Književna radionica Rašić
©Mirjana Đurđević © Književna radionica Rašić
Urednici izdanja Srđan Srdić Vladimir Arsenić
Mirjana Đurđević
Parking Svetog Savatija
Beograd 2015.
I Nije svako veče Badnje veče Mlada žena, u jakni do pola butina i farmerkama, žurno zaključava vrata apartmana. Vrata su bezlična, kao i hodnik oblepljen neutralnim tapetima, bledi tapison, šatroreprodukcije šatroapstraktnih umetnika na zidovima i uglancana rostfraj vrata od lifta na par koraka od nje. Ama sve je oko nje bezlično, što ona, kanda, doživljava prilično lično, izraz lica joj je… negde između gađenja i ljutnje. Pa prelazi u čistu ljutnju kada negde duboko iz paperja njene jakne prigušeno zazvoni mobilni. Gura ruku u unutrašnji džep, specijalno dizajniran baš za gorespomenutu spravu, a njena duga, kovrdžava, raščupana kosa se pod dejstvom statičkog elektriciteta izazvanog naglim pokretom ruke prvo razleti u oblak, pa onda krene da se lepi. Po rukavu, ramenima, licu, da se zapetljava u rajsferšlus, prekriva displej telefona… „Jebem ti plastiku! Jebem ti suv vazduh i ovo smrdljivo grejanje! Jebem ti…“ mrmlja sebi u bradu, nekako uspeva da nabode pravo dugme za uspostavljanje veze, prinosi telefon mestu gde joj se pod svom onom kosom prirodno nalazi uvo, pa nastavlja jako glasno. „Alo?! … Ne, upravo izlazim … Nisam preslušavala poruke, nisam stigla ni da jedem, samo sam se presvukla i pičim … Ma bila sam zaglavljena sat vremena na autoputu … Kako gde ću? Ma idem…“ Uto stiže lift koji je u međuvremenu pozvala, vrata bešumno kliznuše tamo-vamo, i ona se nađe zatvorena u ogromnoj kutiji sardina, sama, bez ulja, bez vode i… bez signala u telefonu. „Jebem ti MCI!“ opsova i telefonsku kompaniju, isključi telefon i pritisnu P2. Na srpskom Podrum 2, na engleskom… bog te pita šta im to znači P2. Podrum 2 je zapravo drugi podzemni nivo ogromne garaže ispod zgrade na uglu dve široke gradske arterije. Zahvata gotovo
četvrt bloka, po površini, a u dubinu… pet spratova. Taman da za-dovolji potrebe četvoronožnih ljubimaca, gde su u Americi noge točkovi, stanara sa nadzemnih dvadeset spratova. I garaža je bezlična, kao i hodnici zgrade, makar je bez tragova lažnog luksuza. Ljuti beton na podu i plafonu, značajno spuštenom u odnosu na ono što bi čovek inače mogao nazvati plafonom, pa se mlada žena, Hari, zovu je Hari, uvek kada kroči u P2 oseća otprilike kao list dimljenog lososa u sendviču – od betona. Danas, za promenu, ne psuje losose i betone, ni raznobojne cevke – vodovod, kanalizacija, gas, ko zna šta, koje vise sa tavanice P2, već hita prema uglu gde je ispod velikog natpisa P2-13 čeka vozilo. Auto – nije. Džip – nije. Dakle – vozilo. Visoko kao džip, ali spolja zaobljeno na svim mestima na kojima Hari ne vidi ni jedan jedini razlog da bi trebalo da bude. Posebno ne estetski razlog. Kao što joj nije jasno koji će đavo njoj ovo ružno braon čudovište sa tri reda sedišta. Njoj i njenom mužu, koga, uzgred, viđa jednom mesečno, jer… otom-potom, i koji i sam ima jednog sličnog monstruma… tamo. Prišavši na nekoliko metara od kola vadi iz džepa novu spravicu, kosa joj se opet lepi po rukavu i licu, poludeće, uperi je ka zamišljenoj tački gde stanuje pamet tog čuda i pritisnu dugme. Vozilo prvo tužno pisnu po praznoj garaži, kao da ga nešto boli, pa klik! Otključaše se vrata. Te ona uskoči unutra i, kao i svaki put, štrecne se kada se oko nje automatski obavio sigurnosni pojas. Kojom prilikom joj je opet uradio ono sa kosom, ‘Jebote, treba da se zaposlim ko električna centrala!’ pomisli ljutito i kresnu, bar pali iz prve, skloni kosu s lica i ubaci u rikverc. Put do ulice je dug, iako je samo na P2, vijuga oko redova parkiranih kola, automobila, vozila, najviše je vozila, sad svi voze vozila, sporo se penjući prvo na P1, pa u krug, oko skvera između dva krila ovog mastodonta od stambene zgrade. Skver je, naravno, falš. Folira saobraćajnicu, u zgradi, unutra, ima i nebo, ploče od pleksiglasa, postavljene negde visoko gore, ne zbog svetla, u ovaj svetlarnik ne dopire svetlo nikad, zgrade su previsoke, nego da zaštite od snega automobile već na samom ulazu u rezervat za stanovanje koji se tako prigodno zove Liberties. U kome nisi slobodan ni da se spališ, od muke,
požarnih alarma više nego sijalica, garantovano. ‘Ala ga stanujem!’ pomisli, kao što pomisli svaki put dok odmahuje debeloj Crnkinji u uniformi, dvostruko zaštićenoj u velikom okruglom stakleniku koji se prostire na većem delu falš skvera. A pred oči joj opet iskrsne parking u bloku 44, na Novom Beogradu, i njena zavejana zelena buba, i metlica, i… kako prvo upaljačem greje ključ, ne bi li uspela da pobedi smrznutu bravu i domogne se metlice, i… onda se pojavio Doca. ‘Doca, jebote! Muž!’, vraća se u stvarnost, dok isteruje kola na ulicu, vadi telefon, sklanja ponovo zalepljenu kosu sa sebe, drsko se ubacuje u desnu kolovoznu traku… MCI se osvestio na prvom semaforu, ponovo ima signal. Vadi muža iz memorije i zove long-distance. Ovde je sve long-distance. „Alo, ja sam … Kako gde sam, ulazila sam u lift kad si se javio … Znaš da ne radi, ni u liftu, ni u garaži, ni u kupatilu, ni … Bre, Doco, ne mogu ja da visim sa prozora, sa sedamnaestog sprata, na minus petsto, Farenhajta, čega bilo, al’ minus petsto, dan i noć, samo da bih bila dostupna kad tebi prdne na pamet da mi se javiš … Nisam im ja pravila mobilnu telefoniju, ma bolje ja da sam je pravila, bolje Karići da su je pravili, sami, lično … Kako gde sam, izlazim, rekla sam ti … U crkvu … Otkud znam koja je, raskolnička, komunistička, nova, ne znaju ni oni koja im je, što bih ja znala … Ma ova bliža, ovde … Badnje veče je … Čemu se, leba ti, smeješ? Ne, nisam postila. A možda i jesam. Pojela sam danas samo jedan bagel, klot, čoveče, pita me riba hoću li sa susamom ili sa poppyseeds? Kao, značajna je razlika, pazimo šta jedemo. Jebo ih mak. Pa da mi se posle zavuče u zube, da ceo dan izgledam ko da imam kvarne zube. Ili da ovi na šljaci opet naprave neki nenajavljen test, je l’ znaš da smo juče opet imali neko testiranje, jesam ti rekla, na primer na drogu da nas testiraju, pa da mi nađu mak, smej … E, volim što te zasmejavam, posebno je smešno što me od tog buđavog bagela cepa gorušica ceo dan … Ma sve drugo je još gore … Neću da pijem šampon! ... E, nemoj ti da brineš za mene, ko boga te molim … Ma nisam naprasno postala religiozna, imam posla … Zvao me pop, na šljaku … Otkud znam kako me našao, možda mi je bivši kolega … Preko zvučnika me prozivali nisam 7
