да политику уноси у литературе споља, заправо говорио Ратку Зечевићу, који је седео у публици са „свим људима дошавшим по задатку да чују и доставе, злу не требало, за неки будући досије, двојице комунистичких страдалника“. Све то у нади да ће се комунисти вратити и стрељати као 1945. године! Каква је то сарадња видеће се 1996-97. године кад је Иван у више наврата говорио у Прокупљу против лоповског режима који краде гласове, а чији је синоним управо Ратко Зечевић. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад разумем. Уметничка завист је неизмерна. Неуспели уметник мрзи цео свет, а највише оне уметнике који су испред њега. Тако се ваљевски лекар ишчуђавао како то да он, који је здрав, патриота, исправан грађанин, буде рангиран испод једног декадента и бандита, какав је Драинац. Исто то понавља прокупачки лекар... АНА СТОШОВИЋ: Још нешто, професоре. У ТОК-у је блачки професор проширио оптужницу и на Данета Стојиљковића. Дане је представљен као Иванов најамник, који седи у Хамеуму, пијуцка на туђ рачун, диви се својој величини и изругава се Топличанима. Ствар је у томе што Дане Стојиљковић уме да се наруга тим надувеним мешинама и да врши обдукцију на њиховим лешевима. Приказује их као топличку менажерију! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је професор из Блаца начинио ранг листу непријатеља Топлице. Непријатељ број 1 је Иван Ивановић, непријатељ број 2 Дане Стојиљковић... АНА СТОШОВИЋ: Професор Аврамовић посебно прозива Ивана Ивановића што није обратио пажњу на исправног и сасвим занимљивог прозаисту Слободана Стојановића... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Удбаша? АНА СТОШОВИЋ: Да. То је други топлички геније! Иван је првом, топличком Достојевском, Драгољубу Мирковићу, својим негаторским ставом у ствари поручио да не пише кад не зна... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли? АНА СТОШОВИЋ: Колико ја знам није, али ако је то учинио, онда је то исто као кад је Петроније Арбитар рекао Нерону да као император може да ради шта хоће, али да не пише песме! А другог, ето, игнорише... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли Професор писао о књигама тих топличких великана? АНА СТОШОВИЋ: Није, али то тражи од Ивана Ивановића, јер његово ће да одјекне... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Колико видим, трочлана банда се комплетирала. Пошто прва двојица нису могли да уздрмају Писца, позван је професионални егзекутор, припадник тајне полиције за прогон интелектуалаца. Он боље зна како се то ради, а већ се опробао на Ратку Зечевићу. КУЛТУРНИ МОДЕЛИ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ви сте поменули, госпођице, пројект који је Иван Ивановић објавио у Топличким новинама. О каквом се пројекту ради? АНА СТОШОВИЋ: По завршеној Светосавској академији, кад је Иван говорио о Растку Немањићу као првом српском књижевнику, одржан је неформални скуп прокупачких културњака у Савићевцу – то је задужбина доктора Алексе Савића, данас кафана – на којем је Писац формулисао у три тачке шта би Топлица требало да уради на културном плану. 1. Издати сабрана дела Радета Драинца. 2. Основати легат Боже

Илића и снимити документарно-играни филм о највећем сликару овог краја. 3. Радити на припреми филма, ТВ серије ... о Топличком устанку. Зечевић је тај програм објавио у Топличким новинама. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли шта од тога реализовано? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: То ћу ја да кажем. Социјалистички начелник Топличког округа се изборио за објављивање Сабраних дела највећег топличког писца у 10 књига. Припрему је урадио Гојко Тешић а издавач је био Завод за издавање уџбеника. То је највећи културни подухват који је Топлица до данас реализовала. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А легат Боже Илића? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Од тога до данас није ничег било. Зечевић се трудио да нешто уради, али није добио државну подршку. Све се свело на изложбену Галерију Божа Илић у Прокупљу. Припреме за снимање филма су биле почеле, Иван Ивановић је написао сценарио, али су стале кад је Зечевић пао с власти. Демократска власт није имала слуха да то настави. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А филм о Топличком устанку? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Од тога неће бити ништа. Генерације Топличана су планирале тај филм, али нису успеле да убеде српску власт да је Историја Топлице је у сјајној минијатури историја целог нашег народа – то су речи Патријарха Варнаве у Прокупљу 9. септембра 1934. године, приликом откривања споменика Топличким јунацима. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи, о Зечевићу се може говорити из више углова... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не само то. За време његовог мандата подигнут је споменик Радету Драинцу испред родне куће песника у Трбуњу. Уређена је плацета на Хисару са бистама Радета Драинца и Боже Илића. Реплика бисте сликара постављена је у његовом родном Житном Потоку. Установљена је сликарска награда Божа Илић и формирана сликарска колонија у Житном Потоку... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који је други модел? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ивановићев модел је назван елитистичким. Насупрот њему Топлица је лансира популистички модел. Тај модел је промовисан на Видовдан 28. јуна 2003. године у парохијском дому Конџељске цркве. Творци овог модела су наши јунаци, књижевници пензионери. Пошто се двојац појачао Слободаном Стојановићем, њима се придружио још један преображеник, извесни Ранђел Јанићијевић. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко је тај? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Из понуђеног проспекта, иначе веома луксузно опремљеног, види се да је човек био директор Средњошколског центра у Оџацима и уредник тамошњег листа. Оџаци су, иначе, центар колонизованог југа Србије у Бачкој. И он је имао исти развојни пут као и књижевници пензионери. Док је радио, служио је комунизму, кад се пензионисао, пошто му је комунистички модел пропао, пригрлио је православље. Књижевници пензионери су смислили свенародни Сабор у Конџељу, са називом Топличке опоруке, са циљем да се на њега прикупе сви Топличани, присутни и расути. Пензионисаног професора географије Ранђела Јанићијевића промовисали су у првог домаћина Сабора. Географ је за ту прилику постао књижевник, направио је књигу „Топличке опоруке“, у којој је срочио химну Топлице, специјалну Молитву Конџељској цркви. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Које идеје заступа аутор у тој књизи? АНА СТОШОВИЋ: Географ је прихватио тезу новокомпонованих етнолога – коју, иначе, озбиљни научници одбацују – да су Срби (Сораби) најстарији народ на

свету, стар преко два миленијума. Географ у ствари развија тезу Олге Лукић Пјановић о Србима као утемељивачима европске и светске цивилизације. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А шта се каже у тој химни Конџељској цркви? АНА СТОШОВИЋ: То је специјална молитва, „Молитва Конџељској цркви“. Само пшенично зрно испод воденичног камена топличких воденица поточара зна за већи бол и муку од оног бола и муке што су га Србљи – Срби имали за Србијом од епохе Протосораба до данашњих Срба... за Очевином, за Мајчевином, за Дом молитвени. Географ поносно поручује Топлици да је није заборавио, иако колонизован, и назива је Океанијом (биће да је израз преузео од Драинца, иако се то не може довести у везу) и тражи до ње да се окупи око Конџељске цркве, јер данас једино још Бог може да те сачува Србима од судбине Косова. Заборавио је на свог бога Тита! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И који је програм тог Видовданског окупљања испред цркве у Конџељу? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Из луксузно опремљеног Програма види се како је изгледао тај сабор, 28. и 29. јуна 2003. године. Топличке олимпијске игре у народним спортовима: бацању камена с рамена, скоку из места удаљ и увис, рвању у кости и у кајиш... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Колико знам, сличне игре су организовали партизани у Бихаћу и четници у Модричи... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Затим, обавезан турнир у малом фудбалу, као резултат модерних времена... У културном погледу, ту је такмичење у фолклору, са избором најбољег коловође и најлепше играчице Топлице... Чини ми се да je планиран и највећи брк ... Проглашена је и најбоља топличка књига. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Нећете рећи да су то „Аризани“ Ивана Ивановића! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Нећу. Најбоља топличка књига је монографија о Конџељској цркви коју су написали Драгољуб Аврамовић и Драгољуб Мирковић. Они су ту представљени као истакнути топлички интелектуалци: Аврамовић је угледни професор – просветитељ, а Мирковић знатан књижевник. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако ми је дозвољено да ствари формулишем, овде се ради о два антиподна културна модела. Супротстављени су модернизам и традиционализам. Ивановић би, као и Драинац, да Топлицу уведе у модерну Србију; његови опоненти би да је изведу из ње. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Или – модел Деветнаестог и Двадесет првог века! АНА СТОШОВИЋ: Наредне, 2004. године, у Конџељу се додељују повеље Топличких витезова! Конџељци су смислили како себе да награде! Пошто су се задовољили Светим Савом, кренули су у освајање Југовића! Тако је домаћин Конџељског сабора проглашен Југ Богданом. Прокупачки Доктор је постао Бошко Југовић! Блачки Професор Милош Обилић! Удбаш ваљда Милан Топлица! Једна историчарка из Топлице је проглашена Царицом Милицом! Сви косовски јунаци стали су у порти Конџељске цркве! Никад се дотад таква историјска елита није скупила на тако малом простору! Да су наши витезови учествовали у Косовском боју исход би био другачији! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ја као стари марксист могао бих да цитирам свог учитеља из „Осамнаестог бримера Луја Бонапарте“: „Хегел примећује негде да се све велике светскоисторијске чињенице и личности појављују такорећи два пута. Он је заборавио да дода: једанпут као трагедија, други пут као фарса.“ АНА СТОШОВИЋ: У то време је Иван Ивановић помоћник министра културе, па је на повратку са Косова одлучио да сврати у Конџељ. Чим је ушао у црквену порту, налетео је на Бошка Југовића! „Шта ћеш ти овде?“, рекао му је косовски барјактар.

„Твоје место није у Топлици!“ А један пијани кантаутор, стајући уз свог витеза, добацио је: „Или ћеш бити са нама, или те неће бити!“ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Читава историја фашизма и комунизма се сместила у ову филозофију Турета које је пјано беседило што је трезно мислило. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Дозволите ми као професору да се мало вратим у историју, да кажем понешто о два Иванова претходника, Бори Станковићу и Стевану Сремцу. АНА СТОШОВИЋ: О томе сте писали у последњој књизи... „Суђења српским писцима“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да. Бора Станковић је био најнападанији српски писац после Првог светског рата. Иако се писац политиком није бавио и није припадао ниједној политичкој партији, лепљене су му разне политичке етикете: те да је „Драгин човек“, односно присталица краљице Драге Машин, будући да је од краљице добио стипендију за боравак у Паризу; али у исто време је оптуживан да не тражи стипендију за Француску да би изучавао француску културу, него да би потајно ступио у службу код Петра Карађорђевића у Швајцарској, па му је стипендија укинута. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А онда је дошла окупација... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Када је у окупираној земљи неопрезно и некритички прихватио сарадњу у окупаторским новинама не би ли исхранио породицу, Бора није ни слутио да потписује себи смртну казну. По ослобођењу се на Станковића сручила бујица напада са свих страна, најчешће од самозваних патриота, који на фронту нису ни били али су открили накнадну љубав према отаџбини. У томе је предњачио Београдски дневник, чији је уредник и власник Крста Цицварић писао памфлете против писца и јавно пљувао по њему. Интересантно је да ће тај исти Крста служити окупатору у Другом светском рату. Данас Крста Цицварић важи као синоним за аморалног новинара, а Бора Станковић за највећег српског писца! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Нисам разумео флоскулу о потписаној смртној казни? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Пошто је Бора Станковић за већину својих јунака узимао прототипове из живота и најчешће описивао истините догађаје и личности, описао је и једну Циганку под њеним правим надимком Коштана, и не слутећи какве ће неугодности због тога доживети. Када се као Коштана прочула и прославила, ова врањанска Циганка кренула је у праву хајку на Бору Станковића, тврдећи чак да је учествовала у писању комада, односно да је писац написао драму по њеном диктату. Штампа је подржала врањанску Кармен, па је на писца „Коштане“ кренула лавина напада, чак се у Политици појавио фељтон „Једно лице тражи писца“. Коштана је тужила Бору за плагијат, а писац је тужио Политику. То Бора Станковић није могао да издржи. Болест је дошла као последица психичких стресова. Пред смрт је узео да напише аутобиографију и урадио само једну страницу. Тај текст почиње овако: „И ево моје, најгорег и најпокваренијег књижевника, историје“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Колега, ви сте слично написали и за Стевана Сремца... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Стеван Сремац је себе доживљавао као националног писца и био је забринут за судбину српског народа, јер се није развијао у правцу цивилизације и није стварао модерну државу. Професор историје и изванредан посматрач, Сремац је нерадо гледао на своје савременике који не држе до историје и не поштују традицију. Зато он није могао да прихвати радикализам, јер је овај покрет сматрао да српска историја почиње са њим. За Сремца српска историја није почела са књазом Милошем, њему су мртви Немањићи дражи него виолентни Милошеви потомци који су изишли из гуња и опанака. За Сремца не чувају сви Срби овце, а Српство се не простире докле допире шумадијски пандурски штап. Због тога је овај

