Zoran Jakšić: Kraljevi

Zoran Jakšić

Kraljevi

edicija Tardis

Sadržaj

Jeka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Morana. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Dubrava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Kraljevi Septembra. . . . . . . . . . . . 113 Znak zveri. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 Bezdan. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 Beleška o piscu. . . . . . . . . . . . . . . . . . 207

Jeka 1. Natanijel

Ko to pliva po moru ognja, Ko se to smeje u gromu?

U cik zore knez Velibor zaputio se bedemom na najvišu tačku vučitrnske tvrđave, Dragoševu kulu. Noć tek što je počela da se povlači i nebom oko grada još su šarali reflektori, prsti od svetlosti uprti u visine. Knez je išao polako i kao da mu je svaki korak stepeništem predstavljao napor. Tih dana sve je za njega izgubilo slast, sve stvari izbledele i pretvorile se u sopstvene senke. Osećaj osujećenosti proždirao mu je sate; svet se pretvorio u klopku iz koje nema bežanja.

Ratna vremena pritisla su Vučitrn. Iz dana u dan radio je javljao da su vazdušni brodovi osvajačkih legija sultana alMadžida napali neki grad na jugu, spalili ga napalmom i masakrirali stanovništvo. Runjes, Lura, Dukađini nestali su pod naletima neprijatelja. Kralj u dalekoj Sentandreji sakupljao je vojsku za obračun sa novim Osmanlijama, ali u međuvremenu naselja iz pograničnih krajeva bila su izložena stalnim napadima, a njihov živalj desetkovan. Velibor je organizovao odbranu grada najbolje što je umeo, ali pred surovom silom osvajača sve barikade delovale su slabašno.

Tog jutra istočni vetar bio je mnogo jači nego prethodnih dana, udarao je iznad zidina utvrde i dizao prašinu po naselju, hladan i sa nagoveštajem da će se uskoro pretvoriti u oluju.

7

Zoran Jakšić

Velibor je zbog toga osećao izvesno olakšanje; znao je da se alMadžid, čije su trupe bile na jugu, neće tako lako usuditi da pošalje vazdušne brodove pri bočnom vetru koji je mogao da im pocepa oplatu ili da ih baci na bliske planinske vrhove.

Pitao se zbog čega onda od samog praskozorja oseća teskobu koja mu nije dala da se usredsredi, sve jaču kako se svanuće bližilo. Nebo na istoku se rudilo i prvi put tokom mnogo godina taj prizor učini mu se zlokoban i preteći, kao da će svetlost sa sobom doneti neslućene užase. Istočnik je postajao sve jači, a Veliboru se, besmisleno, učini da sa sobom donosi mirise barutnog dima.

Uspeo se do vrha utvrde i zagledao u široko nebo nad Vučitrnom. Prvi oblaci dovlačili su se sa istoka, tamni i preteći, tako niski kao da samo što ne dodirnu krošnje drveća; tu i tamo kroz njih se probijao narandžasti odsjaj sunca na izlasku.

Velibor pomisli na Jelenu, koja se u tom trenutku spremala za polazak zbega iz grada. Dva dirižabla natovarena ženama i decom iz naselja trebalo je da se zapute prema Kragujevcu, što dalje od al-Madžida i rata, čim vetar bude nešto oslabio ili promenio pravac. Velibor je dugo oklevao sa donošenjem te odluke, previše nalik na priznanje konačnog poraza, ali najzad više nije mogao da je odlaže. Bilo je puko zavaravanje da će grad moći da se suprotstavlja sultanovim legijama duže od nekoliko dana.

Bilo je veliko pitanje hoće li vojska iz Sentandreje, kada i ako konačno stigne, imati šta da spasava.

Knez je prišao mangalu na središtu kule i potpalio vatru.

Posle kratkog vremena plamenovi su zaigrali na vetru. Velibor je čekao nekoliko trenutaka, kao da okleva da počne prizivanje, iako je istu stvar činio već mnogo puta. Dovođenje Glasova među ljude uvek mu se činilo neodređeno pogrešno, poput buđenja zloduha iz prošlosti. Nerado je dovodio toliku silu na svetlo dana.