bila u kancelariji … Ne, tamo moram da se isključim, kao što znaš … Pa valjda onaj Ćira, ne drže valjda po dva popa u pet crkvi, total deset komada, bila bi to žešća koncentracija pravoslavlja, čak i za ovu tripizdinu … Duhovnu, Doco, duhovnu, a i geografsku, tripizdinu kako god okreneš … Ne, ne bih se svađala, nego smo oboje on-air. To košta. A ti me ispituješ neke gluposti … Ne, ne znam zašto me je zvao, hoće da razgovara sa mnom, misli da je večeras zgodno jer će tamo biti puno sveta, da se upoznam, vidim… Pa ne znam šta treba da vidim, videću! E, ajd zdravo, zvaću te sa fiksnog kad se vratim kući. Ma veje ko ludo, ne vidim bre gde vozim, zdravo, čoveče, zdravo … Ne brini, ćao!“ Da se već primiče crkvi, jednoj od, samo ne zna tačno kojoj, ovoj najbližoj, kao što je lepo rekla Doci, Hari je ukapirala po tome što nije bilo šanse da se parkira. Taman toliko daleko od centra da nigde unaokolo nema javne garaže, crkva se smestila na ćošak dve ulice, taman toliko prometne da je u njima parkiranje na kolovozu zabranjeno. U svim pokrajnjim ulicama krkljanac. Srbi, Srpkinje i Srpčići krenuli po badnjak, a kad kreneš po badnjak treba prvo da se parkiraš, gde bilo… u tri reda, jedno preko drugog, na prilazne puteve privatnih kuća, pred tuđe garaže, na vrh hidranta… I treba požuriti, da se badnjak ne razgrabi. Što stvara još veći krkljanac, nervozu, svi trube, deca ispadaju iz kola na ulicu, pod druga kola, gospođe bogoradaju jer su ih muževi istovarili na brdo napola zaleđenog prljavog snega, a one, u tankim cipelama na štikle, ugazile do kolena… ‘Samo im badnjak fali, ovde, da se zakite!’ pomisli Hari, provlačeći se između njih, pa se odveze četiri bloka dalje, normalno parkira, povuče rajsferšlus do brade, nabi kapuljaču na glavu a ruke u džepove i krenu polako prema crkvi. „Puši ga, majmune! Je l’ bilo veće da se kupi?“ viče Hari za najvećim vozilom koje je ikada videla, od svih vozila, i koje ju je upravo zasulo gomilom vlažnog snega. Niko je, naravno, unutra ne čuje. Na prednjem redu sedišta smestilo se njih troje. Čovek, žena i ogromna bunda. Čovek vozi, malo rasejano, inače bi usporio 8
prolazeći pored Hari, a bunda drži monolog. Već skoro sat, prigradska naselja za upper middle class su podaleko odavde. Drugi red sedišta je prazan, skroz pozadi sedi devojčica. Kao i uvek kad njih dvoje razgovaraju, napeto sluša, ne propušta ni jednu reč. „I tako, razmišljala sam. Trebalo je da studiram dizajn. Svakako je trebalo da studiram dizajn. Veseline, je l’ slušaš ti mene uopšte? Žena raskošnih talenata kao ja, pre svega sa osećajem za lepo…“ ‘A tek što imaš osećaj za korisno!’ misli Veselin i šacuje mesto za parkiranje. „To se ovde plaća, osećaj za lepo, za stil. Za perfekciju. Oni ništa svoje orginalno nemaju.“ ‘Or-i-ginalno, a ne or-g-inalno, seljančuro!’ misli Veselin i dalje šacujući mesto za parkiranje. „Malo evropskog šmeka, mnogo evropskog šmeka, to je ono što im fali, mog, orginalnog…“ ‘Or-i-ginalnog, or-i-ginalnog, reći ću joj jednom pa šta bude!’ a mesta za parkiranje ni od korova. „Pa da me plate kolko vredim. A ne da se zakopam u medecinu, ovde! Ja… ja sam u Jugo-slaviji bila gospođa doktorka, ovde sam… Dobro, uspešna sam, ali ne tolko, jer sam žena. Radim u struci, ali ne vrednuju…“ ‘U kojoj, bre, struci radiš, kome pričaš i šta pričaš, poturaš babama i dedama lopate, a kad te puste da nekom nabiješ iglu u dupe srećna si tri dana. Em si nekome legalno nanela bol, em si u struci, pustili te da prismrdiš struci, gospođo doktorko. Med-icini, a ne med-e-cini!’ ne izgovara Veselin. „Tako da sam razmišljala da upišem neki koledž, za dizajn. Ne mogu još da se opredelim iz-među unutrašnje dekoracije i mode… Svejedno je zapravo, ja ću to lako, samo da se domognem diplomice, ima da pljušte doloresi…“ „Je li, a ko će da ti plati taj koledž?“ izusti konačno promuklim glasom čovek. „Pa naći će se već neko, valjda znam na koga nikad ne mogu da računam, naći će se neko… Veseline! Mesto! Levo!“ 9