либерални писац, кога је читалачка публика прихватила као мало кога, био стално на мети радикала. Сремчев отпор шумадијском менталитету био је отпор цивилизованог Европљанина хајдучки расположеном Балканцу. Сукоб грађанина са скоројевићем. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: А какве то има везе са Сремчевом смрћу? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сремца је убила српска прљавштина. Наиме, писац се у Сокобањи анално заразио у нехигијенском клозету од сепсе и од тога умро. КЕНТАУР ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да се вратимо у садашњост. Ви сте се, господине Миле, бавили анатомијом напада на писца Ивана Ивановића. Професора и Доктора смо апсолвирали. Да пређемо на Удбаша. Шта хоће тај пензионер? МИЛЕ ПЕНКОВ: Ја бих га најпре представио. Име му је Слободан Стојановић. Он има свог личног биографа, то је извесни професор Сибин Шовић, најбоље да се њиме послужимо. Видимо, дакле, да је човек рођен у Малој Плани 1945. године и да је радио до 1995. године. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Док га Ратко Зечевић није отерао у пензију! МИЛЕ ПЕНКОВ: Е сад, шта је радио? Биограф каже да је човек свој радни век провео у раду са људима! АНА СТОШОВИЋ: Нека одгонетне ко може! МИЛЕ ПЕНКОВ: Биограф даље каже да су послови којима се тај човек бавио били осетљиви а задаци озбиљни и пружили му прилику да гледа у живот отворених очију. Човек је био бистар па је запажао и памтио, а када је отишао на брдо изнад града у своју кућу, почео је да пише. Сада живи и ствара у Прокупљу. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Зар није увек живео у Прокупљу? МИЛЕ ПЕНКОВ: Само наводим шта је биограф рекао. Књижевна дела су његова радосна свакодневица, а пчеларство забава. Чита много и размишља о човеку, домовини, животу. АНА СТОШОВИЋ: Сад ми ту нешто није јасно. Како може човек који узгаја пчеле толико да мрзи људе? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То се у психологији зове компензација. У историји човечанства било је много монструма, масовних убица, мирнодопских и ратних злочинаца... Опште је место да су сви они имали неке своје љубави и хобије... пада ми на памет један усташки злочинац из Другог светског рата који је узгајао голубове! МИЛЕ ПЕНКОВ: Његова радост је сатирично загледање у нашу стварност... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У биографије Ратка Зечевића и Ивана Ивановића! МИЛЕ ПЕНКОВ: Биограф каже да је писац тиме обогатио књижевност Топлице! А тек стил! Човек обилује богатством речи и књижевног језика, а радњу убрзава и успорава због уметничке стилизације и загледања у метафизику израза! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Интересује ме како се тај тип ушуњао у књижевност? МИЛЕ ПЕНКОВ: Преко Косова! Тамо је Удба увек била присутна и моћна. Удбаш је имао свог уредника, то је магистар Јордан Ристић. Овај је као директор Народне и универзитетске библиотеке „Иви Андрић“ потписао памфлет-књигу о Ратку Зечевићу, „Магарећи гето“. Ова установа од националне важности, чији је задатак да чува књижевну баштину српског народа, као и да је умножава новим делима високе вредности и значаја, објавила је, све до ове нове, најпрљавију књигу у српској књижевности. Које су тајне везе Директора и Удбаша тешко је рећи, али исти човек је као директор Јединства угурао прву Удбашеву књигу у ударну библиотеку

најзначајнијих српских писаца, као што су Милорад Павић, Борислав Пекић, Мирко Ковач, Младен Марков... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Претпостављам да Удбаш сам финансира своје књиге...? МИЛЕ ПЕНКОВ: Удбашу није тешко да преко тајних досијеа Удбе уцењује успешне бизнисмене... Једну књигу му је чак финасирала једна основна школа, која није у стању ни креде да купи... Ову последњу, „Последњи дани кентаура“, издало је, нажалост, Књижевно друштво Раде Драинац... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто нажалост? МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван Ивановић, заједно са Војом Красићем, Благојем Глозићем, Драганом Борисављевићем... био је оснивач 1966. године овог друштва. Није ни слутио да копа гробницу за Раку Драинца! Зар је могуће да то друштво, са именом највећег топличког писца, падне тако ниско да објављује пашквиле против својих утемељивача? (У „Магарећем гету“ веома лоше се провео Воја Красић!) ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да се вратимо предмету нашег интересовања, топличком „Војку и Савлу“... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Морамо да кажемо неколико речи о рецензенту ове књиге, погађате коме, доктору Драгољубу Мирковићу! Није могао овај сељачки Наполеон да не удари свој печат! Написао је поговор. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Јел даје дијагнозу? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Интересантно је да Биограф и Рецензент не могу да се сложе којој књижевној врсти припада Удбашева пашквила. За Биографа је то роман. Озбиљна ствар! Истина, она претходна пашквила је уметничка бајка. Неозбиљна ствар! За Рецензента је то „психоаналитички баснопис са манифестним памфлетским и пасквалним тромбозама и емболијама“. Касније ће рећи да је то новела. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Нек разуме ко може! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: И то чудо „саобразно осликава и дочарава јад и беду коњскомагарећег и псећег провинцијског конформизма. У црно-хуморној и сатиричној богомданој фаунизацији струји аутоагресивни, неизлечиви, губави малограђански менталитет“. Зашто се смејете, професоре? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Како да се не смејем кад је све то смешно! Па ти људи, ма колико били зли, пре свега су смешни! Па они нису чак ни будале! Они су просто пајаци! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Има још! Рецензент пише: „У трослојном преплету: бајковите фантастике, - артифицијелне стварности (симулакрума), - транспарентне и замућене алегоричности – аутор успешно избегава „бљутаво преписивање отужне свакодневице“, провинцијалну аутоцензуру, сентиментални патос и фолклорну стилизацију“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Доста, Ненаде, молим вас! Здрав стомак то не може да свари! Па то не би ни пас с маслом полизао! АНА СТОШОВИЋ: А мени је, професоре, све то тужно. Погледајте само како тај човек дефинише аутоцензуру, нормалну појаву код сваког здравог човека. То је за њега болест провинцијализма! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: А тек Удбашеви „излети према памфлету и пасквали“! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Доктор упорно пише пасквала уместо пасквила. Значи није лапсус... НЕНАД СТАЈКОВАЦ. Јесте, али у глави... МИЛЕ ПЕНКОВ: Докторова општа дијагноза Удбашеве пашквиле гласи: „Искреност, непосредност и храброст на путу до истине у сатиричном опсегу и

високом домету, све увијено у баснопис и небеско-божанска наднаравна надгледања и збрињавања, успешна су одбрана од негативних изазова и привидних падова“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Једино је ту тачно да тај удбаш Слободан Стојановић искрено мрзи Ратка Зечевића и Ивана Ивановића! АНА СТОШОВИЋ: Јесте ли приметили како је Доктор приредио један дијалог између Марине Цветајеве и Хегела? „Пази шта пишеш, то ће ти се и догодити“, каже М. Цветајева. На то Г.В.Ф. Хегел каже: „Све што на свету пропада, пропада из ваљаних разлога“. Сад се ви смејете, професоре Цветковићу... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како је могао Хегел да коментарише Цветајеву, кад је он живео крајем Осамнаестог и почетком Деветнаестог века, а Цветајева у Двадесетом веку? Могло је да буде само обрнуто! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тачно је да писац одсликава пре свега себе! Стога сам ја доживео ову пашквилу као аутопртрет њеног аутора. Пишући о другима, дифамирајући их, клевећући их, љагајући их, аутор је у ствари оптужио себе! То је човек са опасним намерама! АНА СТОШОВИЋ: Слажем се с вама, професоре, да смо добили портрет једног злог човека. Он је у ствари тај кентаур! До пензионисања служио је Маркса; по пензионисању окренуо се Христу. Галиматијас у глави! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: А ја бих додао да се у овој књизи одсликала цела једна „литерарна фауна“, једна „животињска фарма“. СРПСКИ ФАШИЗАМ МИЛЕ ПЕНКОВ: Ево шта можемо да нађемо у књизи тог Прокупчанина који мрзи људе и воли пчеле „на брду изнад града“. Ја сам то овако класификовао: 1. српски фашизам, 2. патолошка мржња према интелектуалцима, и 3. опасни тероризам. Удбаш је у потпуности одсликао себе, као животиња која је оставила траг у снегу. Бар смо видели најгоре издање homo srbicusa, јер не пада снег да покрије брег него да звери оставе трагове. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да кренемо од фашизма. Зашто мислите да је у антифашистичкој Србији, која је имала у Другом светском рату два покрета отпора против фашизма, такав покрет данас могућ? МИЛЕ ПЕНКОВ: О фашизму је написана огромна литература, ја ћу да покушам да направим синтезу. Фашизам као политичка филозофија истиче врховност и узвишеност државе, бесприговорну послушност и оданост вођи, подређивање индивидуалне воље ауторитету државе и строго кажњавање непослушности. Уздижу се војне вредности, а негирају либералне и демократске. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То је теоријски фашизам. Да ли бисте то мало сместили у историју? МИЛЕ ПЕНКОВ: Фашизам је настао двадесетих и тридесетих година Двадесетог века, делимично из страха од све снажније радничке класе, а разликовао се од комунизма утолико што је штитио више класе велепоседника и класни систем. Лидери фашистичких влада у Италији (1922-43), Немачкој (1933-45) и Шпанији (193975) – Бенито Мусолини, Адолф Хитлер и Франциско Франко – приказивали су се пред сопственим народом као отелотворење снаге и одлучности неопходних да избаве нацију из политичког и економског расула. Јапански фашисти (1936-45) изградили су веру у јединственост јапанског духа и проповедали су подређеност држави и личну жртву. Створени су оквири за светски рат. Требало је још само именовати кривца а то су западне демократије. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А како стоји ствар с комунизмом?