Kneževu pažnju na trenutak skrenu komešanje dole, među kamenim kućicama Vučitrna. Kolona ljudi i žena sa bakljama i natovarena stvarima polazila je prema sidrištu vazdušnih brodova. Neobično osvetljenje pred oluju činilo ih je nalik skupini zaverenika koji se šunjaju kroz prolaze usnulog grada. Udar 8

Jeka

vetra na trenutak donese do Velibora odlomke njihovih glasova, psovke i plač beba i njemu se učini da je među čitavom tom zbrkom razabrao Jelenin glas. To je možda i bilo istina, jer Veliborova žena bila je u prvoj grupi vučitrnskih izbeglica i nalazila se u koloni, ali knez je verovao da će pre biti da su ga uši obmanule od puste želje. On na kratko oseti poriv da siđe među izbeglice i da još jednom zagrli ženu, ali se suzdrža. Nije želeo da ponavlja jutrošnje prizore opraštanja.

Ponovo se okrenuo mangalu i nastavio prizivanje Glasova. „Danijele. Natanijele”, rekao je plamenovima koji su plesali pred njime. Bio je to deo dovođenja sila kome ga je učio otac, a ovoga pak deda. Ko zna zašto su se Glasovi odazivali na ta imena?

Nisu imali telo, ličnost, bili su zvuk i ništa više, ali su svejedno voleli da se sa njima saobraća kao sa živim ljudima. Bili su praznina, i kao što praznini priliči, bili su tašti.

Oblaci na istoku povećali su se i čitav predeo počeo je da poprima zamućen izgled, kao kada se posmatra kroz zamagljeno staklo. Zraci tek rođenog sunca potpuno su nestali u nadolazećoj tmini sa istoka i najednom je izgledalo kao da se noć predomislila i odlučila da se vrati na Vučitrn. U svitanju koje se naprasno preobrazilo u suton, vetar najednom oslabi, dođe nekakvo zatišje dok su samo oblaci sve hitrije promicali nebom. U tom trenutku Velibor začu zvukove.

Najpre je to bio nerazumljiv šapat i nešto nalik na tihi smeh: kao da se kolo gorskih vila plete negde na samoj granici čujnosti. Do Velibora dopreše odlomci pesme i kikota; razliveni, dolazili su i nestajali. Čuo je šum talasa, dah dalekog mora. Onda zvuci stadoše da se pribiraju oko njega, da mrmore, prelivaju jedan u drugi poput kameleonskih boja: negde u daljini prikupljala se nepostojeća gomila, žagorila sve jačim glasom, izgovarala reči bez ikakvog redosleda i smisla. Zvuk je plesao oko kneza, poigravao se, na trenutak plamenovi bi zapucketali ljudskim glasom, onda bi se vetar najednom zakikotao gotovo opipljivim prisustvom. Velibor je osećao pokraj sebe prisustvo neizmerne snage koja je činila da se oseti sitnim, beznačajnim.

Potom pevuckavi zvuk razgovetno reče iz neposredne blizine: „Pitaj, pitaj.”

9

Zoran Jakšić

Bio je to glas Danijela. Ponekad se Veliboru činilo da gotovo poznaje ličnosti skrivene iza Glasova. Bilo je dovoljno sklopiti oči i zamisliti nepostojeće telo. Svaki glas imao je karakter, crte, posebnost. Ali sada je Velibor namerno držao oči otvorene i gledao u sivilo nadolazeće zore. „Turci”, reče on. „Da li su odlučili da pokrenu trupe prema Vučitrnu? Ti si prijatelj vetra, Danijele. Ti znaš.”

Kikot se pojača. „Arapin na crnom krilatom konju sasvim ti se primakao”, reče Glas. „Sultan dolazi da te uništi i mnogo je bliži nego što misliš. Poslušaj!”

Onda Danijelovog glasa najednom nestade i tišina popade po vrhu tvrđave. Potom dođoše drugačiji zvuci. Knez je najpre mislio da mu se samo učinilo da ih čuje: žustro došaptavanje grlenih glasova koje namah prestade, škripanje zategnute užadi, zveckanje metala. Čekao je, napregnut, a čitav svet oko njega kao da se sledio. Tišina je bila gotovo potpuna. Onda sasvim razgovetno začuje reči: „Evet, Ibrahim… Dikkat! Yavas…”

Jedan trenutak stajao je kao ošamućen. Onda skoči i potrča bedemom. Vetar se smesta vrati dvostrukom snagom, stade da šiba iznad grada toliko jako da se Velibor gotovo zanese.

Mirisao je suvo i oštro, na pesak i prašinu. „Na uzbunu!” povika on. „Turci dolaze!”