„E, bre, ne može tu, tu je ulaz u salu, vidiš da tu svi ulaze i izlaze, šta si ti, najpametnija, da se nacrtaš u oltar, kolima?“ „Šta me briga! Stani. Da izađem, a ti posle idi pa se parkiraj gde oćeš kad si tako... I gde sad bundu unutra da metem? Na onaj čiviluk, bez ofingera, pa da dobije noge ili se sva izvuče, bez ofingera.“ „Pa ostani u bundi“, pomirljivo mrmlja Veselin, i još pomirljivije staje. „Jes, što sam se onda oblačila? Mogla sam onda i ko Merlin Monro, tri kapi Šanela 5 i bundu, na golo telo…“ „Dete, Viktorija, dete te sluša, šta pričaš?“ „… ili hoćeš da se praznojim unutra? Mico, izlaz napolje! A ti… kako oćeš! I da si mi pokupio badnjak, kako znaš i umeš.“ ‘Pr-e-znojiš, kravo, pr-e-znojiš, a ne pr-a-zno-jiš! Ma svejedno, isto smrdi’, pomisli Veselin i slegnu ramenima. Na praznoj zadnjoj platformi autobusa stoji mala debela devojka, okrenuta leđima vozaču i retkim putnicima. Debela onako američki, junk-food-debela-cela. Od nje se vidi samo ogroman drečavozeleni kaput, platneni, impregnirani, pokriva je od ramena do zemlje. Na glavi joj šarena kapa, vesela, sa čijeg vrha vise neke tanke pletenice, na krajevima krupne srebrne perle, veoma lepe, gravirane, kao da su ručni rad. Promrzlom rukom koja izviruje iz predugog rukava drži se za šipku, cupka i peva. Prekrasnim altom: „Bi-la-je-zii-ma-sa-puuu-no-sne-ga-čeko-sam-za-Traa-vnikvezu... Hi, hi, hi... jebo me Zdravko Čolić. Zi-ma-zi-ma-e-pa-šta-je-akoj-zi-ma-ni-je-lav-zi-ma-zi-ma-pa-ne-ka-je-ne-bo-ji-se-ko-je zdrav... Ve-ju-ve-ju-pa-hu-lje...“ Okreće se zadnjim vratima i pritiska signal za vozača, hoće da izađe. Okreće se i... Devojka svakako nije. Lice, ono što se vidi ispod kape natučene na čelo, joj je izobličeno od debljine, teško joj je odrediti godine. Ali mlada nije. Usta su joj zamazana, baš zamazana, jarko crvenim karminom, što joj daje izraz nekog tužnog klovna. Koji razdragano izlazi iz autobusa, pocupkujući kreće uz ulicu i nastavlja da peva: 10
„Zi-ma-zi-ma-e-pa-šta-je-a-koj-zi-ma-ni-je-lav-zi-ma-zi-mapa-ne-ka-je-ne-bo-ji-se-ko-je-zdrav...“ Rukama bez rukavica razgrće krupne pahulje snega pred nosom, kao da su nekakve dosadne albino muve. I smeje se dok peva. Peva i semaforu, pa joj on onda u znak zahvalnosti uključi zeleno, prelazi ulicu i ulazi u crkvu na ćošku. Nošena rekom ljudi koji se besomučno guraju, Hari pokušava da shvati gde se uopšte nalazi. Na glavna vrata je ušla u jednu manju prostoriju, bledo okrečenih golih zidova. Preko glava ljudi u dnu vidi neke ikone, pozlate, svećnjake… to je valjda oltar, i to je valjda ta… crkva? Ali, malo je? Na bočnom zidu su još jedna vrata, prolaz zapravo, za… Gde? Pored prolaza, opet preko ljudskih glava, vidi ogromno raščerupano suvo hrastovo drvo. To je, dakle, taj badnjak? E, pa zakasnila si, devojko, kaže sebi veselo, i ti i onih pet miliona Srbalja što tek pristižu. Ovde tri cela lista nije ostalo, a kamoli neka grana. Masa