326
Klod Levi-Stros
Na takvu koncepciju islam i budizam različito reaguju. Prvi isklju čuje idole i uništava ih, njegove džamije su neukrašene, oživljava ih sa mo zajednica vernika. Hrišćanstvo, pak, zamenjuje idole slikama i ne libi se da ove umnožava, zato što ni jedna od njih nije zaista bog, već samo podsećanje na boga, i zato što one već samim svojim brojem podstiču rad uobrazilje. Kad se uporedi sa hinduskim svetilištem koje je dom jednog boga, džamija je prazna: u njoj ima samo ljudi; budistički hram pruža utočište mnoštvu likova. Grčko-budistički centri u kojima se čovek jedva kreće između statua kojih ima kao pečuraka posle kiše, ka pela i pagoda najavljuju skromni kjong s burmanske granice u kojem su postrojene gotovo istovetne figurice serijske izrade. U septembru 1950. našao sam se u jednom mongolskom selu na teritoriji Citagonga; posmatrao sam žene koje su svakog dana nosile u hram hranu za sveštenike; u vreme popodnevnog odmora čuo sam udar ce gonga koji daju takt molitvama i dečje glasove kako pevuše burman sku azbuku. Kjong se nalazi na obodu sela, na vrhu malog pošumljenog brežuljka, sličnom onima koje tibetanski slikari rado prikazuju u daljini. U njegovom podnožju nalazi se jedi, to jest pagoda: to siromašno selo zadovoljilo se kružnom građevinom od zemlje podignutom na sedam stepenastih koncentričnih platformi, okruženom četvrtastom ogradom od bambusovih stabljika. Izuli smo cipele dok smo se peli uz brežuljak čija je mekana, raskvašena glina milovala bosa stopala. Tu i tamo su se na uzbrdici videle stabljike ananasa koje su prethodnog dana seljaci iš čupali iz zemlje, ljuti što njihovi sveštenici dozvoljavaju sebi da gaje voće kad se narod brine za njihove potrebe. Vrh je ličio na mali trg okru žen s tri strane šupama od slame u kojima su se nalazili veliki predmeti od bambusovine i razapetog raznobojnog papira slični dečjim zmajevi ma, koji služe za ukrašavanje procesije. Na četvrtoj strani se dizao hram na stubovima poput seoskih koliba od kojih se jedva nešto malo razliko vao svojim većim dimenzijama i kockastim dodatkom sa slamenim kro vom, koji je dominirao glavnom građevinom. Posle penjanja kroz blato, propisano pranje izgledalo nam je sasvim prirodno i lišeno verskog zna čenja. Udosmo. Svetlost je dopirala iz fenjera iznad oltara uz koji su visile zastave od krpa ili pletenice i kroz zidove od slame. Na oltaru je stajalo pedesetak statuica od mesinga, a kraj njega je bio okačen gong; na zidovima su se mogle videti obojene litografije pobožnog sadržaja i jedna koja je prikazivala pokolj jelena. Pod od velikih rascepljenih i uple tenih bambusovih stabljika, uglačan trenjem bosih stopala, bio je mekši od tepiha. Unutra je bilo mirno kao u ambaru i mirisalo je na seno. Ta jednostavna i prostrana dvorana nalik praznom mlinu, učtivost dvojice sveštemka koji su stajali pored svojih slamarica na podlozi od dasaka, dirljiva usrdnost koja je vladala u vreme okupljanja ili priprema za svetu
Povratak
327
službu učinili su da se više nego ikad približim predstavi o svetilištu. "Nema potrebe da radite isto što i ja", rekao mi je moj pratilac dok se klanjao pred oltarom i ja sam ga poslušao, ali ne iz samoljublja, već iz obzirnosti: znao je da ne pripadam njegovoj veri i nisam nikako želeo da zloupotrebim obredne pokrete i da mu time stavim na znanje kako ih smatram pukim konvencijama: azapravo je to bila jedina prilika u kojoj se ne bih ustručavao od molitve. Između tog obreda i mene nije se isprečio nikakav nesporazum. Tu nije bilo posredi klanjanje idolima niti obo žavanje tobožnjeg natprirodnog poretka, već samo odavanje pošte raz mišljanju koje jedan mislilac- ili društvo koje je stvorilo legendu o nje mu - sledi već dvadeset pet vekova i kojem moja civilizacija nema šta da doda, ali može da potvrdi njegovu ispravnost. Šta sam drugo naučio od učitelja koje sam slušao, filozofa koje sam čitao, društava koja sam pohodio i od same one nauke kojom se Zapad ponosi ako ne mrvice pouka koje, kad se stave jedna pored druge, čine meditaciju Mudraca u podnožju drveta? Sav naš trud da razumemo uništava predmet kojem smo bili privrženi u korist truda koji ga uništava u korist nečeg trećeg i tako dalje, sve dok ne dopremo do jedinog istrajnog prisustva, onog u kojem se gubi razlika između smisla i odsustva smisla: onog istog od kojeg smo krenuli. Dve i po hiljade godina je pro teklo otkako je čovek otkrio i iskazao te istine. Otada nismo našli ništa osim - dok smo posle svih drugih tražili izlazna vrata - mnoštvo na knadnih dokaza u prilog zaključku koji smo hteli da izbegnemo. Uviđam, svakako, i opasnost od olake rezignacije. Ta velika religi ja odbacivanja znanja ne temelji se na slabosti naše moći razumevanja. Ona potvrđuje našu sposobnost, uzdiže nas do tačke u kojoj otkrivamo istinu kao uzajamno isključivanje bića i znanja. Dodatnom smelošću ona - j e d i n a uz marksizam - svodi metafizički problem na problem ljudskog ponašanja. Njen raskol se iskazuje u sociološkoj ravni, jer jedinu razliku između Velikih i Malih kola čini odgovor na pitanje da li spas jednog čoveka zavisi ili ne zavisi od spasa čitavog čovečanstva. Međutim, istorijska rešenja koja nudi budistički moral suočavaju nas s ledenom alternativom: onaj koji na to pitanje odgovori potvrdno, zatvara se u manastir; drugi se izvlači jevtinim upražnjavanjem jedne samožive vrline. Ali, nepravda, beda i patnja postoje; one su srednji član te alterna tive. Nismo sami i ne odlučujemo samo mi o tome da li ćemo ostati gluvi i slepi za druge ljude, ili ćemo priznavati samo čovečanstvo u sebi sami ma. Budizam može da ostane dosledan i ako čovek uzme na sebe da odgovori na pozive drugih. Možda je čak, u jednom ogromnom područ ju našeg sveta, upravo on pronašao kariku koja nedostaje. Naime, ako je zakonit .onaj poslednji momenat dijalektike koji vodi do prosvetljenja,