Stražar na bedemu, još dečak, krmeljivih očiju i bubuljičavog lica, pogleda ga otvorenih usta. „Daj znak za uzbunu!” dreknu Velibor. „Sultan je stigao.” Onda odgurne dečaka i priđe velikom topu za uzbunjivanje. Dok se petljao oko zatvarača, unezvereno se osvrtao oko sebe. Kako je moguće, mislio je besno, kuda li su se provukli? Nebo je bilo potpuno prazno i samo su se crni oblaci kovitlali sve bliže gradskim bedemima. Ali Glasovi nikada nisu lagali: sultanovi vazdušni brodovi nekako su promakli vučitrnskim stražama i sada su se primicali gradu koji ništa nije slutio.

Golobradi borac je stajao na nekoliko metara od njega i nije se usuđivao da priđe. Velibor ga oštro zapita: „Gde je zapovednik straže?” Dečak tankim glasom odgovori: „U stražari, kneže.”

10

Jeka

Velibor najzad namesti zatvarač i okrete se stražaru. „Okreni se na drugu stranu i otvori usta”, reče on, a zatim, ne čekajući ni časa, povuče ručicu.

Gromki tresak topovskog udara manje je čuo, a više osetio čitavim telom: nešto mu je najednom izbilo sav vazduh iz pluća.

Kamena terasa naizgled poskoči pod njegovim nogama i umiri se. Dok mu je u ušima zviždalo, gledao je kako se dole po ulicama pojavljuju neispavana lica. Vučitrn se trkom preobražavao u ratnu mašinu: vojnici su žurili na položaje, stanovnici se sklanjali po skloništima.

Komandir straže istrča sav razbarušen i izgužvan. „Ko to uradi? Sunce li ti žarko! Obrade, jesi li to ti?” Gegao se prema topu besan, zajapurenog lica. Velibor ga presrete, uhvati za revere i odiže od zemlje. Komandiru sva krv nestade iz lica kada shvati sa kim ima posla. „A – a”, reče on samo. „Tako li radiš svoj posao?” reče Velibor. „Trebalo bi te razapeti, budalo! Idi, zovi ljude na uzbunu. Neprijatelj je stigao!” „Gde, gde?” unezvereno upita debeljuškasti komandir.

Velibor ga zgađeno tresnu o ogradu bedema i, dok je ovaj soptao i pokušavao da se uspravi, trkom se uputi prema štapskim prostorijama pored sidrišta.

Oko njega po gradu vojnici su spremali oružje, tobdžije su pogledima pretraživale nebo. Na sve strane čuli su se galama, psovke, dečiji plač. Puške su se dizale prema oblacima, ruke su nervozno stezale oružje. Ali grad je bio opomenut.

Velibor je do sidrišta stigao posle par minuta. Srce mu je tuklo u grudima kao da će iskočiti. On prisili sebe da zastane i da se obazre. Na grad se polako spuštala zloslutna tišina, knez je još samo čuo gnevno uzvikivanje komandi i lavež pasa. Čovek je mogao zamisliti da je svaka aktivnost zamrla i da se grad vratio na počinak.

Vučitrnski vazdušni brodovi njihali su se nad poletištem, ukotvljeni kukama i kudeljnom užadi. Njihova platnena tela nabirala su se i mreškala na vetru i činilo se kao da će se svakog trenutka otkinuti i poleteti sa vetrom prema severozapadu i sigurnosti. Velibor vide da je prvi dirižabl zbega ukrcan i spreman da otpusti kotvu. Veliki crveni krst na boku jasno 11

Zoran Jakšić

se ocrtavao i pored tmine koja je ponovo zahvatila grad. Knez mahne prema gondoli u nadi da će ga Jelena videti i umesto njenog spazi na prozoru bledo lice nekog deteta.

Sultanovih letelica nije bilo na vidiku. Koliko nam to ostavlja vremena? upita se Velibor. Četvrt sata, najmanje. Osim ako Danijel nije pogrešio. Ali, jasno sam čuo glas napadača, pomisli on. Da nije to bio razgovor njihovih izviđača koji su nabasali u okolinu grada? A opet, tada bi ih čule i straže i zaustavile ih, razmišljao je. Možda se radilo o anomalnom prenošenju zvuka; tokom putovanja dirižablima Velibor je naučio kako akustika ponekad ume da bude varljiva, tako da izvor zvuka deluje mnogo bliže ili dalje nego što stvarno jeste. Šta ako su Turci još bili u logoru kada ih je začuo, ko zna koliko kilometara daleko? Ali utoliko bolje, pomisli. Imaćemo vremena da…

U tom trenutku nad njim se pojavi prvi Osmanlijski ratni dirižabl.