je, međutim, nosi kroz taj prolaz, u jednu mnogo veću prostoriju. Ne vidi gde ulazi, vidi samo leđa u kaputima, ramena koja je muvaju, kape, šalove, zajapurena lica. Dole, pod nogama, nešto krcka, patos valjda, i tu i tamo zajauče neko ugnjavljeno dete, pa ga onda dignu na krkače, što joj dodatno zaklanja vidik. Ipak nešto vidi, visoko gore na zidovima okačene slike, velike fotografije, uramljene, stare, ima i novih, neki popovi, kralj, onaj mršavi, s cvikerom, pa još neki ljudi… da joj je tu sad njeno blokče i da nije ovoliki gužvanjac sve bi ona sad to popisala, ko su ti na fotografijama, pa bi odatle možda Doca mogao da zaključi koja je ovo crkva, od naših. Ništa od toga, guraju je dalje, izgleda u nekom pravcu. Nije pravac, to je red, petostruki, šestostruki, bog te, ne bi ga se ni Dafina zastidela, koji vodi… Ne vidi. Al mrda. U jednom momentu neko je iskosa gurnu i baci pravo na leđa nekog ogromnog tipa ispred nje. Prilično žestoko, budući da se čovek okreće… „Izvinite“, rekoše Hari i grmalj u isti mah, pa se nasmejaše, opet u isti mah ovom… Šta god bilo. „Hajde, dođite, provucite se ovde ispred mene, bolje da ja vama čuvam leđa nego vi meni, ne ide vam baš od ruke“, muklo, ali nekako vedro kaže čovek i propušta Hari ispred sebe. 11
Proćelav, prosed, godine srednje, neodređene. Lica običnog, pogleda malo tupog, pre ubijenog, ovom opisu odgovara bar sedamdeset posto muškaraca večeras, posebno u predelu ubijenog pogleda, ali ovaj se izdvaja veličinom i time što je ljubazan. Pa je onda i Hari ljubazna: „Hvala. Izvinite… a gde mi to idemo, mislim, šta čekamo u ovom redu? Ja ne vidim ništa.“ „Pa badnjak, valjda“, smeh je sad postao skroz zvonak, izgubilo se ono muklo. „Ja bar čekam badnjak. Tu sam sa porodicom, pa da se ne guramo svi. A vi? Čekate nešto drugo? Tramvaj? Dvojku?“ „Ja čekam popa, ovaj… tražim popa. Ćiru. Sveštenika. Oca Ćiru. Kako se to zapravo kaže, nisam odavde?“ „Otac Ćirilo, ali on više voli kada ga zovete pop Ćira. I… bez brige, onda idemo u istom pravcu, pop Ćira deli badnjake, na kraju ovog reda.“ I tako se njih dvoje, ća-ću, polako primiču niskoj bini potpuno posutoj slamom i hrastovim lišćem. Ko li će ovo da čisti? U jednom uglu bine brdo badnjaka povezanih tračicama sa trobojkom, srpskom. Odatle neka dvojica uzimaju jedan po jedan, rukuju se sa onim ko je upravo stigao na red, pružaju badnjak, govore nešto… proizvodnja ne sme da stoji, što propusti mali Radojica, dočekuje… Sad, jedan je očito sveštenik, pop Ćira, u mantiji je, ali ko je… „Ko mu je ovaj Lenjin?“ pita Hari tiho svog novog poznanika i nosem pokazuje na čoveka u sakou, ispod sakoa vunena rolka, a na ramenima… Lenjinova glava!? „Mile, aktivista. A šta kažete, kako pop Ćira liči na Kardelja iz mlađih dana? Neverovatan su par!“ Hari je imala malo problema da se opseti lika Kardelja iz mlađih dana, ali jeste, to je to, oči, i oni smešni brčići! Lenjin i Kardelj dele badnjake srpskoj dijaspori, stvarno ludilo! Te smejući se pruža ruku popu Ćiri, a on joj, umesto svoje, u ruku uturi badnjak: „Izvolite gospođice. Ako biste želeli veći, obratite se Miletu, njegov je veći.“
