Зорица Савић ______________________________________________________________
______________________________________________________________
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
Зорица Савић
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА - песме -
Глушци 2012. ______________________________________________________________
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
Зорица Савић ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА (збирка песма) За издавача: Анђелко Заблаћански Уредник: Анђелка Максимовић Прелом и коректура: „Поезија суштине“
Рецензија: Анђелко Заблаћански Библиотека: „Поетика традиције“ Издање:
Глушци 2012.
___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ТЕБИ Да ли си ти онај кишама јесењим оплакиван у цветању пролећном сниван кроз многе животе чекан... Онај што познаје немушти језик животиња мојих шума и корача сигурно неистраженим просторима мог ума; враћа моју изгубљену сенку са далеког,прашњавог друма и чује болне одјеке тишинa што јече дубоко у моје поноре; вртлоге моје набујале реке умирује нежношћу руке. Онај што препознаје цвркут збуњених птица успаваних на врху литица, уклања са мог пута тежак камен спотицања и облак растерује кад заклања сунце мог летњег дана; мисао моју кад залута враћа са стаза заблуда и обмана и моје несмотрене грешке тугом својом плаћа. Да ли си ти онај кроз многе животе чекан и дочекан? ______________________________________________________________5
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ДО НЕПОСТОЈАЊА Титри у мојим очима ноћ топла,пуцкетава запаљена страстима. Твоја пожудна рука око мог дрхтавог струка и звезде што се множе у нашим додирима. Месец распукао као презрела диња, нити око нас плете. Грозничава језа прожима од главе до пете. Дах врео, зашуштао тамо где је срце стало када је из груди одлутало. Гњуриш у облаке свилене,мокре,вреле све до самог дна пожуде. Јездимо кроз ноћ све даље до оне обале жарке где таласи милују искричаве стене, где још може да се сања далеко,још даље, до непостојања.
6___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
САН И ЈАВА Да ли сам сањала зелена житна поља са ветром у перима да израњају из болних уздаха и заборављених дубина као пропуштена судбина у неком кошмару затурена
Да ли сам сањала тај глог што се гуши од полена са љубавним зовом птица док мирише са врха неосвојених планина младалачких илузија и у твом гласу песма његових птица одзвања Да ли сам сањала ту лозу претежалу од модрих хтења што око тебе се увија са укусом сласних давних жеља тек сада остварених. Да ли сам сањала ту ливаду нежних невена а видим је у твом погледу као сунца давно угашена поново запаљена.
______________________________________________________________7
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ПРВИ ПУТ Пролазе дани у нестварно стварној јави, у сну неком чудном,а будном. Као да живот први пут се живи. Поглед се први пут диви: птици засталој у лету да небеско плаветнило доживи, роси случајно засталој на цвету да први пут осети у пољупцу буђења сласт. Као да први пут се дају рекама сенке топола у светлосном титрају, рибе у дубинама воденом вртлогу, ветрови први пут чешљају врбама косе рашчупане. Лече стазе утабане корацима небројаним старе и нове ране. И још један дан се спокојно улива у вечерњи румени сан док месец извирује вечном светлошћу окупан.
8___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ЉУБИ МЕ Љуби далеке чежње страсне: и кад се усне уморе и трешње избледе од јесење туге нејасне, кад самоћа уплаши жеље и од стрепње се руке заледе, кад даљина сузи погледе – и тад жудно љуби... Кад немоћ сумњу посеје док снег на снове веје и помислиш да ко искрено љуби осуђен је да губи – тад најстрасније љуби... Гледај цвет који расте и мирише на пољупце љубави вечно несагореле.
______________________________________________________________9
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
У ЉУБАВИ Не ослушкуј глас из даљине птице измишљене, неме. Слушај - птице певачице у нама певају најлепше мелодије. Не гледај у празно небо, не упијај му плаветнило. Душе су наше и од неба плавље и пространије. Не заноси се звездама далеким варљиво је њихово светлуцање. Звезде у нашим погледима од свих небеских су светлије. Пусти тај сан нејасан, стран, што капке ти бесане прелива. Заносним треперењем јаве будимо зоре нам успаване.
Зашто ти лутају мисли збуњене кроз пределе мрачне, непознате? Кад тајне светова, знаних и незнаних Откриће додири усана меких
10___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
Волимо све у нама! Од тога нема даље, ни неба плављег, ни звезда сјајнијих, ни птица музикалнијих, ни мисли дубљих, ни снова богатијих ни светова тајнијих...
______________________________________________________________11
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ИЗМИСЛИ МЕ Измисли ме смерну и нему, птицу у рибу претвори, облаке спусти на земљу. Угушићу све побуне, сакрићу крила лептира у дубине цветног мира.
Само ме измисли кротку и снену, отерај бесне ветрове, пробуди шеве,успавај сове. Заборавићу звезде падалице, напустити месечеве улице и престати да следим свице. Измисли ме покорну и чедну, необузданог зрикавца претвори у белог зеца. Оградићу парче неба, засејати њиве и гајити баште уместо необуздане маште. Измисли ме другачију и нову. Само се усуди, љубав ће да ти суди!
12___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ТИ СИ МИ ДУШУ УДОМИО Ти си ми душу удомио. Њене влажне и мрачне улице обасјао сунчевим зрацима, и забаченим ћорсокацима отворио звездане путеве. Клонуле главе сунцокрета у долу заборављених снова, подигао до неба високо, и усадио у моје песме неуништиво корење, дубоко. У мрачној, бесаној ми ноћи видео си први светли поглед заруменеле цвркутаве зоре а мојој успаваној јави отворио пробуђене све цветне прозоре.