Bez glasa raspolovio je oblake na visini od pet ili šest stotina metara i oborio se prema gradu poput kamena. Gondola mu je bila načičkana oružnim cevima koje su groteskno podsećale na nožice insekta. Velike elise bile su potpuno nepomične, a upravljačke površine uvučene, pa ipak je brisao nad gradom kao da ga đavoli gone.

Odjeknu pucanj, za njim još jedan. Protivnička letelica spusti se sasvim nisko, zatim izbaci kotvu i zakači jedan kameni krov. Zaustavila se gotovo u mestu i uz trzaj okrenula oko sebe, a oružne cevi najednom su bile okrenute prema srcu tvrđave.

Velibor užasnuto shvati šta su osvajači učinili. Prethodnih dana namerno su napravili veliki krug prema istoku i pri tom najverovatnije teglili vazdušne brodove konjima sa zemlje.

Onda su pošli iz smera vetra, ušli u oblake da bi bili nevidljivi sa tla, a zatim naprosto pogasili motore i pustili da ih sve jači istočnik donese pravo iznad cilja.

Taktika je bila napola samoubilačka, jer je let pri tako jakom vetru bio više nego opasan, ali istovremeno veoma delotvorna.

Da ih Danijel nije otkrio, bili bismo sasvim zatečeni, pomisli Velibor. On produži opreznije prema zgradi štaba, trudeći se da se drži zaklona što je bolje moguće.

12

Jeka

I druge letelice počeše da se pojavljuju iz oblaka. Na desetine su iskrsavale iz velova koji su zaklanjali nebo i obrušavale se prema vučitrnskim krovovima. Negde između zgrada liznu vatra i plameni oblaci podigoše se visoko u nebo. Odjeknu još nekoliko pucnjeva, a iz neposredne blizine grmnu top. Neprijatelji su se i dalje pojavljivali iz oblaka, kao da osvajačkoj armadi nema kraja, roj crnih ajkula koje su izranjale iz naopakog mora.

Sada se oglasiše motori Osmanlijskih dirižabla, vazduh se najednom ispuni brektanjem i zujanjem. Vazdušni brodovi počeše da se okreću nasuprot vetru, kotve su padale između zgrada, a sa gondola poče da prašti kiša vatre i olova. Nekoliko krovova raspršta se u oblacima vatre i kamene parčadi. Jedna letelica u brišućem letu promače kroz vazduh na manje od desetak metara iznad Velibora, gotovo očeša bedeme i na trenutak izduženi, riboliki aerostat ispuni čitav Veliborov vidik. On ugleda lica vojnika na prozorima, a zatim dirižabla nestade.

Zar je moguće da ih je toliko mnogo, ošamućeno je mislio Velibor. Sada je trčao kao bez duše i ubrzo je ugledao zgradu štaba, prozora zaklonjenih mrežama za zamračivanje. Radio je javljao o napadima u kojima je učestvovalo deset, najviše petnaest vazdušnih brodova, pomisli on. Ovo su proklete dve stotine, možda i više: pet hiljada ratnika. Branioci nemaju šanse.

Jedan deo napadača okrenuo se prema sidrištu. Pod punim pogonom kliznuli su prema ukotvljenim dirižablima i počeli da otvaraju vatru. Hici velikog kalibra zapljuštaše po zgradi štaba, a sa krova poče da im odgovara teški mitraljez. Velibor se povuče u zaklon bedema. Kamenim tlom ispod vučitrnskih letelica plesale su plavo-bele iskre, a nekoliko sekundi kasnije jedan dirižabl nekako sporo buknu i plamenovi stadoše da ga obuhvataju sa svih strana. Izvesno vreme držao se u vazduhu, sve više se pretvarajući u buktinju, a onda je poput spaljene krpe spuznuo na tlo.

Pilot dirižabla sa ženama i decom odluči da pokuša da umakne. Velibor vide kako su se istovremeno pokrenule obe velike elise, brujanje motora na trenutak je nadjačalo halabuku turskog napada, a onda se kotve uz prasak otkačiše i užad se strmoglavi prema tlu. Dirižabl stade da zaokreće opasno se 13

Zoran Jakšić

naherivši, elise su mu se nekoliko trenutaka borile protiv istočnika i činilo se kao da je prikovan u mestu nevidljivim vezovima, a onda se letelica prope i stade da klizi iznad sidrišta.