„Ali… ovaj… hvala. Ja sam Hari, danas smo pričali telefonom, zvali ste me“, malo je zbunjena ovolikom neposrednošću duhovnika, dok krajičkom oka vidi da je veći od Mileta dobio njen poznanik, te se njih dvojica upravo grle i ljube triput tim povodom. „Aaa, vi ste Hari, nisam vas tako zamišljao, devojčica. Očekivao sam neku strogu. Možemo li da razgovaramo posle, dole, posle večere?“ „Naravno“, reče Hari, a otpozadi je već neko odgura dalje, opet pravo na onog čoveka, ovaj put anfas. On im prokrči put u stranu, što je sada još teži zadatak jer nose ono suvo lišće po rukama, pa se nekako smestiše uza zid. Tik pored stola prekrivenog bordo plišom, na njemu velika kutija od providne plastike sa prorezom odozgo, glasačka, valjda, dopola napunjena dolarima. Sa prednje strane na kutiju selotejpom pričvršćena cedulja na kojoj piše, ćirilicom, Приложите за црквени паркинг. Hari pokušava da vidi kolike su te novčanice, 1, 5, 10... i jedna od dvadeset... pa iz džepa izvadi dolar i spusti u kutiju. ‘Jedan buđavi bagel manje u mom životu, hvala Bogu!’ pomisli. Njen se poznanik nije hvatao za džep, već nastaviše da pričaju bezveze: „Ne znam kako vama, gužva za gužvu, ali meni ovde svi deluju malo uvrnuto. Jeste čuli šta mi je pop Kardelj rekao? Da je Lenjinov veći?! I šta mu je to uopšte – dole? Gde dole? I kakva sad večera?“ „Ma pop Ćira je strašan zezator, samo se zezao sa vama, gde uvrnut. A dole vam je dole, u podrumu, svečana sala, u njoj je večera, uvek je… Vi stvarno niste nikad ovde bili?“ „Nisam, prolazila sam ali nisam. Nisam baš naročito religiozna, u stvari. Lažem, nisam uopšte religiozna pa ne vidim šta bih tražila po crkvama.“ „Ni ja, nego zbog deteta, da oseti srpsku tradiciju, da se ne odrodi“, a u sebi pomisli kako i on laže, nije zbog deteta, on je ovde došao da bi video ljude, njegova žena da bi nju videli, a dete su zapravo samo strpali u kola. „Veeeseliiineee! Tuuu si! Tražim te već pola sata! Gde si se izgubio?“ 13
„Pa čekao sam badnjak, do malopre…“ „Dooobro, hoćeš li da me upoznaš sa gospođom? Ja sam dr Viktorija.“ Dve se žene dobro odmeriše. Viktorija i nije imala bog zna šta da vidi. Raskopčanu crvenu jaknu po kojoj se rasuo oblak kovrdžave smeđe kose. Lice bez šminke, pravilnih crta, ništa posebno. I jedne velike, pronicljive smeđe oči. Godine… mlađa je. Mnogo je mlađa ili se mnogo dobro drži. Istina je, kao i obično, bila negde između. ‘Ipak, neugledna je, nema stila’, pomisli Viktorija. Hari je zato imala pred sobom prizor… od stila! I ova je imala kosu. Duge, krupne blajhane lokne, savršene, perfektne… osim što su bile strašno smešne, zbrisale iz nekog prastarog filma. Sve jedna po jedna, a između šuplje. I… gospođa je malo zakasnila sa farbanjem, nedelju-dve, ne više, na razdeljku se vidi, jedva se vidi, ali Hari bar ume da gleda, ona je izgleda potpuno seda. Debeo sloj finog pudera ne može da sakrije loš ten. Onaj, oduvek-zauvek loš, sa krupnim porama, što sija i u mraku. ‘Nema tog pudera…’, pomisli Hari koja se uopšte ne puderiše. Nos, veliki i šiljat, štrči, nekako pravo, ni prćast ni povijen, al štrči. Duboko usađene i preblizu primaknute vodnjikave plave oči, opcrtane krejonom, neznatno razmazanim. Musava albino lisica, tako nekako. Najstrašnija su ipak bila usta. Ogromna, u svim pravcima, zagasitoljubičasta. Ne, nisu ogromna, to su samo jedna prevelika usta, oko kojih je radila olovka, ubila još jedan počasni krug, onako… moćno. Viktorija se tog trenutka nasmeja, ona crvena glavica kupusa se otvori i pokaza dva niza velikih lepih zuba, savršenih, perfektnih. ‘Gos-pode, kako i lepo može da bude ružno, zavisi gde ga smestiš. Čak ni mak danas nije jela’, pomisli Hari. ‘Riba, jebote! Koji je ovo cirkus!’ Cirkus, i dalje nasmejan, zabaci rukom desni komplet lokni iza ramena, tek da pokaže težak zlatni kolut koji joj je otegao već poveće uvo. I neko grdno prstenje na ruci, i još pola kile zlata oko ruke zamršeno oko naoko preskupog sata, i… i oko vrata je visilo vazdan. Provirivalo iz kratkog perja kojim je bio obrubljen dubok 14
