294
Klod Levi-Stros
IZVANREDAN LUKSUZAN PROIZVOD sadrži mast, puter i mleko prodavače se samo na kredit po specijalnom gazdinom naređenju. U suprotnom slučaju, prodavače se samo za gotovinu! Za novac ili za neku drugu robu iste vrednosti. Odmah ispod ovoga mogao se pročitati drugi oglas: GLATKA KOSA Cak i kod ljudi obojene kože! I najkudravija kosa, čak i kod ljudi obojene kože, postače glatka posle redovne upotrebe najnovijeg preparata Alisante U prodaji kod "Velike boce", ulica Urugvajana, Manaus. U stvari, ljudi su se toliko svikli na bolest i bedu da život u seringalu nije uvek grozan. Naravno, daleko je ono vreme kad su visoke cene kaučuka omogućavale građenje daščanih gostionica na ušćima, bučnih jazbina u kojima su seringueirosi ponekad za jednu noć gubili godinama sticana bogatstva i sutradan odlazili da sve počnu ispočetka tražeći avicao od kakvog gazde punog razumevanja. Video sam jednu od tih ruše vina, koja je tada još bila poznata pod imenom Vatikan, bedni spomenik iščezloj raskoši. Nedeljom su se ljudi tamo okupljali odeveni u nekakve pižame od prugaste svile, mekane šešire i lakovane cipele da slušaju virtuozna solistička izvođenja raznih melodija na revolverima različitih kalibara. U seringalu više niko ne može da kupi luksuznu pižamu. Ali, mlade žene koje vode neizvestan život u konkubinatu sa seringueirosima i dalje u njega unose neku čudnu čar. To se zove cesar na igreja verde, "venčati se u zelenoj crkvi". Mulherada, to jest grupa žena pone kad priredi igranku za koju svaka dobije pet milreisa, ili nešto kafe, ili šećera, ili uspe da iznajmi malo veći brodić kao sobicu za noćni provod. One dolaze u lakim haljinama, našminkane i brižljivo očešljane i pri ulasku ljube ruku gospodaru kuće. Šminku ne stavljaju da bi izgledale lepše, već da bi stvorile privid zdravlja. Pod rumenilom i puderom one kriju sifilis, tuberkulozu i močvarsku groznicu. Dolaze iz kuće u koju su se smestile "s čovekom", barracão de seringueiro, i gde tokom godine žive raščupane i u dronjcima; sad su u punom sjaju, ali su u cipelama s visokim potpeticama i balskim haljinama ipak morale da prevale dva-tri kilometra po blatnjavoj šumskoj stazi. Za ovu priliku okupale su se u
Tupi-Kavahib
295
prljavom potoku (igarapés), po kiši koja čitavog dana nije stala. Dirljiv je taj kontrast između krhkog privida civilizacije i čudovišne stvarnosti koja ih čeka pred vratima. Nevešto skrojene haljine ističu tipično indijanske oblike: previso ke grudi, gotovo u ravni pazuha, pritisnute zategnutom tkaninom koja mora da pokrije isturen stomak; male ruke i mršave, lepo oblikovane noge; nežni zglobovi. Muškarac u pantalonama od belog platna i sakou nalik na pižamu dolazi po svoju partnerku. One su companheiras; čas amasiadas, što će reći "udomljene", čas desocupadas, "nezauzete, na raspolaganju". On je vodi za aiku na sredinu palanque napravljene od slame babassua, osvetljene treptavom petrolejkom (farol). Tu zastaju nekoliko trenutaka dok ne odjekne naglašen takt kutije sa ekserima (caracachä) koju trese neki nezauzeti igrač; a onda počinju: 1, 2-3, 1, 23, itd. Daske na drvenim stupcima odjekuju od trenja stopala. Oni plešu korake iz nekog drugog doba. Naročito desfeiteru, sači njenu od mnogo ponavljanja jedne melodije između kojih se harmonika (koju ponekad prate violão i cavaquinho) zaustavlja i omogućuje kavaljerima da jedan za drugim improvizuju dvostih pun podrugljivih ili lju bavnih aluzija; zatim dame, jedna po jedna, odgovaraju na isti način, doduše ne bez poteškoća jer su zbunjene, com vergonha; neke pocrvene i pobegnu, neke druge zbrzaju nerazumljiv kuplet, kao devojčice kad deklamuju naučenu lekciju. Ovo je jedne večeri u Urupi sklepano na naš račun: Um é médico, outro professor, outro fiscal do Museu, Escolhe entr 'os tres qual e o seu. (Jedan je lekar, drugi profesor, treći inspektor Muzeja; izaberi sebi jednog od te trojice.) Na sreću, jadna devojka kojoj je kuplet bio namenjen nije imala spreman odgovor. Kad igranka traje više dana, žene svake večeri menjaju haljine. Posle Nambikvara iz kamenog doba, posle Tupi-Kavahiba koji me još nisu doveli u XVI vek, ovdeje izvesno vladao XVIII, onakav kakav zamišljamo u malim lukama Antila i priobalju. Proputovao sam konti nent. Ali, kad se kraj mog putovanja već sasvim približio, postao sam naročito svestan tog uspinjanja iz dubina vremena.