МИЛЕ ПЕНКОВ: Фашизам је десни а комунизам је леви тоталитаризам. Комунизам као политичка теорија пропагира заједничко власништво над целокупном имовином, чије благодети треба да деле сви у складу са потребама. Ова теорија је првенствено дело Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Они су у „Комунистичком манифесту“ (1848) истакли диктатуру пролетаријата, која ће у пракси постати диктатура комуниста. Иако је Марксова визија комунизма названа научним социјализмом, историјски гледано био је то утопијски комунизам који ће у неком будућем времену довести до укидања државе, коју су марксисти видели као средство угњетавања. Од ове идеје није било ништа, први су је се одрекли следбеници марксизма. Тако је већ Лењин сматрао да су пролетаријату потребни професионални револуционари који ће га водити, а Стаљин је ликвидирао све своје противнике и увео тоталитаризам. Мао Цедунг је мобилисао сељаке више него граски пролетаријат у Кинеској комунистичкој револуцији. У Европи се шездесетих година појавила демократска варијанта комунизма, еврокомунизам. Ту негде спада и југословенски диктатор Тито са самоуправљањем. Међутим, распадом Совјетског Савеза (1991) та прича се завршила. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Поменули сте тоталитаризам. Хоћете да појасните тај термин? МИЛЕ ПЕНКОВ: Тоталитаризам је облик владавине који потчињава све аспекте живота грађана ауторитету државе, с харизматичним вођом као коначним ауторитетом. Истискује све политичке институције и све старе правне и друштвене традиције и на њихово место ставља нове да би задовољио државне потребе, које обично имају високе циљеве, у крајњој линији рат. У тоталитаризму је дозвољено организовано насиље широких размера. Полиција ради без ограничења закона и уредби. Тамо где је трагање за државним циљем једини идеолошки темељ власти, досезање тог циља је апсолутно оправдано. Класичним делом на ову тему сматрају се „Извори тоталитаризма“ (1951) Хане Арент. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Али фашизам је мртав. Као и комунизам. Бар у Европи. МИЛЕ ПЕНКОВ: Постоји неофашизам као наставак ранијег фашистичког покрета. Неофашизам заговара екстремни национализам, противи се либералном индивидуализму, напада марксизам и друге левичарске идеологије, упушта се у расистичке и ксенофобичне нападе и промовише популистичке десничарске економске програме. За разлику од фашиста, неофашисти за проблеме својих земаља више криве имигранте и друге националности него левичаре и Јевреје, труде се да се прикажу као демократе иако су носиоци шовинизма. Од савремених покрета у Европи често се наводе као неофашистички Национални фронт у Француској, под вођством Жан-Мари Ле Пена и Либерално-демократска партија у Русији, под вођством Владимира Жириновског. Њихов пандан у Србији је Српска радикална странка, којом руководи из затвора у Хагу Војислав Шешељ. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Само још једно питање пре него пређемо на анализу „Кентаура...“ Где је ту Слободан Милошевић? МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван Ивановић је у једном тексту, још почетком деведесетих година прошлог века, кад је овај диктатор освајао власт, означио Слободана Милошевића као српског Стаљина. Још је Стаљин спојио комунизам са национализмом и тако је настала империја Совјетски Савез, под доминацијом Русије. Иако Грузијац, Стаљин се приклонио руској доминанацији јер је само тако могао да приграби апсолутну власт. О томе је писао још Устрјалов 1928. године. Зато се та велика империја распала. Слободан Милошевић је у Србији направио исто: спојио је комунизам (његова жена Мира Марковић) са националистичким радикализмом

(Војислав Шешељ) и та црвено-црна коалиција је покушала да завлада Југославијом. Потхват је доживео пропаст, после велике распала се и мала империја. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, створили смо оквир за анализу „Кентаура...“ Рекли сте да је његов аутор заступа идеје неофашизма... МИЛЕ ПЕНКОВ: О томе ће Ана. Она је разрадила тај став. АНА СТОШОВИЋ: Неофашизам је колективни став трочлане банде. Очито да им је било потребно време да се приближе, јер су кренули са разних политичких позиција: Професор као демократа (СПО), Доктор као социјалиста (Социјалистичка партија) и Удбаш као комуниста (ЈУЛ). На крају су се спојили у неофашизму. Фашизам као свог главног непријатеља означава демократију. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли се може рећи да им писац Иван Ивановић смета као симбол демократије? АНА СТОШОВИЋ: Свакако. Али да пре тога анализирамо ставове трочлане банде у „Кентауру...“ Читав један сегмент је њихов политички програм и нема никакве везе са радњом. Потписани Удбаш је у позне дане открио библију против које се борио готово пола века. (Комунисти су рушили цркве, убијали попове, јахаили их, избацили из државе, одбили народ од цркве). Песник Предраг Чудић има једну песму у дистиху „Епитаф српској авангарди“: Суве шљиве и ораси / комесари па монаси! Удбаш је прочитао „Стари завет“ и у причи пророка Исаије нашао одгонетку за све што нам се дешава. За све је крив арханђел Луцифер, који се побунио против Бога и одбио да му служи. Бог шаље на њега арханђела Михаила, који протерује Луцифера на земљу, а овај се крије на америчком континенту. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Чекајте, па побуна је основа сваке уметности. И сваке промене. Побуњујем се, дакле, постојим! АНА СТОШОВИЋ: Проблем је настао кад су људи открили Америку и населили је. Њима је овладао Луцифер и преко те државе настоји да овлада светом. Како делује Луцифер? На тај начин што је овладао институцијама најмоћније државе света. Удбаш каже да су Луциферови следбеници завладали америчком Конгресом, Белом кућом, британским Парламентом... Главни експонент такве политике је актуелни амерички председник Џорџ Буш. Луцифер је формирао тајну светску владу, такозвани Комитет 300, која је преко међународне заједнице, институција какве су Уједињене нације, њихов Савет безбедности, Међународни монетарни фонд... завладала светом и наметнула вољу свим државама. Последице такве владавине су наметнута демократија, транзиција, глобализација... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Откуд Удбашу такве идеје? То он није измислио. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Није. То је лансирао круг око Милошевића, а и сâм диктатор је о томе говорио. Тај Комитет, углавном састављен од Јевреја, одлучио је да наметне нови светски поредак. Милошевић је правдао поразе Србије у ратовима у којима она није учествовала, вољом тих моћника. Постоје многе окултне књиге о томе. Претпостављам да је Удбаш читао Олега Платонова, његове књиге „Зашто ће пропасти Америка“ и „Тајна светска влада“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако бисте нам нешто рекли о томе? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Платонов је руски историчар који је као припадник тајне полиције КГБ дуго боравио у САД у својству шпијуна. У књигама је аутор приказао Америку као извор светског зла. Књиге су код нас објављене 2001. године. Сједињене америчке државе су оличење зла јудејско-масонске цивилизације. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Па ту идеје Осаме Бин Ладена! АНА СТОШОВИЋ: Удбаш није далеко од арапског терористе. Иста је то мисао, иста филозофија. Јевреји су криви за све! Они су сковали светску заверу против човечанства! Њих треба уништити! Државу Израел треба бацити у море! И Удбаш каже

да се на зло мора одговорити злом. Цитирам. „И зато треба ђавола ђаволом истеривати, не дајући му место починка, већ у његовим редовима стварати хаос, да се властитим злом одједном у прах распадне. Јасна је ствар: ђавола ћете победити развратом, бестидним, страшним, неописивим.“ Тек након тога ће Бог створити ред на земљи. Удбаш отворено призива тероризам! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Мене интересује антисемитизам. АНА СТОШОВИЋ Антисемитизам је филозофија фашизма. Хитлер је покушао да коначно реши јеврејско питање уништивши шест милиона Јевреја у холокаусту. Да би изгнао Јевреје из Русије, Стаљин је помогао да се створи држава Израел, где су се населили углавном руски Јевреји. Олег Платонов само је у служби антисемитског пројекта. МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван Ивановић је указао на антисемитизам који заступа Професор из Блаца. Наиме, овај просветитељ је у Писму написао да је главни Драинчев непријатељ био „осиони пргави чивутин Оскар Давичо“. Тако је песник „Србије“ код блачког професора оквалификован као антисрбин, односно чивутин, што је погрдан назив за Јеврејина. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Није нимало чудо што су се руски кагебејац и српски удбовац нашли на истом мисаоном плану. Исти је то ментални склоп, иста мисаона матрица. На сву срећу, сем невеликог броја окултних појединаца, углавном регрутованих из тајних служби, у српском друштву антисемитизам није прошао. Истина, постоје некакве организације младих, друштва попут Образа и Националног строја, али ти покрети се сузбијају и санкционишу. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А како тумачите да је Професора и Удбаша у потпуности подржао прокупачки Доктор? Зар он није положио Хипократову заклетву? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Сâм Удбаш каже да су му се сарадници бесплатно нудили, тако да није знао шта ће са њима. Кад би се донео закон о отварању Удбиних досијеа, ко зна шта би се у њима нашло. Али други је мотив Доктора: он се бори против абортуса. Док је био директор прокупачког Медицинског центра, забранио је добровољни прекид трудноће. Тако су жене Топлице морале да одлазе у друге центре, што им је доносило велике трошкове, или да илегално спречавају нежељену трудноћу, што је могло да им угрози живот. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Али Доктор је тиме прекршио декларацију Уједињених нација о слободи личности. Неотуђиво је право жене да сама одлучује о свом породу. То је цивилизацијска тековина. АНА СТОШОВИЋ: Прави извор антисемитизма представља дело под називом „Протокол сионских мудраца“ (1903). Овај лажни докуменат начињен је као записник са низа тајних састанака (по једној верзији 24, а по другој 27), који су држани у време првог Ционистичког конгреса у Базелу 1897. године. По овим списима, Јевреји и масони планирају да сруше хришћанску цивилизацију, помоћу либерализма и социјализма, и да саграде светску државу по својим правилима. Олег Платонов само је разрадио „Протокол сионских мудраца“, а прокупачки Удбаш га је препричао. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Слажем се да је антисемитизам битна одлика фашизма. Као и да држава одређује наталитет својих грађана. Још само да их одуизима од родитеља и васпитава по спартански. АНА СТОШОВИЋ: Превара је откривена 1921. године и непобитно је утврђено да је „Протокол...“ саставила руска тајна полиција Охрана и подметнула га Јеврејима. Циљ је био очување царизма у Русији и изазивање антисемитског расположења. Спис је састављен по сатири Мориса Жолија „Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа“ и још неких романа из жанра негативне утопије.

ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ако могу да резимирам. Професорска посла! Победом демократске опције у Србији 5. октобра 2000. године, поражена је црвеноцрна коалиција Милошевића и Шешеља. Али није дошло до коренитих промена, њена идеологија је наставила да се вуче као магла. Нова власт није умела да дефинише свој развојни пут. То је дало простора остацима старог режима да се инфилтрирају у ново друштво. База им је постала Српска радикална странка са својим ретрогардним програмом, који је недавно изложио Војислав Шешељ у свом политичком тестаменту, сроченом у притвору Хашког трибунала, који је у Србији прочитао извесни Зоран Красић, пореклом Топличанин. Дакле: Српском друштву и његовој националној држави прети највећа опсаност од западног либерализма. Све невоље овога света долазе са Запада, стога Србија мора да се клони европских интеграција. Њен главни непријатељ је Европска унија, а природни савезници су Русија и Белорусија. Ту треба додати несврстани свет, Кину, Индију... Србији није место у Европи! Наши јунаци су само рептили црвено-црне коалиције. У пашквили „Последњи дани кентаура“ изложили су свој протокол сионских мудраца. Потписник колективне књиге, стари удбаш, вичан је прљавој политици. То му је било занимање, тако је он радио са људима! Нажалост, Србија данас има две опције: демократску и радикалску. Од тога која ће опција да превлада зависи њена будућност. Ако млада генерација наметне свој космополитизам, онда ће радикалски изолационизам да оде на ђубриште. Ако се деси обрнуто, онда ће Србија бити усамљено острво у европском архипелагу. МИЛЕ ПЕНКОВ: Удбаш се бави небом, где Луцифер држи Богу лекцију из комунизма. Напада Бога што је погрешно створио свет. „Истовремено си створио људима најгоре услове егзистенције, тако да се огромна већина заглибила до ушију у преваре, крађе, интриге, слепе пожуде, а да не говоримо о прељубама које се чак и не примећују у поређењу са осталим гресима. Сем малобројних изузетака, твоји људи спадају у кукавице и послушнике. Одузми им благостање и добићу још много душа у моје регистре!“ Бог је увидео да је направио грешку и покушавао је да поправи људе. Најпре им је нудио многе поклоне и похвале, али кад од тога није било вајде, почео је жестоко да их кажњава. „Слао је на земљу многе болештине, гладовања, пожаре, поплаве и ратове, разарао царства, постављајући за цареве људе помрачених умова, али није успевао да натера људе да схвате своје грешке.“ АНА СТОШОВИЋ: А онда је одлучио да им пошаље свог миљеника, црвеног Бога Маркса! Маркс је био прихваћен од људи, али се није придржавао договора са Богом. „Издао је основна божја начела, тврдећи да је Бог давно умро, да су атеизам и мир међу људима једини прави осмишљени пут у развоју људске цивилизације.“ Због тога је пропао марксизам. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Затим Удбаш прелази на критику демократије. За њега је демократија, дабоме, највеће зло. У демократији су „ниткови и ништавила куповали успешна предузећа за будзашто, да би их пустили да пропадају и нестају у рушевинама“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Јасно је да човек жали за удбашким временима, и под Титом, и под Милошевићем, кад је Удба била ударна песница комуниста. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Чекајте, па зар нису тајкуни, нови власници Србије све сами Мирини јуловци! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Србија је чемерна држава у којој народ бира своје посланике, али председника Владе и министре поставља Џорџ Буш преко амбасадора! Сви министри проводе одређено време на преваспитавању да би могли предано да служе интересима капитализма! Опет се смејете, професоре! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ако је писац пашквиле нормалан човек, онда је то смешно. Ако је болестан човек, онда је то жалосно.

НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Даље, војни министар (биће Првослав Давинић, а могуће је и његов наследник Зоран Станковић) је распустио војску, како би ослабио одбранбену моћ државе... Све по налогу Америке! АНА СТОШОВИЋ: Демократе су забраниле употребу српског језика, уместо њега увеле су амерички језик! Данас се у Србији говори амерички! И не само то, него су „књижевници почели да пишу на том језику, а телевизија пуштала емисије без превода са тог језика“! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Демократе су забраниле да на изборима победе партије које заговарају заштиту националних интереса и очување државе. Кренуле су у разарање „виталних националних институција, попут цркве и војске“. „Свакога ко критикује ставове власти и залаже се за националне вредности, проглашавају националистом, ратним хушкачем и противником светских интеграција, стављају га на стуб срама и жигошу као противника демократије, истине и правде!“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Што је случај са тријалистичким бандитима! МИЛЕ ПЕНКОВ: По Удбашу, Милошевић је победио НАТО пакт! Удбаш се диви његовим генералима који су „бацили на колена највећу светску силу“! „Ти људи су имали хитри ум и огромну дозу погубне мудрости“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Удбаш не зна ништа о кумановској капитулацији? МИЛЕ ПЕНКОВ: Генерали су после окршаја били крајње наивни кад су поверовали политичарима, који су их издали. Први председник демократске Владе у Србији, Зоран Ђинђић, издао је Удбашовог црвеног бога Милошевића и испоручио га међународном суду у Хагу (удбаш каже у Хаду!) а његову црвену богињу, Миру Марковић, са све покраденим парама, протерао из земље. Трећи председник, Војислав Коштуница, продаје генерале као робу, не би ли одржао какав такав буџет. Удбаш је пун једа и према генералима који се добровољно предају. „Некада су својом храброшћу били за углед својој армији, а сада покајнички одлазе у Хаг. Неки са залеђеним осмехом на лицу, а други су плакали као стрине. Можда су то биле сузе радоснице, јер ће им тамо у Хагу бити обезбеђено трајно коначиште“. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Демократска власт нуди генералима низ погодности, дарујући породицама станове и луксузна кола, као и велике новчане своте, само да се предају. Нажалост, генерали су без размишљања прихватали понуде политичара. Удбаш каже да је „сваки нови испоручени генерал још једна златна цигла у изградњи грандиозног темеља глобализације“. Он се пита ко ће судити носиоцима глобализације за најтежи ратни злочин: злочин против мира? АНА СТОШОВИЋ: Стога, Удбаш оцењује да је наша „држава толико ослабљена, поражена и понижена, нејединствена и изгубљена, да се моћни уопште не плаше било каквог народног отпора, по чему је овај народ познат у историји“. Удбаш се плаши да ће Срби нестати као Хазари! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Колеге, има ли краја тим ступидаријама? АНА СТОШОВИЋ: Професоре, још није дошло оно главно. Пошто је за генерале добила банане, Влада је произвела министре мајмуне! За министра иностраних послова поставила је најобразованијег мајмуна... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Чекајте, па министар спољних послова је Вук Драшковић... АНА СТОШОВИЋ: Тачно, професоре. „У тој лудој држави министсар иностраних дела је имао обавезу да широм света блати своју отаџбину, па макар то било и на заседању Уједињених нација“. Но Удбаш се ту не зауставља. „Тај министар из зоолошког врта веома је слабо говорио амерички језик, па је са собом стално водио супругу, која му је била тумач и најпоузданији саветник“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Даница Драшковић?

АНА СТОШОВИЋ: Ти министри прекрајају границе властите државе и поклањају територије. У томе им помажу невладине организације, али и народни посланици, који су од продаје банана добили „месечне плате равне годишњој плати лекара пред пензијом“. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Поједини моћници – Богољуб Карић – „куповали су туце посланика, као на сточној пијаци и тако постајали парламентарна странка“. И то је било боље него да излазе на изборе и нуде народу „свеже паприке и црвене ротквице“. АНА СТОШОВИЋ: Ту је очигледна алузија на прокупачког посланика СПО-а, Томислава Китановића, који је променио две три странке... Писало је да је примио највише пара за дневнице и путне трошкове од свих посланика. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Веома лоше је прошла министарка просвете, Љиљана Чолић. „Ако су се други министри прејели банана, она је јела бунике!“ Избацила је из школског програма Дарвинову теорију о настанку људске врсте, а увела „ставове своје верске секте, по којој је човек постао од крилате рибе“. То чак ни Свевишњи није могао да свари, па је преко својих људи наредио председнику Владе да је смени по хитном поступку. Њен наследник Слободан Вуксановић продаје фудбалере и од тога има масну зараду! АНА СТОШОВИЋ: Но најгоре је прошао престолонаследник Александар Карађорђевић. Ево како је то срочио прокупачки Удбаш. Велики пријатељи Бора Чорба и Иван Ивановић одлуче да врате монархију у Србију. Знало се да „велики вожд“ Карађорђе има некаквог потомка, али му се затурио сваки траг. Чорба и Иван су уз помоћ много државног новца тражили вождовог потомка и после дужег времена пронашли га у Лондону. Проблем је настао кад је „вождовић одбио да се врати у своју прађедовину и преузме понуђени престо“. Испоставило се да човек не зна српски језик, односно језик свога народа! Али ту је прискочио у помоћ Вук Драшковић и обећао престолонаследнику да ће га он лично научити матерњем језику. „Тешио га је да и његов прађед није био писмен, па је на истој равни преговарао са силном турском империјом“. Али, Александар Карађорђевић ни после петнаест година учења матерњег језика није ни мало напредовао, па су његови саветници одлучили да говори амерички, јер то ће ионако бити званични језик у Србији! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А да ли Удбаш помиње имена ових људи? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Не оставља никакву сумњу о коме се ради, али име не каже. Нема сумње да је он у Удби научио како се поруке шифрују, а и зна како се суди. Мада то није до краја јасно. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Отварамо правно питање! ДОСИЈЕ УДБЕ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да се вратимо фабули пашквиле. Удбаш има причу? МИЛЕ ПЕНКОВ: Да би звери прикриле трагове, Удбаш настоји да фабулира, односно да ствар прикаже у виду романа. Отуд толике тешкоће његовог Биографа и Рецензента да одреде врсту овог писанија. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да чујемо вашу анализу тог писанија, господине Миле. Посебно ме занима где је ту писац Иван Ивановић? МИЛЕ ПЕНКОВ: Пашквила има свог главног јунака, а то је писац Иван Ивановић. Он је приказан у виду кентаура! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Чекајте, па кентаури нису из хришћанске митологије, него из античке...

МИЛЕ ПЕНКОВ: Удбаш се не труди да буде логичан. Он је себи поставио циљ да дифамира Писца и не бира средства. Он своје јунаке приказује час као људе, час као кентауре, коње, магарце и псе, што примећује и Рецензент. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Бог увиђа да је неоправдано правио Марксу многе смицалице, чак га је прогласио и атеистом! Маркс објашњава Богу да „његови следбеници, марксисти, многи их називају комунистима, понајпре имају Бога у души, па тек онда се боре за свој политички статус“. У тој теорији намере су биле часне, у складу са божјим начелима, стога су наишле на плодно тле међу људском популацијом која је живела у немаштини. Тако је прокупачки Удбаш опрао Маркса пред Богом! Религија, дакле, више није опијум за народ. МИЛЕ ПЕНКОВ: А Бог, да би до краја проверио Маркса, поново га шаље на земљу, али сад са једним конкретним задатком. У једном Магарећем граду (Прокупље) живи коњ-човек по имену Мрков Војводић, алијас Ратко Зечевић (идентификација је из претходне Удбашове пашквиле). Бог наређује црвеном богу Марксу да иде на земљу и види може ли се тај коњ-човек поправити. Маркс за тај посао бира свог најоданијег следбеника, „славног и светски признатог књижевника“ Миљана Злобова Криванова, алијас Ивана Ивановића. „Он је сваки задатак добијен од црвеног бога Маркса извршавао крајње савесно, тако мудро и тактички смишљено, да су га људи прихватили и у свему подржавали.“ Био је, дакле, идеални комуниста, како га је окарактерисао још блачки Професор. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Интересује ме етимологија имена. То је нека врста анаграма, зар не? МИЛЕ ПЕНКОВ: Могло би се рећи. Пошто се Иванова мајка звала Миља, Удбаш је тај податак искористио за име. Презиме је игра речи, акценат је на појму крив. У сваком случају, Удбаш не жели да остави имало сумње о коме се ради. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А оно Злобов? МИЛЕ ПЕНКОВ: То је име оца. Црногорци у личном имену обавезно наводе име оца. Ту има и расизма. Староштокавци, односно староседеоци Србије, нису прави Срби, то су само новоштокавци (динарци), досељеници са западних страна. (О овоме је писао књижевник Драгослав Михаиловић). Криванови преци, дакле, нису Срби, њихово порекло је коњско, из Сибира, они су се доселили у Србију као кентаури. „Потуцали су се од немила до недрага, да би се коначно скрасили на заравни поред једног планинског потока, где је обилно рађала пшеница“. Алузија на село Житни Поток, где су се Ивановићи доселили из Црне Траве, је очигледна. Иванов отац, капетан/мајор Божа Ивановић је у грађанском рату 1941-45. учествовао на страни Југословенске војске у отаџбини, био је командант Друге топличке бригаде. Користећи ту чињеницу, у опробаном удбашком маниру, наш Удбаш му приписује ратне злочине. „Криванов отац Злобан је у задњем ратном сукобу починио многа злодела, за које је требало да му суди високи војни суд“. АНА СТОШОВИЋ: Овде је интересантно то да је блачки Професор у поговору Докторовој књизи писао о капетану Божи Ивановићу као „часном српском официру“. Иако декларативно каже да нико од његових није био у четницима, Професор је на њиховој страни. „Ватиканско-коминтеровска спрега је Српском народу, преко његових комуниста, облатила сва прегнућа Срба у последњим вековима од Косова, Мишара, Куманова, Колубаре и Кајмакчалана.“ И Професор се позива на Сатану, као и Удбаш, али у другом контексту. „Сатана се досетио да Србији не вреди супротстављати стране ратнике. Само је Српском народу највећи непријатељ он сам. То је резултат пролетерске револуције.“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Па како онда тумачите коалицију ова два човека, тај неприродни блуд?