dekolte na ljubičastom džemperu. Boje njenih usana. Crveni kupus, malo bajatiji, eto to, to je ta boja. „Vi ste sigurno stara prijateljica moga muža? On ima tako puno starih prijateljica. Pretpostavljam da ste bili stjuardesa?“ „Ne, ne, mi se zapravo uopšte ne poznajemo. Ja sam Hari“, reče Hari i pruži ruku prvo Viktoriji, koja joj mlitavo uzvrati stisak, pa Veselinu, koji zbunjeno sleže ramenima, izgleda da mu je neprijatno, samo nije jasno od koga. „Veselin. Viktorija se već predstavila. Drago mi je.“ „Aaa, nećete me prevariti, sigurno ste bili stjuardesa. Uvek pogodim ko se čime bavi. Po stilu oblačenja, najpre. Vidite, vi ste naglašeno ženstveni, u nečemu. Ali u garderobi ne. To ne ide. I može da znači samo jedno, da ste nekada morali da se doterujete, a sada vam nije do toga. Neki stres je u pitanju, pretpostavljam? Manekenka niste mogli da budete, nemate visinu i figuru, sekretarice se kod nas nikad nisu nešto oblačile, prema tome, jedino stjuardesa. Drugo, nešto ste mi poznati, nekad smo mnogo putovali po Evropi, možda sa nekog leta? A i Veselin, on prosto ima nos za stjuardese, ha, ha, ha…“ Veselinu se na ovo zacrvene pomenuti nos i uvuče glavu u ramena, pa poče da gleda levo-desno preko njihovih glava, ne bi li se spasao. „Polovično ste u pravu“, Hari se već iznervirala preko svake mere. „Neki sisar jesam, tu ste u pravu. Ali leteći ne. I da znate, u poverenju, imam frku od aviona, neviđenu. A sada bih stvarno morala…“ „A kakvo vam je to ime, Hari? Jevrejsko? Mislim, ovo je srpska crkva.“ ‘Jao, ne lupaj više, idiote! Zemljo, otvori se!’ pomisli Veselin i još dublje uvuče glavu, sam bi u sebe da propadne. „Nije mi to ime nego nadimak. Inače imam sasvim normalno srpsko ime koje čuvam za po kući. A Viktorija je svakako englesko ime? Ono… kraljica Viktorija … i to? Nego, odoh ja.“ „Hari! Veseline! Otkud vi ovde, zajedno?“ 15
Harijetu kad šlog nije strefio. Nju i tog Veselina grli i cmače, čas jedno čas drugo, niko drugi nego Debejac!? Kako li im se samo prišunjao iza leđa? Kako uopšte… Otkud!? Kataklizma! Debejac je ortak, kolega iz Službe… njenog Debejca. Njenog bivšeg, oženjenog… Debejca. Koji je znao za njihovu vezu, čuj, znao, bio poverenik, garde-dama, svećnjak, sve što treba. Obojicu nije ni čula ni videla, hvala na pitanju, sedam godina. Plakala deca. Pa se vratio ženi. Eto, od tad ih nije videla. I šta će ovaj ovde, kog đavola? „Hari, za Veselina znam, viđam ga, ali da si ti ovde… ovo je… neverovatno. Pokojnu kevu da sam video ne bih se toliko iznenadio.“ ‘Ja tvoju pokojnu kevu da sam videla više bih se iznenadila, al manje neprijatno’, pomisli Hari, pa… mora ipak nešto da kaže: „Ovde sam, već godinu i po. Nisam znala da si ti tu.