Данко Стојић Лични став by Oliver Knezevic

Данко Стојић

ЛИЧНИ СТАВ књижевног критичара Сабрани критички осврти Српска и страна књижевност

Београд, 2013

САДРЖАЈ

Уместо предговора

Завист и љубомора

I ГРАМАТИКА СМРТИ Проза о самоубицама Душан Стојковић – Антологија прозе са мотивом самоубиства, 2010

Душан Стојковић – (НАШИЈЕНЦИ), 2011

Душан Стојковић – П(Р)ОЗОРЈЕ, 2012

Ђавоља крв

Самоубиство као драматичан изазов II СРБА ИГЊАТОВИЋ Књижевност о књижевности БЕЗ ОБЛАНДЕ

НИЖЕ И НАНИЖЕ

ПРОЛАЗНА КУЋА

Занат књижевника

Збирка прозних минијатура Ка авангардном прозном изразу ПРОЗА ПРОМЕНЕ

III СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ Смисао за интроспекцију Гордана Ракочевић – ГЛИБ

Зорица Кубуровић – ГОСПОДАРИЦА АНА

Лаура Барна – ЦРНО ТЕЛО

Лаура Барна – ЂОРЂОНЕОВА КЛЕТВА

Ивана Поповић – БЕОГРАДСКА

Гордана Ћирјанић – ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ

Славко Гордић – РУБ

Александар Бјелогрлић – БРАЗИЛСКИ АКВАРЕЛ

Александар Бјелогрлић – ЦИТАДЕЛА

Срђан Теофиловић – ЗАБЕЛЕШКЕ МЛАДОГ ПОКВАРЕЊАКА

Растко Јевтовић – КО ЈЕДЕ ОРАХЕ

Иван Вукадиновић – АГАРТА

Иван Вукадиновић – ЈЕРЕТИЦИ АГАРТЕ

Писати популарно

Ка идеалној лепоти Занос ренесансе Београдска

Оно што одувек желиш

Градиво за романсирани дневник једног чудака Бразилски акварел

Смисао за поетску нарацију

Забелешке младог покварењака Ко једе орахе Агарта

Интелектуални приступ фантастици

Лепота иреалног Александар Пирожков – ОГЛЕДАЛА ДУШЕ

Интергенерацијски секс

Горан Јовановић – ЕУФОРИЈА

102

Софија Хоу – КАМЕЛЕОН

104

Камелеон

Да ли је свака проза аутобиографска

Мирјана Марковић – ИНТРИГАНТНО ШКАКЉИВО 108

Иреално у прози Катарине Којић

Катарина Којић – СЕДАМ БРАВА

111

Владимир Радић – ПРВА АВЕНИЈА

115

Бизнис-роман

Поетика сажетости

Милан Р. Симић – АЛИ ХОЋЕМО УПРАВО О ТОМЕ 119

Битни мотиви визуелног романа

Миливој Анђелковић – НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ 121

Писац и пресна стварност

Боривој Герзић – ЈЕДАН ЖИВОТ КАКАВ ЈЕСТЕ

125

Ненад Петровић – СИЛАЗАК У АТЛАНТИС

130

Душица Беланчић – Рађање лептира

135

Псоград – Атлантис

Роман поетске фантастике

IV СЕКСОЛОШКЕ ТЕМЕ Озлојеђена распуштеница Јовица Стојановић – СЕКС И КУЛТУРА

141

Јовица Стојановић – СТРАХ ОД ЖЕНА

146

Покушај побијања једне књиге

Предрасуде и страхови Јовица Стојановић – СЕКС

153

VINTAGE 100 – Албум

157

Еротски идеал

V СРПСКА ФИЛМСКА СЦЕНАРИСТИКА Прибежиште у еротизму Александар Саша Петровић – 1973. ГОДИНА ВАМПИРА

163

Александар Петровић – СОКО

167

Филмови који не постоје

VI СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ Какве везе има да ли је стара или млада? Витолд Гомбрович – ПОРНОГРАФИЈА

175

Ијан Макјуан – БЕТОНСКИ ВРТ

181

Милтон Хатум – ДВА БРАТА

183

Винка Саздова – ПОСЛЕДЊИ ЧАJ

185

Бетонски врт Два брата

Последњи чај

Уместо предговора

ЗАВИСТ И ЉУБОМОРА

Завист и љубомора су крајње непријатне особине. Многи књижевници, филозофи и психолози не желе да пишу о овим особинама него их маскирају. Психолози, рецимо, говоре о “конфликтним ситуацијама”, што неупоредиво лепше звучи. Завист и љубомора су универзалне људске особине, присутне код свакога од најранијег детињства до краја живота. Дете је љубоморно на појаву бебе, свог рођеног брата или сестре јер се старије дете осећа занемареним. Млађе дете добија батине од старијег. Старије му на све могуће начине пакости. Свако од нас, пре свега амбициозни, вредни и способни људи – бива објекат зависти и сам је завидљив. Треба рећи и то да је боље да вам завиде него да вас сажаљевају. Између највећих светских уметника постојала је љута узајамна завист, па и код Леонарда и Микеланђела. 9

Код продавачица у Америци и другим земљама је примећено да кад им муштерија купи нешто скупо, што оне себи не могу да приуште – продавачице, уместо да се радују приходу (од чега живе), мрзе купца и завиде му на надмоћи коју ствара његов дубоки џеп. Завист је вероватно највећа кад нека имућна и лепа жена купује скупоцени доњи веш. Мајка је завидљива и љубоморна у односу на супругу свога сина. Постоје разне категорије зависти. Велики филозоф Шопенхауер указује на то да су композитори међу собом и филозофи међу собом знатно завидљивији него што је то рецимо мање познат композитор у односу на славног филозофа. Завист и љубомора нису синоними, иако неки стручњаци и писци мисле да јесу. Требјешанин зналачки дефинише љубомору као сложено осећање узнемирености, љубави, мржње, озлојеђености, понижења, туге и бола, услед осећања да нам је вољена особа психички отета или се отела. Овај психолог каже да је завист непријатна емоција усмерена на особу код које опажамо да поседује оно што ми немамо а за чиме чезнемо. Завист је добра особина у смислу да не дозвољавамо да нас други гази. Логично је да се амбициозни уметник пoреди с колегама и да му успешније колеге, којима завиди, служе као подстрек у учвршћивању каријере. Стимулативна завист, значи без мржње 10

и пакости, ниских удараца и прећуткивања туђих талената веома је значајна у свим областима. Понекад помислим да живим окружен непријатељима јер има заиста немилосрдних и пакосних завидљиваца. Нарочито тешко пада игнорисање нечијих вредности од стране “славних”, боље речено извиканих опонената, што је веома непријатан начин оспоравања, понекад гори од злонамерне јавне критике. Међутим, многи вешто крију завист чак и кад су срдачни. Ипак, треба знати да код људи постоји не мала доза алтруизма и да су многи вољни да учине и помогну, па чак и да се обрадују туђем успеху, нарачито кад се ради о успеху нејаке особе. Завист, доброта и несебичност су јако помешани. Не живимо међу непријатељима. Постоји и нешто што се зове осећање кривице, мада сматрам да веома способна особа не би требало то да осећа према неспособној. Треба веровати у људе, али интелигентан човек треба да препозна негативне емоције код ближњих и да буде увиђаван према слабостима оних који га битно не угрожавају; тако ће се лакше суочити са својим моралним недостацима.

I ГРАМАТИКА СМРТИ

ПРОЗА О САМОУБИЦАМА

Душан Стојковић – Граматика смрти Антологија прозе са мотивом самоубиства Шумадијске метафоре/Центар за културу Младеновац/Библиотека “Деспот Стефан Лазаревић”, Младеновац, 2010

Ова књига пpедставља трећу антологију Душана Стојковића којом се бавимо. У првом случају радило се о Tанатолошком речнику (Рекли су о смрти и самоубиству), а у другом о прози писаца самоубица. Трећа књига доноси одломке из романа и приповетке највећих светских књижевника који нису били самоубице, али који су написали странице о онима који су дигли руку на себе и њиховом чину. Највише простора заузео је Ф. М. Достојевски (Злочин и казна, Идиот, Зли дуси, Млaдић, Кротка). Мотиви због којих људи својом вољом узимају себи живот врло су разнолики. Наратор прозе Пад Ал15

бера Камија констатује како нема пријатеља и каже да је могао да се убије и касније види њихова лица, та игра би вредела труда. Камијев приповедач каже да људи почињу да верују озбиљности ваших невоља тек када умрете. Он каже да је сан сваког човека да присуствује сопственој сахрани. Врло су сложени разлози самоубиства Толстојеве јунакиње Ане Карењине у њеном чувеном току свести из истоименог романа, али ради се о томе да она жели да казни најближе, без скрупула према сопственој деци. Љубав, похота, страст, осујећена или недозвољена сексуална уживања чест су мотив за самоубиство, што добро знају читаоци новинских црних хроника. Луиђи Пирандело у причи Сазревиње описује врло младу сексуално набујалу девојку која своју неостварену жељу на начин готово анималан није могла да издржи. („Професоре, узмите ме!”). У новели Путовање Пирандело описује сексепилну удовицу тридесетих година која се заљубила у свог девера и подала му се, да би се након тога убила. Овде долази до изражаја и страх због могуће реакције околине, као и прејако осећање кривице. Пирандело каже: „Смрт, угњеждена у њој, шибала их је својим убодима и распаљивала страст.” Довољно је навести наслов прозе Матеа Бандела О злокобној смрти двоје несрећних љубавника. Овом тематиком позабавили су се многи, рецимо Бокачо (Декамерон), Маргерита Наварска (Хеп16

тамерон), као и Чарлс Буковски у причи Најлепша женска у граду. Буковски се позабавио двадесетогодишњом прелепом и похотном девојком која је извршила самоубиство а била је склона саморањавању. Буковски је дао убедљив психолошки портрет манично-депресивне особе. Потчињене и понижене жене се у многим земљама убијају, а то су обрадили, поред осталих, Зекерија Тамир из Сирије (Сви на колена), Андре Малро (Људска судбина), Карлос Фуентес (Срећне породице)... Гиљермо Кабрера Инфанта је у свом делу Април је најокрутнији месец мајсторски обрадио женино немотивисано самоубиство током меденог месеца. Бернард Маламуд у својој књизи Сваштар описује суровости затвора и самоубиство кажњеника. Александар Солжеиицин у Архипелигу Гулаг описује бизарна самоубиства, али његов општи утисак је да међу кажњеницима самоубиство као да није дошло до изражаја. Јапански књижевник Кон Кикући описује два случаја самоубиства настала као дејство посебне преосетљивости, односно трауматске реакције на јако понижење. Да би се саставила серија ових потнуно оригиналних књига (ова има 750 страна) потребно је системски читати током целог живота. Душан Стојковић је својим системом указао на неке крупне, битне и значајне (мада често противуречне, што је и природно) 17

особености самоубиства, психологије самоубице, смрти и човекове природе независно од самоубиства. Претпостављамо да ће он с овим да настави. Састављање управо оваквих антологија има огроман значај за националну културу.

ЂАВОЉА КРВ

Душан Стојковић – Граматика смрти Антологија прозних текстова са темом самоубиства (НАШИЈЕНЦИ) Центар за културу Младеновац & Шумадијске метафоре, 2011.

Истакнути књижевни критичар-аналитичар, прозни писац и антологичар Душан Стојковић (1948) већ читав низ година се с једном градитељском опсесивном страшћу бави самоубиством као мотивом књижевних дела. Та страст је донела већ шест преобимних антологија. У ту своју опсесију овај антологичар је унео доста система, па се овај монументални опус посебно бави оним што су велики умови рекли о смрти и самоубиству, посебно великим писцима-самоубицама, посебно мотивима самоубиства код писаца који нису били самоубице, док актуелна књига којом се бавимо обрађује овај мотив код српских књижевника. 19

На неких 780 страна заступљено је око 120 аутора, од Гаврила Стефановића Венцловића и Вука Стефановића Караџића до Миомира Петровића и Енеса Халиловића. Оволики број самоубистава у једној књизи наводи нас на питање да ли је самоубиство “ретка” и патолошка појава, тим пре што се ради о прози једног народа. Изгледа да је самоубиство веома присутна појава која измиче сваком одређењу. Да ли је реч о нечем “асоцијалном” кад је Стојковић у једној од својих антологија обрадио великане, опште признате писце који су извршили самоубиство? Да ли су они безумне личности кад иза њих стоји велико дело, радило се о Марини Цветајевој, Ернесту Хемингвеју, Силвији Плат или Бранку Ћопићу? У актуелном издању ГРАМАТИКЕ СМРТИ Стојковић је дао сугестивна и снажна сведочанства о психи човека који се определио за суицид. Ти описи могу бити веома опширни и они залазе у сваки детаљ личности “поремећене психе”. На пример, Миливоје Ристић (1911 – 1990) у прози ОЧИ даје мотиве слепе жене-самоубице. “Зашто да живи, куда ће сутра да иде? Новаца нема. /.../ Зашто да живи, шта она има још да чека од живота?” Ристић је натенане дао ток свести несрећне жене, као да режира филм у дугим кадровима, уз употребу “slow motion”-а. У овој антологији има више упечатљивих токова свести којима писци на књижевно сочан начин 20

описују предсмртно стање својих протагониста. То важи на пример за Мому Димића (1944 – 2008) и његово дело МАКСИМ СРПСКИ ИЗ ДОМА СТАРАЦА или Михајла Пантића (1957) и његову причу КРАЈ ЧАСА. Ненад Грујичић (1954) у одломку из прозе МУЖА ДУША привидно једноставно каже: “Млади поета Иван Јоаким обесио се о канап низ стрмину великог речног насипа.” Убио се зато јер га ниједна девојка није хтела, како пише у опроштајном писму. Вељко Милићевић (1886 – 1929) у прози ЉУБАВ МАРКА ЂУРИЋА каже: “Зашто је известан човек плашљив према извесним женама, или боље, ЗАШТО СЕ ПЛАШИ ОД ЊИХ?” (подвукао Д.С.) Ерос и Танатос се прожимају. У причи МРГУДА Петар Кочић (1877 – 1916) даје сугестиван и крајње сензуалан опис еротске страсти лепотице која се потом убија. Незаборавни су описи пути: “... нема јој ни седамнаест година, а сисе јој набризгале, па тврде ко камен!”; или: “Његова рука ухвати за нешто влажно, обло, тврдо као камен, а вруће као жива жеравица.” У одломку из чувеног романа Драгослава Михаиловића (1930) КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ крајње убедљиво је описано самоубиство силоване девојке. У одломцима из дубоко интроспективне прозе Светислава Стефановића (1874 – 1944) ИСКУШЕЊА изразито прецизно је описан самоубилачки мисаони 21

ток др Михајловића. Стефановић помиње мрачно Ја и промашени живот, до неподношљивости досадан. Драгиша Васић (1885 – 1945) у ИСПОВЕСТИ ЈЕДНОГ СМЕТЕЊАКА описује неостварено самоубиство, након чега долази до љубавне везе у болници између дотичног самоубице и девојке којој су ампутирана два ножна прста зато што је јадница носила тесне ципеле (!). Девојка на штакама два пута дневно обилази онога који је покушао да се баци с крова зграде. Нарочито треба истицати до неподношљивог бола јаку исповедну прозу БЛИЗУ СМРТИ Лепосаве Мијушковић (1382 – 1910). “Дакле то је смрт? И ја се ово са њом борим?”; “Тешка ноћ за тихи и још тежи дан, прошли су у агонији.” – ово је не може бити веродостојнији и потреснији унутрашњи монолог самоубице, подесан за разговор с психијатром. Одлична психијатријска запажања даје Исидора Секулић (1877 – 1958) у КРОНИЦИ ПАЛАНАЧКОГ ГРОБЉА: “Меланхолија Јосифова показа се затим као периодично стање само. Прекидали су је напади гнева.” Данашња психијатрија овакве измене циклуса зове БИПОЛАРНИМ АФЕКТИВНИМ ПОРЕМЕЋАЈЕМ. Мирко Ковач (1938) у причи УГОВОР СА САРОМ описује до у детаље како је једна девојка извршила самоубиство на гробу свог вољеног: у раним 22

јутарњим часовима пререзала је вене оштрим скалпелом који је поседовао њен отац-хирург. Српским писцима заиста ништа људско није страно, они у себи немају цензуре. У ГРАМАТИЦИ СМРТИ најзаступљенији су Иво Андрић, Милош Црњански и Растко Петровић, са по три прилога. Меду десетинама и десетинама књижевника који су овде уврштени поменимо само неке, као што су, рецимо: Јаков Игњатовић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Симо Матавуљ, Иво Ћипико, Јован Дучић (с прозним делом за које је спорно да ли је посреди прича или песма у прози), Радоје Домановић, Бора Станковић, Григорије Божовић, Момчило Настасијевић, Бранимир Ћосић, Владан Десница, Оскар Давичо, Меша Селимовић, Михаило Лалић, Добрица Ћосић, Воја Чолановић, Александр Тишма, Милорад Павић, Борислав Пекић, Слободан Селенић, Живојин Павловић, Данило Киш, Мирољуб Тодоровић, Видосав Стевановић, Милисав Савић и многи други, мање познати. Кад погледате, најелитнији српски књижевници су се надахнуто, с познавањем, аналитички, с пуно уношења и психолошке интроспекције (самопосматрања), често користећи унутрашњи монолог и токове свести, зналачки бавили самоубиством које их је, као очигледно један од најважнијих животних феномена, дубоко понело. 23

Психијатри ранга др Јована Марића дужни су да набаве Стојковићеве књиге и огласе се, у противном неозбиљно схватају професију. Не ради се о литерарним дилетантима него о највећим ствараоцима; ове антологије су опомена. Чини нам се да у штампи није довољно писано о ГРАМАТИЦИ СМРТИ, али смо уверени да ће ове вредне, уметнички али и медицински значајне антологије – тек наредних година и деценија бити сврстане у вредносни ранг који им доликује.

САМОУБИСТВО КАО ДРАМАТИЧАН ИЗАЗОВ

Душан Стојковић – Граматика смрти П(Р)ОЗОРЈЕ Мотив самоубиства у драмској књижевности Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре, 2012.

Писац ових редовао дипломирао је филмску и ТВ режију и магистрирао филмологију на београдском Факултету драмских уметности, те нам је отуда тематика ове антологије Душана Стојковића утолико подстицајнија и привлачнија. Кад се каже ДРАМА и ДРАМАТИЧНО, мисли се на нешто узбудљиво и потресно, препуно сукоба и противречности, нешто што изазива стресове. Људски живот и уметничка дела не би били занимљиви кад у њима не би било бар нечег драматичног. На пример, у сликарству је то контраст светло-тамно (Рембрант), а у позориште и биоскоп људи одлазе да би се узбуђивали, ужасавали се или патили, доживевши на крају 25

катарзу и преживљавајући драматичне догађаје дуго после изласка из сале. Познато је да истакнути књижевни критичар и антологичар Душан Стојковић (1948) читав низ година креира мамутске антологије комплетне светске књижевности с тематиком самоубиства. Стојковић се, после мисаоних закључака великих умова, поезије и прозе латио драмске књижевности. На неких 550 страна дати су потресни призори у одломцима драма почев од антике, преко Шекспира до Саре Кејн и Милене Марковић. Изазовно и подстицајно! У овом тексту позабавићемо се једним ограниченим бројем примера. Велики драмски писци знали су да драмски ефекат мотивишу и направе га служећи се методичним и крајње суптилним механизмима. У драми ДИВЉА ПАТКА Хенрика Ибзена Јалмар каже: “Мучи ме ова страховита сумња; да Хедвиг, можда, мене никад и није искрено волела.” (Већ то је наговештај драме.) Одједном: “Хедвиг, да ли би ти хтела, мене ради, да се одрекнеш живота?” (Како су љубав и смрт испреплетени.) И Хедвиг се убила. У Ибзеновом РОСМЕРСХОЛМУ Росмер каже Ребеки: “Ја сам предвидио све могућности. Шта год би се догодило, ти си збринута.” Он даље каже: “Ја више не вјерујем у своје животно дјело.” Најзад, он пита Ребеку да ли би се убила. 26

Росмер каже: “Има у том ужасу неке дражи.”, што је парафраза једне реченице из Шекспировог ХАМЛЕТА. Ребека каже: “Оно што сам згријешила... то ћу окајати... (Ибзен врло поступно и врло јасно даје до знања читаоцу/гледаоцу шта његови ликови смерају. Помињу се одлазак и осакаћени живот, индикације су све јасније и јасније, да би Росмер и Ребека најзад извршили самоубиство. У Ибзеновој ХЕДИ ГАБЛЕР долази до предосећања несреће, неизвесности, претпоставкама, да би Ејлерт Левборг био однесен у болницу. На самрти је. Испоставља се да је дигао руку на себе. Хеда велича самоубиство. Даље се све одиграва на начин трилера. Плесна музика служи као контрапункт ужасу, да би Хеда на крају извршила суицид. Антон Чехов је такође дубински психолог као и Ибзен. У ИВАНОВУ главни лик каже: “И ето, како ми се жестоко свети живот с којим сам се борио. Струнио сам се! Већ у тридесетој години био сам мамуран од живота, стар, већ сам обукао халат. Тешке главе, лење душе, уморан, струњен, сломљен, без вере, без љубави, без циља... (...) Ово су све индикације којима Чехов даје до знања да је Иванов сломљен и припрема читаоца/гледаоца за Ивановљево самоубиство. У Чеховљевом ГАЛЕБУ до бола је тужан и суптилан однос књижевника Трепљева и глумице Нине који припрема читаоца за пишчево самоубиство. 27

Има и потреснијих, да тако кажемо драматичнијих драматичара, као што је случај с Јуџином О Нилом и његовом драмом ЦРНИНА ПРИЛИЧИ ЕЛЕКТРИ, у којој се све одиграва у пароксизму набујалих страсти. Ова драма је препуна страхота, писац је потресен, редитељ и глумци такође, а све се то преноси на публику. С друге стране, ОПОРУКА Артура Шницлера далеко је уздржанија. У драми Франка Ведекинда ЛУЛУ помињу се сатара, каменовање, скандал, помиње се манија гоњења, именује се самоубиство да би на крају дошло до смрти вешањем. Помиње се и скок с моста. Драматичар Сара Кејн (1971 – 1999) била је најтежи душевни болесник. Покушавала је да изврши самоубиство све док то није учинила обесивши се пертлама у болничком нужнику. Драма Саре Кејн ПСИХОЗА даје не може бити потресније и безизлазније сведочанство о току свести несрећне девојке. ГРАМАТИКА СМРТИ Душана Стојковића, поред овог ограниченог броја карактеристичних драма и призора нуди читаоцу изобиље примера ове тематике великих драматичара као што су, поред осталих: Софокле, Еурипид, Жан Расин, Гете, Шилер, Бајрон, Виктор Иго, Јован Стерија Поповић, Његош, Толстој, Лаза Костић, Стриндберг, Нушић, Луиђи Пирандело, Максим Горки, Жан Кокто, Црњански, Крлежа, Лорка, Растко Петровић, Брехт, Сартр, Бекет, 28

Жан Жене, Жан Ануј, Тенеси Вилијамс, Јонеско, Ками, Артур Милер, Александар Поповић и многи други. Одломци су мајсторски одабрани и приређени, тако да добијамо већ ко зна коју Стојковићеву антологију с овом тематиком, а сваку бриљантну. Писци су најзначајнији, аутентично дају генезу самоубиства, били самоубице или не. Откуда писци тако добро познају суицид? Шта ове антологије доказују? Доказују, нажалост, да је самоубиство саставни део живота, признали ми то или не. Кажемо, серија ГРАМАТИКА СМРТИ даје дубоко проживљене и веродостојне исказе и призоре. Ту нема ничег лажног и неискреног. Да ли су се српски психијатри и психолози заинтересовали за Стојковићев прегалачки и неимарски рад. Психотерапија може много да научи од књижевности. Да ли су Стојковићев мамутски серијал проучили – а то им је обавеза – стручњаци као што су, поред осталих, Јован Марић, Драган Швракић, Санда Рашковић, Весна Дуканац, Зоран Илић, Тијана Мандић, Жарко Требјешанин, Зоран Миливојевић, Рената Сенић, Небојша Јовановић... Што се тиче читаоца ван књижевних и психотерапеутских кругова, он добија крупно естетско задовољство, упознаје светску књижевност највишег ранга и сусреће се са цивилизацијским дилемама првог реда. 29

II СРБА ИГЊАТОВИЋ

КЊИЖЕВНОСТ О КЊИЖЕВНОСТИ

Срба Игњатовић – Без обланде, есеји Верзалпрес, Београд, 2001.

