Ono što sam bio

Meg Rozof ONO Å TO SAM BIO

Edicija TRANZIT

Edicija TRANZIT Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle.

Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica Nagrade Astrid Lindgren za 2008. godinu

Meg Rozof

Ono što sam bio

Prevela sa engleskog Ivana Đurić Paunović

PB

PB

Mojim roditeljima Lois Fridman i ÄŒesteru Rozofu, s ljubavlju

PB

PB

Imam stotinu godina, neverovatno sam star, moj um nema uporiĹĄte u sadaĹĄnjosti. Umesto toga on pluta, skoro uvek, ka istoj obali.

Danas je, kao i mnogim drugim danima, 1962. Godina kada sam otkrio ljubav.

Imam ĹĄesnaest godina.

PB

PB

1

Pravilo broj jedan: Ne veruj nikome.

Kad smo stigli do „Svetog Osvalda“, magla je već potpuno bila zagušila obalu. Čak i kad se zađe dovoljno duboko u kopno, sumaglica je bila neprobojna; svetla farova osvetljavala su tek činjenicu da ne vidimo ništa. Nadvijen nad volanom, otac je milio metar po metar. Lako se moglo desiti da sa engleskog tla sletimo pravo u more da nije bilo dečaka koji je baterijskom lampom zamahivao cikcak ispred ulaza u školu.

Otac se zaustavio ispred glavne zgrade, povukao ručnu, izvukao moju torbu iz prtljažnika, pa se okrenuo ka meni nekako vojnički, zapovedno, ili je bar on zamišljao da se tako okrenuo. „Pa“, rekao je, „to bi bilo to“. „To“ bi bilo šta? Zurio sam u sumornu viktorijansku zgradu i zamišljao kako su iste te reči izgovarali očevi koji su sinove slali u bitku u kojoj nije bilo šanse za pobedu, preko izdajničkih planina, kroz ruske stepe. One se ovde nikako nisu uklapale. Preda mnom je stajala depresivna institucija srednjeg obrazovanja prigodno obavijena maglom. Ali nisam rekao ništa zato što sam za šesnaest godina brižljivog procenjivanja osrednjosti naučio ponešto o vrednosti ćutanja, recimo.

Očeva ideja je bila da se upišem u „Sveti Osvald“, školu duge istorije i niskih standarda, koji su se sasvim poklapali s njegovim prohtevima. Mora da je bio presrećan što takva škola postoji – ona koja će prihvatiti njegovog sramotno 11

Meg Rozof

neuspešnog sina i pokušati da ga (me) preobrati u korisnog člana društva, advokata, recimo, ili nekog ko radi u „Sitiju“. „Vreme ti je da se sabereš“, kazao je, „skoro da si dorastao do čoveka.“ No, netačniji opis od toga teško da se mogao sročiti. Jedva sam prolazio i kao dečak.

Moj otac se rukovao sa odborom za doček, kao da je on taj koji treba da maturira, a ne ja, pa je usledio kratak razgovor sa upraviteljem i nastojnikom. Zar nije vreme … a i ti standardi … pa nije ni čudo … čovek samo može…

Stajao sam po strani, napola slušajući, jer sam taj tekst znao napamet.

Kad smo se vratili do auta, otac je pročistio grlo, pogledao negde u daljinu i preporučio mi da iskoristim ovu priliku i iskupim se za prethodna dva neslavno propala pokušaja školovanja. A zatim je, uz pesimističan stisak ruke i kratko tapšanje po ramenu, otišao.

Prefekt me je preko volje poveo od glavnog ulaza prema nizu pravougaonih zgrada od cigle, poređanih oko sumornog malog dvorišta. U magli i mraku moj budući dom nekako je neobično podsećao na zatvor. Dok smo ulazili u Mog haus (Gordon Klifton-Mog, upravitelj internata), sva težina devetnaestog veka spustila se na moja ramena poput pokrova. Činilo se da su visoki zidovi od opeke i uska, lučna prozorska okna pravljeni da propuste što manje svetlosti i vazduha. Filozofija arhitekte bila je očigledna: izgladneti ljudski duh, da, ali suptilno, pomoću ekonomisanja dimenzijama i proporcijom. Već sam odavde mogao da vidim da su sobe mračne tokom cele godine, ledene zimi, zagušljive i skučene leti. Kao što ću kasnije otkriti, „Sveti Osvald“ se specijalizovao za arhitektonski sadizam – čak je i nova laboratorija za prirodne nauke (ponos zdanja) iz 1958. bila napravljena od betonskih blokova i smeđeg stakla, što je predstavljalo vrhunac pokreta ružne i odbojne arhitekture.