______________________________________________________________13
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ЉУБАВНА Када волим те волим и све цветове које си собом заливао, и које не бих видела да их ниси дотакао. Волим сва сунца која су обасјавала облачне ти очи, кишу што ти је тло појила. Без њих не би био такав – ти мој вољени. Када волим те волим кораке свих што ти кроз живот пролазише, њихове трагове утиснуте у твоје дане и године, сећања на доживљаје, људе радосна, сетна, болна, и њихов печат на твојим грудима волим све што у твом срцу живи, љубави бивше, садашње и будуће. Зар се може друкчије волети?
14___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ПОВРАТАК У очима му сјајним сунце мог дана. Руке су немирне загрљај сна и јаве. На грудима му леже све моје тежње. Како да се не вратим?! У гласу му звони звоно мог буђења. У мирису његовог тела мириси мојих цветова. Када ме дотакне расту у мени крила. И птица бела узлети до недостижних висина. Како да се не вратим?!
______________________________________________________________15
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
БИРАМ БЕЛО Укорењени смо. Претешке су наше гране за лет у будуће дане. Заузети наши облаци, не примају нас судбоносци. Кад тамна зора осване, однеће снове недосањане. Остаће само бела птица, златокљуна, нема певачица – која не тражи ни гнездо у сенци твог лица. Пусти је да те воли, звездо мојих тамних ноћи, безусловно и чедно у белим дубинама немоћи.
16___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
УСПАВАНКА Успаванка твоја нечујна таласа жита зелена; не плаши ме више несаница, у сан ме води спокојан твоја птица сањалица. Кроз месечеве ливаде расцветаних нежних звездица; жубори тихо смирена речица иза спуштених очних латица.
______________________________________________________________17
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ХОД ПО ЖИЦИ Седим крај тебе на нестабилној столици, уздрхтала од случајног додира. Под јаким рефлектором твог погледа чини ми се моја несавршеност се огледа. С тобом су тренуци као ход по танкој жици. Ипак, заноси ме тај плес по танком леду, између узлета и могућег пада. Мада стојим на високој литици, препуштам се тој опојној вртоглавици. С тобом су тренуци као ход по танкој жици.
18___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ИЗГУБЉЕНА Стајала је на перону, изгубљена,сама и чекала себе да се врати издалека. Кроз сећања протиче напуштена река испод порушених мостова.
У коси тама нарушених ноћи, у очима неутешна туга све дубље тоне. У глави јој звоне речи тешке,камене, у правом часу неизговорене. У гомили безличних пролазника сене прошлости промичу и болно је дотичу. Ветар се њеним уздасима руга и над њом обезбојена дуга. Али своје срце поносно носи и чистотом душе свету пркоси. И у срцу младалачки немир и снове бескрајне као свемир. Чува их одлучно за плаве даљине где је чека душа њене половине.
______________________________________________________________19
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ЧЕКАЈ МЕ Чекај ме пред крај пута, иза свих заблуда, иза сећања, када живот престане да лута и о срећи да сања. Када и последњи вулкан почне да се гаси и крвоток свој ток успори; тада ме поново створи, као дрво. У пролеће да те мирисима мами, у лето од врелине брани, у јесен плодовима дарује, и беле зиме да ти греје.
20___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
НЕ БУДИТЕ МЕ У безнађу успавана далеко од јаве и снова, од ноћи и дана, стварног, измишљеног, од јуче, данас и сутра – недостижног, достижног; све што је заспало са мном нека ме не буди док изгубљена у теби – тражим пут ка себи.
______________________________________________________________21
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
НЕ МОГУ ТИ РЕЋИ Не могу ти рећи. Ни кишним оком, ни олујним уздахом, ни сунчаним челом, ни ињем у коси.
Године старије од векова нису довољне. Ни сва јесења умирања, ни сва пролећна рађања.
Не могу ти рећи...
22___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
УЗМИ МЕ Узми ме до последњег бола, испиј и последњу кап мог тела, копај по мојој души до најмрачнијих дубина где се крију непознате звери и узлети до златних висина где певају Анђели.
______________________________________________________________23
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ИЗАЂИ Изађи из мојих песама, предуго сам те од речи вајала, док си савршено нестваран, призиван, лутао по ходницима између стихова, белина те је дубље од речи спознала.
Отисни се са згужваног папира крилима мојих чежњивих уздаха у звездану ноћ жудњом узаврелу и испуни својим слатким соковима моја од чекања пресахла врела. Жељна сам твог речитог погледа, усана распуклих од пољубаца и живог, топлог, уздрхталог тела.
24___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
МИСЛИ НА МЕНЕ Кад ти ноћ сетом дотакне сећања ране незарасле и упали старе фењере, давно, у прошлости угасле, мириси некад вољене жене испуне твоје постеље и на узглавље ти слети: бела птица живе успомене – мисли на мене
Кад ти јужни ветар донесе чежњиве уздахе из даљине, и својом песмом те занесе слуђени славуј наше долине, док сунчеви зраци зоре отварају ти све прозоре – мисли на мене. Кад ти трепавице заблистају нижући бисере разбијене, и у погледу се прелију боје градећи мост дуге, протрчи испод њега бежећи од туге – и мисли на мене.
______________________________________________________________25
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
Кад ти звоњава путева избразда чежњом чело, и кише пролију страсно, весело ливадом пожудних цветова, а гласови неиспеваних стихова душу ти празну заплене – и тада мисли на мене.
26___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ Можда ће нека жена испунити празне ти зене и раширити руке склопљене на снове посустале. У нека боља времена кад се твоја душа уморна из беспућа уздигне снена крилима њеног топлог срца. Просуће по теби ватре звезда набубрелих, зрелих и водоског суза јој врелих из погледа пожудних. Можда ће две самоће здружене у немоћи и боли створити свет чудесне лепоте за све несрећне, несхваћене оне које судбина не воли.