АНА СТОШОВИЋ: Већ сам рекла, професоре, да мржња спаја људе више него љубав. Блачки Професор је у Писцу видео узрочник што му је пропао наум освајања културне Топлице. Да се освети, био је спреман да се удружи са ђаволом. Тог ђавола је нашао у прокупачком Удбашу. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Уосталом, Професор је због тога награђен. У Удбашовој пашквили назван је честитим професором који покреће акцију за пренос костију највећег топличког песника у завичај и то ради из часних и племенитих побуда. И сâм Удбаш увиђа да аргументи нису на Професоровој страни, али за све је крив Иван Ивановић, који је, ето, у међувремену постао помоћник министра културе. (Удбаш погрешно каже саветник, очигледно то меша.) МИЛЕ ПЕНКОВ: Пошто су Драинчеви сусрети спашени, дошло је до реорганизације жирија, па је жири редукован на три члана. Блачки Професор је вољом Прокупчана, којима је радио о глави, избачен из жирија. Професор то није могао да схвати, опет је умешао прсте Сатана, овога пута у лику помоћника министра културе Републике Србије! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како се у погледу мајора Боже Ивановића понео прокупачки Доктор? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Рођени Докторов брат је оставио кости на Зеленгори, тамо где и мајор Божа Ивановић. Доктор не може бити античетник као Удбаш. Напротив, у његовим писанијама срећемо потпуне симпатије за четнике. Али Докторова завист је исто толико јака као и Удбашева мржња. Још је блачки Професор ту најневинији! Он је против Ивана Ивановића из свести. Умислио је да му је Писац био препрека на путу освајања власти. Доктор и Удбаш су то из подсвести! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А како тумачите чињеницу да је у пашквили најбоље прошла Иванова мајка учитељица Миља? Срећемо реченицу:“Њена убога душа се уздигла на небо, њега (Ивана) оставила под трептавим звездама да се лукавошћу и дрскошћу сналази у овом окрутном свету“. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: То је коректив Доктора. У време док је био Милошевићев близанац, овај олраунд аматер је снимио филм о жени мајора Боже Ивановића! Филм је дилетантски, као и све што је његов аутор радио у уметности. Доктор је такође одржао говор на сахрани Миље Ивановић у Житном Потоку, где је веома високо оценио улогу њеног мужа у борби против комунизма. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Удбаш се са тим не би сложио? МИЛЕ ПЕНКОВ: Удбаш је вршио претрес у кући Иванове мајке и том приликом јој је опљачкао фотографије мужа и роман „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића! Што је ову угледну житнопоточку учитељицу поштедео, свакако је резултат компромиса са Рецензентом. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: На делу је црвено црна коалиција, тријализам Мира Марковић, Слободан Милошевић, Војислав Шешељ. Наши пашквиланти су само њен бледи одсјај. Неприродни блуд! Вероватно је тешко разлучити ко је ко у њему? МИЛЕ ПЕНКОВ: Интересантно је како се у пашквили тумачи успон Ивана Ивановића као писца. „Желећи да побегне од властитог бола, постао је писац, да на тај начин излије мржњу према свему што му се дешавало. Не схватајући његову праву поруку народ је читао његове књиге и уважавао га!“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То је Доктор! МИЛЕ ПЕНКОВ: Да, препознаје се његова мисао и његов стил! Гинеколог је уобразио да је психијатар! Његов је проблем што не може да се одвоји од сопствене сенке, стално га прогања комплекс ваљевског доктора. Како то да он, Титов хирург у Анголи, Милошевићев сијамски близанац и ратник у Хрватској и Босни, не буде произведен у новог Драинца, него му титулу односи један декадент, космополита,

антимилитариста, самозванац? И нашао је решење: Иван је био велики писац док му је била жива мајка! Кад је учитељица отишла на небо, није имао ко више да га обуздава! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Трочлана банда није успела да оспори естетску вредност Ивановићевог дела? МИЛЕ ПЕНКОВ: Удбаш је прихватио оспоравања блачког професора и прокупачког гинеколога. Први је пронашао да у Ивановићевом делу нема вере, а други да нема „љубави према свему ономе што пружа живот: оцу, мајци, жени, деци, јер он није имао тај племенити осећај који човека чини човеком“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То су глупости и не вреди се на њима даље задржавати... АНА СТОШОВИЋ: Досад смо могли да видимо, професоре, које су методе Удбе у раду са људима, тачније у раду на уништавању људи. Прво ти удари на порекло, било расно, било социјално. Онда ти удари на породицу, на оца, мајку, жену, децу... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Извини, Ана, само да те допуним... Познато је да се Удба у читавом послератном периоду обрачунавала са остацима класног непријатеља, односно са припадницима Равногорског покрета... Комунисти су имали специјалну институцију за то, такозвани Агитпроп. Удба је била његова продужена рука... У Топлици су удбаши ширили гласине да је је мајор Божа Ивановић преживео Зеленгору, да се извукао на Запад а можда Исток... Аутор пашквиле чак тврди да су га видели у Сибиру, јер су наводно руски козаци прихватили неке четнике! Кад се Иван прочуо као писац, онда је мајор био на Новом Зеланду, одакле је слао новац за пишчеве самиздате! Био је то специјалан психолошки рат... против аутора „Црвеног краља“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Али овај Удбаш је рођен 1945. године. Он није могао да учествује... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Није могао он, али јесте његов стриц Добрица Стојановић, који је после рата био страх и трепет за Топлицу. Слободан је само његов сурогат. Он наставља стричево дело! Добрица је Слободана направио од блата! Први је мрзео мајора Божу Ивановића, други мрзи писца Ивана Ивановића. Разлика је само у генерацији! А докле иде та мржња, најбоље се може видети из одељка у којем говори о суђењу Ивану Ивановићу у Прокупљу. Дакле, суђење је било фингирано! Пошто га је Маркс одредио да помаже борбу против светског империјализма, Писац је морао да буде осуђен од комуниста, да би могао да игра игру двоструког шпијуна. Разуме се да је Иван Ивановић добровољно прихватио сарадњу са тајном полицијом, али је у исто време радио и као обавештајац за једну земљу на Западу, где се налазио велики број ратних другова његовог оца, због чега је био солидно награђиван а новац му је депонован у једној швајцарској банци. Докле иде болесна машта, најбоље се види по томе што Удбаш приписује Ивану да се повезао лично са председником Америке Џорџом Бушом! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Извините, господине Ненаде, да ли је тај скрибант уопште нормалан? Још кад сам ја студирао, постојао је један човек који се потписивао као Голуб Голубовић, који је писцима писао свакојака писма. На крају се испоставило да се ради о душевном болеснику. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Човек је написао две пашквиле... Пашквиле не пишу здрави људи. Познато је да је његов стриц удбаш Добрица Стојановић, који је синовца пројектовао за службу, пред крај живота психички оболео, да не кажем полудео. Да ли је осећао грижу савести тешко је рећи, тек дигао је руку на себе, убио се из пиштоља. Прокупчани причају да то није учинио прецизно, па је дуго умирао. Не искључујем могућност да слични синдром постоји и код синовца. Зашто би, иначе, он приписао Ивану Ивановићу да се као студент лечио на психијатријској клиници, кад то

апсолутно не одговара истини? Вероватно се то десило њему сâмом и да је „проглашен параноичним болесником који стреми ка лудилу“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Нема сумње да смо добили најпрљавији досије у новијој српској историји. Чак толико прљав, да се ни званична Удба није њиме користила. Очито је да су Стојановићи водили свој досије о Ивановићима, стриц о мајору Божи Ивановићу, а синовац о писцу Ивану Ивановићу. Пашквила то транспарентно показује. МИЛЕ ПЕНКОВ: Ако ми дозволите, ја бих да наведем коначан суд прокупачког Удбаша о Србима у светској историји. Он каже: „Све зло и поруге сручиле су се на главу српског народа, који честито и немо све то подноси, само зато што је такав народ предвиђен за страдање и патњу. Тај народ од постанка носи проклетство на својим плећима и као да је предодређен да увек буде први на удару свих моћника у минулим, а и у садашњим временима. Многи пацифисти су жудели да свет ослободе патње и очисте детиње очи од гара и радиоактивне прашине, али су се немоћно утапали у мемљиви смрад историје“. АНА СТОШОВИЋ: Ипак, Удбаш се теши да ће Европа пропасти! „Сваки политичар кога заслепи лидерство над његовим народом, стреми ка понору где би се угушио у дијалектици западњачке магле, коју му стално убризгава у вене трула Европа, чији се смрад осећа свуда по свету. Убрзо ће доћи време када ће снага свих народа света извршити обдукцију над лешом давно умрле Европе и њен смрад отерати тамо где му је место, у Луциферову прекоокеанску Америку!“ НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Очито је да се у свом развоју Удбаш зауставио у времену кад је његова служба палила и жарила, дакле у 1945. години. А као литерани аргумент трочланом аутору пашквиле послужила је песма Ђуре Јакшића „Јевропи“ из 1967. године! ИВАНОВИ САПУТНИЦИ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да видимо како су се у пашквили провели други Ивановићеви савременици. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Већ смо видели да су Драшковићи, Вук и Даница, названи мајмунима. Није се ништа боље провео ни други министров саветник, Џорџ, алијас певач Бора Ђорђевић, Бора Чорба. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Зашто Бора Чорба? Па он је бар познат као националиста. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: За време грађанског протеста против Милошевићеве изборне крађе, чији је саставни део био прокупачки Удбаш, Бора Чорба је испевао песму „Баба-Јула“, која је постала химна нове генерације. Ову песму су Маринко Арсић Ивков и Иван Ивановић уврстили у „Читанку српске политичке поезије“. Ето разлога да Удбаш још једном сиђе с ума! АНА СТОШОВИЋ: Ако ми дозволите, професори, ја бих ту песму отпевала. Сад, не умем баш као Бора Чорба, али... Дакле: БАБА-ЈУЛА Док по земљи свашта раде На Тевеу лимунаде, Бољи живот, Срећни људи, зато и ти срећан буди.