Nešto zasvetluca na zadnjem prozoru gondole letelice sa beguncima, a sekundu kasnije do Velibora dopre zvuk štektanja, jedva čujan usred pandemonijuma. Nije mogao da poveruje u ono što vidi. Branioci dirižabla sa ženama i decom otvarali su vatru iz ručnog oružja na Osmanlije. „Ne!” prošapta Velibor. Time su samo mogli privući pažnju na sebe. Bežite, pomisli on, to je jedino što sada možete.

Nešto sevnu i jedna eksplozija raznese krov u neposrednoj blizini spasilačkog dirižabla. Velibor se okrete upravo na vreme da vidi kako se riblje telo napadačke letelice okreće na vazdušni brod sa crvenim krstom. Plamenovi eksplozija osvetliše crtež zlatom opervaženog zelenog handžara na trupu napadača – znak Jegen Paše, zloglasnog vojskovođe al-Madžida – a onda se oružne cevi usmeriše prema letelici sa beguncima. „Ne!” uzalud povika Velibor. „Vidite krst, to nije vojni brod, stanite!” Imao je nestvarni osećaj oživljavanja more dok je pružao ruke prema prizoru na olujnom nebu kao da želi da ga zaustavi i jednovremeno znao da ne postoji način na koji može da utiče na ono što će se dogoditi.

Plamen sukne na oba boka spasilačke letelice. Usijani vodonik bljunu u obliku vatrene fontane visoko u nebo i gotovo zakači i samog napadača. „Jelena!” vrisne Velibor glasom koji kao da nije njegov, dok je belo usijanje zahvatalo gondolu sa zbegom. Dirižabl se naheri usred vazduha u fontani plamenova, a napadač napravi polukrug i sasu novu rundu metaka u lomaču.

Veliborovo grlo sledi se u vrisku. Pred očima mu je bila blistava vrelina što guta Jeleninu kosu, rastače joj lice. On pokuša da prizove u misli njene crte i video je samo belo usijanje.

Spasilački dirižabl svali se u usijanu gomilu na tlu iz koje su plamenovi šikljali poput gejzira. Velibor pokuša da priđe bliže, ali jara ga zaustavi već na stotinu metara. Nemoćno je gledao kako se metalni okviri tope i raspadaju u stubu narandžastog ognja. Učini mu se da iz vatre čuje glasove, nejasni mrmor nalik blebetanju ludaka, a onda huka stihije sve prekri.

14

Jeka

Stajao je podno zida kontrolne kule sidrišta nesposoban da jeca, očiju punih belog bleska.

Dirižabl sa znakom zelenog handžara lagano stade da se spušta. Strelaste repne površine su mu se dimile. U trenucima pred oluju, okružen odbleskom plamenova i tmastim oblacima činilo se kao da je iskočio pravo iz pakla.

Jedva da je dotakao tlo, odskočivši meko, razmazano, a iz njega počeše da iskaču vojnici u sivom. Čim bi doskočili na zemlju potrčali bi preko stovarišnog dela sidrišta, pognuti da izbegnu vatru branilaca. Razvili su se u strelce između velikih sanduka sa električnim kablovima i trafoima i počeli da se približavaju. Velibor tek tada shvati da su se zaputili pravo prema njemu.

Stajao je tamo gde se zatekao, teško dišući, kao iznuren dugim trkom. Čuo je povike na turskom, zveket oružja, repetiranje pušaka. Znaju ko sam, prođe mu kroz glavu. Neko me je video iz vazdušnog broda i prepoznao. Mora biti da svi imaju moj opis. Bol mu se vezao pod grlom u nerazrešiv čvor, grabio ga ledenim prstima, gušio. Zar ti još nije jasno, pomisli. Došli su u tolikom broju jer žele tebe. Žele Glasove. Trebalo je da znaš da će tako biti. Nema bega od starog prokletstva.

Polako se bol prikupljao u nešto ledeno, čvrsto poput oštrice čelika. Negde iza njega, pogrebna lomača spasilačkog dirižabla lagano je dogorevala: ali belina na mestu Jeleninog lica opstajala je. Stade da pipa oko sebe poput slepca dok su mu Osmanlije polako prilazile. Na sebi je osećao desetinu pogleda, ždrela brojnih puščanih cevi bila su okrenuta prema njemu. U očima vojnika video je rešenost da naređenje izvedu do kraja – i još nešto. Strah?