Збирка есеја Србе Игњатовића Без обланде представља неконвенционалну и занимиљиву књигу која се у српској литератури може поредити са есејима Борислава Михајловића Михиза и Чедомира Мирковића. Показујући беспрекорно познавање књижевне материје о којој пише есеј, Игњатовић се не задовољава да напише анализу, него вешто гомила дигресије и анегдоте на питак начин. Наравно, он је у томе умерен и не дозвољава да га ови додаци одвуку од основне идејне и композиционе нити. Овакав поступак каракатерише благо ироничан, помало хуморан али не и вицкаст облик излагања грађе. Све то чини Без обланде књигом коју са уживањем могу читати прави љубитељи књижевности. 33

Ова књига се бави широким дијапазоном књижевних тема, почев од антике, преко Андрића и Крлеже па до постмодерне. Бавећи се антиком, Игњатовић каже да је први бестселер који историја памти била цензурисана Анаксагорина Природа у Перикловој Атини! На врхунцу успона и славе старе Грчке, Игњатовић гомила асоцијације до XX века, да би се сетио да су у Југославији кружиле фотокопиране цензурисане књиге, јер би приликом уништења увек остајао понеки неоштећени примерак који је касније умножаван. (Писац овог прилога сећа се да је на тај начин читао Испљувак пун крви Живојина Павловића, књигу коју је данас лако наћи на полицама књижара и јавних библиотека.) Протагорине књиге су јавно спаљене на градском тргу. И књиге Милована Ђиласа биле су деценијама цензурисане у старој Југославији. Ђилас и Радован Зоговић, прво истомишљеници па на супротним странама, обојица су пали са власти. Десанка Максимовић их је поштовала као људе и писце, обојицу их је у немилости посећивала и покушавала да помири. Нису сви били као Десанка Максимовић. Игњатовић бележи да је Оскар Давичо демонстративно напустио салу у којој је говорио Милош Црњански. Своје странице Игњатовић је посветио и неким талентованим уметницима који су из неких разлога били помало у сенци и поред доказаног талента. То је случај са веома креативним, преминулим глумцем, писцем и сликаром Мирком Петковићем. Ми смо има34

ли прилике да овог ствараоца гледамо у пуној снази на сцени Раша Плаовић Народног позоришта (Крај партије Семјуела Бекета у режији Павла Лазића) у Београду и да се уверимо да Игњатовић није ништа претеривао. Петковић је сагорео са своја три талента. Игњатовић каже да овај глумац није завршио студије књижевности зато што се сукобио са професорима који су Хемингвеја сматрали за кич писца. Стално неспоразуми на плану књижевности, што је и нормално. Данило Киш није био задовољан Игњатовићевим приказом Пешчаника. Прича Игњатовић разне анегдоте и мистификације, на пример ону да Блок и Борхес нису постојали. (Игњатовић се није сетио спекулација о настанку Шексирових драма.) У једној аргентинској ревији пише да је превару са Борхесовим идентитетом прозрела комисија за доделу Нобелове награде и да зато аргентински писац никада није добио Нобелову награду. Поједини подаци књиге Без обланде остављају нас у чуду. Јукио Мишима је извршио ритуално самоубиство. А написао је 40 романа, 18 позоришних драма (веома много издвођених), 20 томова кратке прозе и још толико томова есејистике, три пута био номинован за Нобелову награду, леонардски живео, кажу обожавао живот – и тако завршио. Пише Игњатовић и о једном потпуно другачијем писцу екстравагантног понашања, Јевтушенку. Игњатовић и његове најближе колеге нису много мариле 35

за руског позера. Овај есејиста каже да их је Јевтушенко одбијао као кицош и у рубашки и кад се одевао немарно и спортски. Игњатовић није пожелео да оде на књижевно вече совјетског песника. Има и другачијих писаца. Јаков Гробаров не чува своје књиге, па их критичарима набавља из јавних библиотека. Пита се Игњатовић није ли Гробаров наш Хармс или Јерофејев, а да ми тога нисмо свесни!? Амбро Марошевић је за живота објавио две књиге мајушног обима. Бавећи се разним занимиљивим темама, Игњатовић се позабавио и књигом Зорана Глушчевића Живот у ружичастом, књигом која се бави феноменом кича. Игњатовић истиче анализу кича у нацизму и кича у стаљинизму Вере Хорват – Пинтарић, анализу која је довела до многих подударности. (Сетимо се оног трика који су вешто покушали да изведу словеначки уметници потуривши нацистички плакат као комунистички, осамдесетих година у доба СФРЈ). Иако је обим Глушчевићевих истраживања огроман, наш есејиста му замера што није обрадио кич на филму, стрипу и музици. Међутим, Игњатовић наглашава Глушчевићев продор у домен идеолошког кича, кич-патриотизма и његових патолошко-перверзних манифестација. Глушчевић анализира политичке кич-величине као што су Хитлер, Мусолини, Стаљин и Чаушеску, као и један човек са ових простора кога Игњатовић не именује. 36

Пред крај своје књиге Игњатовић се бави постмодернизмом и традиционализмом. Он каже да сваки пажљивији читалац критичке литературе о савременој уметности примећује да је појам постмодернизам један од оних који се од почетка 1980-их година прво стидљиво а касније све агресивније користе. Писац примећује да је мало који критичар покушао да објасни шта се заиста подразумева под постмодернизмом. У поезији и књижевности уопште, како објашњава Игњатовић, убраја се наглашена свест о писању, склоност цитатима (уливању нових значења у познате облике), па је у том контексту Доналд Бартелми веома постмодеран. Међутим, писац књиге Без обланде сматра да је по тој логици и Борхес постмодерниста у мери у којој сопствену литературу стилизује као чишање разнородног културног, филозофског и књижевног наслеђа. Игњатовић сматра да би по тој логици и Манделштајм и Ана Ахматова могли бити исто третирани. Књигом есеја Без обланде Срба Игњатовић се по ко зна који пут представио не само као фанатичан познавалац свих могућих књижевних феномена, него и као оригиналан и надахнут тумач тих феномена. Поред познавања књижевности и лакоће у баратању мноштвом чињеница и способности њиховог обликовања у есеје (ову особину показао је и Томислав Гаврић у књизи Прочитани свет – Књижевнокултуролошки записи, Прометеј, Нови Сад, 1999), Игњатовић је и одличан познавалац читавог низа дру37

гих уметности. Ову особину је писац чланка уочио годинама пишући о филму, позоришту и другим уметностима за београдски Савременик у периоду док је Игњатовић био главни уредник овог часописа. А што се тиче књиге Без обланде, дошло је до једног срећног стицаја околности да је аутор временом стицао лакоћу у речитости, појачано радећи на есејистици, поезији и прози, брушећи израз, налазећи карактеристично и продирући у суштину. Тако је дошло до појаве неубичајено и привлачно компоноване књиге кратке прозе Кад смо сви били Тито и друге приче, која је доживела два издања на српском језику и румунски превод. Игњатовић је сада у једном срећном стваралачком периоду када је много урадио, избрусио стил и композицију, концентрисао се на суштину (а са смислом за ироничну дигресију) и направио елегантну симбиозу поезије, прозе, есејистике и уређивања књижевних издања, па можемо само да нагађамо шта ће овај изванредни уметник тек да уради, боље речено шта тренутно има необјављено у фиоци.

ЗАНАТ КЊИЖЕВНИКА

Срба Игњатовић – НИЖЕ И НАНИЖЕ (Бележница 2001 – 2004) Просвета, Београд, 2005.

Коме је намењена књига Србе Игњатовића НИЖЕ И НАНИЖЕ? Наиме, карактер књиге је такав да у њој има толико стручних детаља везаних за књижевну ситуацију у земљи (на пример финансирање часописа) и помињање разних имена која читаоцу ништа не значе, да збуњени читалац може да одустане од читања. Међутим, ова књига је склопљена као “сваштара”, па читалац може да иде од прилога до прилога, да је обрће преко реда и налази књижевну вредност у бројним текстовима. НИЖЕ И НАНИЖЕ је нека врста тренутне аутобиографије овог књижевника, која се тиче и текућих догађаја у култури који могу и да застаревају, и разних цитата, запажања с путовања, лирских минијатура... 39

Текстови су претходно објављени у Савременику. Претеча ове књиге је Игњатовићев неконвенционални роман-оглед (тако пише на корицама) КАКО МИ ЈЕ ЖАБА УЛЕТЕЛА У УСТА ИЛИ О САМОСАЗНАВАЊУ. Књижевници треба да читају те књиге јер оне се баве технологијом настајања књижевног дела од инспирације, преко квара на писаћој машини, па до ситуације у издавачким предузећима и слично. (Једини књижевник за кога знамо да се такође систематски бавио књижевном технологијом био је покојни Чедомир Мирковић). Игњатовић описује приватне детаље из свог живота, као на пример док је боловао кад му се удавала ћерка. Звони му разносач телеграма и ова обична, свакидашња ситуација у контексту књиге добија надреалну димензију. Па онда телефонски позив авангардног песника из дубоке провинције, који жели да добије улазницу у свет књижевности. Прочитајте ову реченицу: “Јуче сам чекао читав сат да се појави аутобус како бих коначно успео да се превезем до најближе поште”. И ова балканска реченица сведочи о иреалном карактеру књиге. Игњатовић пође од најбаналнијег, да би то добило виши смисао. Па онда иде поетска проза која подсећа на Ван Гога: “Дрвеће је ижђикало иако му је корење уривено 40

у танак слој земље насут на песак. Трава је из године у годину све бујнија, макар да је чести жарки периоди очас исуше и учине сламнатом”. Да би све то било написано, писац мора да има не само дар запажања, него и нарочити смисао да се оно што је уочио претвори у књижевност. Иако су књижевници можда привилеговани као читаоци књиге НИЖЕ И НАНИЖЕ, листање ове разноврсне књиге нас уверава да је она намењена сваком правом љубитељу књижевности.

ЗБИРКА ПРОЗНИХ МИНИЈАТУРА

Срба Игњатовић – ПРОЛАЗНА КУЋА Беоштампа, Београд, 2011.

Истакнути песник, прозни писац и књижевни критичар Срба Игњатовић (1946) објавио је књигу привлачних и подстицајних малих проза ПРОЛАЗНА КУЋА. Књига је очигледно настајала годинама (неких цртица се сећамо из часописа Савременик, који уређује овај стваралац). Писац је настојао да разнородан материјал зналачки и са системом групише и зато се његова књига не распада. Он полази од свог виђења древних легенди, затим се бави апокрифним приступом догађаја из живота историјских личности (хајдук Вељко Петровић, Пера Тодоровић, Стаљин, Довженко, Чаушеску, Броз, 42

Горбачов, Милић од Мачве)... Онда Игњатовићева изражајна и мисаона палета постаје све разноврснија. Он се бави анегдотама, доживљеним или измишљеним, преточеним кроз његово књижевно хтење, иначе би се остало на нивоу чињеничког и набрајалачког. Осећа се, као што је случај са свим добрим писцима, да је Игњатовић кренуо од судбина својих познаника и пријатеља, наравно не помињући имена, и да је догађаје из њихових живота у великој мери избрусио, дотерао и надоградио. На пример, у причи У ВЛАСТИ ДЕМОНА аутор пише: “Најпре је важио као један од најдаровитијих у читавој генерацији студената филозофије. Рано је, међутим, подлегао очаравајућој моћи партијске апаратуре: постао је њен члан, солидно ситуирани службеник идеје.” Као и Ла Бријер у чувеним КАРАКТЕРИМА, Игњатовић на сатиричан начин даје психолошки портрет једне друштвене појаве која у тумачењу нашег писца постаје аномалија и мотив за карикатуру, тим пре што овај политикант постаје боем и песник. Сматрамо да ће се многи препознати у овом портрету. Бавећи се политиком, Игњатовић у цртици ЂАВОЛОВ ШЕГРТ говори о партијском функционеру који је многима, па и писцу, знао папрено да науди. Наш писац на опор и критичан начин даје слике из свакидашњег живота, на пример осионо понашање медицинске бирократије. 43

Поједине политичке афере (НАЈПРЕ ЖАНДАРИ ЈУРЕ ЛОПОВЕ, А ПОТОМ...) прилично је тешко декодирати, изузев онима који су били њихови учесници. Помиње се зенит каријере, да ће начелник Д. Јовић далеко да догура. Помиње се свемоћна Партија, Држава, Служба, хапшеници и дисиденти. Стаљинизам на делу, полицијски карактер Брозове државе, што је Игњатовић очигледно осетио на својој кожи. Овај писац даје многе бизарности и анегдоте преузете из штампе, које у контексту његове књиге добијају нарочити смисао (ТАЈНИ ДНЕВНИК НОРМАНА СМИТА). Игњатовић каже да се многи од највећих изума и идеја темеље на конгенијалној једноставности. Једна од највреднијих минијатура ПРОЛАЗНЕ КУЋЕ, која задире у филозофију и есејистику, свакако је ПРИЧА КОЈУ ЈЕ ТРЕБАЛО ДА НАПИШЕ БОРХЕС. Борхесовска метафизика, борхесовска логика апсурда, борхесовски начин мишљења... Бави се Игњатовић и афером Вотергејт, америчким злочинима у Вијетнаму... Карактеристична за ову књигу је и цртица ВЕЛИКА НЕСТАШИЦА СПАЈАЛИЦА, која указује на планетарну бирократију. Права посластица за читаоце Игњатовићеве збирке је одсечак НЕПОВРАТИ, где он обрађује судбине писаца, именовао их или не. Ту има доста очигледно аутентичних, значи неизмишљених поједи44

ности, као што је први пишчев велеградски јавни успех – улазак у Клуб књижевника благодарећи једном пријатељу. У причи НАМЕТНИК Игњатовић детаљно бележи марифетлуке хохштаплера који је настојао нашег писца да злоупотреби зарад својих циљева. За наш менталитет вредна пажње је и прича ОЧЕВА ВУДУ МАГИЈА, која говори о улози моћног тате у грађењу синовљеве бирократске каријере. А син би да постане писац, па не иде... Сетили смо се да је Моцарт на свога оца гледао као на више биће. У цртицама ИСТИНИТА БАЈКА и СЛУХИСТА наш писац се такође бави судбинама неименованих писаца, у којима може да се препозна сигурно више њих. Сатирично, надахнуто, психолошки вешто, Игњатовић говори о уметничком менталитету. Треба знати да је писац књиге којом се бавимо написао, поред осталог, и путопис ДУБОКА КИНА. У анегдоти КАМО СРЕЋЕ Игњатовић говори о сусрету два писца међу којима се старији вратио с пута по егзотичним земљама и од утисака сачинио књигу. Игњатовић чини двоструку иронију кад старијем млађи каже да би му требало одузети пасош. Ради се о аутоиронији писца ДУБОКЕ КИНЕ и о иронији на рачун режима у којима су појединим писцима одузимани пасоши. И тако се ређају сатиричне, оштроумне, сликовите и забавне цртице које улазе у срж нашег 45

менталитета, често с црним хумором, пријатне, опоре, мамећи читаоца да неке од њих (међу којима их има на пола стране) прочита и по неколико пута. Језик и стил су гипки и богати. Читајући ове минијатуре, размишљали смо о прози Милована Данојлића и Милисава Савића. Иако се Игњатовић доста разликује од ове двојице писаца, нашли смо сродности не само у сочном стилу, него и у склоности према сликању одређених појединости везаних за наш национални менталитет. То нарочито важи и за Игњатовићеве књиге старијег датума, као што су роман КАКО МИ ЈЕ ЖАБА УЛЕТЕЛА У УСТА ИЛИ О САМОСАЗНАВАЊУ, збирку приповедака КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО и збирку записа НИЖЕ И НАНИЖЕ. Нарочито последња наведена књига, нека врста “сваштаре” (али ригорозно вешто компоноване) својом формом кратких записа додирује се с ПРОЛАЗНОМ КУЋОМ. Надамо се да наш запис може да утиче на радозналог читаоца да се лати ове збирке сочних цртица и анегдота које тако виспрено указују на наше нарави.

КА АВАНГАРДНОМ ПРОЗНОМ ИЗРАЗУ

Срба Игњатовић – ПРОЗА ПРОМЕНЕ Деконструкција-конструкција, конвенције и иновације у српској прози 1950 – 1990. Службени гласник, Београд, 2012.

Нема никакве сумње у то да је ПРОЗА ПРОМЕНЕ Србе Игњатовића озбиљна и успела, одлична књижевнотеоријска студија која на широко заснованом плану брани и доказује одређене тезе о развоју српске прозе после II светског рата. Писац овог часописног прилога настојаће са своје тачке гледишта да укаже на суштинске особине Игњатовићевог начина мишљења, па и по цену извесних неслагања с аутором студије. На пример, Игњатовић каже да је метод тока свести у књижевности кренуо првих деценија XX века. Међутим, Тања Поповић у РЕЧНИКУ КЊИЖЕВНИХ ТЕРМИНА каже да се ток свести први пут појавио у СЕВАСТОПОЉСКИМ ПРИЧАМА (1855) 47

Лава Толстоја и да је на нарочито високом нивоу демонстриран у АНИ КАРЕЊИНИ, пре свега у унутрашњем монологу Ане пред самоубиство. Игњатовић сматра да модерна српска проза почиње с Бором Станковићем. У међуратном периоду имали смо значајне писце као што су Иво Андрић, Милош Црњански, Растко Петровић и многи други, а ту нарочито треба истицати тзв. УТУЉЕНУ БАШТИНУ, књижевнике који су били код нас непожељни све до увођења вишепартијског система. Писце као што су Драгиша Васић, Григорије Божовић, Јездимир Дангић и многи други открио је Гојко Тешић у својој антологији поменутог наслова. Године 1951. српска књижевност била је на нивоу вешто обликованог, али традиционално и конвенционално оствареног романа Добрице Ћосића ДАЛЕКО ЈЕ СУНЦЕ. Ипак, 1955. године појављује се неуобичајена књига Љубише Јоцића У ЗЕМЉИ АРАСТРАТА, одређена као поетска проза, ова нетипична творевина се, како каже Игњатовић, и данас опире класификовању. Нешто слично се догодило 1983. године, кад је књига Немање Митровића РАСЕ била тумачена и као прозно и као песничко дело. (То се дешавало и Јовану Дучићу.) Игњатовић Јоцићеву књигу повезује са Џонатаном Свифтом и надреалистичким искуствима. Пишући о ПРИЧАМА О ЗАНАТИМА (1966) Боре Ћосића, аутор ове студије присећа се Кеведа, 48

Сервантеса и Хашека. Игњатовић даје значај књигама Свете Лукића, истичући нарочито МОСТ БЕЗ ОБАЛА (1956) Миодрага Павловића зато што то дело нарушава прозне конвенције. Замерили бисмо Игњатовићу што у појединим поглављима своје књиге говори о стилским усмерењима, неосимболистичкој школи на пример, епигонима итд. – а никога не именује, што је некоректно према читаоцу. Међутим, и поред тога, писац ове студије наводи толико дела и имена њихових стваралаца да можемо ублажити ову примедбу. Срба Игњатовић је признат као песник и прозни писац; стога ова студија може врло лепо да се чита јер ју је склопио уметник који има смисла за лакоћу и лепоту казивања, течног излагања и изражавања овако сложене материје. Основно што бисмо му замерили то је што нигде не помиње теоријске појмове АВАНГАРДА и ПОСТМОДЕРНА, а нарочито то што у овој генези нигде не именује Воју Чолановића, авангардног писца значајног бар колико и Данило Киш. Игњатовић истиче значај прозног експеримента у делима насталим 1965. године као што су МОЈА СЕСТРА ЕЛИДА Мирка Ковача, ВРЕМЕ ЧУДА Борислава Пекића, СРАМНО ЛЕТО Бранимира Шћепановића и ШЛАГВОРТ Владимира Стојшина. Он њима додаје БАШТУ, ПЕПЕО Данила Киша истичући новине које су ова дела доносила. Потом долази Мома Димић с делима ЖИВЕО ЖИВОТ ТОЛА МАНОЈЛО49

ВИЋ и МАКСИМ СРПСКИ ИЗ ДОМА СТАРАЦА, писац такође истраживачког карактера. У поглављу МОДИФИКАЦИЈЕ МОДЕРНОГ НАРАТИВНОГ КОНЦЕПТА Игњатовић говори о искуствима класичне или конвенционалне нарације, супротстављајући им дела која се ослањају на европско наслеђе тока свести. Ту су дела која смо поменули. Игњатовић каже: “Данило Киш заговара разгранату, ретро спекцијама усложену и паралелним токовима разуђену композицију.” Сматрамо да захтевима доброг стила одговара глагол ЗАСТУПАТИ уместо заговарати. Једна од суштинских реченица ПРОЗЕ ПРОМЕНЕ гласи: “Нова форма свом силином поништава стару.” Игњатовић је обрадио мноштво писаца, дајући нарочито на значају Павлу Угринову, Видосаву Стевановићу, Драгославу Михаиловићу, Милисаву Савићу и читавом низу других стваралаца, посебно Живојину Павловићу, специјално се дивећи оригиналности и неконвенционалности овог последњег. Много простора дато је Миодрагу Рацковићу. Доказујући своје тезе, аутор књиге којом се бавимо позивао се на Јулију Кристеву, Умберта Ека, Бориса Томашевског, Тараса Кермаунера, Љубишу Јеремића, Гастона Башлара и др. Поједини писци који су седамдесетих година прошлог века доносили изражајне новине данашњем познаваоцу књижевности не значе нарочито много, на 50

пример Миодраг Јанковић, Спасоје Шејић, Мирјана Павловић, Божидар Милидраговић, Славен Радовановић, Митко Маџунков, Радомир Глушац, Славко Лебедински и др. Доброг писца треба отргнути од заборава. Писци који су се нарочито истакли до 1990. године, кад се окончава ова Игњатовићева периодизација, писци који су се истакли малом формом и фрагментарним су: Светислав Басара, Миленко Пајић, Владимир Пиштало, Небојша Јеврић, Радослав Петковић, Драган Лакићевић, Мирослав Тохољ, Михаило Пантић, Бранко Анђић, Лабуд Драгић, Сава Дамјанов, Предраг Марковић, Ђорђе Писарев, Фрања Петриновић и др. Миливој Сребро, који је издвојио ове писце, сматра да је то проза сумње и разарања, наслоњена на узоре из светске литературе, прожета крајњим негирањем традиције. Општи је закључак да је ПРОЗА ПРОМЕНЕ студија значајна за историју и теорију српске књижевности, студија која српску књижевност ставља у европски и светски контекст, помињући највеће писце света, од Достојевског и Толстоја до француског “новог романа” и Борхеса, поредећи, поред осталог, роман ЧУБУРА, НЕГДЕ У КАЛИФОРНИЈИ Светозара Влајковића са стилистиком Сола Белоуа. Мисаони и изражајни ниво излагања Србе Игњатовића је висок. Истина, ми смо му се супротстављали и на моменте поједине делиће тог излагања 51

извргавали оштрици критике, али ми на тај начин ПРОЗИ ПРОМЕНЕ ништа нисмо наудили. Пратити савремену српску књижевност годинама и годинама, при том писати и прочитати Игњатовићеву књигу обима 360 страна – па то је као попети се на врх планине и уживати у монументалним пространствима!

III СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ

СМИСАО ЗА ИНТРОСПЕКЦИЈУ

Гордана Ракочевић – ГЛИБ Апостроф, Београд / ГИП Тимок, Књажевац, 2009.

Гордана Ракочевић (1948) је прву књигу објавила тек 2004. године. Прозна збирка ГЛИБ указује на прекаљеног писца који је очигледно пре те 2004. године дуго брусио свој дар, учинивши га књижевно префињеним. Гордана Ракочевић се у својим причама и новелама бави непривлачном тематиком – судбином људи на селу и дубокој провинцији. Ови простори су судбински и суштински подстицајни и опсесивно инспиративни за нашу књижевницу. До извесне мере занемарујући узрочно-последични заплет, па и фабулу, списатељица се концентрише на ток свести и унутрашња преживљавања својих ликова. То је нарочито приметно у женским портретима, чији је унутрашњи монолог дат у трећем, а не у првом лицу. 55

Реченице су често веома дугачке, фабула је редукована, па то може покадшто да изазове монотонију и механичко читање. Међутим, то не бисмо смели превише да замерамо Гордани Ракочевић јер је и Марсел Пруст био склон дугачким реченицама, док је француски нобеловац Клод Симон по томе гласовит. Као што се може видети, стил ове књижевнице често води ка аскетизму и дедраматизацији нарације. Књижевници који су могли, међу многима, утицати на Гордану Ракочевић, пре свега Бора Станковић и Иво Андрић, водили су рачуна о економичности нарације, течности и изражајној једноставности стила, али начин казивања им је неупоредиво драматичнији, јер им није било свеједно како ће их примити читалац. Ауторка ГЛИБА се много разликује од поменутих класика и њен пут је, без обзира на извесну преопширност и непривлачност, уметнички животворан и достојан пажње и поштовања. Она треба тако да настави јер се ГЛИБОМ потврдила као изврстан писац, иако ову књигу може да прихвати мањи број читалаца, jeр ова књига захтева особену концентрацију на коју пристају окорели читачи и књижевни критичари. Поред дара за оно унутрашње и најинтимније у психологији жене, за танана и најфинија психолошка исповедања (мада не у првом лицу), Гордана Ракочевић даје одличну слику сеоске и паланачке средине, на коју сензибилни читалац не може да остане не56

осетљив. О овој списатељици ће се можда једног дана говорити као о значајном уметнику писане речи због богатства и лепоте језика као и стилске вештине, а можда је добро што Ракочевићкина изражајна палета не користи, или не користи уопште неологизме, а провинцијализми у рђавом смислу, жаргон још мање – код ње су реткост. ГЛИБ је захвалан за нова читања више пасуса после прочитане књиге због осећајности, префињености, поетичности, психолошке универзалности и књижевног виртуозитета, што је дело крупног талента Гордане Ракочевић.

ПИСАТИ ПОПУЛАРНО

Зорица Кубуровић – ГОСПОДАРИЦА АНА Лагуна, Београд, 2010.

Дела Зорице Кубуровић (1951) одлично су прихваћена од стране читалаца свих узраста. Њен први роман, ЛЕК ОД БРЕСКВИНОГ ЛИШЋА (1987), до 2007. године доживео је пет издања. Тешко је проценити да ли је то роман за децу или одрасле: било како било, ова књижевница је наставила паралелно да пише прозна дела намењена и једној и другој категорији читалаца. (Ту се нашао и један полетан, за читање примамљив есеј, ПУТ ЖЕНЕ 1999, писан стриктно по канонима Српске православне цркве.) Сада се Зорица Кубуровић јавности представља мамутским романом ГОСПОДАРИЦА АНА, обима 680 страна. Ова књига обухвата крај XII и почетак XIII века, време Светог Саве. 58

Главна јунакиња је властелинка Ана, иначе измишљени лик. На широком епском фону Зорица Кубуровић описује живот своје хероине и људи око ње, водећи рачуна о историјској заснованости онога о чему пише, а опет ниједног тренутка не спутавајући своју уметничку машту, тако да роман делује необично сугестивно и веродостојнo. У том смислу је нарочито снажан опис куге у Србији, који је и најбољи део књиге. Попут Шехерезаде, Зорица Кубуровић влада вештином грађења напете и занимљиве нарације; наша књижевница тако шчепа читаоца да он ниједног тренутка није равнодушан и ни у једном тренутку му није доста. При томе су стил, језик и уметнички домашај прозе ГОСПОДАРИЦЕ АНЕ заиста на високом нивоу. Ова књижевница је била у високом стваралачком напону током очигледно вишегодишњег писања свог романа, она га је писала с много идеала, вере и љубави и то читаоца не може да остави равнодушним. Поред свега овога, Зорица Кубуровић је добар психолог и на известан начин моралиста. Пишући о сексуалности господарице Ане, наша књижевница наглашава Анину заљубљеност у пасторка Родрига, који је тек толико млађи од ње да је то видно, а довољно зрео да јој може бити партнер. Поред тога, Ана у четрдесетим годинама свога живота похотно полно општи с далеко млађим Тибалдом. 59

На овај начин Зорица Кубуровић признаје да је замах женске сексуалности неограничен и да заиста није никакво правило то да муж или љубавник треба да буде старији од своје партнерке рецимо пет година, него, како ова књижевница предочава, нормална и разумна жена може да полуди и за знатно млађим мушкарцем. Описујући говор Светог Саве, Зорица Кубуровић то чини одмерено, достојанствено и на озбиљном књижевном нивоу, ни једног тренутка не падајући у замке јефтине митоманије и некритичности. ГОСПОДАРИЦА АНА је књига за сваког читаоца, за све узрасте, за ученика основне школе као и за књижевног критичара. Појава овог дела значајна је из више разлога. Да нема књижевних вредности, подухват не би имао смисла. Као роман из српског средњег века, ГОСПОДАРИЦА АНА апсолутно уноси иновације у ову тематику. Најзад, ово дело корисно је садашњој генерацији читалаца јер враћа младе књизи, васпитно је и шири племените родољубиве и религијске идеале. И на самом крају додајмо да књига којом се сада бавимо може бити привлачна читаоцима широм Европе.

КА ИДЕАЛНОЈ ЛЕПОТИ

Лаура Барна – ЦРНО ТЕЛО Завод за уџбенике, Београд, 2010.

Како пролазе године, романи српске књижевнице Лауре Барне (1964) добијају на значају. Поред дела којим се овде бавимо, њен највећи успех представљају књиге МОЈА ПОСЛЕДЊА ГЛАВОБОЉА (2008) и ЂОРЂОНЕОВА КЛЕТВА (2011). Барна је писац који се инспирише значајним личностима које припадају историји, радило се о Исидори Секулић или златном веку италијанске ренесансе. Роман ЦРНО ТЕЛО представља преплитање измишљених јунака с краја XX и почетка XXI века у односу на љубав Лазе Костића и Ленке Дунђерски. Градећи роман, Барна је показала способност инвентивне конструкције баратања сложеним књижевним временима и тешко спојивим збивањима. 61

Наша књижевница је кренула од успешне ововековне модне креаторке Јелисавете Залад која, међутим, има неке проблеме и животну несрећу за које посетиоци њених ревија у кристалној дворани центра “Сава” не знају; то је непокретна и до извесне мере занемарена ћерка Ленка, то је Јелисаветина параноја због које иде на психотерапију, као и чињеница да јој је брак разрушен. Жена је од детињства наумила да постане модни креатор и сада је звезда београдског џет-сета. Барна је надахнуто исплела судбине Јелисавете, Ленке и још једног броја мање важних, али функционалних и добром карактеризацијом осочених ликова. Међу њима се истиче прескупи психијатар, кога Барна слика гротескно и, рекло би се, с иронијом, па и презиром. Међутим, списатељица с великом топлином, саосећањем и пријатељством које може да осећа према своме јунаку гради лик непокретне Ленке Марчетић. Ленка Дунђерски, која је била извор надахнућа за највећу песму српског језика, SANTA MARIA DELLA SALUTE, била је трагичан лик неуслишене љубави, умрла у девојачким годинама, а доживела је нервно растројство. Барна бесконачно деликатно гради ток свести Ленке Марчетић. Осећа се да је хендикепирана девојчица-девојка бесконачно рањена стога што је мајка због свог уметничког престижа до извесне мере занемарује, али је поносита и не жели да се то осети. (Овај 62

мотив је нарочито познат у филму Ингмара Бергмана ЈЕСЕЊА СОНАТА.) Рекло би се да Барна убацује и себе као јунакињу Л.Б., “анонимну персону”, аутора романа САНАТОРИЈУМ ПОД БЕЛИМ. Иначе, у белешки о писцу примећујемо да је то аутентичан Барнин роман. Занимљиво је да је Јелисавета Залад рођена исте године кад и романсијерка. Међу великим светским књижевницима овде се помиње Хулио Кортасар. Барнин смисао за књижевно изражавање је на високом нивоу, што значи да је учила од најбољих, па је сматрала за сходно да некога од њих и помене. Као историчар уметности, што јој је факултетска струка, ова књижевница помиње Ван Гога, соцреализам, Маљевича и супрематизам. И тако, ЦРНО ТЕЛО пршти необузданом поетском атмосфером, списатељским виртуозитетом који све то држи под контролом – да не оде у анархију, најтананијом психологијом и високом ерудицијом, нарочито смислом за документ, реконструкцију прошлости, богаћењем те реконструкције и нарастањем фантазије... Има Барна смисао за дочаравање сексуалних страсти и њихових наличја. Прочитајте само: “Уронио је у мене, неочекивано отпозади, снажним трзајем од којег ми се отимао урлик најдубље, годинама одлагане страсти. Зар је могуће да бол уме да буде тако узвишен? Била сам преуска за његову големину; (...)”. 63

Богатства ЦРНОГ ТЕЛА су толика да критичар може да укаже само на оно најбитније, да понекад умишља (уображава) да је, анализирајући, пронашао нешто само њему својствено... Треба бити скроман пред једним оваквим романом и пожелети да овај критички осврт буде путоказ понеком читаоцу који живи за књигу.

ЗАНОС РЕНЕСАНСЕ

Лаура Барна – ЂОРЂОНЕОВА КЛЕТВА Завод за уџбенике, Београд, 2011.

Романом МОЈА ПОСЛЕДЊА ГЛАВОБОЉА (2008) Лаура Барна (1964) се винула у елитно окружење српске књижевности. Поводом овог дела написали смо за Књижевни лист критички осврт, који је касније прештампан у нашој збирци критика КЊИГЕ И ИДЕЈЕ. Цитирамо: “Барна је уложила велики труд у материјалну и документарну заснованост књиге. Њен стил је префињен и високо култивисан, речник богат, нарација занимљива.” МОЈА ПОСЛЕДЊА ГЛАВОБОЉА роман је инспирисан Исидором Секулић. Барна је иначе дипломирани историчар уметности. Има смисла за технику научног рада, тј. за прекопавање архивског материјала. Њу прошлост надахњује; велике личности такође; колико нам је познато, у једном њеном ранијем роману главни лик био је Лаза Костић. 65

Сада се пред читаоцем наткриљује амбициозни роман ЂОРЂОНЕОВА КЛЕТВА, који продире у златно доба италијанске ренесансе, 1427 – 1576. Ради се о роману-хроници типа Андрићеве књиге НА ДРИНИ ЋУПРИЈА. Барна се скрупулозношћу научника и слободом уметника удубила у психу највећих сликара ренесансе, од Мазача и Учела до Леонарда, Ђорђонеа и Тицијана, претварајући их у књижевне јунаке, такорећи веродостојне личности. Заиста је дивно када Мазачо и Учело разговарају о проблемима перспективе. Ту се помиње Чимабуе, коме је дато више простора пред крај романа. Инсистира се на геометрији. Романсијерка је као мото књиге дала Платонов цитат: “Бог увек геометризира.” Учело каже: “Да, логика ума је нешто сасвим различито од логике ока.” (Овим мисаоним токовима се у 20. веку позабавио велики теоретичар ликовне форме Рудолф Арнхајм у обимној студији ВИЗУЕЛНО МИШЉЕЊЕ.) Учело кроз Барнину интерпретацију даље каже: “Око разоткрива само половину истине, мозак чува ону другу. Уметности једна за другом вапе за истином /.../ Перспектива је моје подсећање на кључну иновацију у сликарству.” Учело улази у срж уметности кад се пита: “Ко то упорно тврди да је сунце жуто? А небо плаво?” Непрегледно и разноврсно је богатство мисли великих сликара, али Барна обрађује живот у Фирен66

ци, Риму и Венецији комплетно бавећи се политиком, кугом, проституцијом, детаљним описима сексуалних сласти, ефебофилијом (код Леонарда да Винчија), психологијом уметника и читавим низом других тема. Књижевница то чини необично понесено и надахнуто, па се роман с радошћу чита, као уосталом и веома успела ГОСПОДАРИЦА АНА Зорице Кубуровић, роман смештен у средњи век, доба Светог Саве. Барна једним мушким уживањем описује женствене чари куртизане Лаурете Азарели. (“Дубоки деколте јаркоцрвене хаљине од источњачке свиле истицао јој је мраморне брадавице...”) Лаурета се налази у крајње необичним ситуацијама. Она умире. Мазача прогони њена авет и он је слика. Дешавају се неке ствари које нисмо у стању да препричамо. Тешко је мотивисати Мазачово љубљење мртве куртизане, али у општем контексту романа то поседује свој смисао. Барна каже да је велики сликар био веома рањив. Мало је писаца који поседују ту елеганцију сензуалности, чулности и еротизма као ова књижевница која обиљем инвентивних епитета и других стилских фигура гради пожудну раздражљивост својих јунака. Барна кроз уста њених протагониста доста говори о уметничкој сујети. И себичности. Залазећи у терен политике, Учело каже: “Једино се с политичарима никад не зна.” Значајан део ЂОРЂОНЕОВЕ КЛЕТВЕ представља Савонаролин масовни религиозни фанатизам (због чега је касније погубљен као јеретик), кад су спа67

љиване слике и књиге. Микеланђело и Ботичели су се ставили на страну Савонароле, што је несхватљиво. Ботичели је био до те мере заслепљен учењем овог јеретика да је наводно своје слике предавао пламену. Барна овим спаљивањем уметничких дела очигледно алудира на оно што су нацисти радили са “изопаченом уметношћу” модерниста и књигама Фројда, односно Томаса Мана и других слободоумних мислилаца. Савонаролини вандали су спаљивали књиге Талеса из Милета, Софокла, Епикура, Аристотела, Овидија, Тибула, Платона... Како наша књижевница каже, присутнима је то личило на карневалско славље. Мазачова ЛАУРЕТА срећом је спасена. Барна каже да гладан човек не познаје понос. Као мајстор прозе Барна је ушла у психу Леонарда да Винчија дајући његов ток свести. (“Сфумато се најјасније препознаје у спарним и песковито засићеним данима. Хладноћа стеже ваздух, усредсређујући дух кроз око – на суштину. А суштина без тајне некад је непријатељ уметности.” /.../Како би човек могао осликати живо титрање лука, тај привидни покрет који чак ни разум не успева да сагледа као реалност већ га прима као илузију, претапајући га у опсену – варку мозга. А највећа превара која прија мозгу је Сфумато!”) Леонардо је сматрао да ниједно људско истраживање не може бити истинито ако не прође кроз математичке доказе – и то пажљиви читалац повезује с цитатом са почетка књиге. 68

Као што смо поменули, наша списатељица доста простора даје Леонардовој ефебофилији, истичући да су он и Микеланђело ванбрачна деца. Роман сеже до 1578. године, да би се једном кјубриковском елипсом пребацио у Београд 2010. Да ли у визионарском роману као што је овај треба водити рачуна о мотивацији, логици и карактеризацији, о чему је књижевница све време своје по природи фантастичне књиге водила рачуна? Ми долазимо код неке Марине и неког Игора, који се баве стварима везаним за дотадашњи ток романа. Из њих исијава снажна речитост, њихова логика је моћна и парадоксална, као и Барнина. Како се снаћи у овим смелим хипотезама? Закључци воде до Чимабуеа. На самом крају књиге се помиње Мазачо, што у том контексту збуњује и најокорелијег читача ЂОРЂОНЕОВЕ КЛЕТВЕ. Нема никакве сумње у то да Барна својим образовањем, својим смислом за грађење сложеног историјског романа, својим смислом за животолику атмосферу италијанских градова од пре неколико столећа, својом маштом јер то је роман фантастике без обзира што се темељи на документу – а пре свега својим крупним талентом – чини ЂОРЂОНЕОВУ КЛЕТВУ романом подстицајним за читаоца на други начин него што то чине остали успели романи. Ово дело је једнако интелектуално и ирационално, што је пошло од руке Андрићу у РАЗГОВОРИМА СА ГО69

ЈОМ, Кишу у ГРОБНИЦИ ЗА БОРИСА ДАВИДОВИЧА и Павићу у ХАЗАРСКОМ РЕЧНИКУ. Читалац ће се запитати зашто се роман зове ЂОРЂОНЕОВА КЛЕТВА!? Е, па то нека му буде изазов и подстицај да проучи ову савршено несвакидашњу књигу.

БЕОГРАДСКА

Ивана Поповић – БЕОГРАДСКА

Српска књижевна задруга, Београд. 2010.

Оно што прво пада у очи пажљивијем читаоцу БЕОГРАДСКЕ то је несразмера младости до јуче непознате књижевнице Иване Поповић (1986) и обима њеног романа, обима који се такорећи приближава ПОНИЖЕНИМА И УВРЕЂЕНИМА Ф. М. Достојевског и МАДАМ БОВАРИ Гистава Флобера. У тим годинама осећајне девојке обично пишу песме... Главна јунакиња-приповедач БЕОГРАДСКЕ, Ирена, која тек што је матурирала, комплетно је сексуално иживљена. Она конзумира марихуану и алкохол, док јој је духовни живот скучен. Роман се динамично развија током својих 360 страна, све је у немиру и доведено до крајњих граница психичког усијања, да би дрогирана девојка пред крај књиге убила свог младића. Ивана Поповић влада техником романа и исписује “купусару” која може да се “смаже” за два-три 71

дана, толико је то штиво привачно, набреклих страсти, подстицајно. Средовечни писци “кратког даха” који пишу “минијатуре” добили су озбиљну лекцију од једне студенткиње еруптивног талента али јаке списатељске концентрације, књижевнице беспрекорних способности за тај посао. Ивана Поповић није писац богатог речника. Код ње све пршти од псовки и жаргонских израза, али то је жестоко и то је књижевност. Ова уметност не припада једино лиричарима. Споредна јунакиња БЕОГРАДСКЕ је Дијана Ђокић, “кретен и штреберка” у Ирениним очима. На мало простора је сугестивно описана нетрпељивост двеју девојака. Старији читаоци не треба да имају моралистички однос према БЕОГРАДСКОЈ Иване Поповић. Свако ко је динамично живео могао је да упозна понеку Ирену.

ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ

Гордана Ћирјанић – ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ Народна књига/Алфа, Београд, 2010.

Гордана Ћирјанић (1957), истакнута савремена књижевница, у свом новом роману ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ на сатиричан начин се бави аномалијама, изопаченостима, наказностима и моралној беди модерне технолошке цивилизације, пре свега драстично карикирајући најпопуларније телевизијске програме. Овај роман, инспирисан ђубретом, у књижевном погледу је изразито богат захваљујући машти Гордане Ћирјанић која, и поред доброг познавања најнижег у духовном смислу те речи, и даље царује у својој кули од слоноваче. Она казује шта мисли кроз речи свог јунака-приповедача: “Али књижевност без маште је као живот без љубави.” У стилском погледу начин изражавања наше књижевнице је неограничен 73

и беспрекоран. На свакој страни романа ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ Гордани Ћирјанић, као у неком особеном асоцијативном низу, множе се свеже идеје и нижу се успели наративни токови, што она зналачки чини кроз цео релативно обиман текст. Највиши успех ове уметнице представља мамутски роман КУЋА У ПУЕРТУ (2003), по свом домету раван највећим делима српске књижевности и може се поредити на пример с романима као што су ТРАВНИЧКА ХРОНИКА Иве Андрића или РОМАН О ЛОНДОНУ Милоша Црњанског. Такав успех је тешко ако не и немогуће поновити, али Гордана Ћирјанић није “заспала на ловорикама”, него се латила потпуно другачијих тема, настављајући да вредносно и бројчано наставља свој опус, при том да преводи класике, и тако је настао овај најновији роман, који је близак КУЋИ У ПУЕРТУ једино по лепоти и изражајности стила и језика.

ГРАДИВО ЗА РОМАНСИРАНИ ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЧУДАКА

Славко Гордић – РУБ Српска књижевна задруга, Београд, 2010.

Књижевник Славко Гордић (1941) један је од истакнутих наших прозних писаца старе генерације. Лексикографски је обрађен у Српској породичној енциклопедији (Народна књига – Политика). РУБ представља целовиту збирку прозних фрагмената. Гордић је водио рачуна о композицији књиге и зато се ове омање целине чврсто држе. Иако књига не поседује класичну фабулу, боље ју је читати као роман него “на прескок”. РУБ поседује знатна стилска богатства, на пример у коришћењу контраста. (И чедан и распустан. И плашљив и одважан. И неповерљив и лакомислен. И шерет и мрзовољник. /.../ итд.) Многи фрагменти или чак реченице подесни су за неке будуће антологије. (“У очи ти бије сунце и 75

његов сребрни одблесак са упола одмрзле мртваје док ходиш насипом чије беле подеротине нечујно прелећу птице и птичје сенке.”) Гордић именује Иву Андрића, можда због жанровских сличности РУБА са ЗНАКОВИМА ПОРЕД ПУТА. Помиње писац књиге којом се бавимо више светских класика, као што су Балзак, Крилов, Бајрон, Кафка, Бора Станковић, Транстремер... Његови песници бесанице су Андрић, Десанка, Иван Лалић, Тања Крагујевић... Гордића дубоко тиште страдања српског и других народа. У том смислу РУБ се приближава ангажованој књижевности, али делимично и само до извесне мере. Он помиње изгинуле Русе, Чечене, Пале стинце, Курде, Ирачане и америчке маринце... Помиње природне непогоде. Говори о скором разгоревању немира на Космету и у Врањанској долини. Описује усташка злодела. Помиње зидање арбанашких кућа на гробиштима српских прогнаника. Говори о ексхумацији тела из масовне гробнице у пећини Волујак, крај Клине. РУБ представља универзум прозног писца кроз његов унутрашњи монолог, оно што је лично, локално и лирско повезано с активним односом према нашој нацији и свету, а дато на начин достојанствен, мисаон и готово филозофски. У том смислу је Гордићева 76

књига универзална алегорија пишчеве интиме у односу на човечанство. Овај писац каже: “Песници су све први видели – али, ко слуша песнике!” Фрагменти РУБА понекад нагињу есејистици, понекад песми у прози, понекад краткој причи, понекад прерађеном интимном дневнику. Можда највише песми у прози. Тања Поповић у РЕЧНИКУ КЊИЖЕВНИХ ТЕРМИНА каже: “... Песму у прози, такође, одликује и изразита музикалност, згушњавање и успоравање ритма, што је блиско ритмичкој прози, посебно онда када њен ритам тежи извесној правилности.” Даље Тања Поповић истиче да фрагменти могу бити врло кратки, али и пробити једну страну. Управо то је случај с РУБОМ. Нова књига Славка Гордића представља изазов за читаоца. Он ће је прочитати “од корица до корица”, па ће осетити потребу да се враћа појединим фрагментима. РУБ је озбиљна књига, урађена ваљано, по свим правилима вештине.

БРАЗИЛСКИ АКВАРЕЛ

Александар Бјелогрлић – БРАЗИЛСКИ АКВАРЕЛ Агора, Београд, 2010

Бразилски акварел први је роман Александра Бјелогрлића (1967), познатог приповедача, есејисте и преводиоца. Ова књига припада криминалистичком жанру. Прилично сложена фабула бави се бившим легионаром, нашим човеком, који се у Русији обрачунава с моћницима који се баве трговином хероина. Роман је опскуран, уз крајње опори реализам у приказивању ликова и амбијента, с прилично вештом употребом жаргона. Бјелогрлић је у свом роману објединио правог уметника и писца који је наклоњен рото-раманима. Они који не маре за киоск-литературу уживаће у романескној конструкцији, добро извајаним ликовима које писац зналачки карактерише њиховим именима, одличном дијалогу, али пре свега 78

смислом за лепоту језика, што уноси поезију у криминалистички роман и далеко премашује оквире опскурног жанра и промашених егзистенција које се мувају кроз ову књигу. Истина, писац уноси неке интелектуалне елементе, као што су употреба славне књиге Златна грана енглеског антрополога Фразера и његово поређење с Јунгом. Занимљива је дефиниција сопства: то је нешто твоје, од чега не можеш да побегнеш. Образованији читалац биће задовољан помињањем Антона Чехова и његове приповетке Степа, као и чињеницом да је јунакиња Ванда студирала на уметничкој академији. Помињу се Пушкинов музеј и конзерваторијум “Чајковски”. Стиче се утисак да је Бјелогрлић свесно хтео да напише бестселер; видећемо како ће Бразилски акварел проћи у књижарама.

СМИСАО ЗА ПОЕТСКУ НАРАЦИЈУ

Александар Бјелогрлић – ЦИТАДЕЛА Агора, Зрењанин, 2012

У овом веку Александар Бјелогрлић (1967) постао је познат писац, прозни писац који има своје приврженике. Пажњу јавности скренуо је деведесетих година прошлог века прозним књигама (које је касније преточио у АНОНИМУС, издање Народне књиге 2005), док му је прва књига била НЕВИДЉИВИ АРХИПЕЛАГ (Праизворни живот, Београд, 1994), збирка есеја о мистицизму и натприродном у књижевности. Овим књигама Бјелогрлић је демонстрирао шта га као књижевника занима. Сад се пред нама појављује његова нова књига ЦИТАДЕЛА, збирка коју чини осам тематски разноврсних прича. Свака од ових прича је мање или више успела и свака од њих указује на неке Бјелогрлићеве стилске и 80

тематске особине на које смо наилазили у његовим ранијим књигама, можда и зрелије. Овај писац живи у Зрењанину; писац из унутрашњости може да “улови” неке сочније садржаје и лепши језик него писац из главног града. Ово мишљење може да делује механички, али Бјелогрлић у ЦИТАДЕЛИ има неке делове који могу да опчине читаоца жељног поетског израза у прози. Зато преписујемо понеки део из приче СУМРАК НА ТАСОСУ: “На танкој размеђи сутона и помрчине, планета као да је и сама застала у лењом летњем дремежу, разоткривши лакомислено један од небројених својих лудих снова. Боје се изједначише, а с њима густине твари и агрегатна стања топлог мора, песка и влажног вечерњег ваздуха, па се читава атмосфера немо љуљушкала у плавичастосивом сфумату без свода и пучине. /.../” Иако ове реченице имају особености песме у прози (прозаиде) Бјелогрлић је ипак, пре свега, наративни писац. У том смислу он је незајажљив у веродостојним описима чињеница из живота (неко би рекао – “уме да се расприча”), у смислу за карактеризацију својих литерарних јунака, описа њихових живота и амбијената, а на моменте блесне смисао за еротизам. Што се овог последњег тиче, Бјелогрлић у ДИЈАДЕМИ ЗАПАДНОГ КРАЉЕВСТВА каже: “... ноћу би се у њој распаљивали ковитлаци страсти и она је цвилела, гребала и уједала, похлепна у жељи да се 81

сасвим поништи у разјарености, истовремено мрзећи себе због тога што је дивља, телесна и слаба.” Писцу критичког осврта се чини да ови описи много не заостају за похотном сензуалношћу појединих делова романа Д. Х. Лоренса ЉУБАВНИК ЛЕДИ ЧЕТЕРЛИ. Бјелогрлић има смисао за природу и природно. Отуда лепота еротизма у неким деловима ЦИТАДЕЛЕ. На нашег писца су утицали класици, поред осталих Достојевски, Буњин, Црњански и многи други, било да их Бјелогрлић именује или не. Рекло би се да је он склон некој врсти неотрадиционализма и да постмодернизам није оставио трајнији утицај на њега. Међутим, у тој необузданој и на моменте пикантној нарацији као да има нечег што су и младићи у пубертету могли да запазе на странама ревије “Политика Базар”, намењене њиховим мајкама. Ова мисао, наравно, не “појефтињује” вредности Бјелогрлићевог књижевног приступа, већ само указује на неке његове видове, а то може бити и предност. На насловној страни корица ЦИТАДЕЛЕ налази се фотографија пусте морске плаже и видика, што може да делује као позив на пријатно путовање и у том погледу читалац неће бити разочаран; штета је, једино (можда грешимо) што ова фотографија као да је преузета с неког календара или разгледнице, а ради се о уметнички вредној прози.

Прича ЛЕРО И НЕЛА припада жанру научне фантастике. Понеле су Бјелогрлића опсесије из његове прве књиге, те је ова прича, истина вешто и са смислом за логику, заснована на мистицизму и окултизму. Што се поменуте приче ДИЈАДЕМА ЗАПАДНОГ КРАЉЕВСТВА тиче, и она је заснована на натприродном и у том погледу има један веома ефектан и језовит завршетак, који је писац са становишта драматичности очигледно “скинуо” гледајући филмове страве и ужаса. У том смислу је парадигматичан Хичкоков ПСИХО, што је индиректно преузето из Ајзенштајнове ОКЛОПЊАЧЕ ПОТЕМКИН, а ради се о ефектно монтираном кадру неке ругобе или напаћеног лица, што делује шокантно на Хичкоковог гледаоца или Бјелогрлићевог читаоца. Истина, седма уметност има наглашено чулни, илузионистички и миметички карактер због своје ОНТОЛОГИЈЕ (тај израз смо преузели од филмског теоретичара Андре Базена), али свега тога не би било без списатељске маште која претходи редитељској. Нема велике кинематографије без велике књижевности, у шта смо се директно уверили читајући романе Бенита Переса Галдоса НАЗАРЕН и ТРИСТАНА, које је Луис Буњуел пренео на велики екран. Стекли смо, наиме, утисак да је Галдос “одрадио” посао за славног редитеља, не оспоравајући притом Буњуела. Познато је да је Бјелогрлић новинар и очигледно је да је као писац често инспирисан нови83

нарским задацима. Он тада није визионар и потпуно је на земљи. Просто чуди с колико веродостојности овај писац пише о шоферским и зубарским детаљима. Али, у причи ДВОСТРУКИ ПОХОД Бјелогрлић се бави интелектуалцима и помиње филозофа Ричарда Рортија. Заиста, ништа му није страно. Веома је вешт у анегдоти и детаљним препричавањем неких догађаја с различитих визура. Има смисао за перипетије и коинциденције (ЕФЕМЕРОН). Бјелогрлић помиње Андрића који се присећа једне турске пословице. Суштина је у овоме: “Вода је хладна, ледена. Али треба скочити и препливати. Нема друге.” Да није знао да “плива”, Бјелогрлић не би остварио своје досадашње књиге. Нема никакве сумње у то да је ЦИТАДЕЛОМ наш писац остварио успелу и занимљиву књигу. Најнадахнутије приче су СУМРАК НА ТАСОСУ и ДИЈАДЕМА ЗАПАДНОГ КРАЉЕВСТВА. Према причи ЛЕРО И НЕЛА критичар има зловољан однос јер су му такви списатељски захвати крајње неприродни. Иначе, прича је такође добра.

ЗАБЕЛЕШКЕ МЛАДОГ ПОКВАРЕЊАКА

Срђан Теофиловић – ЗАБЕЛЕШКЕ МЛАДОГ ПОКВАРЕЊАКА Либер, Београд, 2010.

Својом збирком прича Забелешке младог покварењака Срђан Теофиловић (1985) наставља ону линију која је у југословенској култури почела пре његовог рођења (појавом књига Хенрија Милера и Просветине едиције Еротикон), линију директног приказивања сексуалних чинова с елементима порнографије. При томе писац много користи скатолошки (копрофилијски) приступ сексуалности, бави се књижевним описима анилинктуса, пенетрације у женски чмар, као и онаније итд. Претерана опсесија овим мотивима, као и стално инсистирање на дефекацији, уринирању и томе да ли је веш чист и прљав, не чини Теофиловића рђавим писцем нити негативном личношћу. Он крајње директно и уличним реч85

ником опсесивно описује нешто што је на одређен начин део сваког од нас и самим тим подесно је за књижевну обраду. Његове приче су добро обликоване и занимљиве за читање. Као што смо поменули, Забелешке... не доносе ништа суштински ново, ништа што већ није објављено код нас још од доба седамдесетих година прошлог века. Друга је ствар што овакве књиге ипак нису честе. Не треба имати предрасуда. Оваква литература приступачна је и у киоску и у књижарама.

КО ЈЕДЕ ОРАХЕ

Растко Јевтовић – КО ЈЕДЕ ОРАХЕ Либер, Београд, 2010.

Из штампе је изашао урбани rock‘n‘ roll роман. У њему је испреплетено више судбина, а окосницу чине рок група Ораси и њен вођа Киза. Писац Растко Јевтовић (1968) склопио је роман служећи се већим бројем исказа различитих наратора-јунака књиге. (У српској књижевности овај метод најоригиналније су користили Живојин Павловић у роману Задах тела и Слободан Селенић у роману Писмо-глава.) Јевтовић је одличан писац који надахнуто и до крајности вешто и интелигентно води нарацију, приморавајући читаоца да халапљиво и без паузе гута његов роман “од корица до корица”. Међутим, ову књигу могу прихватити само поједине групе читалаца, и то они који добро познају Београд и неке његове друштвене слојеве. За технологију рада рок групе и идеолошки однос према 87

rock‘n‘ rol култури сам написао, али писац даје крајње морбидну слику настраних сексуалних оргија, детаљно их описујући, с нагласком на мушкој и женској хомосексуалности (један његов јунак каже да су у војсци честа хомосексуална искуства). Комбиноване полиморфне оргије перверзних особа дате су с уживљавањем и написане уз пребогато књижевно надахнуће. Јевтовићев роман не би био толико убедљив да он није одличан стилиста, мајстор писане речи и, понављам, бритке интелигенције. Њега карактерише опоро животно искуство, што је и природно, јер је у четрдесетим годинама живота, а дотле је динамично живео. Он би могао бити хит-писац.

АГАРТА

Иван Вукадиновић – АГАРТА Краљевство подземља и земље Либер, Београд, 2010.

Aгарта је српски научнофантастични роман који се веома широко простире кроз време и простор. Машта писца Ивана Вукадиновића нема граница. Његов јунак Џориг Базагуров, капетан руске федералне службе безбедности, доспева у Агарту, краљевство подземља и земље. Тамо упознаје сексепилну жену која се зове Тиа, високу бар два метра и двадесет центиметара! Вукадиновић прилично добро води авантуристички ток приче, чији је протагониста поменути Базагуров. Да би доказао своје идеје, писац се заноси псеудоисторијом убацујући мотиве из старог Египта у Монголију Џингис-кана, у време Александра Маке89

донског, римског владара Константина и нацистичке Немачке. Вукадиновић се занима историјом идеја. Он помиње развој филозофије, мистике, науке, тајних и завереничких друштава. Бави се масонеријом, тајним друштвима јеретика, темпларима, алхемијом, магијом, нумерологијом, окултизмом, тајним езотеријским друштвима, теозофијом итд. Нема сумње у то да ће Агарта изазвати огромно интересовање многих читалачких друштава и да ће покренути вишечасовне жучне полемике код нарочито „напаљених”. Књига је пребогата најразноврснијим збивањима, идејама и подацима, вешто је написана и забавна, па ће распламсати млађе љубитеље, међу којима ће понеко једног дана постати велики научник, писац, авантуриста, мистик или диктатор.

ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ПРИСТУП ФАНТАСТИЦИ

Иван Вукадиновић – ЈЕРЕТИЦИ АГАРТЕ Драслар партнер, Београд, 2012.

Иван Вукадиновић (1974) је реномирани писац епске и научне фантастике. Учио се пре свега на Толкину и Лавкрафту. Његова трилогија ТРИ ГОБЛИНА (ВЕЧНА ВАТРА /2007/, СКИПТАР /2007/ и ЗОРА НОВОГ ДАНА /2009/) представља парафразу Толкиновог ГОСПОДАРА ПРСТЕНОВА, што је Вукадиновић истакао већ од почетка овог циклуса. Његов роман АГАРТА (Краљевство подземља и земље /2010/) представља увод у нови циклус романа, заснован на истраживању измаштаног подземног краљевства. Вукадиновићев актуелни роман ЈЕРЕТИЦИ АГАРТЕ, којим се бави овај критички осврт, представља неку врсту наставка претходне књиге. 91

Вукадиновић је писац који поседује одлична знања из многих научних и пара-научних области; у том смислу је крајње занесен. Књишка знања хране његову машту и нагоне га на разноврсне спекулације, а то води у уметност, у сложену романескну композицију подупрту туђим и пишчевим идејама. Окосницу ЈЕРЕТИКА АГАРТЕ чини група руских истраживача која хоће да истражи подземни свет Агарте. Паралелно с тим, писац се бави догађајима из далеких историјских епоха. Роман је подељен на три дела. Вукадиновић је иначе склон цитатима, па је за његову књигу карактеристичан овај Шопенхауеров мисаони излив: “У част хришћанског бога крварило је неупоредиво више људских жртава, но на олтарима свих паганских богова заједно на обема половинама кугле земљине.” Вукадиновић је заокупљен многим мало познатим феноменима, као што је, рецимо, палеомитологија. Професор тог предмета обрађивао је, бавећи се Ведама, арктичку хипотезу – порекло човека са Севера. Помиње се СКРИВЕНА ИСТОРИЈА и могућност ванземаљских предака. Да не идемо у детаље, којих у овом роману има у изобиљу, поједини хиндуистички теолози сматрају да су Веде вечне и да их нису створили људи. Веде су иначе најстарији споменици санскритске књижевности, судећи по Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке. Претпоставка је да су Веде написане пре шест хиљада година, кад Библија 92

одређује почетак света и кад су подигнуте прве пирамиде у Египту. Главни јунаци ЈЕРЕТИКА АГАРТЕ, Џориг и Анушка, снажних сексуалних склоности једно према другоме, баве се мегалитским стубовима постављеним у више земаља од Русије до Исланда... Поред поменуте палеомитологије, помињу се древни језици, живи страни језици, квантна механика и много штошта. Џориг је нешто од тога научио у самој Агарти. Анушка се изјашњава, након разиграног разговора после чега је наступило тупо гледање у ТВ екран, да је члан Јулијанових отпадника. Вукадиновић, бавећи се Јулијановом епохом, говори о неделима хришћана, без обзира на милосрђе које њихова вера проповеда. Вредан пажње је разговор младог Јулијана и бискупа Георгија, везан за младићево питање која је најважнија божја заповест. Такође је занимљив увод у мистику, не може бити популарнију област. Очигледно је да Вукадиновић суверено познаје не само све облике религије, већ може прилично да развија своја знања, што доприноси занимљивости па и, ако хоћете, мисаоности ЈЕРЕТИКА АГАРТЕ. Говори се и о читању мисли, што је делимично могуће ономе ко одлично влада невербалном комуникацијом. Али, поменуће Вукадиновић и телепатију.

Парадигматично је ово Јулијаново питање Учитељу: “Одакле долазимо, куда идемо и шта је смисао нашег животног пута.” Вукадиновић се доста бави (псеудо)историјским хипотезама. Помиње геополитику, конкретно једну геополитичку подударност везану за бившу Источну Немачку. На стр. 90 помињу се неке спекулације везане за ставове публицисте Јована Деретића, кога Вукадиновић не именује и не развлачи његове “теорије”. Наш писац краке свога романа развија и кроз збивања у земљи старих Инка. Нема никакве сумње у то да је Вукадиновић добар, увежбан и занатски “поткован” писац који влада техником и архитектоником сложеног, полидимензионалног романа обима неких 270 страна. Он има смисао за стил и језик, те му је стил прилично чист, нимало загађен у односу на утицај свакојаких туђица и језичких несувислости и нелогичности. Даље, он пише веома занимљиво, што значи да ЈЕРЕТИЦИ АГАРТЕ могу бити својеврстан бревијар за љубитеље на пример мистике и окултизма, који би били у стању целу ноћ да расправљају о хипотезама нашег писца. Међутим, роман може да заинтересује и љубитеља књижевности који није “замлаћен” идејама у смислу СМАК СВЕТА ЈЕ У ТОКУ. Вукадиновић, који је, судећи по белешки о писцу, дипломирао Факултет организационих наука, 94

преоптерећен је математиком, па је учинио исту грешку као и Томас Ман с музикологијом у ДОКТОРУ ФАУСТУСУ – поједине делове свог романа “накрцао” је стручним терминима (у случају ове књиге и математичким формулама) које нико под милим богом не може да разуме! Писац овог критичког осврта нема неке озбиљније примедбе кад су посреди изражајне вредности ЈЕРЕТИКА АГАРТЕ, али има занатских. И поред Вукадиновићеве брижљивости и дисциплине, овај роман је морао да има озбиљног лектора и коректора. Исувише је ту огрешења о РЕЧНИК ЈЕЗИЧКИХ НЕДОУМИЦА Ивана Клајна.

ЛЕПОТА ИРЕАЛНОГ

Александар Пирожков – ОГЛЕДАЛА ДУШЕ Либер, Београд, 2011.

Александар Пирожков (1954) је афирмисано име српске књижевнoсти. Огледао се као песник, романсијер, приповедач, књижевни критичар и састављач интервјуа. Роман ОГЛЕДАЛА ДУШЕ потврђује оригиналност овог писца, као и смисао за примамљиво и мађијско приповедање, вредности које смо могли да пронађемо и у његовим претходним књигама. ОГЛЕДАЛА ДУШЕ су тако компонована да могу да се прихвате и као роман и као збирка прича (тим пре што је Пирожков претходно објављивао неке од ових прича по часописима). Књига је целовита у том смислу што је њен стожер молекуларни биолог и књижевник Владимир Борисович, затим у томе што се исте личности понав96

љајују у више прича, боље речено поглавља романа, али пре свега у доминантним мотивима снова и смрти који су присутни у свакој од прича. Није од мале важности ни мотив секса, али он као да је мало потиснут, иако је добро направљена карактеризација женских ликова. ОГЛЕДАЛА ДУШЕ, поред осталог, описују судбину Владимировог романа КОНЦЕНТРИЧНИ КРУГОВИ. Међутим, и Пирожковљев први роман се зове тако, судећи по белешки о писцу. Изгледа да су везе између аутора и његовог јунака тешње него што може да помисли неко ко је тек узео књигу у руке. У поглављу-причи ОПАСНЕ НАМЕРЕ писац маскира, не увек најубедљивије, узајамне сексуалне склоности које постоје између Владимира и далеко млађих девојака Иване и Сање. Он наглашава и именује пигмалионизам, јер је утицао на девојке да заволе Битлсе и музику седамдесетих. Али зар се антички Пигмалион није заљубио у кип који је створио? Као и енглески лорд у негдашњу припросту цвећарку кад ју је култивисао, у драми Бернарда Шоа ПИГМАЛИОН!? Пирожков каже: “Њихово необично дружење се настављало, упркос разлици у годинама, или можда, управо, због те разлике. Владимир им је, као искуснији, много више одговарао од њихових вршњака.” Писац танано и деликатно улази у рањиви психо сексуални свет ових младих бића. Постојала је сличност између Сање и жене коју је главни јунак 97

некад волео. Један од мотива ове књиге је и егоизам, што је присутно у причи којом се бавимо. У том смислу још је слојевитија прича ЦВРЧАК И БАЛЕГАР, која на крајње искрен начин обрађује црнохуморну тематику. Замислите да вам даљи друг саопштава вест о сахрани своје мајке у Сомбору, а вама је мрска и сама помисао да се одричете своје удобности... Ове ниске истине Пирожков каже директно, атакујући тако на неке обичајне табуе. (“Никако му се није ишло на сахрану...”; “Зар је морала да умре, баш када сам ја у толикој гужви?”; “Ма, шта ме се тиче смрт Радошеве мајке!”). Оваквих “црњака” има доста у овој надахнутој причи. На пример, Пирожков инсистира на смраду сточне балеге, највероватније ради поређења са смрадом устајалог, неокупаног и несахрањеног леша. Вредан пажње је и кошмар у причи БЕЛИ ГОЛУБ, који подсећа на неки сан из филма Ингмара Бергмана ДИВЉЕ ЈАГОДЕ. У причи ТРАГОВИ КЊИГЕ писац је развио једну типичну папирнату борхесовску метафизику, али веома надахнуто, служећи се поступком детекције. Постоји, наиме, у српској књижевној сцени, један писац који се зове Станислав Вук и чијим двема књигама се бавио критичар чији је ово рад. Владимир се одушевио Вуковом збирком кратких прича ТРАГОВИ ЛЕПОТЕ (нареченом као роман) јер га је подсетила на његову књигу песама ТРАГАЊА. Судећи по белешки о писцу, управо тако се зове и једна Пирож98

ковљева књига. Владимир (односно Пирожков) открио је готово идентичан сензибилитет између себе и Вука. Ту је уплетен и Кортасар, па је дошло до једног заљубљеничког, или бар заљубљеничког у уметничком погледу, сусрета између Владимира и Вука. Иначе, у причи је доказано да је Станислав Вук псеудоним. Далеко би нас одвело тумачење сваке појединости ове свакако веома успеле књишке конструкције; ко зна, можда по угледу на Умберта Ека. Пирожковљев роман је веома занимљив што се тиче занатско-књижевног односа према животу књиге. Кад је Владимиру објављен роман-првенац КОНЦЕНТРИЧНИ КРУГОВИ, тешко му је падало ћутање званичне критике, па би му била дража и негативна критика од потпуне равнодушности. Књига се, иначе, добро продавала, али уз препоруку. (Зар није тако са сваком књигом? Публика хоће трајне и проверене вредности, односно оно што је у моди, а то мора бити препоручено.) Владимир је чезнуо да КОНЦЕНТРИЧНИ КРУГОВИ доживе екранизацију. Зар то није сан сваког писца? Нарочито занимљиво поглавље Владимировог књижевног живота представља прича СЛАВА. Једна обожаватељка је на улици нашег јунака такорећи напаствовала, или барем имала ту намеру. У фотокопирници (прича, односно поглавље КОПИРНИЦА) јунак узбуђује радницу, а свестан је мале надмености у гласу. 99

Терет славе притиснуо је Владимира, па се он опредељује за уметничко самоубиство: уништава своје књиге. А жалио је за оним дивним, помало интимним и полуприватним промоцијама своје књиге у маленом амбијенту београдске библиотеке “Милутин Бојић”... Што се тиче занатских детаља, Владимир у фотокопирници каже да се од књижевности у Србији (ми бисмо додали: широм света) не може живети и именује писце бестселера којима он, дабоме, не припада: Љиљану Хабјановић-Ђуровић, Мирјану Бобић-Мојсиловић и Исидору Бјелицу, а писац овог критичког осврта би именовао и Јелену Бачић-Алимпић, која се касније појавила. Свака Пирожковљева прича има снолики, иреални, фантасмагорични карактер. То се нарочито односи на причу СУСРЕТ и један нестварни сусрет у књижари “Плато”. Нама је ту, ипак, најзанимљивије то што јунак одлази да види како му се продају књиге и што изјављује да га је била срамота да објављује то што пише, зато што је реч о “занатским” детаљима. Импресивни су снолики описи с ЦРНИМ ЛАБУДОМ, заправо фантастично материјализованом визијом Смрти, која је Владимиру однела идеализовану пријатељицу Душу (Пирожков не помиње ма какву сексуалну склоност према Души, што је ипак нереално), а Душа ће доћи по нашег јунака када дође тренутак за то. Нема никакве сумње у то да се ОГЛЕДАЛИМА ДУШЕ Александар Пирожков, након неколико 100

успелих књига, српској књижевној јавности исказао на још истанчанији и маштовитији начин него до сада. Сматрамо да његове књиге неће бити скрајнуте, занемарене, нити заборављене. Напротив. Али требало би да прође још један низ година, упоредо с настанком наредних књига, како би овај књижевник постао комплетно признат, у Србији и ван ње.

101

ИНТЕРГЕНЕРАЦИЈСКИ СЕКС

Горан Јовановић – ЕУФОРИЈА Самостално издање, Пожаревац, 2011.

Горан Јовановић (1964) је потврђени филмски есејиста и романсијер из Пожаревца. ЕУФОРИЈА је његов други роман. О првом роману ХИСТЕРИЈА (2008) писали смо у Савременику; тај рад прештампан је у нашој књизи КЊИЖЕВНЕ ЦРТИЦЕ. Јовановић се доказао као добар филмски критичар, као стручњак који је још деведесетих година прошлог века осетио потребу да систематски прави грађу за неку будућу историју америчког, британског и источноевропског филма. Филмска нарација утиче на књижевну; уметности се прожимају. Радња ЕУФОРИЈЕ се одиграва очигледно у неком граду србијанске унутрашњости. Главне личности су 45-годишњи Александар и његова љубав102

ница, 17-годишња Милица. Он је огорчен, усамљен и ојађен човек, разведен, без љубавнице, без пријатеља. Милица му уноси нешто радости у живот, али љубоморни човек га дивљачки испребија. У контексту српске прозе која је могла да утиче на Јовановића могуће је говорити о Живојину Павловићу и Милисаву Савићу (БУГАРСКА БАРАКА). Као и у случају поменутих књижевника, Јовановић је опседнут сировим и анималним страстима, похотном потребом за сексом и храном (о чему пише до у детаље), а нарочито потребом за описима физиолошког и одвратног. (Постоји књига есеја Живојина Павловића која се зове управо – О ОДВРАТНОМ.) Поводом прве Павловићеве књиге КРИВУДАВА РЕКА Света Лукић је писао о потреби овог данас класика српске књижевности да нагласи дегутантан детаљ како би добио на ефекту, значи, по Лукићу, (с чим бисмо се сложили), код Павловића, а ми бисмо додали – и код Јовановића – одвратно постаје само себи циљ, истина уз извесно естетско оправдање. Павловић и Јовановић у томе су драстични и незајажљиви. Постоји у Павловићевом роману ЗИД СМРТИ призор када извесна Бранкица коитира у клозету који је много загађен изметом. Овакве сцене су сврха саме себи, њихов карактер је егзибиционистички, али у контексту Павловићевог, Савићевог и Јовановићевог приступа животу и књижевности. За Јовановића је карактеристична медицинска сестра Јелена, нимфоманка. 103

Наглашава овај писац и политичку гнусобу пред почетак рата у БиХ 1992. године, када бурегџијин син вређа српског војника, припадника бивше ЈНА. Међутим, писац се послужио контрастом, па је нагласио племенитост старог бурегџије. Питање је колико су овакви контрасти естетски ваљани, али су они очигледно у служби Јовановићевог начина књижевног мишљења. Изузетно је успео сусрет Александрове љубавнице Милице и његове ћерке, које су вршњакиње. Као добар писац, као прави стилиста, Јовановић поседује смисао за визуелно опажање, за сликовито, карактеристично, за атмосферу. Његове странице су животолике, али на књижевни начин, нипошто фактографски. ХИСТЕРИЈА и ЕУФОРИЈА дају нам слику о једном депресивном и сломљеном, али уметнички убедљивом приступу животу. Детаљни описи хране и детаљни описи гадости у сврси су Јовановићевог проседеа, допадало се то некоме или не. Даље, Јовановић пише веома занимљиво, мада не популарно; он на једном месту помиње роман руског књижевника Аксјонова, који је објављен у предратној загребачкој едицији Хит. Хтели бисмо, наиме, да кажемо да Јовановићеви романи треба да имају публику, у Србији и ван ње. Овај писац би са својим талентом могао да испише читаву пенталогију, па и бројчано неупоредиво богатији опус који би укључио и приповетке, а писац би се, природно бавио и филмском есејистиком. 104

На крају, рекли бисмо нешто и о насловној страни књиге. Као да је то нека скулптура, портрет замишљеног и потиштеног мушкарца. Без обзира на могуће уметничке вредности ове илустрације, рекло би се да она није нарочито привлачна, па хендикепира текст, тим пре што није у пуном колору.

105

КАМЕЛЕОН

Софија Хоу, КАМЕЛЕОН Либер, Београд, 2011

Камелеон је први роман српске књижевнице Софије Хоу (Hough) (1980). Књига својим већим делом припада криминалистичком жанру. Реч је о младој лекарки Ирени која посећује душевну болницу на Палићу. Ту се уплиће више људи и долази до неочекиваних догађаја који бивају разрешени убедљивим мотивима. Логика побеђује. Међутим, Камелеон је тек прва књига младе списатељице, па нам за сада предстоји да сазнамо шта ће се лекарки Ирени дешавати. Било би добро да Софија Хоу напише серију романа подстакнута могућим успехом свог првенца. Вештина грађења криминалистичког заплета и успостављање његове логике нису једине вредности књижевног проседеа Софије Хоу. Њен значај је у везивању једног жанра, који није поникао на нашем тлу, с локалним и националним, што Камелеону даје 106

убедљивост и веродостојност. У то је ова ауторка унела доста талента и нечег дубоко личног, што је значајан квалитет књиге. То не би било остварљиво без добро заокружених и реалистички датих карактера, који су уз то зналачки сучељени. Писац средње генерације Александар Бјелогрлић још је деведесетих година показао ове особине у својим причама фантастике, касније у криминалистичком роману Бразилски акварел; и српски прозни писац Александар Пирожков у књизи Кругови сна такође је показао склоност ка уверљивости фантастичних новела. Софија Хоу и двојица од ње старијих писаца доказују да се писању популарних жанрова мора приступити студиозно, озбиљно и са доста животног искуства, зато што се без тих особина срља у произвољност и неуверљивост.

107

ДА ЛИ ЈЕ СВАКА ПРОЗА АУТОБИОГРАФСКА?

Мирјана Марковић – ИНТРИГАНТНО ШКАКЉИВО Либер, Београд, 2011.

Мирјана Марковић (1965) објавила је пет збирки песама. Члан је УКС. Књига ИНТРИГАНТНО ШКАКЉИВО њен је први роман. То је прихватљива и читка књига о младој жени, Мини Пехер, која се после демократских промена у СР Југославији бави послом уредника у једној париској издавачкој кући, такође боравећи у родној Сремској Митровици. Срж романа представља однос дотичне Мине и једне средовечне руске књижевнице која јој је донела рукопис. Читајући дело, уредница је предосетила да будућа књига разоткрива живот списатељице. Рукопис руске књижевнице био је до те мере уверљив да је 108

било очигледно да је то проистекло из живота. Испоставило се, што је Рускиња признала Мини, да је зрела госпођа имала одраслу ћерку која је умрла од дроге. Почела је да пише и то јој је помогло да преброди најтежу животну психичку кризу. Код Мине је веома јака потреба за сексом, о чему Мирјана Марковић на више места у свом роману с похотом пише. Међутим, читаоци, запитајте се да ли је овако нешто могуће: “Мада ретке су жене које би могле да прате његов темпо, у стању смо да водимо љубав целу ноћ, а онда после доручка опет...” По нашем схватању, то могу једино атлете. Мина је у Паризу видела како млади мушкарац старију жену безочно дрпа на јавном месту. Наравно, тако нешто се у Сремској Митровици не може ни замислити. Књижевница лепо каже: “Стеге које носе провинцијски градови велики град раскива.” Марковићева је направила врло успелу дигресију увођењем сиромашних избеглица, која у наративном ткиву има карактер контрапункта. Хтели бисмо да критикујемо писца Карла Астрахана, рецензента ове књиге, због непотребних егзалтација. Он каже да је реч о изазовном и безумно смелом прозном делу које на ВИРТУОЗАН (подвукао Д.С.) начин жигоше све људске мане. Астрахан даље каже да је овај роман пример МАЕСТРАЛНОГ ПОНИРАЊА У ЉУДСКУ ДУШУ. (Подвукао Д.С.) 109

Овакав пароксизам може се дати романима Ф. М. Достојевског и Боре Станковића, никако Мирјани Марковић. Она је образован и солидан писац који влада техником романа, писац који има шта да каже и при том пружи задовољство читаоцу, интелигентан писац који има дар запажања, писац који би кроз неколико година могао јавности да пружи нешто неупоредиво значајније него што је роман ИНТРИГАНТНО ШКАКЉИВО.

110

ИРЕАЛНО У ПРОЗИ КАТАРИНЕ КОЈИЋ

Катарина Којић – СЕДАМ БРАВА Алма, Београд, 2011.

Знате ли ко је Катарина Којић (1976)? Реч је о младој књижевници која је својом првом прозном збирком – којом се овде бавимо – донела изразито личан, донекле кафкијански уметнички свет заснован на симболици и надреалном, уз то књижевно добро уобличен. Прва прича, СУСРЕТ, представља комуникацију између психијатра и хипнотисане пацијенткиње која даје слободне асоцијације при психотерапији. Пацијенткиња се спушта лифтом. Лифт у симболици може да значи коментар о материјалном напредовању или назадовању у животу анализираног, а може се тумачити и сексуално – тако бар пише у књигама о симболици. 111

У каснијем току приче долази до случајног сусрета између пацијенткиње и неке старице, па приповедач помисли: “Јао, надам се да ова прича неће да се сведе на то да ми тражи паре...” Ту смо. Мотив изнуђивања новца од стране просјака може се наћи бар неколико пута у овој невеликој књизи. Симболика прошњу тумачи као вапај за љубављу и нежношћу, на пример. Између осталог, значи не строго материјално. Ко зна, можда је књижевница ситна или преосетљива душа кад узима просјаке и прошњу за мотив. На почетку приче НЕВИДЉИВА Којићева каже: “Просјак је прилазио људима који су чекали аутобус и тражио да му се нешто удели.” Ауторка приче каже да је јунакиња мрзела то да чује, али и да је била запрепашћена реченицом неке просјакиње којој раније није хтела да да новац. (Дијалог: “Дабогда никад и немала!” – “Е и ти исто!”) Чини нам се да само жене могу да се баве оваквом проблематиком. За писца овог критичког осврта то је ситничарење и бављење минорним, што важи и за причу СТАРИЦА И ФЛАШИЦА. Међутим, такав приступ не мора да буде уметнички мање вредан. У НЕВИДЉИВОЈ Којићева се бави мотивом познатим из прозе Х.Џ.Велса и филмова Џона Карпентера, а то је невидљивост с тим што је приступ ове књижевнице, понављамо, више кафкијански, значи 112

без неког спектакуларно-опсенарског приступа фантастици. Симболика нечији сан о невидљивости третира као стидљивост и потребу за дискретношћу. По нашем схватању, можда се ради о комплексу ниже вредности и крајњој неамбициозности. За Којићеву као личност, уколико списатељица дозвољава да критичар буде њен психотерапеут, добро је што од једног тренутка јунакиња, након пријатне анонимности невидљиве жене, пожели да постане ВИДЉИВА. Катарина Којић у својим причама даје један донекле клаустрофобичан свет жене која је нечим заробљена: средином, самом собом, својом спутаношћу, страховима, опседнутошћу нечим, инфериорношћу или ко зна чиме. Тога има, мање или више испољено, код свих њених читалаца и може доћи до идентификације. Ова књижевница своје стрепње и комплексе решава кроз врло оригиналне, књижевно успеле и сликовите алегорије. Далеко би нас одвело кад бисмо сваку њену појединост покушали да дешифрујемо и декодирамо, а то не би имало ни смисла јер Катарина Којић је на првом месту уметник, а не објекат за психоанализу. Оно што нас је, међутим, веома пријатно изненадило, то је књижевна беспрекорност, лепота и исклесаност стила списатељице за коју смо први пут у животу чули кад нам је ова књига дошла до руку. 113

Сада је актуелна прозна збирка КАД СВАНЕ, РАЗЛАЗ (Евро-Ђунти, Београд, 2012) истакнуте књижевнице Гордане Ћирјанић. Ми не сматрамо да је Катарина Којић инфериорна далеко познатијој књижевници ни по лепоти стила нити по смислу за типично женски осећај стрепње и неке врсте изгубљености. Гордана Ћирјанић једино носи одређену меру литерарно-занатске сложености коју млађа списатељица за сада нема, такође прекаљеност, значи неупоредиво веће животно и интелектуално искуство и одсуство илузија; али да ли је одсуство илузија добро за уметника? Зар писцу није дозвољено да буде помало наиван?

114

БИЗНИС-РОМАН

Владимир Радић – ПРВА АВЕНИЈА Алма, Београд, 2011.

Владимир Радић (1947), писац романа ПРВА АВЕНИЈА, дипломирани је машински инжењер. Живи у Хановеру, али посао га води широм света. Тако је и овај роман писан такорећи по целој планети, вероватно у осами хотелских соба. Радић је добар писац. Он се служи једним “америчким”, “хемингвејевским” стилом, с мноштвом кратких пасуса и дијалога, на начин филмског сценаристе. Ми смо, међутим, имали проблема с праћењем нарације, вероватно стога што нам је свет високог међународног бизниса потпуно стран. Ипак, читање се исплатило јер Радић пише зналачки и занимљиво, а пред крај књиге његов роман добија на драматичности и престаје да буде само “технократски”. 115

Једна од доминанти романа је наглашено еротизована љубав између Филипа и сексепилне Лауре. У једном тренутку њих двоје се посвађају. Критичару није увек лако да погоди мотивацију оваквих свађа, али, архетипски гледано, ради се о драматичном контрасту, о сукобу страсти, сукобу Ероса и Танатоса. Лаура погоди Филипа тешком пепељаром у груди и тако начини од њега тешког болесника. Крај романа се дешава у болници, с недореченом претпоставком да Филип можда може и да и умре. Као контраст јунаковој страсти према женама, писац је ставио два хомосексуалца, Лепог и Малог, који изигравају некакве швалере, а у ствари су... Требало је можда да писац њима да више простора. Сада ћемо реч дати Витомиру Теофиловићу, писцу поговора. “Увиђајући растућу опасност не само од заговорника новога већ и од свих оних који беспоговорно не прихватају догму о СТАРОМ као једином начелу и смислу постојања, Управа кажњава и за најмање одступање од догме. Но, то није довољно – не смеју се чекати последице, зло се мора сузбијати у корену! Прислушкивањем се прате и приватни разговори да се већ и сама зломисао казни! Тако, ево, пола столећа од рођења данашњег Орвела и безброј година од његових претеча, ОРВЕЛИАНА не избива из људских станишта, полазишта и приспећа.” Текстописац који цитира Теофиловића мора да призна да није успео ни приближно да задре у смисао 116

Радићеве политичке сатире и њене алегорије, понајмање да размишља о орвеловској симболици. За нас је ПРВА АВЕНИЈА на првом месту еротизована драма страсти која се трагично окончава, драма страсти помешана с досадним канцеларијским деловима. Радићу се мора признати да је успео да на деликатан начин опише Лаурин сексепил и лепоту полног општења с Филипом. Као добар психолог, овај писац је свестан тога да сексуалне радости имају свој крај и тај крај је начињен с језовитим смислом за драматично. Ми иначе заиста немамо примедби на Радићев литерарни занат и способност да уобличи течан роман од неких 180 страна, али постоје у ПРВОЈ АВЕНИЈИ неки слојеви који нас веома погађају и неки до којих, очигледно, због непознавања проблематике, нисмо успели да допремо. Зато смо и цитирали Теофиловића.

117

ПОЕТИКА САЖЕТОСТИ

Милан Р. Симић – АЛИ ХОЋЕМО УПРАВО О ТОМЕ – есеји, тумачења, осврти, прикази, опажања – Друштво ТРАГ, Велика Плана, 2011.

Милан Р. Симић (1959) је нашој књижевној јавности добро познат као критичар, писац сатиричних афоризама, прозаиста, драматичар, али пре свега као главни уредник одличног часописа “Наш траг” (Велика Плана). У књизи којом се бавимо Симић се представља не само као ерудита и добар критичар, него и страсник онога чему се комплетно предаје, радило се о Борхесу, Хамвашу, Шулцу, Кафки, Маркесу, Пекићу или Мирку Демићу. На пример, Симић каже да је Борхес писац за кога је фантазија тек недисциплинована стварност а реалност сан који се брзо заборавља. Симићу није 118

нимало лако да одгонетне Борхесове тајне и рашчлани његов особени приповедачки поступак. Даље, природно је да је све оно што је аргентински геније упио из имагинарне библиотеке прихватамо као његов заштитни знак, радило се о бајкама из 1001. НОЋИ или Роберту Луису Стивенсону. Читалац на моменте бива презасићен архивским подацима, па се Симић с правом пита није ли читање Борхесовог корпуса књига тешко као и писање!? Писац наше књиге каже да књиге својих писаца чита из троструке побуде – као читалац, као писац и као есејиста. Ужива док чита, УЧИ СЕ ПИСАЊУ и трага за оним што можда други не примећују. Симић симултано чита неколико књига. Док је писао овај есеј, бавио се књигама Мирјане Ђурђевић, Радослава Петковића и Мирка Демића. Овај критичар-есејиста продуховљено запажа да Мирјана Ђурђевић зналачки у обичном проналази необично и упечатљиво. Пишући о малој прозној форми, он каже да је кратка прича само по обиму кратка. Симић сматра да су приче корен књижевности и да прича не губи примат у односу на роман. Или, како овај критичар каже, бар није у подређеном положају. Симић цитира Саву Бабића: “Новеле су биране по естетској вредности зато што друга не постоји.” Симић нарочити значај придаје Радовану Белом Марковићу. Критичар сматра да чланови НИН-ових жирија за роман године уопште не читају истакнутог 119

књижевника. Да ли је Симић то мислио буквално или фигуративно? Убаци Симић сочну анегдоту, на пример тобожње Борхесово схватање да му се Кафкин ЗАМАК наводно веома допада, али Борхес би то написао на једној страни! Пишући о афоризму, писац ове књиге каже да је афоризам оштар, кратак, чине га једна или две реченице које обавезно садрже сарказам, уз готово неизоставни и непредвидљиви филозофски обрт. Наравно, такав афоризам испровоцирало је доба стаљинистичке репресије. Класик овог “добро одмереног романа” је Станислав Јежи Лец. Симић каже да што је време у којем живимо опасније и безнадежније, плодови афористичара све су сочнији. (То се показало, поред осталог, у листу “Књижевна реч” за време тираније Слободана Милошевића.) АЛИ ХОЋЕМО УПРАВО О ТОМЕ, књига списа Милана Р. Симића даје о овом аутору врло лепу слику. Он је страсник, он је опчињен, он је опијен, али Симић је пре свега радник, професионалац и зналац. Када тога не би било, његово писање не би имало смисла. Све ове особине, складно удружене чине један релативно висок ниво у контексту националне културе.

120

БИТНИ МОТИВИ ВИЗУЕЛНОГ РОМАНА

Миливој Анђелковић – НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ Визуелни електронски роман Тардис, Београд, 2012.

Књижевник Миливој Анђелковић (1940) аутор је првог српског интернет-романа САВРШЕНИ ЗЛОЧИН (1999). Сарадник Мирољуба Тодоровића, оснивача сигнализма, Анђелковић неуморно експериментише на начин неоавангардан. Својим новим романом, којим се у овом тексту бавимо, овај писац доказује своју духовну младост и виталност. Овај господин у свом животном добу радује се интернету и фотографијама, те ствара први српски визуелни роман. Новинар по вокацији, вичан прелому, Анђелковић на око 150 страна романа распоређује неких 350 фотографија. Истовремено се чита 121

текст и гледају фотографије односно репродукције, које су тесно повезане с текстом, директно или индиректно. Као мото романа Анђелковић даје речи Мартина Хајдегера: “Најбитнији поступак модерног времена јесте да савлада свет слика.” Модерно доба је то доказало, већ од XIX века – фотографија, филм, стрип, телевизија, компјутер, развој штампе, интернет итд. Појавили су се семиотичари, истраживачи медија масовне комуникације (Маклуан), истраживачи који су “открили” значај невербалне комуникације, симболизма у свакодневном животу и говора тела... Као уметничко дело, НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ М. Анђелковића савршено се уклапа у ова струјања, иако једним делом припада вербалном роману; међутим, у овој књизи вербално и невербално тако су испреплетани да се једно не може замислити без другога. Анализирајући овај роман, који је у суштини дело које се ослања на композицију класичног романа (јесте визуелни роман, али није анти-роман), занимало нас је који се визуелни елементи најчешће појављују у књизи, тј. који су битни и доминантни мотиви који “пумпају” роман. Инвенцијом књижевника који је уједно донекле филмски сценариста, редитељ и креатор стрипа, Анђелковић је нагласио значај женског сексепила, моћи оличене у новцу, скупим аутомобилима и импресивним облакодерима, у хазардерству; 122

дајући им противтежу у лику човека из Лепенског вира, старим Словенима и репродукцијама мотива из византијске традиције. При том писац стално наглашава значај нетакнуте природе јер његови јунаци пролазе кроз Дунав. Ту је и сложена симболика реке и воде уопште, у овом контексту као чишћење од свих зала модерне цивилизације, пре свега од владавине новца која, кроз хазардерске поступке политичара, вуче у рат. Или је то бар једно од могућих тумачења. Женски сексепил (који иде уз моћ) свакако је један од најлепших поклона које је аутор визуелног романа даровао читаоцу. Анђелковић је пласирао наге лепотице бујних и сочних дојки, које се по неком ритму, као у музичкој композицији, мотивски малопомало појављују током романа и дају му на значају. Поред њих, Анђелковић даје и раскошно карминисана женска уста с правилним протетичарским зубима, што је у овом контексту недвосмислено вагинални симбол, али и позив на фелацио. Анђелковић даје и једну сексепилну каубојку, али феминизам га заиста не занима. Писац на два места даје скулптуру која личи на Фројда, али се не бави психоанализом. Иначе, психоанализе има највише у опседнутости Дунавом, што може бити и коитална симболика, симболика рађања, обнављања, чишћења, новог живота... Отишли бисмо исувише далеко уколико бисмо анализирали сваки одсечак визуелног романа. То није 123

ни могуће нити је потребно, нити је аутор рационално декодирао сваки свој чин током креирања књиге, а као уметник не би ни могао. Зато поздравимо НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ као врло успели сигналистички експеримент који доноси нешто битно ново у српску књижевност. Циљ овог записа је да заинтересује интелигентне, радознале и домишљате читаоце, писце нарочито, да набаве овај роман, да му се радују, да му приђу истраживачки и да прошире свој читалачки или списатељски радијус. Поред тога, стало нам је да овим радом загрејемо јавност за експериментално, маштарско и визионарско стваралаштво Миливоја Анђелковића.

124

ПИСАЦ И ПРЕСНА СТВАРНОСТ Боривој Герзић – ЈЕДАН ЖИВОТ КАКАВ ЈЕСТЕ – изабрана краћа проза – “Ренде”, Београд, 2012.

Боривој Герзић (1959) је истакнути књижевни преводилац, лексикограф и прозни писац. Бавио се издаваштвом, књижарством и уређивањем часописа (“Етерна”). Књига коју обрађујемо представља избор прича из три до сада објављене његове књиге – ТРОРОГ (1987), МАЛО ГОРЕ И РАСПАШЋЕ СЕ (1992) и МАНИЈЕВА ЗАВРШНИЦА (1995). Очигледно је да је пишчев приступ књижевности натуралистички. Ту не мислимо на натурализам као књижевни правац XИX века, него на склоност писца ка грубим, ружним и непријатним детаљима. И не само то. Имамо у виду Герзића као писца који има нарочито развијени смисао за детаљ и оно што је у 125

некој појави, личности, призору или амбијенту карактеристично и пуно животних сокова. Овај писац одлично познаје живот и способан је да се поистовети са разним животним појавама, радило се о проституцији или тешко болесним људима, па и онима који умиру. При томе је окрутно директан, али и пун саосећања за све видове бивствовања. У том погледу је карактеристична прича ЈЕДАН ЖИВОТ КАКАВ ЈЕСТЕ, чија јунакиња која приповеда каже: “Да имам пиштољ, убила бих се. /.../ Старост, немоћ. Јебем ти овакав живот.” Са смислом за уосећавање, Герзић даје најнепријатније видове живота ове болесне и несрећне жене, подробно пишући о њеном сексуалном животу и дефекацији. Налазимо стилске сродности ове приче с једном причом старијег датума, БОГИЊАМА Драгослава Михаиловића. Сродна по исказу је и прича МАЛИ УЧИТЕЉ. Довољно је преписати: “... и челичне муке на самрти у његовом одељењу, где ветар дува...” Писац овде именује и себе, што значи да даје читаоцима до знања да је пропатио и да се не ради о “пукој тлапњи” нити литерарној измишљотини. Потресна је и МАНИЈЕВА ЗАВРШНИЦА, прича о умирању, с обиљем хиперреалистичких детаља. У духу Михаиловићевих БОГИЊА, које као да су неки Герзићев предак, одиграва се изузетна и аутентична женска прича ШТО ЈЕ БИЛО СА АДАМОМ? 126

У Герзићевим причама има много директног секса. На пример, у причи КУБА ЛИБРЕ може се прочитати: “Идемо да јебемо.” /.../ “... оне одмах приђу: лепе, ружне, згодне, кепеци, грдосије, углавном прелепе. Све се јебу за неколико долара.” Герзић каже “Овде се сви само јебу”; али, унутар исте приче он запажа: “Смучио нам се (хотел, Д.С.) истог тренутка када смо ушли. Има неки одвратан смрад, каже Микеј, на леш.” Проза овог писца препуна је контраста, као уосталом у свачијем животу, а све то унутар истих корица. За уметност су контрасти добри, препоручљиви и неизбежни. Герзићева књига изазива, дражи и провоцира. Овај критичар се усред ноћи пробудио да би наставио с читањем, иако се не ради о бестселер књижевности. Што се тиче описа “романсе” с неком проститутком, нарочито је убедљива љубавна прича ДУГА НОЋ СРЕДЊЕГ ВЕКА. Много је ту нежности према младој проститутки, и то с много крајње аутентичних детаља, као уосталом у целој књиизи. Герзић је одличан стилиста, подстакнут и надахнут филмским начином нарације, па се многе његове странице опажају као филмови препуни кратких кадрова, монтираних брзим темпом, често те реченице имају реч-две. Овај писац (ЛОЛ И ТЕШЊАР) има смисла и за лепоту природе, као и за ужурбану вреву белосветских градова (ВАВИЛОНЕ, ВАВИЛОНЕ). 127

Герзић је човек богатог животног искуства, књижевнички и преводилачки веома “поткован”. Преводио је он Џојса, Кафку, Бекета, Пинтера, Вудија Алена... Састављач је РЕЧНИКА СРПСКОГ ЖАРГОНА, другог после Андрићевог, самим тим актуелног и модернизованог. Герзић је изразито обдарен књижевник; да је много више писао и објављивао прозу, био би у самом врху, а и овако је, иако је питање колико му је то признато од стране критике. Стога је добро што је објављен овај избор, значи, како издавачи воле да истичу – НАЈБОЉЕ ОД ГЕРЗИЋА. Наш писац сродан је српској “стварносној прози”, без обзира на то колико јој је склон. Помињали смо Михаиловића, а поменућемо Видосава Стевановића и Милисава Савића. Ова три писца нису морала да утичу на Герзића, али он је “њихов”, што важи и за Герзићеве “претече” као што су Живојин Павловић и Миодраг Рацковић. Герзићев књижевни израз је суманут, фуриозан, снажан, виртуозан, сав некако изранављен, пун бола, пун страсти, никад мизантропски, пун љубави према људима, па и онда кад су јадни и без икаквих видика, па и онда када умиру. Драстичан је Герзић у ономе што види и описује, ништа му није страно, па и фабрички називи психијатријских лекова. Има овај писац смисла за атмосферу и амбијент, има смисла за опис лепоте детаља женских тела и читавог низа финеса и детаља у општењу полова. 128

(“Мало смо и разговарали /.../ она је нешто објашњавала, наслањајући ми се левом дојком на руку којом сам држао чашу, на мишицу, на раме, тим редоследом.”) Наравно, Герзић је највише учио од великих писаца које је преводио. Поред тога, он се у животу бавио разним на први поглед “приземним” пословима, што подсећа на стандардне биографије америчких писаца. Међу Герзићевим причама свакако треба истаћи кафкијански ужас ДЕЈСТВО ГАМА ЗРАКА НА САБЛАСНЕ НЕВЕНЕ, причу о недужном човеку кога због неких глупости полиција хапси и врши психичку тортуру над њим. За завршетак овог критичког осврта дајемо један питом, пријатан, готово идиличан пасус из приче ЛОЛ И ТЕШЊАР, одељак који би некога могао да подсети на Црњанског: “Град избледео у позадини, на десном небу, пре почетка постављеном, кулисе брда и шарених уских димњака, раштркане зграде и раскречене дизалице. Поред пута полегле црне мермерне табле с именима погинулих, окићене увелим венцима, сломљеним цветовима. Поље чичкова и витких стабљика браон ћуба, ветар што повија и клати. Десним небом каскају тракасти облаци, сада прозирни.” Герзићева изражајна скала је многим писцима недостижна. 129

ПСОГРАД – АТЛАНТИС

Ненад Петровић – СИЛАЗАК У АТЛАНТИС Партенон, Београд, 2012.

Имамо утисак да се у српској књижевној јавности некако недовољно и непотпуно зна о прозном и драмском писцу Ненаду Петровићу (1961), о чијем роману СИЛАЗАК У АТЛАНТИС критичар настоји надахнуто да говори, јер ово сложено дело има у себи нечег изазовног, нечег што мами и подстиче. Петровић се у књижевности јавио средином деведесетих година протеклог века. До сада је објавио четири романа и две збирке прича. Писац је извођених радио-драма. Поседује академско звање доктора историје, што је од значаја за његову прозу. Рођен је у Врању. За овај текст су нас подстакле две Петровићеве приче објављене почетком 2013. године у Политици. СИЛАЗАК У АТЛАНТИС је роман који иде од реализма ка фантастици. То је уједно роман идеја који 130

се заснива на ерудицији, роман еротике и роман паланке. То полифоно ткање писац је вешто водио, преплитао, остваривши богато и занимљиво дело. Роман почиње прологом који нас враћа у давно минула, само пишчевој машти позната времена. Потом нас води у данашње доба, приповедач (који је уједно и главна личност књиге) описује свој сексуални живот, доста простора је дато некаквом замишљеном Псограду кога се Петровић гнуша описујући детаље тамошњег живота; затим, аутор даје замаха својој историчарској “професионалној деформацији” бавећи се нарочито Едвардом Гибоном и одлазећи далеко у спекулацијама; да би нас на крају одвео у замишљени Атлантис, у коме су током седамдесетих година протеклог века извршени први опити с КЛОНИРАЊЕМ људског генетског материјала. (На задњој корици ове књиге пише да је СИЛАЗАК У АТЛАНТИС први српски роман о клонирању.) Пролог делује херметично и тешко разумљиво, али треба га повезати с оним што следи. Тешко нам је да се хватамо у коштац с многим Петровићевим идејама, али овај роман процењујемо и прихватамо са становишта књижевности и ту се ово дело не може оспорити. Што се тиче реалистичког, условно и проблематично реалистичког дела романа, он је нарочито успео кад писац с много надахнућа описује жене и полно општење с њима. Специјално је примамљива типологија жена којима приповедач прилази и с којима се сексу131

ално зближава. То могу бити проститутке, образоване жене, врло младе девојке и студенткиње, чистачице, куварице, келнерице, доконе жене које водају пудлице и др. Приповедач је одбацивао сваку националну, образовну и сталешку баријеру кад је избор љубавница посреди. С много књижевне и љубавничке занесености Петровић описује приповедачево успостављање познанства и сексуалну игру са М., која се, међутим, у другој половини књиге не појављује. С обзиром на богатство описане љубави, не би требало романсијеру много замерити што је М. прерано уклонио, јер читалац је веома много добио. Он је назива ЖЕНОМВАМПИРОМ, описујући сваки детаљ узајамне похоте. Али, М. је нагло ишчезла да се више не врати, како то често и у животу бива. Описујући менталитет становника Псограда, Петровић даје анатомију сваке паланке у свету, и то крајње мрачно. Он говори о црнилу и затамњењу душевног. Говори о поганцима који су преплавили град. Романописац каже да конзервативизам и глупост царују на све стране у тој замишљеној и стилизованој, али сигурно не без ослонца у животу описаној паланци. Варошанима је пре три-четири деценије сметало кад нека девојка носи “вруће панталонице”: то би за њих био знак да је реч о курви. Шкодљиво је било пуштати браду, имати дугу косу, штавише читати књиге (нарочито уколико се то чини на јавном месту) или слушати класичну музику! 132

Приповедач сматра да је претерана љубазност Псограђана према онима који дођу са стране нарочити израз понижавајућег односа према придошлицама. Описујући Псоград и менталитет Псограђана, Петровић испољавајући горчину ствари гледа “црним наочарима”, можда је искључив, можда иде у гротеску – а можда и не. Има у овом роману више есејистичких делова. Згађен провинцијским менталитетом, Петровић постаје мисаон и маштовит, јер његово упориште је у историји и књижевности. Ослоњен је на Платона, кога доста цитира, на библијске мотиве, као и на читав низ других мисаоних стремљења. Иначе, једна његова збирка прича из 2003. године зове се УГРИЗ РАЈСКЕ ЗМИЈЕ. Наш романсијер, понављамо, на жени запажа сваки детаљ, имала она осамнаест или четрдесетак година. Занимљиво он збори о античким хетерама, као првим интелектуалкама и претечама феминизма. У стилском, односно изражајном и уметничком смислу Петровић носи мноштво изазова радозналом читаоцу. Зато и пишемо овај критички осврт јер сматрамо да његов роман носи изобиље књижевних вредности, да је стилизација доследно спроведена, да је роман крајње мисаон али и сочан пишчевим животним искуством јер желимо да читаоца придобијемо за пустоловину која се зове СИЛАЗАК У АТЛАНТИС. 133

Додајмо и то да су рецензенти овог романа истакнути наши савремени књижевници Петар Арбутина и Зоран Богнар.

134

РОМАН ПОЕТСКЕ ФАНТАСТИКЕ

Душица Беланчић – Рађање лептира Алма, Београд, 2012.

Добили смо занесен и маштовит, али добро смишљен и остварен роман поетске фантастике. Лептир у симболици значи преображај. У овом случају ради се о мистици, окултизму и загробном животу. Душица Беланчић смислила је Град-Лечилиште у коме срећно живе они који су умрли и који током својих реалних живота нису могли да се воле. Лана је рођена крајем XIX века. Отац јој је био страствени љубитељ књижевности, за разлику од мајке, „разумне особе”. Душица Беланчић сугестивно описује Ланину опчињеност мужевним чарима очевог пријатеља с фотографије који је умро кад је она била дете. 135

Девојка касније одлази као болничарка у рат, где гине, да би се у спиритуалном животу спојила с вољеним Бенијем. Рађање лептира је сложен роман на безмало 300 страна. Књига обилује ликовима и збивањима. Роман је комплексан, иреалан, кроз књижевна збиваља није се тако лако пробијати, прочитаним странама треба се више пута враћати да би читалац “похватао” логику збивања, али труд се исплати, да се материјалистички изразимо. Поред вокације за фантастично и онострано, Душица Беланчић поседује смисао за дочаравање атмосфере амбијента и, нарочито, за приступ давним временима, а да то опет буде срећно уткано у њен однос према мистичном и окултном. Уколико би нас ко питао о могућим утицајима светске и српске књижевности на ову списатељицу, могли бисмо да кажемо да је она изразито начитана јер израз јој је врло култивисан, да су на њу могли евентуално да утичу Едгар Алан По, Оскар Вајлд и комплетна светска класична књижевност, нарочито дела из Просветине библиотеке великих романа. Осим тога на ову књижевницу су могли да утичу и црнобели холивудски филмови из тридесетих година прошлог века. Душица Беланчић је у пракси успешно и артистички вешто остварила сложен класичан роман, али не и нешто што би могло да делује архаично и анахроно. Старински у оном лепом смислу те речи, да. 136

Списатељица је остварила, и то с доста књижевне и мисаоне логике својствене само њој, једну утопистичку визију загробног живота као неку утеху онима који су патили. Дизајн корица књиге је мајсторски и у складу с идејом романа остварио Никола Ђукић. Он је постигао оно што се зове штимунг. Рађање лептира би могло да придобије читаоце, пре свега читатељке, нарочито девојке у пубертету, заљубљене и пуне идеала, које би у Лани и Бенију могле да пронађу свој идеалистички прототип занете обимним и занимљивим романом који такорећи не даје ни тренутка одмора читаоцу, односно читатељки. Друго издање Рађања лептира требало би да поседује белешку на корицама да би млада читатељка знала да је реч о роману фантастике (што је писцу ове белешке био на известан начин проблем током пробијања кроз роман), али и белешку о писцу.

137

IV СЕКСОЛОШКЕ ТЕМЕ

ОЗЛОЈЕЂЕНА РАСПУШТЕНИЦА

Јовица Стојановић – СЕКС И КУЛТУРА Чигоја, Београд, 2011

Дошла нам је до руку књига психолога Милана Савића ИЗБОР БРАЧНОГ ДРУГА – БРАК И БРАЧНА КРИЗА (Издање аутора, Београд, 1988.), где је једна разведена жена црвеном оловком подвлачила поједине делове. Тако смо добили аутентично сведочанство о томе шта супротни пол мисли. Наведимо ове Савићеве одломке које је разочарана госпођа подвлачила и тако додала књизи на вредности: “Али, данас, запажам да ме муж жели само телесно, док ми ни мало не пружа нежности за којом толико чезнем.” Или: “О злоупотреби секса можемо да говоримо и онда ако смо према партнеру нежни само у тренуцима кад нам је потребан секс. Значи, брачни друг мора нашу нежност према њему да плати сексом.” И даље: “Наравно, жена има право да каже Не кад стварно не жели сексуални контакт.” /.../ “Своју личност ће још више понизити ако глуме оргазам.” 141

Актуелна је књига истакнутог антрополога и сексолога Јовице Стојановића СЕКС И КУЛТУРА (Чигоја, Београд, 2011), изузетно занимљива, животним и научним подацима богата збирка обимних текстова о сексолошким феноменима као што су инцест, религија и сексуално понашање жене, љубомора, проституција, порнографија итд. Да се вратимо на почетак овог есеја, нас је највише привукло поглавље ЉУБАВНЕ ВЕЗЕ И ПРЕВАРА, зато што Стојановић мрачно говори о браку као институцији. Овај сексолог наглашава значај љубавних веза. Тзв. прва љубав никада се не заборавља, а памте се и љубавне везе које су биле горке, трауматичне и пуне разочарања. Стојановић каже да брак није љубавна веза него законски санкционисана и социјално каналисана институција. Он брак сматра моногамном проституцијом, имајући у виду пре свега грађански брак из рачуна. Статистике кажу да је преко 60% бракова разведено. Љубавне везе су кратке, али слатке, док је брак из рачуна доживотни промашај који представља, понављамо, један облик проституције. Брак је за Стојановића неуротична симбиоза удвоје. Антон Чехов је написао да свако ко жели да буде усамљен треба да се ожени. Ради се о усамљености удвоје. Писац овог чланка је неожењен и он није свестан колико је брак, бар по Стојановићу, туробна и разорна монотонија, али зна колико су љубавне везе, дуже или краће, примамљиве, прелепе, пуне уживања и страсти. Они који се забављају виђају се с времена 142

на време и ужеле се једно другог, док су брачни партнери стално заједно, постану досадни једно другом и згаде им се најсексепилнија тела – чега нису били свесни док су се забављали. Поменули смо проценат разведених бракова, али и чињеницу да само психолози и психијатри знају колико има законских бракова који не функционишу, као и чињеницу да огроман број брачних другова уопште не конзумира сношај нити било коју другу врсту секса. Сматра се да велики број брачних парова после неколико година брака коитира свега неколико пута годишње. Стојановић до у детаље развија своје тезе, истина развлачећи и понављајући неке делове и по неколико пута, али то је добро, јер се чињенице тако урежу. Много је разочараних, много је огорчених и озлојеђених као што је случај с читатељком књиге психолога Милана Савића, али, и поред тога, брак и породица су једино прихватљиво средство за функционисање заједнице, у ширем и ужем смислу те речи. Срећом, постоје љубавне везе, што Стојановић наглашава. Љубавне везе воде у брак, где се стичу горка и опора искуства, нарочито стога што су ту уплетене таште и свекрве, браћа, сестре итд., који могу да упропасте брак, тим пре уколико сви живе под истим кровом. Љубомора, нетрпељивост, осионост, свирепост и мржња могу довести до несагледивих последица. 143

Можемо да претпоставимо колика је траума управо за врло младе супружнике, који о таквом животу немају појма. Па тек када дођу деца... Брак није нимало романтичан. Наравно, зреле и одговорне особе треба да се венчавају јер брак нуди једну сигурност и стабилност онима који су способни да се изборе за тако нешто; многи који су се разводили, поучени и прекаљени искуством, по други па и трећи пут се опредељују за венчање. Стојановићева вивисекција брака делује исувише лично, песимистички субјективно обојена. Све што је он написао о браку мање или више одговара истини, укључујући и проценте, али некоме ко сувише помно и некритички чита овог КРИТИЧАРА може да се учини да је, такорећи (не схватајте буквално), Стојановић за то да се укине брак а уместо њега уведе слободна љубав. Љубавне везе су лепе и слатке, брак је обавеза и монотонија... То нас подсећа на хипике, “децу цвећа”, који су крајем шездесетих и почетком седамдесетих година (отприлике) прошлог века живели у комунама. Такав начин живота је показао свој неуспех, хипици су нестали а брак жилаво наставља своје трајање као основна ћелија друштва. Даље, у СССР-у су вршени експерименти да деца живе ван породице, па су деца умирала. Како човечанство може да опстане уколико дете нема родитеље, како то дете може бити хуманизовано и социјализовано уколико није стално (на144

рочито у детињству) уз мајку и оца!? Човечанство без брака не може да напредује. Сврха секса је и уживање и размножавање. Не може се замислити једно без другог. Природа је створила људску врсту с циљем да се она обнавља, док је вишевековно искуство потврдило, ма шта Стојановић с много доказа тврдио, да без брака нема опстанка ни напретка. Разматрајући Стојановићева схватања, били смо принуђени да се према њима, прихватајући их, опходимо и критички, као уосталом и према сваком другом научном делу. Књигу СЕКС И КУЛТУРА Јовице Стојановића препоручујемо свакој образованој особи која жели да буде интелектуално и искуствено богатија, ширих видика и да има реалан и критичан однос према животу.

145

ПОКУШАЈ ПОБИЈАЊА ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Јовица Стојановић – СТРАХ ОД ЖЕНА – феномен женске агресивности – Чигоја, Београд, 2012.

Познати антрополог Јовица Стојановић написао је обимну књигу у којој на оригиналан, подстицајан начин, чинећи провокацију и неку врсту преступа, доказује тезе везане за оно што би по његовом схватању била суштина женске агресивности. Његово дело може се оспорити као научно. Кад се пишу овакве књиге, користе се разне статистике, а свега тога код Стојановића нема. Требало би да оваквој књизи претходе истраживања ранга Кинсијевих. Најважнија Стојановићева теза, штампана црним крупним курзивом, гласи: “ПРОСТИТУЦИЈА ЈЕ ОСНОВНА И НАЈПРИСУТНИЈА ИНСТИТУЦИЈА ЉУДСКИХ СЕКСУАЛ146

НИХ ОДНОСА.” Ту овај писац не мисли на “црвене фењере” него на брак као МОНОГАМНУ ПРОСТИТУЦИЈУ, како он каже и сматра. Стојановић каже да се код жена може говорити о притајеном синдрому проститутке, иако оне то с гнушањем одбијају. Овај писац комплетан однос мушкарац – жена своди на економски карактер, који је по његовом схватању пресудан. Да је баш тако, да ли би многе жене издржавале незапослене мужеве? Стојановић о феномену женске агресивности пише крајње црно, рекло би се с доста полуистина које су срачунате на ефекат, а не пише о племенитим женама које пате, које воле и које се жртвују, о чему је писала велика светска књижевност, пре свега Достојевски!? Стојановић каже да просечна жена највише воли да се пода неком силеџији и примитивцу, док културног мушкарца презире. Занимљиво је да Стојановић у овом последњем није једини. Енглески психијатар Ентони Стор каже да велики број просечних жена машта о подавању неком грубијану; у фантазмагоричном филму Луиса Буњуела ЛЕПОТИЦА ДАНА главна јунакиња је супруга лекара која се као проститутка подаје најмрачнијим типовима или бива на то принуђена. Према томе, уметничка дела, књижевна и филмска, у случају Достојевског односно Буњуела дају могућности за најшароликију лепезу ставова ЗА И ПРОТИВ у односу на СТРАХ ОД ЖЕНА. 147

Стојановић сматра да просечна жена толико презире уметника и интелектуалца да то иде дотле да велики песници који су опевали неку жену ту особу нису ни пипнули. С овим се може полемисати, тим пре што Стојановић не располаже документима (на крају књиге не постоји литература какву треба да носе научна дела), па је тешко погодити да ли су велики уметности прошлости и садашњице своје музе пипали или не. Крећући се у уметничким круговима, приметили смо да многи остварени уметници поседују харизму за којом лудују жене које од тих уметника могу бити млађе двадесетак, па и тридесетак и више година. Млада девојка је у стању да се уда за уметника коме се диви и да му се у потпуности подреди. 2. Стојановић је веома интелигентан и аутентичан мислилац, иако не можемо да се одупремо идеји да он, заправо, свесно провоцира јавност. Има код њега сјајних идеја, на пример да је неизвесност по себи агресивна јер изазива страх и нелагодност. Међутим, много извесности и предвидљивости чини живот на неки начин досадним. Из тих разлога поједини људи се баве алпинизмом и падобранством, многи одлазе на пројекције филмова страве и ужаса, а у свачијем стану трешти телевизор. Извесна доза стреса неопходна је да живот не постане досадан. С друге стране, исувише стресоген живот, 148

нарочито уколико је рат, некога води на психијатрију а некога у инвалидску пензију. Стојановић жену сматра ЕМОТИВНИМ ПАРАЗИТОМ. Писац каже да су људска бића по правилу агресивна кад су повређена. Код жена је наглашен телесни нарцизам. Најизазовнија лепотица страхује од килограма; анорексија је веома често обољење. Жена ће лакше да поднесе уколико јој неко каже да је глупа него да изрази сумњу у њен физички изглед. Примедба на изглед, вишак килограма нарочито, чини је агресивном. Стојановић даље умесно каже да жена може бити снажно увређена уколико неко њене недостатке пореди с њеним другарицама које те фалинке немају. Жена све чини да би била примећена у јавности. Тешко јој пада уколико је игнорисана. Писац овог осврта је, узгред буди речено, приметио нелагодност код многих деколтираних девојки уколико мушкарац упорно зури у њихов деколте. Тада се многе међу њима закопчавају и склањају од тог мушкарца. Реч је ваљда о суочавању мушке и женске невербалне и не-директне агресије. Жена је егзибициониста и добила је што је тражила. Стојановић каже да жена импотенцију доживљава као увреду, иако је пре свега мушкарац угрожен. А да није она кривац за ту увреду? 149

Наш антрополог каже да жена нити обожава мушкарца нити то може. Откуда онда помама према супер-старовима, рок-звездама, спортистима, политичарима и уопште према харизматичним мушкарцима, професорима, на пример!? Аутор каже да жена себе сматра богињом. Ми сматрамо да она себе у односу на поменуте сматра најпокорнијом робињом. У СТРАХУ ОД ЖЕНА Стојановић се не бави односима на релацији момак – девојка. Чудно. Он крајње занимљиво пише о инцестуозним односима који могу настати, поред осталог, између брата и сестре, односно таште и зета. Наш антрополог о томе пише опширно и детаљно, али се, понављамо, поставља питање откуда му подаци да данас таште са зетовима спавају чешће него икада. Да им није “држао свећу”? Стојановић сексуалну револуцију сматра поносом XX века, с чиме бисмо се и ми сагласили. Што се његове идеје тиче, Стојановић сматра да је ова револуција повећала ниво женске агресивности. Сложили бисмо се са Стојановићевим схватањем да је одредба о СЕКСУАЛНОМ УЗНЕМИРАВАЊУ растегљива и проблематична, да се наводно доносе закони по којима мушкарац не би смео ни да гледа иоле упадљивије жену на јавном месту.

150

Међутим, ова одредба је важна да би се спречио МОБИНГ, односно злоупотреба на радном месту. Рецензенти СТРАХА ОД ЖЕНА су истакнути неуропсихијатри др Душан Косовић и др Јован Марић, такође писци стручних књига подесних за шири круг читалаца. Књига има неких 550 страна. Општи је утисак да је СТРАХ ОД ЖЕНА Јовице Стојановића добро и методично разрађена књига, да се читајући ово дело стекне неки нови начин мишљења, погледа и ставова на женску агресивност, испољавање сексуалности и односе међу људима уопште али, и поред тога, и поред мисаоности ове књиге, не можемо да не будемо свесни жеље писца да створи сензационалистички ефекат, па и по цену произвољности и ставова који се могу оспорити.

151

ПРЕДРАСУДЕ И СТРАХОВИ

Јовица Стојановић – СЕКС (Митови – предрасуде – страхови – чињенице) Фестивал књижевности, Think Tank Town Лесковац, 2012. “Теже је разбити предрасуду него атом.” Ајнштајн Студиозни, интелигентни и смели антрополог и сексолог Јовица Стојановић јавља се с још једном књигом везаном за сексологију, његову најужу специјалност. Писац сматра да је тајна сексуалности у новом веку, и поред општег научног и технолошког напретка човечанства, и даље замагљена. Владају предрасуде и незнање. Иако је јавно експонирање сексуалних мотива видљивије но икада, секс представља табу-зону о којој 152

се ћути. Реч је о парадоксу који Стојановић настоји да расветли бавећи се облашћу која је многима и даље провокативна и шкакљива. Незнање и предрасуде стварају бројне страхове, као што је на пример коитофобија, страх од сексуалног сношаја (коитуса). Стојановић сматра да узрок коитофобији у јудеохришћанској култури лежи у схватању да је секс сам по себи грех који је опростив једино ако води репродукцији. То је прокреативно схватање секса. Писац говори о кастративном ставу хришћанства према сексу. Апостол Павле је имао идеју да је целибат бољи од брака, али је увидео да је то апсурд јер без хетеросексуалног сношаја човечанство се не би одржало. Хришћанство признаје коитус једино прокреативног карактера, а секс ради уживања не узима у обзир. Спречавање зачећа се сматра грехом, бране се онанија, абортус и хомосексуалност. Како каже Стојановић, хришћанство крије оштар нож за кастрацију полности. Такво идеолошко тровање народа и данас, као што смо истакли, има своје дејство и наноси штету чинећи, понављамо, предрасуде и страхове који могу да упропасте сексуалност многих мушкараца и жена. Међутим, у народу и свештенству постоји отпор према хришћанским кастративним схватањима, па настаје, још у средњем веку, Бокачов ДЕКАМЕРОН који не само што слави нормалан секс, него описује и сексуални живот монахиња и калуђера, који у 153

томе такође уживају, сви можда са осећањем да су згрешили, али треба се сетити често и радо читаних Бокачових новела, на пример оне о “утеривању ђавола у пакао”, и то код 14-годишње девојке која је наводно обманута, али која доживљава најлепше тренутке свог живота, пресрећна што је спознала како се “утерује ђаво у пакао”. Тек у новије време се обелодањују подаци о масовном хомосексуализму и педофилији код католичког свештенства, због чега се сматра да је папа Бенедикт абдицирао. До коитофобије може доћи због свесних или урођених хомосексуалних тежњи. Латентна хомосексуалност се може открити и код оних који пренаглашавају одвратност према овој појави, код оних који су агресивни према хомосексуалности, па и код оних који се исувише нападно смеју вицевима на ту тему, тобоже осуђујући хомосексуалности. Зар хулигани на спортским стадионима нису у суштини хомосексуалне дружине, као и деловање неколицине мушкараца који чине групно силовање!? У психолошким тестовима хомосексуалне склоности код испитаника могу се открити њиховом реакцијом на слику групе скаута. То може да важи и за групна мушка гледања порно-филмова. (Сећамо се неких пројекција у јавном биоскопу где није било посетитељки.) Код таквог феномена као што је проституција, “најстарији занат на свету”, могу се открити нечије 154

хомосексуалне склоности у чињеници да је том мушкарцу драго што није једини, нарочито уколико је дошао с неколико “пријатеља”, који су на пример сви ожењени и себе сматрају хетеросексуалнима; њима је пре до узајамног доказивања него до женског тела. Постоји и страх од сексуалног неуспеха (импотенције и фригидности), који је тесно повезан с коитофобијом, као и страхом од брака, а ово последње се своди на страх од секса, и ту се вртимо у зачараном кругу митова и предрасуда. Многи одустају од брака и секса, односно коитуса страхујући да ће бити “уловљени на стомак”; дабоме, ради се о страху од нежељене трудноће. Постоји и еротофобија (страх од љубави), као и зелофобија (страх од љубоморе). Стојановић умесно примећује да љубомора може бити доказ љубави, али и њен гробар. Иначе, нема мушкарца, жене или детета које није осетило љубомору, то је општа и свима позната појава, али страшна је патолошка и посесивна љубомора. Стојановић набраја и описује читав низ страхова, као што је рецимо мушки страх од трудноће, вагинизам, страх од сексуалне моћи жене, страх од вагине дентате (који је уствари страх неких мушкараца да ће их жена, односно њена вагина – кастрирати). Стојановићева књига којом се овде бавимо има преко 350 страна и с улажењем у детаље и нијансе бави се читавим низом феномена ради чије анализе би требало написати нову књигу реакцију, толико су 155

та тумачења опширна и минуциозна, а дата занимљивим начином излагања. Бави се Стојановић, што се да видети из контекста овог критичког осврта, сексуалном културом и њеним значајем, витешком љубављу, романтичном љубављу, сексуалном писмености, сексуалном интелигенцијом, моралом, маштом, сновима у истом контексту, затим сексуалном толеранцијом, односом секса и здравља, сексом и старосним добом, порнографијом, проституцијом, зависношћу од секса итд. Покушавајући да демонтирамо ову књигу, што није лак посао и поред прегледно распоређене материје, закључили смо да је највећи значај СЕКСА Јовице Стојановића у анализи и демаскирању митова, предрасуда и страхова који упропашћују сексуални живот читавих нација, о чему би се тек могла написати опширна студија, рецимо о сексуалном сакаћењу као што је одстрањивање клиториса у неким културама или чињеница да су у древној Кини сакаћена женска стопала да би била што мања, уколико се добро сећамо онога што смо негде прочитали. Зашто је жена вековима тлачена? Зашто феминисткиње иду у другу крајност? И тако даље. Рецензенти ове драгоцене студије били су социолог и културолог Ратко Божовић, преминули академик Петар Бокун, социолог и антрополог, као и психијатар-сексолог Јован Марић, иначе стални Стојановићев сарадник. 156

ЕРОТСКИ ИДЕАЛ

VINTAGE 100 – Албум Еротска фотографија 19. и с почетка 20. века Уредио и приредио Оливер Кнежевић Београдска издавачко-књижевна задруга, 2012.

Пред нама се указује једна чудесна, прелепа књига, књига лирских еротских сновиђења, књига готово без речи. Надахнути и занесени уредник Оливер Кнежевић докопао се најврснијих раритета и саставио албум еротских драгуља, фотографија нагих лепотица сниманих пре 100 – 150 година. Временска патина доноси додатну лепоту овом албуму, што може некога нарочито да занесе. Некоме актови могу да делују анахроно и комично. Међутим, Кнежевићев албум доноси пробране примерке. Фотографи, аутори ових дела, бар поједини међу њима, 157

били су озбиљни уметници, док су њихови фото-модели били на висини. Ове лепотице нису круте и не стиде се свога тела. Оне су сексуално слободне. Оне уживају. Ниво фотографија осцилује, од ремек-дела до онога што није те висине, али Кнежевић је веома добро груписао стрип-драматургију своје књиге. Штета што VINTAGE не поседује белешку о приређивачу. Еротска уметност стара је колико и човек и развија се од Вилендорфске Венере до данас. Најчешћи објекат је жена, али мушки актови нису реткост. Међутим, уметници и њихови наручиоци (изузев у илегалним ситуацијама) никад нису приказивали укрућени пенис нити раширене женске гениталије, као ни коитално спојене полне органе. То се сматрало порнографијом. Поред тога, вековима на скулптурама и сликама нису могле да се виде стидне длаке. Позната је анегдота да је чувени енглески ликовни критичар Џон Раскин доживео трауму приликом своје прве брачне ноћи кад је видео длакави Венерин брег своје супруге. Чудно смо се осећали кад смо на скулптури Огиста Родена ПОЉУБАЦ видели да је љубавников пенис у загрљају пред коитус – млитав! Уметник је на то био принуђен због вишевековног табуизирања сексуалности. На Микеланђеловом ДАВИДУ пенис је пропорционално мањи него код нормалног мушкарца. 158

159

Женске дојке и гузови представљају најснажнији еротски фетиш. Ови делови тела су традиционално приказивани на сликама и скулптурама. Што се Кнежевићеве антологије тиче, код заступљених лепотица облине су бујно истакнуте, што иде у прилог општечовечанском поимању женског еротизма. Заступљене фотографије су веома пикантне. Готово сваки модел има још неке делове одеће на себи, велове, црне чарапе или минђуше, јер нага жена сама по себи никад не оставља такав утисак као кад је дискретно одевена, па се нешто даје машти, а нешто види директно. Поред тога, девојке из овог албума снимане су у луксузним атељеима, што значи да су имале своје сценографе и костимографе, као и данас. Подробно се бавећи овом књигом, избрисали смо разлику између XXI и XIX века. Временска патина трајала је тек неко време, да би та тела постала необично пожељна. Нема никакве сумње у то да је Оливер Кнежевић својом антологијом донео нешто ретко, драгоцено и несвакидашње, нешто што може да инспирише књижевника и о чему треба обавестити сваког правог љубитеља.

160

V СРПСКА ФИЛМСКА СЦЕНАРИСТИКА

ПРИБЕЖИШТЕ У ЕРОТИЗМУ

Александар Саша Петровић – 1973. ГОДИНА ВАМПИРА Емануела 2, Барон Вампир, Џон Ф. Кенеди Приредио Радослав Лазић Ауторска издања и Фото Футура, Београд, 2010.