Купим новине, свеже издање, кад оно опет исто срање, напади не јењавају, једни друге смењавају. Али ко то тамо пева лева, лева, лева, лева. До хаоса и расула све нас води баба-Јула. Ко то тамо курцу свира, у току је бал вампира, предводи их сасвим трула цветокоса баба-Јула. Још увек се народ сећа усташе из куће цвећа, али он је чиста нула, најјача је баба-Јула. Ишао сам до Дедиња, тамо има много свиња, црвено се неко крдо на Јулино сели брдо. Али ко то тамо пева лева, лева, лева, лева... ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Колико сам схватио, прокупачка пашквила може да има тај значај што разоткрива тамну страну србијанског друштва. У њој се одсликава филозофија паланке (Радомир Константиновић). АНА СТОШОВИЋ: Удбаш открива да су они стално слали у Министарство културе анонимна писма против Ивана Ивановића! У њима туже Писца Министру да недовољно ради за њих и спречава их да се наметну широј јавности. А они су истински хероји, јер су остали у провинцији „далеко од свих признатих вредности заједнице, неважни, невиђени, нечујни и непризнати“. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Чекајте, па познато је да се Иван стално залагао за развој јужне провинције. Готово непрекидно је био присутан на Космету, обилазио српске енклаве, говорио у Грачаници, Косовској Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу...У мом Лесковцу је организовао симпозијум о заостајању српског југа, на којем је говорио академик Драгослав Михаиловић. АНА СТОШОВИЋ: Удбаш саопштава да је после једног таквог писма министар Драган Којадиновић позвао Ивановића у кабинет и „добро га изгрдио“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Што је, свакако, само пројекција... АНА СТОШОВИЋ: Да, топлички бандити су то прижељкивали. Али, ту се нашао Бора Чорба, певачка легенда, узео Ивана у заштиту, па је „плашљиви министар морао да ућути и случај је убрзо пао у заборав“. МИЛЕ ПЕНКОВ: Осим тога, познато је да се Иван Ивановић као помоћник министра највише залагао за писце из провинције. По први пут су у Комисију за откуп књига ушли ствараоци из Крагујевца, Новог Сада, Зајечара и Ниша. На конкурсу су

откупљене књиге јужних писаца Спасоја Шејића, Зорана Ћирића, Цере Михаиловића, Саше Хаџи Танчића... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У одговору на претње лекара Драгољуба Мирковића, да ће се лоше провести ако случајно зађе у Прокупље, адвокат Драгољуб Тодоровић је рекао да узрок што лекар није признат за писца не лежи у провинцији него у његовој литератури. „У Краљеву живи Горан Петровић, у Пожеги Драган Јовановић Данилов, у Ариљу Добрило Ненадић, у Лајковцу Радован Бели Марковић, за које се може рећи да улазе у прву лигу српских списатеља, а Мирковићу не успева чак ни то да се назове писцем“. Уосталом, и Иван Ивановић се дигао из Куршумлије. АНА СТОШОВИЋ: Колеге, ви упорно намећете рационални аргумент. Овде се ради о ирационалним људима... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Удбаш није пропустио прилику да се обрачуна са актуелним прокупачким председником, Владимиром Јовановићем. Дакле, после пада Ратка Зечевића, „народ је изабрао младог, лепог, мало подгојеног председника“. Али он је имао једну мањкавост, није поседовао факултетску диплому. Стога је био приморан да се окружи свитом бројних саветника, од којих је један био саветник за фотокопир машину. Чак је у време Ратка Зечевића председник општине био доктор наука, али га је Зечевић сменио из предострожности, јер му се „његова превелика ученост учини грдном сметњом“. Нови председник је одмах запослио чланове своје ближе и шире породице и на тај начин је решио проблем запошљавања незапослених. Даље, млади председник је поставио за саветника за менџмент пензионисаног жандарма. Али, какав је то председник најбоље се види по кадровским променама у Музеју Топлице. Ту је за директорку довео сеоску учитељицу. МИЛЕ ПЕНКОВ: Чекајте, па директорка Музеја је била академски сликар Светлана Илић из Прокупља... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Вероватно је пре академије била учитељица... Е, та директорка је професору историје наредила да се бави археологијом, археолога је поставила за сценографа, а сценографа за етнолога... Кад су се људи побунили, дала им је свима редом отказе! А онда су они њу протерали на Косово... МИЛЕ ПЕНКОВ: Сликарка је Музеј добила на суду, па сад морају да јој исплате личне дохотке! О томе су писале Топличке новине. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: На крају је Удбаш овако портретисао Председника: „Председник општине подсећао је на лицидерско срце, лепо, сјајно, фино, пуно боја и светлости која се одбија од парчета огледала. А када загризеш сладуњаво, рскаво, печено тесто, осетиш варљиву празнину у устима“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ако ми дозволите мало цинизма, па млади Председник је то и заслужио! Ова одвратна пашквила штампана је парама из општинског буџета, чији је он чувар! АНА СТОШОВИЋ: Прокупачки председник је још добро прошао. Није приказан као животиња! МИЛЕ ПЕНКОВ: Карактеристично је да су се прокупачи удбаши посебно окомили на два песника: Данета Стојиљковића и Растка Закића. Удбаш их назива Ивановим псима! Договорили смо се да Ана говори о Данету а Ненад о Растку. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Иван Ивановић је за Данета написао да је велико дете српске поезије. Познато је да га је удбаш Слободан Стојановић, аутор пашквиле, претукао у службеим просторијама Државне безбедности. Нормално би било да се због тога каје или бар стиди! АНА СТОШОВИЋ: Не знам да ли је у историји забележен неки случај џелата који се покајао због свог посла и постао свештеник. Ти људи мисле да је злостављање људи посао, као сваки други. За њих је исто бити учитељ и мучитељ. Него да видимо

како је приказан Дане. Удбаш га је анаграмски прекрстио у Кробана (од Бодан Дубовски) и приказао га као верног Ивановог пса! Дакле, Дане је испрва Зечевићев песник, који окружног начелника велича и пише му песме за уз гусле! Пошто се вратио из престонице узалуд покушавајући да схвати филозофију овога народа, увртео се око куће једне уседелице... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Пардон, уседелица је прокупачка списатељица Живка Манчић, која је по својим квалитетима далеко испред ових надрикњижевника. За њу је Иван Ивановић у једном тексту написао: „Издвојио бих донекле Живку Манчић Стојиљковић, чија прича „Освета Митре Јаникине“ представља свакако највећи домет овог прегледа. Манчићка поседује смисао за драматику, њени јунаци носе трагичну кривицу својих предака и делују помало фокнеријански.“ АНА СТОШОВИЋ: Пошто се шездесетосмашки песник појавио у облику кучета, уседелица се смиловала на њега, купила му огрлицу и кајиш и привезала га у једној натрулој дрвеној штенари, где је редовно добијао свој оброк. Ружећи даље Живку Манчић, Удбаш каже „да је она била чудновата жена, која никога није примала у кућу, осим једне далеко рођаке. Комшије није уважавала, већ је према њима увек била љута и набусита“. Тек кад је Данета увела у кућу, постала је веселија и радоснија. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Звучи невероватно. Зар је мало овом Удбашу што је пребио Песника, и то злоупотребљавајући службени положај, а да за то не одговара, него га још и ружи? Откуд толики нови јед? АНА СТОШОВИЋ: Ствар је у томе што се Иван Ивановић заложио да Дане Стојиљковић добије две песничке награде: Златно перо деспота Стефана Лазаревића и Драинца. Топличка банда је то тешко поднела, као и запослење Ивана после тридесетогодишње незапослености. Провинцијска завидљивост не зна за границе! Данета Стојиљковића после тога чак нису прогласили ни конџељским витезом! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: А цинизам је овде у томе што је после добијених батина у станици милиције, Дане Стојиљковић постао много бољи човек! Постао је паметнији и на ствари око себе гледао бистријим очима. Тако је зажелео да постане жандарм, ваљда што је из угла пензионисаног удбаша то најбоље занимање, најцењеније у Срба, што је описао Стеван Сремац у „Вукадину“. Захваљујући свемоћном изасланику црвеног бога Маркса, Данета прима на разговор лично министар полиције Драган Јочић. Удбаш користи ову измишљену сеансу да би напао министра. Министар је и сâм у младости био криминалац, што му је била најбоља препорука да постане први полицајац. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Као Карађоз у Андрићевој „Проклетој авлији“? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Министар објашњава Данету нову филозофију полиције. „Код нас раде само млади људи, а то постижемо на тај начин што похапсимо све старије полицајце под разним изговорима, или их одмах шаљемо у пензију и тако стално подмлађујемо своје редове.“ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Па је ли министар Јочић пензионисао тог удбаша? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ма не, њега су одбацили његови, Милошевићев шеф тајне службе Јовица Станишић. Такав до параноје зао удбаш ни њима није требао! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И шта је било са Данетом у тој фикцији? Је ли постао жандарм? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Није, тај положај је добио неки други Дубовчанин, али је Дане постао Иванов повереник и ревносно га обавештавао о свему што се догађа у Топлици. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад ми се већ мучи у стомаку. Више не могу ни да се смејем. Али шта ће ту Растко Закић?

АНА СТОШОВИЋ: Растко Закић нема никакве везе са Топлицом, он је Шумадинац. Али је приказан као Иванов резервни пас из велеграда. У великим народним протестима 9-12. марта 1991. Закић и Иван код Теразијске чесме измишљају антисрпску песму „Добровољни издајник“. Песма је, наравно, Закићева, а Иван је са Маринком Арсићем Ивковом уврстио у „Читанку српске политичке поезије“. То је једна лепа песма и, ако дозволите, ја ћу вам је навести у целини, тим пре што је прокупачки Удбаш у књизи испретурао и унаказио. ДОБРОВОЉНИ ИЗДАЈНИК Ја јесам добровољни издајник Србије мржње и страха и мрака, Син сам Србије љубави и храбрости и раденика и сељака. Ја јесам добровољни издајник Србије крвожедне и ниске и лажне, Син сам Србије правичне и људске и поштене и важне. Ја јесам добровољни издајник Србије у којој су хуље и главне и моћне, Син сам Србије бунтовне и паметне и цветне и воћне. Ја јесам добровољни издајник Србије склеротичне и зле и свађалачке, Син сам Србије широке и пријатељске и житородне и прегалачке. Ја јесам добровољни издајник Србије која презире и своје највеће синове, Син сам Србије која и оне најмање негује да израсту у џинове. Ја јесам добровољни издајник Србије која не види даље од носа, Син сам Србије знања и зноја и разума и поноса. Ја јесам добровољни издајник Србије која се и неразумним вођама удвара, Син сам Србије која ради истине и на крунисане главе удара. Ја јесам добровољни издајник Србије поданичке и кукавичке и погрешне и плачне, Син сам Србије радосне и веселе и исправне и тачне. П.С. Ја јесам добровољни издајник Србије у којој и са будалом мораш да се сложиш Јер тобож и таква слога Србина спасава, Син сам Србије која поштује човека И кад с њим мора дуго и мучно да се усаглашава. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Слажем се, лепа песма. Асоцира на Дисове „Црне дане“. Зашто је та песма толико разгневила Удбаша да је Песника произвео у пса? АНА СТОШОВИЋ: Мислим да је суштина у те две Србије: једна је била на Теразијској чесми а друга на Ушћу. Наиме, док је демократска опозиција држала митинг у центру Београда, присталице Слободана Милошевића су се окупљале на ушћу Саве у Дунав. Растко Закић, Иван Ивановић... су били код Чесме. Удбаш је био на Ушћу. Кључни стих гласи: Ја јесам добровољни издајник Србије у којој и са будалом мораш да се сложиш! Ствар је у томе што је Иван Ивановић одбио да се сложи са прокупачким будалама. Отуд га је Удбаш произвео у издајника! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Удбаш је позвао у помоћ Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја! Несрећан је што више нема таквих патриота, што се догодио један Дис, један Драинац, један Душан Васиљев, један Бранко Миљковић... Читава једна модерна! Уместо да пева Радо иде Србин у војнике, где он бере лаворике, као панчевачки прота Васа Живковић, Растко Закић велича издају! Син сам Србије која поштује човека, чак и кад није Србин! АНА СТОШОВИЋ: Сходно свом занимању, удбаш у интелектуалцима види непријатеље и издајнике. Они су криви што су Срби погубили ратове 1991-95. године!