______________________________________________________________27
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
СРЕЋА Буђуњу се зора радује у ветру несанице истине брује између првог и последњег петла стихом је у погледу палила давно погашена му светла. Срећа недостижна за људе у пољупцима се смеши недосањани снови се буде у додиру два сродна бића његова зрелост стаса у младића А на његовом крилу вољена жена постаје девојчица невина блиставим погледом опијена кад на топло му раме главу спусти занесена. Пропуштено – отето – изгубљено од судбине – људи – живота у недра јој с неба пада и спознаје у том чудесном трену да с њим биће вечито млада.
28___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ГЛАСОВИ СУДБИНЕ Кад падам са висина на оштре, хладне стене – не мисли на мене Кад немоћ ми наду пара безизлаз путеве затвара и бесна олуја се покрене На ливаде цветне падну сузе ледене – не мисли на мене Груди ми болне распоре бездушне, гладне звери кидајући латице невине И главу ми тешку помуте очајни гласови судбине – ни тад не мисли на мене. Веруј да увек берем наше звезде расцвале да летим и док падам Да зидам и кад рушим у болу који болујем нас двоје певушим Уздахни срцем дубоко пољуби видике румене – и тек тад мисли на мене ______________________________________________________________29
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
СУМЊА Када сумња загризе где највише боли, а срце још увек може да воли, заплаче месец црвеним сузама за тек распупелим звезданим ружама. Када забоде отровну жаоку, нашој птици крила сломи и тек изниклом цвету сунце заклони, нека ме не гледа и не прати тим погледом са труњем у оку.
Са друге стране дуге утопићу своје туге, у реци безусловне љубави; сакрићу тамо своје лице, уморно од непостојеће кривице.
30___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ПОЗНАТА ПРИЧА Гледам те бело. Бело пролеће, бело одело, бело твоје уздржано тело. Бела птица,уздрхтала, нема, у нама мирис белог багрема. Гледам те црвено. Црвено пролеће, тело у пламену, црвена птица пева страсно на твом пожудном рамену. Скинули смо бела одела, крвави од захтева тела. Гледам те жуто. Жуто пролеће, истрошена тело, жута птица пева тужно опело. Обукли смо одела жута и кренули на два супротна пута.
______________________________________________________________31
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
МЕСЕЧЕВА ТАЈНА На тамној страни месеца крије се најдубља песма срца. У тишини оно што се слути, што нас усрећује, боли и љути.
То не сме речима да се дира то само ветар сме да свира Уздахом се даје и прима. у тамним, самотним ноћима. Тад одговори долазе сами – засветле изненада у тами. А мислимо да нам не значе док све неутешно не заплаче.
32___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
КРИЛА Твоја су крила у мени израсла до сјајних, златних висина дала ми чудесну моћ да се родим изнова у свету о коме сам сањала. Ти, Сунце мојих цвркутавих зора мојих пробуђених снова, Звездо – рађаш у мени бића Небеска.
______________________________________________________________33
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
КАД ПРАЗНИНА ПЕВА На канапу лутак Окачени игра Покреће га граја – У бесмислу лајања Белутак га прати Окреће га чигра Док се у празно Не суноврати А птица зева И тупо гледа Хтела би да пева Али јој се не да.
34___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ТВОЈЕ БУБЕ Те твоје бубе могу да ме излуде, а волим их и када ме љубе и када ми суде. Слутим шта их је опекло, шта избезумило, шта порекло тог страха што их прогања слепилом јурњаве без даха. Јутро их је опило, изненадило усред мрака збуњене силином једног зрака, распрштале се по мислима, као плод нара изникао из запаљених недара. Твоје бубе и бубице стално мењају лице, али њихова срца куцају песму исту, невину, дечију, чисту. Видим их као на длану, испредају нити до мог срца, понекад плану, онда угасну, час до неба израсту, па спласну.
______________________________________________________________35
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
Превртљиве, стабилне, миле, окрутне, грубе, нежне, мирне, бесне, тужне, веселе, озбиљне, смешне, паметне, блесаве, чедне, грешне, пијане. трезне... Твоје бубе и бубице, моје сузе туге и сузе радоснице.
36___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ДОЋИ ЋЕ ДАН Доћи ће дан, сунчан и насмејан, а до тада сањајмо украдени сан. Шта са онима који не дубе на глави, којима су руке сувише кратке и не препуштају се поплави? Доћи ће дан, светао и бајан, а до тада глумимо живот спокојан. Шта са онима чије песнице нису јаке, ноге нису спремне за блато и образ нису продали за злато? Доћи ће дан, ведар и узвишен, а до тада плаћајмо рачун угашен. Шта са онима чисте душе, којима су наду украли у бољи дан и укаљали најлепши сан? Доћи ће дан, жељен и сањан, а до тада гајимо измишљени рај.
______________________________________________________________37
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ОСУЂЕНИ НА СЛУТЊУ Ми смо осуђени на слутњу, на мрак најсјаније звезде, на ћутање најкрупнијих речи, док сумња држи узде и љубав пред сујетом клечи. Осуђени да сањамо јаву и живимо у недосањаном сну, да би се отргли мутној поплави ми безглаво тонемо ка дну. Ми само слутимо кроз време и даљине душу наше половине и никада нећемо спознати сврху наше судбине. Од слутњи преморени, сумњом заражени, неостварени љубавници недоказане љубави, од истог проклетства скројени.