Мало ко се данас сећа скандала везаног за дипломски рад редитеља Лазара Стојановића ПЛАСТИЧНИ ИСУС (Академија за позориште, филм, радио и телевизију; данашњи Факултет драмских уметности), а многи учесници и савременици нису живи. Афера је толико компликована да смо уверени да ни с данашњег историјског одстојања није лако, а још мање прецизно сагледива. Уколико неко жели да сазна колико-толико сувислу реконструкцију овог скандала, упућујемо га на књигу Петра Волка ЛЕТ НАД МОЧВАРОМ, али сумњамо да је Волк, и поред великог труда, успео комплетно да осветли овај случај. 163

Професор Лазара Слојановића, Александар Петровић, један од великих европских филмских редитеља (СКУПЉАЧИ ПЕРЈА), био је принуђен да напусти земљу. Знало се да је Петровић у иностранству, поред режије вредног филма ГРУПНИ ПОРТРЕТ С ДАМОМ (по делу Хајнриха Бела, с Роми Шнајдер у главној улози), писао сценарија за друге редитеље; али тек појавом књиге 1973. ГОДИНА ВАМПИРА српска јавност сазнаје да је покојни Петровић сценариста филма ЕМАНУЕЛА 2, који је познат под насловом ЕМАНУЕЛА АНТИДЕВИЦА у режији извесног Ђакобетија, без Петровића потписаног на шпици. ЕМАНУЕЛА 2 је добар сценарио. Петровић се држао наративних, жанровских и иконографских конвенција које је успоставила оригинална ЕМАНУЕЛА редитеља Џаста Џекина у домену еротског филма прве половине седамдесетих година прошлог века. Прича течно иде, ликови су разнолики, честа су разголићавања (уз богате варијације сексуалних игара с мушкарцима и женама) нестварно лепе Силвије Кристел, а све то дато са смислом за укус и меру, па се са уживањем чита и гледа. Поред тога, Петровић се зналачки надахнуо Далеким истоком, што му је наметнуо оригинал. Наш сценариста је са задовољством и уметничким апетитом сортирао богатство детаља далеког континента. 164

Други сценарио уврштен у овој књизи, БАРОН ВАМПИР, показује и доказује одлично Петровићево познавање западне Европе. То је успели сценарио за криминалистички филм. Писцу овог критичког осврта одувек су били страни “кримићи” са замршеном и заплетеном фабулом. Агату Кристи не читамо, па се стога не бисмо много бавили овим сценаријем, а још мање га препричавали. Хтели бисмо, међутим, да изразимо жаљење што је БАРОН ВАМПИР за данашњег филмофила анониман филм који живи једино у овој књизи и који је, вероватно, неславно завршио као шунд-продукт у режији неког рутинера, ако не и дилетанта; зато што се ради о уметнички вредном и сочном сценарију чији иконографски елемент, поред осталог, представљају и Цигани, који су толико надахнули Петровића за његов најбољи филм. Што се тиче механизама комерцијалног филма западног типа, наш сценариста је такође беспрекоран, тим пре што на једном месту помиње у то време славан амерички филм редитеља Вилијама Фридкина ФРАНЦУСКА ВЕЗА као узор. Северин Франић је многобројним томовима часописа Yu film данас доказао да се сценарио може читати као литература. Отуда велика срећа што су објављена ова два сценарија, утолико пре што је редитељ ЕМАНУЕЛЕ АНТИДЕВИЦЕ доста одступао од Петровићевог оригинала, а веома успелом БАРОНУ ВАМПИРУ губи се сваки траг. 165

Трећи део књиге, ЏОН Ф. КЕНЕДИ, представља коректно уобличену скицу за неостварени политички филм. Појава ЕМАНУЕЛЕ 2. и БАРОНА ВАМПИРА показује и доказује величину и значај Александра Петровића као сценаристе западноевропских жанровских фллмова, као добар додатак његовом југо словенском сценаристичко-редитељском опусу, филмовима које свака генерација треба да упозна. Зато поздрављамо напор и хтење издавача да објави луксузно опремљену књигу чија појава представља раритет – јер доноси новине везане за уметника о коме смо мислили да знамо све и који није међу нама.

166

ФИЛМОВИ КОЈИ НЕ ПОСТОЈЕ

Александар Петровић – СОКО Приредио др Драшко Ређеп Агора, Зрењанин, 2011.

Александар Петровић (1929 – 1994) редитељ је врхунских југословенских и светских филмова као што су, пре свега, ТРИ (1965) и СКУПЉАЧИ ПЕРЈА (1967). С друге стране, он је као уметник доста онемогућаван од стране комунистичке идеологије, ми бисмо пре рекли – од стране колега-медиокритета. Међутим, он се жилаво борио и никоме није дозволио да га сломи. Стално је писао филмска сценарија, за себе или друге редитеље. Благодарећи Петровићевим поштоваоцима и удовици Бранки Петровић, већ је створена лепа библиотека његових књига. Треба се запитати – да ли је сценарио предложак за филм или може да се чита као књижевност? Одговор који може да се да сродан је позоришној 167

пракси. Ако читамо Шекспира и Нушића, зашто не бисмо читали Петровића!? Књигу СОКО чине два сценарија: СОКО (који је Петровић написао да би га режирао, али уместо њега то је учинио велики хрватски редитељ Ватрослав Мимица, чији филм се звао БАНОВИЋ СТРАХИЊА /1979/) и ПРАВИ КРАЈ ВИКЕНДА (1981), који никад није снимљен. Ето логике зашто сценарија у књизи, иако је Петровић за живота изјавио да се сценарио пише ради снимања, а не ради читања. И поред тога, и против његове воље, СОКО и ПРАВИ КРАЈ ВИКЕНДА читају се као велика књижевност. Пошто Петровић није режирао ни један ни други сценарио, ми у овој књизи имамо оригинал онога што је наш уметник хтео да каже. Мимичин филм одавно је заборављен. Петровић се за СОКО инспирисао српском народном песмом БАНОВИЋ СТРАХИЊА. На страницама “Агориног” издања необузданом визуелном или књижевном силином овај сценариста нас пребацује у далеку прошлост, стварајући псеудоисторијско-еротски спектакл. Што се еротике тиче, недавно је објављен сценарио ЕМАНУЕЛА 2, за који је доказано да је Петровићево дело из седамдесетих година прошлог века. Старији редитељи се сећају да је овај сценариста то крио. Филм је режирао извесни Ђакобети под називом ЕМАНУЕЛА АНТИДЕВИЦА. Оригинал је унакажен. 168

Иначе, ЕМАНУЕЛА 2 се може врло лепо читати, тим пре што има иконографских сродности са СОКОЛОМ. Петровић је био велики у свему чега се латио, па је стварао поезију и кроз израду “меког порнића”, мада тога можда није био свестан. Иначе, на шпици ЕМАНУЕЛЕ АНТИДЕВИЦЕ он није потписан. У ЕМАНУЕЛИ 2 као и у СОКОЛУ има плесова нагих девојака. Влах-Алија, који је отео Страхињину жену Анђу, жваће хашиш док Анђа плеше за њега. ЕМАНУЕЛА 2 се одиграва на Далеком Истоку, отуда сликовита игра мајмунчића и низ импресивних детаља који богате атмосферу сценарија, а Петровић је сличне појединости уносио у СОКО истим стилом, на пример те мајмунчиће. Анђина нагота стално је присутна. Заљубљени Влах-Алија није желео да је силује него да му се она својом вољом пода. Лепотица му је припала. Суштина је у томе што је Страхиња супрузи из разлога високе етике и разумевања људске природе опростио неверство. Сценарио је страховито занимљив за читање, питорескан, препун атмосфере давних времена, радило се о сценографским објектима, природи, дервишу, Влах-Алији, дворској луди, призорима зверског насиља или нагој Анђи. СОКО је богат визуелним и драмским контрастима, док су призори до извесне мере пренаглашени и стилизовани, јарки и рустични. Дијалог је такође добар, нимало архаичан у смислу да би сам на себе скретао пажњу. 169

Није случајно што је онемогућена реализација сценарија ПРАВИ КРАЈ ВИКЕНДА. Рецензенти Бранимир Шћепановић, Вицко Распор, Мухарем Первић и Никола Милошевић били су за то да се филм сними, али изгледа да је пројекат “појела помрчина” од стране неких анонимних политичких бирократа. Година је 1981, Броз је умро, али изгледа да још није дошао тренутак да се говори о корупцији међу политичким функционерима, о томе да су комунисти заувек склањали неке људе после ослобођења, а најмање о четницима. ПРАВИ КРАЈ ВИКЕНДА представља убојиту политичку сатиру, луцидну и уверљиву слику читавог српског и југословенског друштва. Неколико главних ликова и више епизодних вођени су кроз сценарио на високом нивоу, значи нимало збркано, расцепкано нити нејасно, него продорно и уметнички интелигентно. Написати овакав сценарио значи одлично познавати живот, од Опере до села или циганских насеља (као у СКУПЉАЧИМА ПЕРЈА). Главни јунаци су политичари и припадници других занимања. Такву галерију ликова у сврху политичке сатире у српском филму до појаве овог несретног сценарија дали су најпотпуније Владан Слијепчевић (ШТИЋЕНИК) и Миленко Штрбац (У РАСКОРАКУ). Желимо да забележимо један дијалошки “црњак” овог сценарија. Главни јунак је политичар Марко, иначе бивши партизан, док је његова супруга Брана, с којом нередовно живи, оперска певачица. 170

Она му каже: “Ти знаш шта је за мене мој глас... – оно што је за тебе та твоја Партија.” Он се на то пригушено насмејао, а жена му је рекла: “Смеј се... али, ја губим глас.” У сценарију је веома занимљива млада девојка Гоца, љубавница главног јунака и његовог сина Владимира, нешто као проститутка, али и поред тога на неки начин чедна, сигурно непокварена у поређењу с политичарима. Та њена чедност је метафорички исказана смрћу у саобраћајној несрећи. Да ли Петровић у ПРАВОМ КРАЈУ ВИКЕНДА доказује да је комунизам зло? Он вивисецира средину, подвргава је драстичној сатири, указује на зло и неморал, одлично познаје менталитет и националну карактерологију, ниједна средина и ниједан сталеж нису му непознати, а то има општељудски карактер и смисао. Ипак, мишљења смо да је у овом сценарију, у овом непостојећем филму који је и против његове воље велика књижевност – Петровић указао на неке суштинске механизме комунизма, његову аномалију и деструкцију. У овом сценарију сви су несрећни, као и у романима Ф. М. Достојевског. Петровићева горчина је огромна и незадржива, али исто тако се може говорити о његовом психолошком склопу личности, о једном погледу на свет који је, између осталог, условљен Петровићевом породичном трагедијом. Да на крају закључимо, нема никакве сумње у то да је овај стваралац био велики не само као реди171

тељ и сценариста него и као књижевник; као што смо већ доказивали у овом раду, с праксом штампања филмских сценарија треба апсолутно наставити.

172

VI СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ

КАКВЕ ИМА ВЕЗЕ ДА ЛИ ЈЕ СТАРА ИЛИ МЛАДА?

Витолд Гомбрович – ПОРНОГРАФИЈА (роман) Превод с пољског: Милица Маркић Паидеиа, Београд, 2011.

“Не мигољим се ја, него литература. Шта би се десило с јегуљом кад бисте је ухватили? Појели бисте је. Литература и јегуља живе дотле док су кадри да се измигоље”. Витолд Гомбрович Пољски књижевник Витолд Гомбрович (1904 – 1969) један је од великих авангардних стваралаца протеклог века. Његов роман ПОРНОГРАФИЈА (1960) поседује сва битна обележја прозне авангарде тог доба, на само себи својствен начин. Нова стремљења у уметностима XX века унела су нешто суштински ново, а ради се пре свега о ради175

калном одступању од реалности и реализма, као и о уношењу смелих стилских и садржајних новина. Ово није научни рад, ово је краћи есеј и стога нећемо ићи у детаље, гледајући да се концентришемо на Гомбровича, уз понеко удаљавање од основног тока мисли. Овај роман својом крајње необичном формом представља изазов за љубитеља и проучаваоца књижевности. Једно читање није довољно: књизи се морамо стално враћати, уз покушаје да похватамо логику овог дела које се као јегуља мигољи гладном човеку. Откуда наслов ПОРНОГРАФИЈА? Покушаћемо да то одгонетнемо и проникнемо у суштину, уколико је код Гомбровича то уопште могуће. Радња романа се одиграва за време Другог светског рата негде на селу и у дубокој провинцији. Лабава, нејасна и замагљена нарација, која међутим има своју логику (уметничко дело, па и овакво, мора имати неку логику) прати збивања групице људи чија карактеризација је крајње неодређена. Суштина је у томе што се Витолд и Фридерик, господа увелико зашла у четрдесете године живота, наслађују сексуалном тензијом која постоји између шеснаестогодишњих Карола и Хење, што има хомосексуални карактер. Такође постоји сексуална склоност према старицама. Гомбрович каже: “Кретали смо се у сумраку – Фридерик, ја, Хења, Карол – као некаква чудна еротска комбинација, чудновати и чулни квартет.” 176

Једна од незаборавних и касније често евоцираних сцена овог романа представља крајње ирационални и тежак за мотивацију призор кад малолетни Карол јавно, у по бела дана, пред свима прилази одвратној старици, задиже јој хаљину показујући комплетну њену голотињу. Због овог призора, због комплетног сексуалног исијавања према старој госпођи Амелији, не заборавимо да се радња дешава 1943. године, те ратна психоза деформише мотивацију психосексуалног делања људи – роман је и добио свој наслов. ПОРНОГРАФИЈА је драстичан роман и није необично што се он окончава крвопролићем. Сви табуи су срушени, све моралне кочнице попустиле. На Витолдово (приповедачево) питање: “Упушташ се с бабама?”, Карол одговара: “Какве има везе да ли је стара или млада?” Гомбрович се тек ту и тамо изразитије хомо сексуално изјашњава, независно од контекста ситуације. На пример: “Општење мушкарца са дечком одвија се углавном у домену техничких питања, бриге, сарадње, али када постане директно, онда оно открива своју нечувену неотесаност. Осетио сам да то биће хоће да ме придобије младошћу и изгледало је као да сам ја, одрасла особа, подлегао неизбежној компромитацији.” Карол је директан: “Ја бих то радије с госпођом Маријом.” (него с вршњакињом Хењом). 177

Госпођа Марија у роману једва да има икакву карактеризацију, али из контекста би се могло закључити да се ради о жени четрдесетих година, што је ипак прихватљива сексуална жеља једног пубесцента, за разлику од инцидента с бабом. Мотив овог романа су и Бог, католицизам и атеизам. На пример, Витолд пита Карола верује ли у Бога. Витолд је хтео да га пита одлази ли у цркву, али уместо тога гаје питао: “Одлазиш ли женама?” Гомбрович обрађује однос средовечног Фридерика према старој господи Амелији: “Ухватио сам, најзад, његов поглед којим је Амелију разодевао као донжуан девојчицу, поглед који је видно размишљао о томе како ли она може изгледати гола...” Назначена је и Каролова сексуална склоност према Амелији, која гине насилном смрћу. Сексуалност је у тако ванредној прилици као што је рат изопачена, све моралне норме су пољуљане, понашање личности постаје поремећено, абнормално и драстично, свака цензура је неефикасна и отуда роману назив ПОРНОГРАФИЈА. Што се тиче Гомбровичевог уметничког начина мишљења, он каже: “Служим се класичним формама јер су најсавршеније и јер се читалац на њих навикао. Али молим да не заборављате – оно што је важно – да је код мене форма увек пародија форме. Служим се њоме али се смештам изван ње.” 178

Захваљујући оваквом приступу, радознали читалац може да прихвати пољског књижевника и, уз прилично књижевно искуство, доживи ПОРНОГРАФИЈУ која је, ипак, читљив а данас можда већ и класичан роман. Мотивисани читалац може од корица до корица прочита Џојсов УЛИКС или Кафкин ЗАМАК, па зашто не би и Гомбровичев роман којим се бавимо!? У овај текст увели бисмо још једног авангардног књижевника, Владимира Набокова, да бисмо доказали колико су корифеји тада модерне књижевности поседовали заобилазан, индиректан, нејасан и не тако проходан пут у својим делима. Међутим, искусан читалац може да нађе много уживања у Набоковљевој новели ВОЛШЕБНИК, с тим што је адаптација неопходна и неминовна. ВОЛШЕБНИК почиње овако: “‘Како да изађем на крај са самим собом’, размишљао је, онда када би уопште почињао да размишља.” Треба прочитати неколико страна да би се на дискретан начин схватило да је реч о средовечном педофилу заљубљеном у дванаестогодишњу девојчицу. Набоков каже: “Тако су, мање или више, врлудале његове мисли”. Руско-амерички класик иде јако далеко у регистровању најтананијих вибрација тока свести и унутрашњег монолога његовог јунака. После Џојса, Кафке, Вирџиније Вулф, Фокнера, Набокова, Роб-Гријеа, Гомбровича и других великих 179

превратника и новатора књижевности прошлог века дошли су бројни нови књижевници који су наставили да разрађују и разграђују оно што су новатори донели. Овим есејем покушали смо читаоцу да приближимо књижевну авангарду која би се, и поред извесних нејасноћа, херметичности и замагљености радње данас могла назвати класичном књижевношћу. Писац овог есеја је и прозни писац. Размишљамо колико је авангардна књижевност утицала на наш рад. Као студент филмске режије, овај писац је учен мотивацији збивања и карактеризацији ликова, али у школи се не остаје цео живот. Режија, као сродна уметност, суштински је утицала на овог касније писца, и то пре свега слободним баратањем књижевним временима, по угледу на иновације у филмском стваралаштву, на пример у филму Алена Ренеа по сценарију Алена Роб-Гријеа ПРОШЛЕ ГОДИНЕ У МАРИЈЕНБАДУ; али смо водили рачуна о логици радње, са жељом да се читалац оријентише у нашој прози.

180

БЕТОНСКИ ВРТ Ијан Макјуан – БЕТОНСКИ ВРТ Превод с енглеског: Аријана Божовић Паидеиа, Београд, 2010.

Бетонски врт је роман славног енглеског књижевника Ијана Макјуана (Ian McEwan) (1948). Својом основном идејом ово дело представља можда ненамерну парафразу романа Анџеле Картер (Angela Carter) Магична продавница играчака. Реч је о трагичној причи о четворо сирочади која су забетонирала своју преминулу мајку какo не би била одведена у сиротиште. Њихова слобода је неограничена, усред ђубрета и прљавштине. Макјуан до детаља описује њихов живот, усредсређујући се на фине психолошке трансформације које воде ка коитусу брата и сестре, после чега су их власти пронашле, што је писац само назначио. Приповедач је петнаестогодишњи Џек. Начин приповедања је течан, занимљив и само на први поглед једноставан. Макјуан је много рекао о начину 181

живота грађанске Енглеске седамдесетих година прошлог века. Његово познавање психологије деце и тинејџера је одлично, што роман чини убедљивим. Постоји у овом делу нека психоза која га чини сродним класичном готском роману, а то је мотив усамљене куће у којој се одиграва нешто морбидно, напето и неизвесно. (У светској кинематографији друге половине 20. века најпознатији пример дела које се ослања на готску традицију јесте филм Алфреда Хичкока Психо). У таквим делима обично до изражаја долазе хумор и еротизам, хумор понекад неслан. Има неке педантерије у пишчевим хиперреалистичким описима бизарне свакодневице његових јунака, али то се показује као веома ефектно, јер, парадоксално, наглашава иреалну црту Макјуановог књижевног приступа и начина мишљења. Додуше, стиче се утисак да је његов проседе очишћен од емоционалности и сведен на механику црног хумора, али то је само привид.

182

ДВА БРАТА

Милтон Хатум – ДВА БРАТА Превод с португалског: Јован Татић и Алесандра Татић Геопоетика, Београд, 2011.

По општем мишљењу Милтон Хатум (1952) је један од највећих живих писаца Бразила. Његов роман ДВА БРАТА поседује све особине уметнички успеле прозе. Реч је о сукобу страсти, ривалитету и мржњи, што је већ у идеји подесно за снажну драму. Књига кроз низ деценија протеклог века, негде од 1939. године, прати заоштравање сукоба два рођена брата-близанца, Омара (Малише) и Јакуба, што ескалира физичким насиљем. Њихова мајка Зана на самрти се пита: “Јесу ли се моји синови коначно помирили?” Уколико би се могло шта замерити овом вешто писаном роману, то би могао бити недовољно дат директан однос Јакуба и Омара. Читалац би очекивао 183

њихове учестале вербалне сукобе, с тезом или не. Уместо тога, дато је доста значаја бројним споредним ликовима, који као да надмашују наслов књиге који непосредно указује на два брата. Не би требало бити неправедан према Хатуму, јер њега су ликови веома понели, нарочито женски, и он их је с мајсторством вајао. Бразилски књижевник поседује наглашену склоност према сензуалном и еротском. У том погледу му је био нарочито захвалан Омар као тип Казанове који полно општи с познатим и непознатим женама, укључујући и проститутке. Доста драматике је дато у односима мајке и тих жена. Хатумов роман описује нама далек свет Јужне Америке. Писац је показао смисао за визуелно опажање, деликатност, тананост и лепоту овог егзотичног света који вибрира страстима, како оним еротским, тако и оним мрачним, крајње ирационалним. Хатум је одличан стилиста и психолог. Његова прича није само бразилска него је општељудска, јер се ради о сукобу Каина и Авеља, а то може бити метафора за братоубилачке ратове.

184

ПОСЛЕДЊИ ЧАЈ

Винка Саздова – ПОСЛЕДЊИ ЧАЈ – с македонског превео Ристо Василевски – Геопоетика, Београд, 201

ПОСЛЕДЊИ ЧАЈ је први роман македонске књижевнице Винке Саздове (1956). Српски читалац свакако треба да познаје савремену књижевност ове бивше југословенске републике. ПОСЛЕДЊИ ЧАЈ се исказује као занимљив и веома успео домет литературе на блиском нам језику. Приповедач, или како би феминисткиње рекле приповедачица, води нас кроз 270 страна романа који би по вештини и уметничкој лепоти грађења нарације могао да се пореди с Просветином библиотеком великих романа. Реч је о Македонки, породичној жени која “напрасно” одлучи да отпутује у Индију, да живи у ашраму (комуни), без неке привидно јасне мотивације. Радознали читалац има пријатну обавезу да прати 185

нашу хероину-приповедача и да постепено открива њену мотивацију за својеврсним егзилом, уколико је то могућно, као и да му прија њено опредељење за повратак. Винка Саздова је дипломирани психолог. Њен роман обилује ненаметљивим а лепо казаним мислима, што има интроспективни карактер, значи ради се о самопосматрању и заокупљеношћу сопственим доживљајима. Њен начин изражавања је милозвучан и читалац бива просто усисан у праћење једног света који је у хуманом смислу близак српском и македонском. Јунакиња из неких разлога оставља своју децу, али се зато матерински веже за малог дечака кога је такорећи покупила с улице. Зашто се роман зове ПОСЛЕДЊИ ЧАЈ? Има у томе неке симболике која се не може тек-тако дешифровати. Да ли ће ова критика привући читаоца који жели да доживи нешто зането, племенито и узвишено?

186

Данко Стојић ЛИЧНИ СТАВ књижевног критичара

Сабрани критички осврти Српска и страна књижевност

Издавачи Београдска издавачко-књижевна задруга Аутор За издавача Оливер Кнежевић Данко Стојић Уредник Оливер Кнежевић На корицама Роден – Мислилац Штампа Каргановић д.о.о., Београд Тираж 100

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09 821.09 82.09 СТОЈИЋ, Данко, 1958 Лични став књижевног критичара : сабрани критички осврти српска и страна књижевност /Данко Стојић. Београд : Београдско издавачко-књижевна задруга, 2013 (Београд : Каргановић). - 187 стр. ; 21 cm Тираж 100. ISBN 978-86-88951-16-6 a) Српска књижевност b) Светска књижевност c) Књижевна критика COBISS.SR-ID 198975756