Они су призвали НАТО авионе 1999. године! Његова фиксација израста у параноју. Син националног издајника мајора Боже Ивановића, који, ипак, није нестао у Сибиру, како тврди Удбашов стриц, него у вихору рата, био је кукавица која је у име таквих идеја одбила да оде на одслужење војног рока. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како то може да се одбије? Је ли Иван служио војни рок? МИЛЕ ПЕНКОВ: Наравно да јесте. У његово време није било цивилног служења војног рока. Пашквилант хоће да каже да Иван није био добровољац у ратовима у Хрватској и Босни као његов ментор и рецензент доктор Мирковић. Уместо милитаризма, који је Доктор промовисао на говорници Народне скупштине, због чега је морао да га се одрекне и његов близанац са изборног плаката, Слободан Милошевић, Иван је по медијима заговарао пацифизам, чиме је демотивисао омладину да улудо гине. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Па је ли гинуо тај Слободан Стојановић? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Истински ратник је био само Ратко Зечевић. Био је командант добровољачког Топличко-косовског одреда на ратиштима. Дане Стојиљковић га је због тога произвео у трећег топличког команданта! КАКО УБИТИ ПТИЦУ РУГАЛИЦУ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад се поставља питање да ли уопште треба обраћати пажњу на књижевни отпад? С једне стране, свака људска делатност има нуз производе за отпад, али, с друге стране, ти изливци упропашћавају екологију. Шта ако је тај отпад радиоактиван? ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Слажем се, колега, уметност би требало да буде последња оаза људског духа. Књижевност је естетика и ми професори бисмо морали да је чувамо од загађивача. Проблем је како? Читаве каријере смо се борили против цензуре, а сад је прижељкујемо! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да чујемо шта кажу наши наследници? Ми ћемо сутра у пензију, а на њима је свет. Свет нам мора бити аргумент! АНА СТОШОВИЋ: Ја, професори, не бих потцењивала феномен Удбаша. Он је само репрезентант болесног стања у којем се налази српско друштво. Ствар је у томе што је деценијама радио тајно, демократија му је омогућила да делује јавно. С њим се излио из речног корита муљ и озбиљно запретио да поплави ораницу. Нисам за то да се ћути, да се забија глава у песак. Припадам генерацији која би да буде активна, да донесе ренесанс посрнулом српском друштву. МИЛЕ ПЕНКОВ: Ова књига је у ствари досије Удбе и јасно показује шта су све удбаши спремали да онемогуће Писца. Сад бар видимо њихове методе јасно као на длану, дакле транспарентно. Удбаш то не крије. Што је најгоре, он се поноси што је прогонио Писца. Више од тога, он не може да прежали што се Писац отргао из његове надлежности и постао Иван Ивановић. Удбаш је сам за себе написао: Чега се паметан човек стиди, тиме се магарац поноси! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Па, докторанти, можете ли да нам покажете садржину Удбиног рада на породици Ивановић? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Овако, служићемо се сâмим Удбашем. После слома Српске војске на Зеленгори, где је страдао Иванов отац мајор Божа Ивановић, његова удовица Миља се са дететом нашла у изузетно тешкој ситуацији. Где је другде могла него да се врати у родни Житни Поток, па шта им Бог дâ. На срећу, Житни Поток је тад био под управом Лесковца, па су неки умнији партизани, пре свега браћа Перовићи, истакнути правници, одлучили да Миља и Иван живе. Бела удовица Боже Ивановића је

добила посао учитељице у Житном Потоку и тако је породица опстала. Семе Боже Ивановића се није затрло! МИЛЕ ПЕНКОВ: Удбаш у књизи пише да је Ивана требало згазити као пужа, али да Удба није могла да изведе тај наум, јер су сељаци Житног Потока штитили своју Миљу. Проблем је био у томе што се Миља Ивановић, својим радом и честитошћу, наметнула као народна учитељица, па то образованији комунисти нису могли да не уваже. Шта све Удба није радила да дестабилизује ову стамену жену, пуштала је гласине да јој је муж пребего било на Запад или Исток и да јој отуд шаље паре. То су те Удбашове приче о краљевом официру издајнику. Али Миља је успела да преживи црвени терор и оде Богу на истину као мајка Јевросима. То је чак схватио и прокупачки Доктор, који ће против њеног сина покренути сав свој мутљаг и излити на Писца своју црну жуч, да сними аматерски филм о њој као жени честитог српског официра. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Интересује ме како је Ивана примило Прокупље? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Иван је писао да у Гимназији није имао никаквих проблема. Као један од најбољих ђака прокупачке Гимназије, био је миљеник и штићеник професора из грађанске класе који су по казни дошли у забачену паланку у планини. Добро је стајао и будући Доктор, као сељачко дете из Конџеља, који је у Удбашовој пашквили приказан као племенит и великодушан, насупрот Ивану који је злобан. Иванове невоље настају када је дошао за професора Гимназије у Куршумлији, где је настао „Црвени краљ“. Топличка судска и удбашка мафија се организовала да спречи продор куршумлијског професора у врхове српске књижевности. Важну улогу ту игра Слободан Стојановић као прогонитељ интелектуалаца. АНА СТОШОВИЋ: На срећу, Иван Ивановић се извукао из Топлице и поред невиђене хајке кроз коју је прошао. Књигу су му забранили, њега осудили на две године затвора и отпустили с посла. Али Писца су прихватили интелектуални кругови и отргли га из канџа Удбе. Удбаш данас пише да је Ивану пошло за руком да уђе у историју српске књижевности захваљујући четничкој емиграцији! Ништа од тога, Иваново дело се само одбранило. МИЛЕ ПЕНКОВ: У Удбашовој пашквили срећемо једну од најмрачнијих сцена у целокупној српској писаној речи. Пошто му ништа није могао у стварности, Удбаш се Писцу свети у машти. У ствари показује шта му је топличка мафија припремала! Пошто се тад још увек није убијало, а судски му ништа нису могли, Удбаш је смислио да Писца треба ушкопити, односно отупити му критичку оштрицу пера. То се чини одстрањивањем кохонеса! Хирург је нико други до Иванов школски друг, племенити гинеколог Мирковић. Удбаши преносе везаног писца у акушерску салу, „где је ординирао његов друг из гимназијских клупа, са којим није био у добрим односима“. И док је тај гинеколог везивао маску преко лица и навлачио рукавице, од срца се церекао! Уживао је што ће да кастрира једног јеретика! Јер „Доктор је знао да кастрирани човек престаје да буде писац! Он постаје јалови естета, ларпурлартиста, који убрзо досади и самом себи, а камоли читалачкој публици“! (Ваљда је ово прилог Кишовом Дармолатову!) А кад је Доктор завршио посао, бацио је Иванове одстрањене кохонесе верном псу Данету Стојиљковићу, који се ту однекуда створио. Овај их у сласт поједе! „Кажу да је пас од тада постао агресивнији, али и много бољи песник.“ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Чекајте, па тај прокупачки гинеколог, алијас Драгољуб Мирковић, овде је приказан као монструм! Као доктор Менгеле! Да ли зна тај Рецензент шта је потписао? МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Али не зна ни прокупачки председник општине за шта је дао паре! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли то све у вези са прокупачким Менгелеом?

АНА СТОШОВИЋ: А не! Кад је Доктор чуо да ће Иван постати помоћник министра културе Републике Србије, послао је Министраству културе писмо у којем помоћника проглашава душевним болесником и констатује да „он не би могао да ради ни као послужитељ у Министарству а камоли као саветник за културу“! Али Ивана Ивановића су штитили светски глобалисти и нико му ништа није могао. Зато, Удбаш му је смислио други сценарио. Пошто је његов министар Драган Којадиновић лопов, то њих двојица направе проневеру државног новца! Министар се извуче, а Ивановић добије две године затвора, таман онолико колико су му прокупачки мафијаши одрезали! Добио би и више, али га је штитило Удружење књижевника, које је рекло да је Ивановић био (више није!) значајан писац. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Из пашквиле још видимо какав је план за коначно решење критичког писца имала Удба, чији је локални шеф био овај надриписац. Док Писац чами у затвору, оставља га жена, преудаје се за лекара који ју је, као душевну болесницу, лечио! Син му продаје кућу на Дедињу и сели се у Америку. Иван се не усуди да и сам крене у емиграцију, коју му је Удба нудила, јер би тамо морао да служи четничким круговима и прошао би као Драгиша Кашиковић, односно Удба би послала свог човека да га убије. Пошто се ништа од овога није десило, Удбаш смешта Писца у Магарећи град у кућу Ратка Зечевића! Тако су се двојица идејних истомишљеника коначно нашли! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да, Зечевића смо скоро заборавили. Шта је с њим? НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У односу на „Магарећи гето“, Ратко Зечевић се у „Кентауру...“ поправио! Испао је из политике, престао да пије, смирио се и постао адвокат. Од њега се не одваја Дане Стојиљковић! Кад су га због неплаћене кирије избацили из закупљене канцеларије, прешао је да ради у једној шупи, поред самог градског клозета. Узалуд је конкурисао за јавног тужиоца, нису му то дозволили. Код њега се сместио Писац. АНА СТОШОВИЋ: Болесни мозак прокупачког Удбаша смишља још веће злобе. Тај човек жарко жели да се Иван Ивановић разболи од неизлечиве болести психичког лудила! Ево како то описује Удбаш: „Једног дана спопаде (Ивана) чудна болест. Срце му је дрхтало, дах му се убрзавао, а жмарци му прожимају удове. Доби високу температуру, од које му плућа испуни смрдљиви секрет, по кожи му избише црвени чворови, а носна кост се упали и затвори нос па је морао да дише на уста. Доби и запаљење плућа и анални отвор поче да му се шета при сваком искашљавању“. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Уопште не сумњам да од такве болести болује сâм Удбаш. Човек који тако лоше пише, болест је описао уверљиво. Искористио је сопствену дијагнозу! АНА СТОШОВИЋ: Од болести је Ивана спасио његов резервни пас Дане Стојиљковић, да би му се захвалио на Драинцу! Он је у помоћ позвао ветеринара из комшилука. Искусни марвени лекар је одмах схватио о чему се ради. „Дијагностицира веома ретку и већ заборављену болест код коња, коју у народу називају сакагија у спрези са сипњом, болести које су се удружиле и напале јадног човека.“ ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Индикативно је то јадни човек. Удбаш очигледно себе дубоко жали. АНА СТОШОВИЋ: Удбаш наставља: Ветеринар је рекао да „та болест није зооноза, али је данас, када је пробијен озонски омотач, све могуће“. Ипак, успео је да излечи Писца дајући му инјекције из великих шприцева за марву. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тридесет пет година сам у настави на универзитету. Знам да су разни лудаци стварали уметност, један од њих је био Маркиз де Сад, по коме је прозван читав један правац у психијатрији. Али овако прљав текст до данас нисам срео!

НЕНАД СТАЈКОВАЦ: На крају, Удбаш налази коначно решење заједничког пројекта трочлане банде у самоубиству њиховог антипода! Дакле, Иван Ивановић, „духовно сломљен и физички унакажен, немајући снаге да даље живи, реши да скочи у живи песак – живо блато и тако оконча свој живот. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: „Живи песак, живо блато“ – то је наслов Ивановог романа у којем Удба настоји да ликвидира либералног професора. МИЛЕ ПЕНКОВ: Да, то је пројекција Удбаша. Он је свакако видео себе у овом роману. Уопште, Удба је честа тема српских писаца. О утицају ове тајне организације на живот људи, писали су: Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић... Чак је и министар културе у једној од Титових влада, Владимир Јовичић, написао роман о удбашу „Био једном један човек“. С правом је речено: Удба – то је наша судба! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Овако Удбаш фантазира. Иван Ивановић и Ратко Зечевић одлуче да изврше колективно самоубиство... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Двојица – па колективно! НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Одлазе на периферију Магарећег града – Прокупља и скачу у живи песак! Док тону – певају Интернационалу, химну глобализације! А народ Прокупља, „људи који су то посматрали, дограбише камење са обале и бацаху на њих, да би убрзали њихово нестајање у живом блату“. При том самоубице се метаморфишу у магарце! Удбаш на том месту поставља надгробну плочу са натписом: Овде почивају они за којима није вредно сузу пролити. Они су оличење људске глупости, које треба што пре заборавити. Јер, само будале срљају тамо, где анђели не смеју ни да кроче. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Признајем, толику количину глупости и мржње, па још у једном човеку, макар он био удбаш, тешко је и замислити! Па то је, како би рекао Емил Зола, „Човек – звер“! Осама Бин Ладен би могао код њега да учи тероризам! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Мене интересује откуд у тог човека толика опседнутост самоубиством? Хајде, уништавање људи му је био занат, ту опсесију разумем, али опчињеност самоубиством не схватам. АНА СТОШОВИЋ: Професоре, тај човек је у читав спис пројектовао себе! Удбаш је имао где да пронађе инспирацију. Његов стриц, први послератни топлички удбаш, извршио је самоубиство.Не сумњам да он у себи носи суицид! Мора да га прогоне мрачне Ериније за све оно што је радио! Рецимо за смрт професора Илије Ивановића. МИЛЕ ПЕНКОВ: Осим тога, много се писало о суицидности његовог идола Слободана Милошевића... о породици у којој су самоубиства била готово нормална појава. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А да ли имате прототип за овог човека у литератури? МИЛЕ ПЕНКОВ: Можда у роману „Злотвори“ Драгослава Михаиловића? Или у драми Душана Ковачевића „Професионалац“? Иван Ивановић је писао о удбашима, али их је у приличној мери хуманизовао. Његови јунаци носе трагичну кривицу... Поменуо бих роман „Предузимање мера“ Спасоја Шејића. Овај Топличанин је ту описао политичку булументу Топлице. Срећемо секретаре комитета, привреднике, новинаре, удбаше... Оваква Топлица Шејића није хтела. Овај талентовани писац није издржао судар са Удбом, извршио је самоубиство. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И како је Иван Ивановић реаговао на све то? АНА СТОШОВИЋ: Иван се најчешће бранио Драинцем. Овај је само у почетку мислио да треба одговарати на нападе, односно да се треба бранити. „Кад човека опколе сеоски пси, па ма какав хришћанин био, макар се налазио у позицији председника друштва за заштиту животиња, он ће дохватити прву мотку, грудву земље, или