38___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
СТРАХ Не предаји се, не одустај – јер куд одлазе из срца прогнани? Плаше ме ти ледени простори, жалоснији од смрти, та празнина што све ништи. Само ме загрли и задржи, пусти да траје док постоји.
______________________________________________________________39
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА Као бљесак муње пробадаш до дна бездана – зар постоји нешто даље? И напред и назад само бол вреба; остани где још нерођени свет чека да се роди у светлости таме, где је топло, чисто и бистро, једино још извесно и сигурно. Ту све почиње и престаје, ветар заробљен у уздаху, речи занемеле у пољупцу, мирис чедности у пожуди, прошлост, садашњост, будућност у трену безвремености. Пуцају све димензије знане и незнане и нестају без трага у зачетку, звезде се рађају у погледу током љубави наше. Усрећи ме, докажи да стварно постојим у том непостојању.
40___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
РАНИ МРАЗ Паде рани мраз на тек исцвалу ружу, птица се следи у тек свијеном гнезду. Зајеца звоно тупо објави одлучно смрт тек рођених жеља; заглуши звончиће лепршаве у једном цветном смеху. Сунце се угаси у заљубљеном оку – и завлада снежна белина. Не, то није празнина, већ анђеоска бела крила прекрише свет укаљан блатом таштина, лицемерја и заблуда.
______________________________________________________________41
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ДОЋИ ЋУ Доћи ћу без стрепње у погледима, слутње у ћутању, са нежноћу у пољупцима, у једној јулској ноћи наших врелих ишчекивања. Зреле ће жудње пуцати уз крик пожуде – нестварна јава у сасвим оствареном сну. Куцаће сат без времена, далеко, чак у нама, док нас опустошене, душом и телом огољене преливају најлепше боје, звуци и мириси несавршеног света.
42___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ТВОЈ СТРАХ Твој страх има руке мојих одсутних загрљаја, на уснама крик незаситих пожуда. Заволи га. У коси замршен ветар мојих разузданих лутања по лажним страстима. У срцу крваве ране моје несхваћене љубави. Заволи га – тако ћеш га убити.
______________________________________________________________43
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ШТА ОСТАЈЕ Шта остаје иза последње наде, иза занемеле птице и увелог цвета, када се гаси последња звезда и белина све боје украде? Шта остаје када речи заћуте у понору неутешне туге и безгласни крик одјекне у празно, док ноћ испреда црне пруге? Шта остаје у замрзлој шуми када и последње дрво оголи и престане о срећи да сања, док северац расејане облаке гања. Промрзле птице се прену, задрхте њихова малена срца, док безнађе немилосрдно осваја и душа немоћна болно грца. И зачује се тихи цвркут, увертира будућег пролећа, засветли слабашна искра у оку умирућег цвета.
То се распирује пламен будућег светлијег света – провири из камена срце новог семена.
44___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
РАЗБАЦАНЕ ПЕРЛЕ 1 Облаци су сву ноћ решавали текуће проблеме: ноћас је свет тако тужан – закључили су без дилеме, али ми не можемо изменити устаљене шеме, зато плачимо, плачимо – исплачимо тешко бреме. 2 Ми смо две дружељубиве самоће пронађене у самотној гомили, будни и истински живи били смо само ми док смо се опчињено гледали. 3 Не постоји време, само наша пролазност именује дане, између две пролазности стоји мост на коме прошлост лечи ране. 4 Тражим те промашеним путевима превазиђеним стиховима, док ме белина све више обавија, а прошлост јуриша на мене као разјарена гомила. ______________________________________________________________45
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
5 Пронађи ме и не враћај ме тамо где ме сви виде а мало ко осећа – у кругу у коме онај ко не трчи укорак с другима увек се себи враћа, и особеност скупо се плаћа, ја се не сналазим.
46___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ЗА ТВОЈЕ ОЧИ За твоје очи Прогледаће слепе заблуде запеваће птице златокљуне кад у погледу наде пробуде. Због очију твојих свезаћу бесне псе судбине што нам жеље комадају и наредити звездама да падају. Извући ћу из тамне дубине скривене женске топлине испод заборављене паучине. Укротићу коње дивље што лудују пределима природе моје – за очи твоје. За младалачки им сјај звездани њихов бескрај смех што ори се зеницом под тамном трепавицом. За твоје очи искочиће зора из ноћи обасјати светлошћу снове да живот у крв нам крочи.
______________________________________________________________47
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
НЕЗНАНОЈ Ти, незнана, која имаш моје снове и срећу моје пропуштене судбине, буди достојна своје присутности, мање ће ме болети моја одсутност. Изабрана да убереш плодове мојих неостварених снова, буди вредна мог бола! Подари му своје најдубље тајне и најдрагоценије женске дарове онако како ја нисам умела.
Штити га од бесних олуја и мрачних дубина његових немира, негуј тај цвет који сам ја засејала на неплодно тло. Улови ту птицу коју сам ја ослободила, нека само теби пева, не дозволи да ти бледа зора зароби најлепши пролећни дан, не допусти да прерана јесен заклони летњи, сунчев сјај. Нека све наше заблуде постану ваше истине, поруши тај зид који сам зидала и изгради дом испуњен празничним звуцима и мирисима.
48___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
Заклони цвећем прозоре, који гледају у недостижне даљине, пружи му живот стваран, али ми остави ту нему птицу, коју могу да чујем само ја.
______________________________________________________________49
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ВРИСАК ДУШЕ Чујеш ли врисак поноса Заробљен буком палог света И безгласни крик птице Сломљеног младог лета? Видиш ли боје цвета Обезбојеног сетом Невидљивог за пчеле Од бездушја ослепеле?
Можеш ли да додирнеш Пораза мојих ране А пред њима не поклекнеш И срце ти не застане?
50___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА Чујеш дрхтаје плача у таласу смеха док израњамо из жабокречине окупани пљуском крваве месечине. Нек се пролазност само церека нек протиче незаустављиво река ми смо на обали враћене младости пронашли путеве вечности. Под лозом модрих жеља, у песми слуђених зрикаваца блејању наивних јагањаца у тишини вечери што на нас пада са звездама плодног неба. Загрли нежношћу снажно моје будуће дане и не дај судбини да нам украде погледе младе, насмејане.
______________________________________________________________51
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ПАДА НОЋ Пада ноћ оловна, утрнула. Где је ветар из крила плавих, занесених птица? Где лет до највиших литица? Пада ноћ на гране сломљене, увеле – некад лудо разигране. Где су пролећа што буде њихове пупољке ране?
Пада ноћ уплашена, преврела. Врати ми дане младог вина, лепљиве, слатке. Да гледам са висина пролазне патње земаљске. Да се ругам животу, судбини и смејем вечној тмини док гледам себе у очију љубави дубини.
52___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
НЕ РЕЦИ ДА ЈЕ КАСНО Не реци да је касно за гране разигране, од миловања ветра несташно замршене; за пламене стреле и лептире немирне на цвету узавреле. Не реци да је касно за облаке несташне, њихове игре грешне на небу руменом, док зрак јесењег сунца милује земљу страсно. Не реци да је касно за реке узбуркане и вртлоге им опасне, јер рибе се у њима жудно, плахо грле док далеком мору хрле. Не реци да је касно, јер заспаће моје наде, а пчеле још младе затвориће се у цвет, свој самотни, тужни свет.
______________________________________________________________53
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
Не реци да је касно, јер престаће цвеће да мирише и уздише док пупи бујно дрвеће, а пчеле престаће да праве од нектра мед, срце постаће им лед.
54___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ЧЕДНОСТ Као да смо у вртлогу смеха чедност вајали од греха, док смо у погледима од месеца ковали звезде. И слали их у бескрај да слободно језде и утехом се смеше на безазлене што невино греше. Док су се отварали цветови вртова израслих у нама пре нашег постојања и будили незнани светови.
______________________________________________________________55
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
НЕ ВЕРУЈ ПОГЛЕДУ Не веруј мом погледу – испод капака згужвана тајна се сакрила и успешно одолева твојим продорним очима.
Не веруј мом погледу – он није огледало срца, равнодушан, празан, туп и када душа грца. Нећеш га открити, он је прескуп, никако се не даје, ни када срце пуца. У моје усне погледај, ту се моје срце одаје: скривен смешак у углу, дрхтај бола, очаја и среће на уснама се покреће, необуздано, несвесно.
И стиснути гнев и љутња у загризу болном, када ни ћутња није довољна да те рани осветом.
56___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ДАН Нови је дан – За наде голе, За птице покисле, За оне који се волие И оне које обори самртни сан. Нови је дан – За усамљене, уморне Од живота савијене, За бледе сене, Испијене, дотучене, За њихове ране незалечене; За веселе, безбрижне За грешне и за чедне. Нови је дан – Неком ведар, сунчан Другима магловит, кишан Свануо узбуркан, стишан Као почетак или свршетак. А дан – равнодушан Са прозора гледа И не мари Да ли је свануо или омануо.
______________________________________________________________57
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ПОРАЖЕНО ЗЛО Поражено зло понизно клечи пред снагом бесмртних речи. С врха света доброта кличе, иза ње лепота поносно ниче.
Над реком врлина лете беле птице, у њој пали свет умива каљаво лице. Безумне и охоле стене постиде белина глоговог цвета. Крикну сва бол света, узнесе се душа уклета. Диже се полегло жито очишћено од корова. Заћута злослутна сова на грани црног бора. Пробуђени петли објавише да долази нова светла зора. А у сенци разграналог ловора расцвета се скроман плави цвет.
И замириса срећом сав свет.
58___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ЈЕСЕЊА ПЕСМА Где нестаје летњи сјај: у свенулој трави, лишћу пожутелом семену будућег биља кога чека топли мај ? Кога жале кише децембарске: заустављен лет птице мајске вртове нагло букнуле и убрзо свенуле маглом јесењом притиснуте? Пожутела је сад у лишћу трешња недавно у плоду црвена, врела у цвету невино бела насмејана зујањем очараних пчела. Док ветрови носе последње лишће: у зимско ледено умирање или ново пролећно рађање?
______________________________________________________________59
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ПЛАВА ХАЉИНА Све теже носим ове старе рите што се вуку за мном као године гладне. Од промена ме оне штите док се саплићем о њихове остатке јадне. - Боље је скинути их и спалити. Остати наг,али слободан. Него се иза њих скривати заувек закопчан, спутан.
Знам,али удобне су и топле, сигурност и утеху ми нуде. Хаљине нове су хладне и круте. Упркос сјају и лепоти оне у мени топлину не буде. - Зашто их се верно држиш? Зар ћеш вечито да им будеш слуга? Мислиш да треба да им се одужиш? Време је да их замени одећа друга. Навикла сам на моје старе рите. Ма како превазиђене биле у њима моја кожа дише. Одбојна ми је одећа нова, на стране и далеке ствари мирише. - Скини их и у ватру баци, одважно навуци одећу сјајну. Шта ће ти истрошени остаци? Не заслужују верност трајну.