U pokretima starešine turskih vojnika opažalo se jedva vidljivo oklevanje. On priđe Veliboru i reče: „U ime presvetlog Jegen paše, koji je desna ruka pobratima Sunčevog, al-Madžida, sluge Svečevog, pođi sa nama, Vel'bor pašo.” „Odbij”, reče Velibor gotovo šapatom. Oči su mu bile tamne, kao slepe. „Pokori se, predaj grad i ništa ti se neće dogoditi.”

15

Zoran Jakšić

„Danijele”, reče Velibor. „Natanijele.”

Turci neodlučno zastadoše. Vetar se promeškolji oko njih poput velike zveri i stade. Nešto tamno prikupljalo se u vazduhu, sila prema kojoj su vojske al-Madžida delovale beznačajno.

Nemoj to učiniti, reče Velibor sebi. Nemoj sada prizivati Glasove. Pesmi apokalipse nije mesto među ljudima. Seti se zaveta, za boga miloga.

Ali belo usijanje u njegovim očima samo promuklo prošapta: „Smrt, Natanijele. Smrt.”

U gotovo istoj sekundi u neposrednoj blizini magnezijumski blesnu munja i zaori se grom, zvuka metalno zvonkog, zaglušujućeg. Onda se tutnjava i zvon, umesto da zamru, razliše po okolnim zdanjima, kao da se umnožavaju i u njihovom krkljavom basu nepogrešivo su se razaznavale reči: „Smrt – smrt – da – da – DAJ!!”

Glas groma se prelomi, udvostruči, razdvoji na jednu duboku i jednu piskavu komponentu, zatim se udvoji opet, pa opet, na trenutak kao da se mnoštvo demona zacenjivalo od smeha nad Vučitrnom. Onda se sve rasprši između zgrada, iščeze poput jata nepokornih seni i ostavi iznenada zamukli grad u kome je svaka pucnjava najednom prestala i samo su još plamenovi mnogih požara huktali nad krovovima.

Osmanlijski komandir gledao je u nebo razjapljenih usta, najednom zaboravivši oružje u rukama. Na licu mu se mešao izraz neverice i sujevernog straha, kao da je najednom shvatio da su mnoge priče koje je slušao o gospodaru vučitrnske utvrde zapravo istina.

Zvuk ponovo dođe: zvižduk topovskog đuleta, vrisak risa, rika grmljavine. Sakupio se u kovitlac, stao da pojačava, da se širi prema dubokim i visokim tonovima, pretvorio u nepodnošljivo pištanje u kome su se razaznavale sve brže izgovorene reči: „Smrt – da – da – DA!” Turski zapovednik baci pušku i uhvati se obema rukama za uši. „Nemoj!” povika Velibor, ali ništa se nije menjalo. Silni talasi zvuka nastavljali su da udaraju nesmanjenom žestinom; uskoro je prema njima grmljavina topa za uzbunu delovala 16

Jeka

kao olakšanje, prodorni pisak peo se prema nečujnom i rastao, umnožavao se.

Kao da je telo ispleteno od grmljavine obgrlilo turskog zapovednika. Glava mu se zabacila, usta otvorila u nečujnom vrisku. Nekoliko kapi krvi sklizne mu između prstiju na ušima, počne da curi iz nozdrva. Čovek stade da se bacaka, ali ga je sve jači vrtlog zvuka i ultrazvuka držao kao prikovanog. „Odlazi!” reče Velibor. „Natanijele, odlazi!”

Na te reči, umesto da iščezne, zvuk se udesetostruči, ustostruči. Ono što je do tada bilo šapat, postade rika. Ali najveći deo zvuka bio je usredsređen na zapovednika koji se bacakao, otimao dok mu je krv sada prskala između prstiju, odvajala se u vidu tankih niti i brizgala oko njega. Sitne crvene kapi stadoše da se pojavljuju na čovekovim porama po rukama, licu, vratu, krvav znoj vlažio mu je uniformu.

Bezglasni Turčinov urlik prekide se. Glas ga odbaci poput slomljene igračke, a truplo mu se prostre po kamenom tlu kao da su mu sve kosti smoždene. Vihor zvuka oko njega zujao je kao roj milijarde osa, ječao poput legija prokletnika iz limba.

Onda prestade.

Zaori se jedan pucanj, zatim još jedan, sitničavo tih i slab posle Natanijelove pesme. Velibor oseti kako ga je nešto ošinulo po butini i ispunilo mu nogu vrelinom. „Kendisini çanli olarak tutunuz!” zaori se povik. Živog! Hvataj ga živog!