12

Ono što sam bio

Pođosmo gore, uz tri stepenika, i onda niz dug, ni po čemu upečatljiv hodnik. Na njegovom kraju stariji dečak tresnuo je moju tašnu o pod, pokucao na vrata i otišao ne sačekavši odgovor. Minut je prošao i ja sam stupio u pretrpanu sobu internata u kojoj su me trojica dečaka ravnodušno posmatrala, kao da iščekuju neku ragu bez šansi na trkama u Čeltenhemu.

Usledio je trenutak tišine. „Ja sam Baret“, oglasio se zatupasti konačno, u ruci je imao mali crni notes kojim je pokazao prema ostaloj dvojici. „Gibon. I Ris.“ Ris se zakikotao. Baret je zapisao nešto u notes, a onda se okrenuo prema Gibonu. „Dajem mu dva tromesečja“, rekao je. „Ti?“ Gibon, najviši od njih, dobro se zagledao u mene. Za trenutak sam pomislio da će zatražiti da mi pogleda u zube.

Izvukao je dve nove novčanice od jedne funte iz skupocenog novčanika od teleće kože. „Tri tromesečja“, rekao je.

S lica sam izbrisao svaki izraz, ukrstio sam pogled s njegovim gušterskim očima i nisam popuštao. „Možda četiri.“ „Biraj“, rekao je Baret s nestrpljenjem i spremnom olovkom. Žmirkao je ispod školskog kačketa natučenog na čelo, sličan kladioničaru. „Neka bude tri.“ Baret je uneo belešku u notes.

Jesam li ja to bio predmet opklade koja se ticala propasti moje vlastite akademske karijere? Pa, ovo je ipak predstavljalo varijaciju u odnosu na uobičajenu dobrodošlicu. Progurao sam se između njih, izručio sadržinu svoje torbe u metalni sanduk, raspremio krevet namestivši prema propisima uštirkanu posteljinu, zavukao se pod pokrivač i zaspao.

13

2

Pravilo broj dva: Zadrži nešto za sebe.

Reći ću vam da nisam jedan od onih junaka koji privlače pažnju svojim fizičkim kvalitetima. Zamislite dečaka niskog rasta za svoje godine, s ušima pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na glavu, s kosom teksture slame i boje miša.

Usne: stisnute. Oči: oprezne, žive.

Moglo bi se reći da spoljašnji nedostaci nisu retki među dečacima mojih godina, ali prema mom iskustvu – ovo nije bilo tačno. Uzduž i popreko, levo i desno, gore i dole, na svakoj slici bilo kog razreda škole „Sveti Osvald“ nalazili su se dečaci koji su spadali u uobičajeni tip – dečaci jakih vilica, pravih noseva i guste kose jasno određene boje; dečaci dugih, pravih udova i smelih, samouverenih izraza lica; dečaci koji su posedovali veštine, urođene talente, genetski predodređene sklonosti prema politici, latinskom ili pravu.

Na takvim slikama moje lice (zamućeno i neformirano) uvek je izgledalo nečasno i pomalo imbecilno, kao da je i samo meso znalo da je utisak koji sam ostavljao bio pogrešan, čak i dok se blenda otvarala.

Jesam li pomenuo da je „Sveti Osvald“ bio moja treća škola? U prvim dvema su me zamolili (ne sasvim ljubazno) da odem zbog mog užasnog ponašanja i ocena. U svoju odbranu želeo bih da kažem da moje ponašanje nije bilo užasno ako se pod užasnim podrazumeva to da sam bio nepristojan, 14

Ono što sam bio

svadljiv, nasilan i nedruštven – da sam zapalio biblioteku, napao nastavnika nožem ili ga napastvovao. Pod užasnim su mislili na „nedovoljno posvećen učenju“, „nedovoljno upućen u pisanje eseja“, „nedovoljno zainteresovan za učešće u učeničkim organizacijama“. S obzirom na neznatnost prekršaja, njihov sud mi je sada izgledao kao nepotrebno okrutan i terao me je da se zapitam kako su okarakterisali učenika koji je otvorio vatru iz AK-47 usred crkve.