60___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
Бојим се ружно ће да ми стоји одећа нова. Бићу смешна и не баш своја. У овом нереду и шаренилу тешко је пронаћи праву боју. - Само је одабери смело! Сигурно ћеш наћи ону праву. Нека твоје ослобођено тело навуче хаљину плаву. Зар није касно за хаљину плаву? Можда за њу више нема наде? Или је узела нека жена друга и њену лепоту и сјај одавно краде? - Зар је то једина хаљина плава? Има и других не буди луда! Каква је то малодушност или страх од осуда? Једино због једне хаљине плаве одбацила бих ове рите. Узлетела до небеских висина, украла месецу звездани прамен и запалила на небу вечити пламен.
______________________________________________________________61
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
НАЂИ МЕ У самотним ноћима кад излете туге иза сваког сабласног ћошка и тама те дотакне прстима од леда док с неба те само далека звезда гледа нађи ме: у пуцкетању ватре налик нашем смеху, у одсјају њеном са бојама дуге, лавежу нервозног верног псета, у мирису тек испечених колача. Не допусти да те савлада сета, да те потреса грч обузданог плача. Буди поносан на нас! Два неуморна борца против времена , одсутности, заблуда, сумње сваке, a самоћи и чекању вешта; два вечна пламена што их не гаси ни даљина. Док све се границе руше љубав носи наша имена и све је златна месечина што додирну наше спојене душе.
62___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
У ЗИМСКИ ДАН Кад се изгубиш у сметовима света и залута твој поглед у завејаној гомили, кад се запиташ шта је смисао живота и помислиш да те саплиће судбина уклета, осврни се – угледаћеш неки осмех мили што у вејевици чудесно цвета. Ухвати у лету неку мисао што твом очају утеху нуди, загрли случајни поглед у пролазу, можда баш тај нову зору буди. Осмехни се тако да небо зарумени и отвори у даљини малу стазу непознату, ненаслућену ни у сну, али довољну да видик се прошири, да у теби ускликне у том трену сва радост живљења и моћ осећања. Скини са руку леденице, навуци топле рукавице од нежних додира сплетене; помилуј сећања на лица драга, на очи неке насмејане, на шапутања дрхтава, блага у зимска пуцкетава праскозорја ______________________________________________________________63
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
Нек у теби запевају заборављене најлепше љубавне мелодије, што их душа у дну дуго крије. Ако бар једно срце будеш гануо, поклони се и захвали овом дану што није улудо освануо и опрости свету што савршен није.
64___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
КО И камен би речима подигао, а нос би разбио када би на леђа пао. У песмама Јужни ветар сеје, у животу му Северац ниче. Да са дрвета падне, гране би однео у приче. Испод неба му је шупље, изнад неба је његово уточиште. Да нема гравитације у небо би полетео, све звезде покрао и у стихове оковао.
______________________________________________________________65
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
КАД ЉУБАВ КУЦА Чувај откуцаје мог срца! И кад ти се тупим учине Као откуцаји сата што куца У тишини собе празне. И кад у њима љубав грца Чувај откуцаје мог срца! У њима твоја душа лепрша Као лептир у насмејане дане. И песму шеве слуша У јутра кад сунце плане Запали небо изнад равнице И вину се све птице Што дуго чекаше да сване Дан плав, спокојан. Чувај откуцаје мог срца: Кад оглуви глава Кад сумња их стишава Кад се чежња уморна У крилу безнађа успава. Нека их твоје срце слуша Кад страх почне да куша Верност њихових ударца.
66___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
И ја ћу чувати откуцаје твог срца. У њима моја душа уздише Горко и слатко као бадем мирише. Тамо се слила роса мог првог јутра И кануће задња кап крви Мог последњег сутра.
______________________________________________________________67
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
НЕМИР Још једна ноћ га чека. И он је ту као утвара, пропуштена судбина далека. Стоји пред вратима чедног греха између плача и смеха. Замрси све конце у глави, забибери крв у жилама, отвара сећању златне крлетке, ослобађа уснуле гугутке да опевају недосањани сан. Његов је пут добро знан: води у један фебруарски дан пахуљама паперјастим посипан.
Крај шумећих топола наше набујале реке две успомене се још грле као сене далеке.
68___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ДАЛЕКОМ САПAТНИКУ У окамењеном срцу сахраних песму неиспевану. Док снег злокобно веје као да тугу по свету сеје, питам се из које смо поникли приче и куда поглед да усмеримо, далеки мој сапaтниче? Под којом звездом смо рођени, оном која тугу или радост носи? Чијим грехом кроз живот вођени, предодређени да волимо у свету без љубави док нам судбина пркоси? Где је то место где ћемо сачувати чисто лице без патњи,бола и несанице? Како да гајимо тај цвет невини у лажи,блату и тмини? Када је јалов сваки покушај доброте, када се укаља сјај лепоте у свету који убија птице у лету и не чује њихов узвишени глас. ______________________________________________________________69
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
Одуваће ветар немилице последњу вредну реч у тишину камена, без трага и знамена. А песник ће се препустити песми најбројнијег племена или повући у хладну осаму стена.
70___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ЧУВАР МОГ БЛАГА Изгубила сам речи на путу од мог до твог срца - звонки звук прапорца. Скупљао си њихове беле трагове за будуће речите нам дане. Изгубила сам смех у пукотини времена, између два сусрета. Чувао си његов одјек за насмејана наша лета. Изгубила сам врели дах у самотним хладним ноћима. Чувао си остављен дашак на својим уснама за пољубаца смешак у мамурним нам јутрима. Изгубила сам корак у раскораку два света Нашао си његов отисак у мирису неисклијалог цвета што чека буђење пролећа.