Jedan trenutak vojnici kao da su raspravljali sa sobom da li da poslušaju ili da se okrenu i pobegnu glavom bez obzira.

Onda nagrnuše na Velibora. Oborili su se na njega kundacima pušaka i golim rukama, strah na licima smenila je fanatična rešenost. Velibor stade da se otima, da udara gde stigne, ali je znao da je osuđen.

Mora da se negde u okolini spustio još jedan dirižabl, jer ubrzo sve oko kneza zavrve od vojnika. Čuo je kako se dovikuju i repetiraju oružje, udario je najbližeg napadača glavom posred lice, negde iz okoline ponovo se zaori pevuckavi kikot Natanijela, kao pijan od krvi. Knez je grizao ruke koje su se pružale prema njemu, ritao se i udarao. Kao da niko nije želeo da pokuša 17

Zoran Jakšić

da ga uhvati i pribije na zemlju, da ga učini bespomoćnim; svi su se trudili da dodir s knezom skrate na najmanju moguću meru; udarali su, ali ne grabili; gurali su, ali ne hvatali. Niko se nije usuđivao da golim rukama zadrži gospodara Glasova.

Puška opali neposredno pokraj kneževe glave i oprlji mu obraz barutom; desetina ruku gurala ga je, bacala sa jedne na drugu stranu; lovili su ga kao što bi lovili risa, pokušavali da između sebe i njega održe što veće rastojanje. Opirao se kao u magli, dok su novi i novi udarci isterivali sve veće delove svesti iz njega.

Negde pozadi, Natanijel ponovo zavrišta punom silinom.

Napad turskih vojnika pokoleba se, knez začu kako je neko otegnuto vrisnuo kada ga je pomahnitali zvuk zahvatio i stao da ga razdire. Kao da mu je nova krv davala snagu, Natanijel-vihor nanovo se obori među napadače, narastao preko svake mere, urlao je i odbijao se između robe u stovarištu, bio je zvuk oluje, lavine, ciklona, plimskog talasa, grmeo je, nezamislivo moćan, drobio meso i kosti, razarao pluća, kidao lobanje čistom mehaničkom snagom zvučnog udara. Velibor je sve to primao kao kroz polusan, svestan da se živi zvuk pomamljen krvlju ne da zaustaviti. Obojica su se borili u bici čiji su razlog zaboravili, čija su pravila nestala, sve vreme knez nije ispuštao ni glasa, ali je zato Natanijel vrištao, kreštao, urlao. Zadah utroba umirućih preplavio je vazduh sidrišta.

Bol prostreli Veliborovu mišicu i on posrnu. Uhvatio se za povređeno mesto i pod prstima napipao široku posekotinu od lakta do polovine mišice. Drugi udarac zahvati ga po nozi i on pade na kolena usred gomile napadača. Udarci su mu pljuštali po leđima, glavi, usta mu ispuni plameni ukus bola, nozdrve su mu bile oblivene krvlju. Natanijel je najednom bio negde daleko, nije mu mogao pomoći, bili su tu samo pripadnici sivih legija koji su pokušavali da ga unište. Velibor oseti kako na njega nabacuju vezove, drže ga podalje od sebe štapovima i omčama kao da je kužan, a onda ga povukoše i pod kišom udaraca poteraše prema dirižablu sa zelenim handžarom.

Teturao je preko požarom osvetljenog stovarišta, a njegove vezove vuklo je i guralo po nekoliko napadača sa svake strane.

18

Jeka

Natanijele, prošapta, posrnu i pade, a tada se u okolini zaori eksplozija.

Umesto da se prekine, eksplozija je trajala i trajala.

Zaglušujuća, besomučna, igrala je na granici bola. Dizala se, pojačavala, zov miliona zveri od koga se tlo treslo, koji je cepao nebesa i drobio kamen. Natanijel nikada nije bio tako pomamljen. Knezu se na trenutak učini da će ogluveti, iako je polje delovanja zvuka bilo oštro ograničeno i do njega je dopirao samo sićušan deo. Neprijatelji nisu bili te sreće. Zvučni zid, gotovo materijalan, zakači jednog Turčina i odbaci ga u oblaku rasprsnute parčadi, obori se na drugoga, a ovaj puče poput mehura ispunjenog krvlju. Velibor ostade zapljusnut nečim tamnim, sluzavim, zvuk nad njime bio je grabljivica što je po vazduhu oko njega udarala i razdirala sve čega se dotakne. Velibor vide da na njemu počiva otkinuta ruka koja se još trza i pokušava da se pokrene, a onda se, bez snage, svali na krvlju umazane ploče tla.