Zapravo, moje neisticanje bilo je uglavnom ograničeno na školske fotografije i školski rad. Kad je o mišljenju reč, bio sam (i sada sam) bridak kao Zoro: brz, ubojit, smrtonosan.

Moje mišljenje o ulozi srednjeg obrazovanja je, recimo, neporecivo. Po mom mišljenju, ova škola i njene savremenice bile su tek sitni trgovci društvenim statusom, prodavale su osećaj preterane samobitnosti dečacima srednje klase koji se ni po čemu nisu isticali.

Nešto ću im ipak dati za pravo. Da nije bilo prve škole, nikada se ne bih obreo u drugoj. Bez druge nikada ne bih pohađao „Svetog Osvalda“. Da nije bilo škole „Sveti Osvald“, nikada ne bih upoznao Fina.

Bez Fina ne bi bilo ni priče.

15

3

Sve je započelo na obali istočne Anglije, iza mesta na ko„Ali“,Or jem reka postaje i nestaje u moru. Na tom mereka o sam trslana udeći se da ne zv im svad „š ta je sa je vo, škol om?“ zemlje koje je uč stu postojalo parče štrčalo izljikopna, malo M oj e ču đe nj e primpacovske poluostrvo u obliku moglo bi se reći. Na oralo ga je njuške, da se nasm eje. Onim osmehom. „N e id em .“ mapama (starim mapama) ovo poluostrvo označeno je kao ideš?“ Stil,1 „N poe kamenu-spomeniku iz sedmog veka poznatom pod Blago me jea po gledjeaopronađen tim nazivom, koji vrlo blizu školskog imanja .

Moje rođenje nikada „Niko ne zna da postojim. ni je upisano.“ 1825. godine.

Pismo koje je moja škola slala potencijalnim roditeljima, Tada sam bio šesnaestogodišnjak. Ni po čemu poseban. na triNezainteresovan četvrt strane, za sadržavalo je podatke o kraju u kojem se trku za društvenim statusom.

Proglašen beznadežno neuspešnim.

Izbačen dva nalazila.

Mesto ju je dobro prodavalo (slan iz vazduh doprinosi internata. tome da pluća budu snažna, a um bistar), dok je elegantPo očevoj želji, završio sam u trećem, na hladnoj i pronađena nim kurzivom objašnjeno kako je kamena ploča nepristupačnoj istočnoj obali Engleske. Život u Svetom dopola zakopana, velika i teška, verovatno tu dana doneta iz LinOsvaldu bio je surov i nepodnošljiv sve do onog disfarna, sa obale Nortambrije. u ovom delu kada sam upoznao tajanstvenogTakva dečakaobeležja koji je živeo sam u ribarskoj kolibi na obali mora.

Bio sam zadivljen zemlje nisu bila neobična, ali se ovo moglo pohvaliti izuzetnjegovim načinom života, oslobođenim od bilo kakvih nim ugraviranim portretom društvenih stega. Želeo samSvetog da mu seOsvalda, približim kralja Britanije … da seveka, poistovetim s njim. natpisom koji je na anglosakiz sedmog sa urezanim sonskom značio „Osvald je bio ovde“. Samog kamena odavno To neobično prijateljstvo donelo je sasvim već nema, odnet je u Britanski neočekivan preokret i promenilomuzej. moj život zauvek. Škola za dečake „Sveti Osvald“, za koju niste mogli čuti, nalazila se oko tri kilometra u unutrašnjosti kopna. Put koji 1) Stele (engl.), kamena ili drvena ploča s natpisom i/ili crtežima postav­ljana u drevna vremena u znak sećanja, kao neka vrsta spomenika (prim. prev.).

16

9 788652 904983