______________________________________________________________71
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
АКО ТИ НЕ СМЕТА Ако ти не смета поглед бих ти дотакла очима збуњеног детета до дна раја и пакла тајног ти бескраја. Неприметно бих завирила кроз одшкринута врата твог незнаног, далеког свемира. Путевима од блата и злата кренула до врха његовог немира на прстима газећи по стаклу бола док не стигнем до звезданих кола тамо где снови руше зидове јаве. И слушала с тобом таласање траве шапутање мајског цвећа шум топлине лета у гранама дрвећа док зима све јаче стеже уморно срце света. Ако ти не смета била бих твоја стена кад ударе таласи судбине спокој бурног ти дана јутарњи зрак сред ноћне тмине близина што спаја недосежне даљине.
72___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
Пусти да будем твоја снага када ти тело клоне пружена рука за спас када нада тоне у мушкости твојој слаба жена твој корак у боља времена. Ако ти не смета чедност бих ти била у ватри разблудности блуд у додиру невиности разум кад срце те вара закон срца кад разум спутава истина кад те сумња искушава. Ако ти не смета буди ми вера у невери палог света доказ постојања љубави у људима песма што се љубоморно скрива и она што се даје свима.
______________________________________________________________73
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ЈЕДИНИ Никад друге очи неће угледати месечев траг недостижних светова. Ни корак стран моћи да крочи у скривени простор невиних цветова. Никад неће усне неке окусити сласт меда што капље из дубина недогледа.
Ни руке друге отопити санте леда са врха болног брега. Тек руке једне, једине олистале на грани истине. Само усне једне окусише мед, иако је пелин на њима оставио траг горак. Један је само ушао корак у вртове рајске чедне, иза ограде трновите. Само су очи једне виделе бездан света тамног незнаног, дајући му сјај звездан.
74___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
С ТОБОМ Спокој тихо пада на латице белих рада, у души тамјан мирише, тело стидно чедношћу дише. Умирене страсти клонуше на постељу нежности, поражене сумње потонуше у дубине оданости. Једино ти умеш да измириш неспокој посвађаних дана, док ноктима крвавог срца зариваш до дна незараслих рана. Бришеш додиром душе страхове обезглављене, туге испод коре ледене и зидови отуђености се руше. Голи јад преплашених птица сагори у сјају твојих зеница, са срца падне тежак камен кајања и започне бајка старија од постојања.
______________________________________________________________75
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ПЕСМА Држи ме на длану и кад те сумња стеже а моји кораци беже у ноћ дивљу необуздану кад музика се разлеже кроз немирну помахниталу васиону. Нађи ме у себи у своје дубине ме вежи таласом што са мојим се сроди у бекству ка слободи. На длан ме стави као птицу што стреми небу својом ме нежношћу зароби. мој сан да живи у твојој јави. Препусти ме без страха поплави и не брини – моје срце увек теби доплови. Не стежи ме у шаци сломићеш крила веселој птици само ме на длану држи увек се теби враћају моји кораци.
76___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ВРЕМЕ ЗА НАС Време, пожури! Сказаљке нек убрзају ход, нека се земља вртоглаво окрене, нека се месечев светли корак убрзано покрене. Када даљине пружају поглед горак, када туга на окна падне чим јутро прогледа, када сен бледа дотакне осмех прстима од леда. Пожури време тада: када ме беснило света уједе изненада, а далеко је поглед моје снаге и нада. Не жури време, успори свој неуморни ток: када погледи жудно пију топлину, док нам са усана капље радост и заносно затрепери у грудима младост. Не жури када се додирну руке, у трену блискости нестану бол, патње и муке. Заустави свој ход тада, нека постане заувек једно највредније сада. ______________________________________________________________77
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
СОНЕТ О НАМА Кад пољубим ти ране незарасле нек из њих замиришу пупољци са гране нежности тек израсле пљуштаће топли утешни пољупци. Кад загрлим снове ти покошене нек се млади месец пробуди на твоје капке тугом орошене нек најсјајнија звезда заруди.
Да те никад више зебње не буде да те не походе из мрака сене да ти прошлости грешке не суде. Предај ми све што те плаши и љути стисни своје боли присно уз мене за нас су до птица отворени пути.
78___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ПРКОС Нећу поћи за овим облаком Што кишу земљи у недра сипа. Али са првим сунчевим зраком Што се просипа из крошње липа Послаћу ти невино плаво око различка Што светкује лето са страсним маком Скривено у зеленом гнезду жита. Нећу се осврнути за змијским језиком Што пакосно вреба испод грма цветног Сажаљиво ћу му само намигнути Оком пуним доброте и нежности Јер још у мени снева птица чедности Што у тишини твоје име опева.
______________________________________________________________79
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
НЕ ТУГУЈ Не буди ноћас тужан Док месец земљом простире сребрне косе А латице чежњиво дрхте у одсјају росе Не примај оглувке радости Љутиће се живот због нејасне жалости. Уз нас су добри вилењаци И сви несхваћени чудаци И љубављу опијени пијанци Од света прогнани чедни грешници Од судбине неправедно осуђени паћеници. Зар их је мало што уз нас ноћас бдију У мучној тешкој несаници? Не буди ноћас тужан Звезде прште од звонког смеха Небо одзвања од заљубљених уздаха На старој јабуци чворак се гнезди Облак љубављу слуђен занесено језди. О, не буди ноћас тужан!
80___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ВРЕЛИНА Сунце ми по телу удара – моја кожа те жудно упија рука ми твоја на грудима клија. Облак у небо страсно урања – продире дубоко глад ти врела у неситост узбурканог ми ждрела. Трепери ваздух светлуцави кроз листове нежне, снене – голицају мој поглед твоје зене. Сунчев се цвет бујно расцветава – твоја се узаврела жеља уплела са жудњом моје душе и тела.