Kao u polusnu pokuša da pobegne, da otpuzi sa pozornice Natanijelovog besa. Živi zvuk obori se za beguncima i malo oslabi, ali nikako nije prestajao, kao da Natanijel uživa u novopronađenom ukusu ljudskog bola i krvi, potpuno pomahnitao kada ga je osetio ponovo, posle ko zna koliko godina. Nije trebalo da ga prizivaš, reče Velibor sebi dok je snaga isticala iz njega.

Sukob se nastavljao u blizini. Činilo se da su se sada u njega umešali i drugi ljudi, jer pored rike veštačke oluje knez razabra povike, pucnjavu pušaka, možda automata, a zatim neko u njegovoj neposrednoj blizini urliknu dugim, poluljudskim krikom. Izgledalo je da se glavnina okršaja sada prenela prema štapskoj zgradi. Veliboru se činilo da sve oko sebe vidi kroz koprenu, titravi veo slabosti koji je zatamnjivao i udaljavao čitav prizor. Činilo se da je haos došao do vrhunca. Natanijel je i dalje mahnitao, pomamljeniji nego ikad; vrisak čistog ludila, jeka gromova i baraži eksplozija, bacao se čas na jednu, čas na drugu stranu, rušio i razbijao sve bez razlike. Krovovi su leteli visoko u vazduh, dirižabli su se pretvarali u zaslepljujuće 19

Zoran Jakšić

cvetove eksplozija; onda iz pravca vučitrnske fabrike vodonika odjeknu gromoglasna detonacija i vatreni stub bljunu visoko u nebo. Kao da se čitavo obzorje provalilo, vatreni zid ga je obuhvatao, gutao, gotovo beo, peo se u vazduh i kovitlao. Natanijel nije gledao koga ubija, harao je po gradu poput orkana, razdirao i cepao sve pred sobom. „Odlazi, Glasu. Odlazi”, šaptao je Velibor bez snage, kao da ni sam ne veruje da će ga živi zvuk poslušati. Oseti kako se na trenutak siloviti bes zvuka okrenuo prema njemu, kao da hoće da smoždi i njega, a onda, posle nečega što se činilo kao beskrajno dugo vreme, Glas sporo, nevoljko stade da se smanjuje, da se odvaja od plena i slabi. Onda kneza dohvatiše ruke, on pokuša da se odupre, ali mu ove blago pomogoše da se osovi na noge i on prepozna lice Raduna, svog najvernijeg oficira.

Pokuša da mu nešto kaže, crnilo mu je u naletima ispunjavalo oči. Natanijelova pesma polako se smirivala, nestajala u talasima nalik moru što se zapućuje prema pučini, svesno svoje iskonske siline i nepobedivosti.

Kroz zamiruće odlomke živog zvuka i pucnjavu koja je sada postajala sve žešća Radunovi ljudi gotovo ponesoše kneza i on vide da ga vode prema vojnom dirižablu koji se tu spustio tokom boja protiv Jegen pašinih ljudi. U hitnji ga unesoše na letelicu i, dok je okolo i dalje praštalo na sve strane, položiše ga na ležaj i razmestiše se na mesta. Još dok su to činili, motori dirižabla jače zabrektaše i letelica se trže, prope, a zatim stade da klizi naviše, brzo dobijajući u visini. Velibor oseti kako se ljulja sa jedne na drugu stranu, kao u brodu na olujnim talasima; u ušima mu je pucketalo, a zvuci paljbe postajali su sve udaljeniji. Natanijelovi zvuci potpuno su nestali, pobegli negde pod zemlju i knez je ponovo bio u stanju da čuje vetar.

Njihanje letelice postajalo je sve sporije. On ugleda Raduna kako, u pratnji lekara, polako napreduje prema njegovom ležaju, držeći se za ručke postavljene svuda duž zidova. Činilo se da se dirižabl vrti oko ose dok je dobijao visinu, jer Velibor oseti snažnu vrtoglavicu i gotovo napad mučnine. Osvetljeno odbleskom plamena sa tla, Radunovo lice kao da se smešilo – ali bila je to zapravo grimasa bola. Kako li je samo loša vest koju treba 20

Jeka

da mi saopšti, pomisli knez. Kao da nisam već čuo sve loše vesti sveta. