160
Klod Levi-Stros
Dijamantina su uspela - doduše, uz ogromne napore! - da od trojice Paresija naprave podnošljive stolare. A na naučnom planu, misionari su zaista sakupili sve što zavređuje da bude sačuvano. Zamislite, nepisme na Služba za zaštitu piše reč Bororo sa akcentom na poslednjem slogu iako je Taj-i-Taj otac još pre dvadeset godina utvrdio da se akcenat nala zi u sredini. Što se tiče legendi, Indijanci poznaju onu o potopu, sto do kazuje da Gospod ne želi da ostanu ukleti. Hoću da idem među njih? Neka. Ali se moram naročito čuvati da ne pokvarim ono što su oci posti gli: nikakvih nekorisnih poklona, ogledala ili ogrlica. Ništa osim sekira; te lenjivce treba neprestano opominjati daje rad svetinja. Pošto preturi formalnosti preko glave, čovek može da pređe na ozbiljne stvari. Dani protiču u sobicama iza radnji libanskih trgovaca zvanih turcos: napola trgovci naveliko, napola lihvari, koji snabdevaju sitnom gvožđurijom, tkaninama i lekovima na desetine rođaka, mušteri ja i štićenika; s robom kupljenom na kredit i natovarenom na volove ili u pirogu, oni zatim kreću da iscede poslednje novčanice skrivene u dnu šikare ili duž reke (posle dve-tri decenije takvog života, jednako suro vog za njega kao i za njegove žrtve, trgovac će se konačno negde skrasiti i početi da uživa u svojim milionima); kod pekara koji priprema vreće okruglih beskvasnih hlebova od brašna i masnoće - bolachas: tvrdi kao kamen, oni omekšaju na vatri, a zatim izmrvljeni truckanjem i natopljeni znojem volova postaju bezoblična hrana, jednako užegla kao i suvo me so koje se može kupiti kod mesara. Mesar iz Kujabe bio je melanholičan; imao je samo jednu želju i malo izgleda da će se ona ikad ostvariti: kad bi samo neki cirkus došao u Kujabu! Toliko bi voleo da vidi slona: "Staje tu mesa!..." Tu su i braća B; Francuzi, rodom s Korzike, odavno su se nastanili u Kujabi, a zašto - to mi nisu rekli. Govorili su maternji jezik glasom koji kao da je dolazio izdaleka, pevušeći i otežući. Dok nisu otvorili garažu, bavili su se lovom na bele čaplje i opisali su mi svoju tehniku: po tlu bi rasporedili fišeke od belog papira, i velike ptice, opčinjene tom besprekorno čistom bojom nalik sopstvenoj, dolazile su d a j e kljucnu; obnevidele, nisu pružale otpor kad bi im namakli tu papirnu kapuljaču. Lepo perje treba očerupati sa žive ptice u vreme parenja. U Kujabi je bilo mnogo ormana napunjenih perjem belih čaplji; moda gaje prezrela i ono se više nije moglo prodati. Braća B. su zatim postali lovci na dija mante. Danas su specijalisti za opremanje kamiona, koje zatim šalju, kao što su se nekad brodovi otpremali u nepoznata mora, na staze gde teretu i vozilu preti opasnost da se survaju u neku provaliju ili reku. Ali kad stignu u svoju luku, dobit od 400% nadoknađuje pređašnje gubitke. Cesto sam kamionom putovao po zemlji Kujabi. Uoči polaska, na tovarili bismo više kanti benzina; valjalo je predvideti količinu potrebnu
Bororo
161
za odlazak i povratak, i voditi računa o tome da se kamion gotovo sve vreme kreće prvom ili drugom brzinom; nosili smo i zalihu namirnica i pribor za kampovanje koji nam je omogućavao da predahnemo zaklo njeni od kiše. Sa strane smo morali okačiti čekrke i alat, kao i dovoljno užadi i daski za popravku porušenih mostova. U zoru sledećeg dana, uzverali bismo se na vrh tog tovara kao na kamilu i kamion je počinjao svoje truckavo kretanje; već oko podne iskrsle bi teškoće: poplavljeno ili močvarno tie koj e smo moral i pokrivati drvetom; j ednom sam proveo tri dana praveći tepih dva puta duži od kamiona kako bismo se izvukli iz gliba: oblice preko kojih je kamion već prešao premeštao sam ispred njega; ili bismo zapali u pesak, pa smo morali da kopamo ispod točkova i da rupe popunjavamo lišćem. Čak i kad su mostovi bili neoštećeni, morali smo da istovarimo sav teret kako bismo olakšali vozilo, i da ga ponovo natovarimo kad pređemo preko klimavih dasaka; kad bismo na išli na ostatke mosta koji je bio zahvaćen požarom u šikari, zastajali smo da ga popravimo, a po prelasku bismo ga demontirali jer bi nam daske mogle još zatrebati; a bilo je i velikih reka, koje su se mogle preći samo na skelama od tri bočno sastavljene piroge koje su, pod težinom kamio na - naravno, rasterećenog - uranjale u vodu do same ivice, i prenosile kamion na drugu obalu, ponekad tako strmu ili muljevitu da se uz nju nije mogao uspeti; tad nam je preostajalo samo da napravimo privreme nu stazu do boljeg pristaništa ili plićaka, ponekad dugačku više stotina metara. Profesionalni vozači kamiona bili su naviknuti da provode više nedelja ili meseci najednom putovanju. Obično su išla dvojica, i ponašali su se kao tim: šofer i njegov pomoćnik, jedan za volanom, drugi na pa pučici motri na eventualne prepreke, poput mornara koj i stoji na pramcu i pomaže pilotu da se provuče kroz tesnac. Karabin im je uvek bio na dohvat ruke, jer se često događalo da ispred kamiona zastane neki tapir ili srndać, više radoznao nego uplašen. Pucali su čim bi ga spazili, a ako bi ga pogodili, kamion se zaustavljao: trebalo je odrati životinju, očistiti je i iseći meso na listove, kao kad se krompir spiralno ljušti sve do sa mog srca. Odreske bi zatim istrljali uvek spremnom mešavinom soli, bibera i isitnjenog belog luka. Ostavili bi ih nekoliko sati na suncu, a narednih nekoliko dana bi ponavljali postupak. Na taj način se dobij a came de sol, meso manje ukusno ali i manje kvarljivo nego carne de vento, ono koje se, kad nema sunca, suši na vetru okačeno o motku. Neobičan je život tih sjajnih vozača, uvek spremnih da poprave najsloženije kvarove, da prave privremene staze i da ih uklanjaju za so bom, da ostanu više nedelja u šikari na mestu gde se kamion nepopra vljivo pokvario čekajući da naiđe kakvo vozilo koje će podići uzbunu u Kujabi, gde će neko naručiti neophodan deo iz Sao Paula ili Rija. Za to