______________________________________________________________81
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ЗАНОС Бацам ти у очи звездану прашину Обневидео од заноса мог лудог таласа Оглувео од урлика мог путеног стаса Док испијамо продорну тишину Жудњом задојеног крика Купамо узаврелом крвљу летњу тмину У заносу губе се обриси твог и мог лика Остаје само стопљена њихова паслика И помешани мириси клонулих тела У лепљивом мирису липа А месечина све јаче сипа, сипа...
82___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
КЛЕЧАВЦИ Ја презирем позориште Лутака што ситно трепћу Очима без боје и грлом што грца Погнуте главе дрвеног срца. И плешу по златној средини Изгубљене у туђој тмини На сцени увек иза кулиса Вештачки насмешеног лица. У страху од осуде и кривица Између две ватре заштићене Подмећу ногу свему што пева Обарају високи лет жар птица. Туђом се душом хране Главе им полупразне, крв млака Туђом се смелошћу бране Туђим се падом дижу из буџака.
______________________________________________________________83
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ВЕЧЕРЊИ СОНЕТ Испод крошње што плодове слути Срећно заведен мирисом зове Збуњен тајанственом хуком сове Уморни немир спокојно ћути. Из мрака свитац лењо светлуца Крај реке мирно сањари ива Срећна што лети и што је жива Вечерњу тишину птица кљуца. У такво вече спознаш самотан Живот је од туге много већи Прост је очај човека срамотан У трави ниче песма о срећи Запеваће је и тврди камен У оку цвећа буди се пламен.
84___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ПУТНИК Са труњем у очима Тешке кораке нижем Род сам са децом и псима Док звездано бреме дижем. Стигох до краја света А срце још не нађох Да у њему удомим себе У најдубље душе зађох Али не нађох спокоја и мира Већ страх што самотан зебе У муљу мутнога вира. И сиђох до самог дна Јалову спазих чежњу Слабашну веру и наду Искрицу наивног сна. Голи животи нам краду Најузвишеније жеље и хтења За нама остају трагови Улудих бесмислених мрења. Одустаћу од људи и од себе Да одмор души пружим С птицама, бубама, зверима Од сад се само дружим.
______________________________________________________________85
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
СТРАНАЦ 1 Рођен сам и овде боравим Као чудо природе и шала судбине Од мене траже да заборавим Исконске лепоте и врлине Да се поклоним сенкама из тмине У замену за удобну, безбрижну Шупљоглавост, корисну пожељну. 2 Угасле звезде звездокрадица И песме безвучне глувих птица Сахранићу где су пала сунца Где су посустала срца. Са обманом што бледи И лажним сјајем камена Са сујетом што следи Идоле без дрхтаја и пламена.
86___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
3 Са срцем нисам у завади Ни с песмом што добро опева Волим све што дрхти, стење и снева Што сеје, греје и гради. Са душом не тргујем Блиски су ми свачији јади Шљам са муком испљујем Пелин сузом засладим. Дража ми је коприва Од сладуњавог крина И дивља бодљикава купина Од мирисног рузмарина.
______________________________________________________________87
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
ПРКОСНА ПЕСМА Гнездили смо се у сновима Распевани тугама Од празнине тиши Надгласали смо птице стиховима. Од лудила света Чедношћу се бранили Месечином рањавали Изданке залазећег сунца Што труле јалове У блату свог врхунца. И нисмо зажалили Што смо за свет недозрели. Док по свету сипа Мемљива ноћ и магла Јавора и брестова Нама још мирише липа И благотворна зова.
88___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ДВОЈЕ Скривени од општег лудила у сновима Живимо нашу песму, ширимо њена крила Пркосећи тамним ветровима И не тражимо више лепоту од света И опраштамо рекама што теку Уморни од узалудног лета Милујемо покошене влати трава Док бесни безумна олуја Изнад успаваних испраних глава.
______________________________________________________________89
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________
СЛАСНО ВЕЧЕ Бујно сласно клизи вече Низ рамена њена гола Ко анђели да скидају Ореол јој изнад главе Из погледа очараног Узбуркана река тече И таласе благо ломи О бокове искричаве
Снежна светлост Кроз прозоре Обгрлила загрљене - Сенке пламене Замршене трепавице Затрепере занесене Осмех титра из зенице Од милине раширене Обнажене груди њене Заиграју под прстима Од додира опијене Пољупцима задојене Смеше му се усне Задовољне сите жене
90___________________________________________________________
Зорица Савић ______________________________________________________________
ПОЕЗИЈА ТОПЛИНЕ Првобитно запажање док сам читао песме Зорице Савић везано је за форму. Знам, многи ће рећи да је форма у поезији давно превазиђена, али моје мишљење је да само талентовани песници, којима Зорица Савић свакако припада, умеју лепоту и снагу стихова да уобличе и формом. Међутим, форма њених стихова и строфа није уобичајена и класична. Напротив, метрика скоро ни у једном стиху није иста, строфа је неконвенционална, а песма има изванредну мелодику по чему се поезија и разликује од прозе. Ово издвајам, јер у времену кад поезија постаје пуко и насилно стиховање кратке приче, Зорица је успела сачувати изворност песме. Риме су јој необичне и скоро увек тамо где је не очекујете. О садржају њених песама, а то је основа сваке добре поезије, могу се изрећи само речи хвале, јер њена поезија је искрена, до усхићења или бола, свеједно је, а то читаоца не може никако оставити равнодушним. У њеном стиху, пуном слика и самосвојних метафора, просто слушате како грожђе зри у дрхтају песникињиних "модрих жеља". Поезија Зорице Савић је снажан израз оног најдубљег и најтананијег у људском бићу. Збирка Дрхтај модрих жеља својом топлином освојиће сваког искреног љубитеља поезије. Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________91
ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА ______________________________________________________________