каменицу, да се од пашчади одбрани. Човек се од пашчади брани како стигне, како може и уме.“ Касније је Драинац написао да је дошао до тог нивоа кад су сви напади на њега изван његовог стварања.. „Ситне пакости, мржња – све ми то не доликује. Мој смер је друштво, обрачун са дубљим и непомирљивијим силама, које искључују појединце, бар појединце који се баве књижевношћу.“ Мислим да се то десило и са Иваном Ивановићем. За њега је ова ствар завршена. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Мислим да је овом књигом Топлица дотакла своје интелектуално дно. То више није живи песак, то је септичка јама! Јама се прелила и Топлица је неподношљиво засмрдела! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли бисмо могли да направимо политички профил Ивана Ивановића? Интересује ме ваш став? АНА СТОШОВИЋ: Мислим да се за Ивановића може рећи да је био против комунистичке левице, али да није прихватио националистичку десницу. НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ивановић је пре свега индивидуалиста. Позиција слободног мислиоца је најтежа у Србији. Овде човек мора некоме да припада, мора да служи. Ко то неће, доживљава ударце и с лева и с десна. МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван Ивановић се васпитао, студирајући Светску књижевност, на либералним традицијама Запада. Као писац, борио се за крваву истину и човекова права. Себе је видео као грађанина света, а свомју литературу као каменчић у светском мозаику. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Добро, а да ли треба Ивана Ивановића бранити? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Мислим да не. Писци се бране својим делом. Напади на нашег Писца су резултат једног стања недонесености (Ерих Блок). Али мислим да треба бранити књижевност. Посао нас професора није само да предајемо историју књижевности, него да се бавимо и настајањем књижевности. Књига прокупачког Кентаура, „Последњи дани кентаура“, прља књижевност. Ја се залажем за живи универзитет који ће се одређивати према свом времену и простору. Али то ће бити посао нове генерације. СРПСКА ВАНДЕЈА АНА СТОШОВИЋ: Ако ми дозволите, професори, ја бих направила једну паралелу, која на први поглед нема никакве везе са нашом причом о Топлици. Још је комунистички револуционар, Ратко Павловић Ћићко, други топлички командант по Данету Стојиљковићу, назвао овај крај... Топлицу, Пусту Реку и Јабланицу... српском Вандејом. Вандеја је област у Француској која се побунила против Револуције. Данас се Вандеја узима као симбол контрареволуције. Одатле се регрутују полицајци, шпијуни, џелати... Ћићко се у својим говорима стално питао мора ли овај крај да буде српска Вандеја? ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Занимљива теза. Ја сам то чуо за Личане... АНА СТОШОВИЋ: Овај крај има велику улогу у раду Удбе. Ментални склоп досељеника готово да је предодређен за рад у тајним службама. Овај човек, Слободан Стојановић, који се тако монструозно обрачунава с интелектуалцима, једноставно је изникао из овог тла. Оно је његов природни ареал! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Претпостављам, госпођице Ана, да ћете ту тезу да проширите...? АНА СТОШОВИЋ: О да, професоре. Ако ми дозволите, предочићу вам једну слику. Године 2002. обележава се у Топлици годишњица Топличког устанка, којој присуствује први демократски премијер нове Србије, доктор филозофије и социологије Зоран Ђинђић. Премијер је топличког порекла, његов отац рођен је у селу Прекопуцу, у

непосредној близини Конџеља... Одатле је отишао у партизане и догурао до чина пуковника војне обавештајне службе. Службовао је по Босни, где се и оженио. Зоран се школовао у Београду и Берлину. Није никада живео у Топлици, али корени су ту. Пуковник се пред крај живота вратио у родни крај, где је и умро, биће да је опојан у конџељској цркви. Сахрањен је на гробљу у Прекопуцу. Из Гргура, где је била централна прослава, премијера су одвукли у конџељску цркву да запали свећу и дâ цркви добровољни прилог. Причало се да је приложио велику суму, помињало се сто хиљада марака. Боравећи у Немачкој, будући српски премијер је зарадио лепе паре... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли је у Гргуру присуствовао Иван Ивановић? АНА СТОШОВИЋ: Да, учествовао је на симпозијуму о устанку, али није позван у Конџељ. Ту је главну реч водио председник црквеног одбора, Конџељац Драгољуб Мирковић алијас Доктор из наше приче. Иван Ивановић је ту био непожељан! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Наслућујем вашу причу, Ана. али још увек не видим везу... АНА СТОШОВИЋ: Веза је у овоме, професоре. Док прокупачки Доктор држи говор у част премијера и назива га српским Кенедијем, његов веома близак рођак, Дејан Миленковић Багзи, спрема атентат на тог Кенедија, као члан данас чувеног Земунског клана! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Одлично, Ана, сцена за античку драму. То је Србија! ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Сад сте ме, госпођице, заинтересовали... Шта значи та реч багзи? АНА СТОШОВИЋ: Препремајући се за ово излагање, пронашла сам да је Багзи име које су амерички гангстери давали из (страхо)поштовања, као знак дивљења према онима који су се показали храбрима и прихватали „посао“ којег су се други плашили. Сама реч багзи је изведена из речи баг – буба, стеница, инсект, мада нисам успела да пронађем етимологију ове речи. Оно што је готово извесно то је да су је створили амерички гангстери, криминалци, и да је из подземља изашла на светлост дана. Први велики Багзи био је амерички гангстер Бенџамин Сигел из прве половине Двадесетог века. Он, међутим, није волео овај надимак и сви су се добро чували да га пред њим не помену. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто? АНА СТОШОВИЋ: Разлог за ову Сигелову одбојност према надимку је можда тај што је ова реч у сленгу „обичног света“ означавала особу која није сасвим при здравој памети, с којом је боље не имати посла. Немој да му прилазиш сувише близу, он је мало багзи! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Присећам се да је то била трочлана банда... АНА СТОШОВИЋ: Тачно, професоре. Поред Сигела, историјски оснивачи америчке мафије били су пољски Јеврејин Мејер Ленски и италијански досељеник у Њујорк Лаки Лућано. За Ленског се може рећи да је био мозак америчке мафије, оснивач њујоршког клана, надимак му је и био Брајн (Мозак). Прва и последња реч у америчкој мафији била је његова. Оснивач је коцкарница на Куби. Лућано је био дете досељеника са Сицилије и брзо се дигао у сам врх мафије. Он је установио правила коза ностре. Њих тројица су контролисали њујоршко подземље, проституцију, коцкарнице, дрогу... Од њих је Багзи био најсуровији... ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да се вратимо нашој мафији... У време у којем живимо главну реч води Земунски клан. Овај клан је организатор убиства првог демократског премијера Србије, бар за то је оптужен. Какве то има везе са српском Вандејом?

АНА СТОШОВИЋ: Вођи Земунског клана, трочлана банда, досељеници су из овог краја: Душан Спасојевић Шиптар, Миле Луковић Кум, Дејан Миленковић Багзи... Прва двојица су дошла у Земун из Медвеђе, а трећи из Топлице. Сви су они потомци досељеника из динарских крајева... Шиптар и Кум су из села Гајтана на Радан планини, Багзи из Конџеља. Завршили су неке занатске школе. Каријера Шиптара и Кума потиче са Косова, где су били чувари затвора. Ту је робијао неки шиптарски бос, трговац дрогом. Они су му омогућили да побегне из затвора, а он их је увео у свет дроге. Ратови на тлу бивше Југославије су им омогућили да се дигну у сам врх државе Србије, да контролишу шверцерске канале: оружје, дрогу, нафту. Милошевићева Србија је такве људе тражила. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Интересантни су ти надимци. АНА СТОШОВИЋ: Спасојевић је добио надимак Шиптар по шиптарском босу одбеглом из затвора, а Луковић Кум по филму са Марлоном Брандом... Кад је Милошевић основао Јединицу за специјалне операције, такозване Црвене беретке, она је постала уточиште криминалаца и деловала је на свим ратним подручјима. Њен први командант био је Жељко Ражнатовић Аркан, у младости криминалац на Западу, припадник Титове тајне полиције за ликвидацију политичких емиграната. Аркан значи Тигар. У ратовима се истакао као јунак, српски херој. Црвене беретке су оптужене за многе ратне злочине, етничка чишћења... Аркан је на Косову ушао у политички живот, оженио се певачицом из Житорађе Цецом Величковић. Убијен је у криминалном обрачуну у хотелу Интерконтинентал у Београду. Његов наследник на командном месту у Јединици, Милорад Улемек Легија оптужен је за организацију убиства српског премијера. Легија је добио надимак по томе што је био припадник специјалне француске јединице састављене од странаца, Легије странаца. Био је Милошевићев човек од највећег поверења и командовао је криминалном групом за ликвидацију његових политичких противника. Врх Јединице и Земунски клан ускоро су се нашли у симбиози, то је такозвани Ескадрон смрти. Овој групи се приписују атентати на Вука Драшковића, Ивана Стамболића, новинара Славка Ћурувију... на Зорана Ђинђића. Мени је најинтерсантнији надимак припадника Земунског клана Владимира Милисављевића, Будала. Мафијаши су га прозвали Будалом, зато што је једини међу њима завршио факултет! ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Хоћете рећи да је српска Вандеја убила свог Кенедија? АНА СТОШОВИЋ: Зоран Ђинђић је био први премијер нове Србије, за младу генерацију он јесте Кенеди. Или Улоф Палме. Карактеристично је да су сва три лидера убијена под околностима које ће остати тајна. Били су жртва мрачне стране историје. Српски премијер је убијен из профундиса Србије. Тај пуцањ је произишао из српске историје. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Хоћете рећи да је пуцањ на српског премијера дошао из филозофије српске провинције? АНА СТОШОВИЋ: У историји ништа није случајно! МИЛЕ ПЕНКОВ: Ако ми дозволите, мало хумора за крај. На једном Светосавском сабору у Прокупљу демократе су кандидовале за Светосавску повељу Ивана Ивановића. Недемократе су истакле власника једне Свињарске фарме. Главну реч у одлучивању имала је конџељска тројка. Повеља је отишла на Свињарску фарму. Тако су свиње појеле Писца!