“ „Inače bi se javila, kad bi se zezali, ha, ha, ha… A zar nisi beše otišla u Australiju, neko mi je pričao? Udala se za onog doktora, mutavog, izvini, i…“ „Ma jesam. Nego, tamo baš nije išlo, njemu, sa poslom, i onda skroz bezveze, dobijemo zelenu kartu na lutriji. I dođemo ovamo. E, da sam znala koliko je ovde hladno, ne bi me naterao…“ „Dobro, hoće li neko ovde meni konačno da objasni ko je ko“, Viktorija se raskošno smeje, tako raskošno da su joj se i zubi već zamazali skupim karminom. „Gospođa tvrdi da nije stjuardesa i ne poznaje Veselina, Veselin kao i obično mudro ćuti, ti se čudiš šta oni tu rade zajedno. Radoznala sam, prosto, imam pravo da budem radoznala.“ Harijeti je već prekipelo, na stranu što je u jakni objektivno pretoplo u svoj ovoj gužvi, i krenu da se kobelja iz Debejčevog zagrljaja, u kome i dalje, s druge strane, stoji Veselin i gleda ko tele u šarena vrata. Đavola, Debejac stisnuo pa ne pušta: „Ha, ha, ha, šta kažeš Viki, dušo? Hari stjuardesa? Ovo je najbolji fazon koji sam čuo! Ajde, ajde, upoznajte se, doktorka Viktorija, cvet srpske zajednice u našem gradu, i Prljava Inspektorka Harijeta, u prevodu viši inspektor MUP-a Srbije, Odeljenje za krvne i seksualne delikte, a šta radi ovde pitaj boga, 16
nek nam ona kaže. A, Hari lutko? Došla da se ispovediš? Čak ovde? Ako ti pop Ćira ne oprosti, niko neće.“ Viktoriji se u isti mah opustiše lokne i nakovrdžaše usta. Onako, nije više kupus, pre karanfil. U sitne bore oko usta joj se razlio karmin, strahota jedna. Sva sija, biće da se praznojala, što kazala sama. Strelja Harijetu očima, i trepće, trepće… ne prestaje da trepće. Veselin prvo otegnu donju vilicu, na trenutak, pa poče da se smeje. Iz sveg glasa. A Hari mu se pridruži. „Eto vidite da nema šanse da poznajem od ranije vašeg muža, ili vas. Sem ako neko od vas dvoje nije imao dosije, kod mene. A nije. Ili sam zaboravila, što mu dođe na isto.“ Viktorija zausti da kaže nešto opako, bar sudeći po pogledu, ali zatvori usta i razvuče ih još jednom u onaj raskošni osmeh. Veselin se i dalje slatko smeje, ko dete. Debejac, zvera okolo i ne pušta ih iz zagrljaja. A Hari sve ovo stvarno ne može više da podnese: „Ja se stvarno izvinjavam, imam dogovor, dole.” „E, slušaj Hari, ja sam ovde s prikolicom, sa Sonjom, eno je dole, u kujni, i ne bi bilo dobro da nas vidi zajedno. U stalnom je kontaktu sa Zorom“, Sonja je Debejčeva žena a Zora je žena onog bivšeg, oženjenog… njih dve su najbolje drugarice i Harijeti postaje muka, zaista muka, posebno od Viktorijinog prodornog pogleda koji procesira informacije, ili ono što joj se tako čini. „Ako nas vidi, prepozna te, ludilo će da krene ispočetka, a sredili su se, znaš, imaju i treće dete… Nego, evo ti moja vizitka, javi se, pa da odemo na piće, da se ispričamo, o starim dobrim vremenima.“ „Veseline, gde ti je dete?“ Viktorija se okreće mužu koji je nešto prestao da se smeje, dok Hari lagano spušta Debejčevu vizitkartu pored džepa, na pod, sa namerom da više nikada ne uđe u ovu crkvu, ma u ovaj deo grada, ma… „Otkud znam gde je, s tobom je izašla iz kola. Gde je tebi dete?“ „Pa ja sam je ostavila dole, s drugom decom. Ajdemo i mi dole, da zauzmemo mesta za večeru, ali propusti prvo gospođu, vidiš da žuri, ima zakazano.“ 17
„Vidimo se, prijatno“, Hari iskliznu iz Debejčevog zagrljaja koji je konačno popustio, očeša se o Viktorijino perje, što joj ponovo naelektriše kosu, od čega kompletno popizdi, izmigolji se između nje i Veselina… Koji joj ovlaš namignu umesto pozdrava?! Svašta!
18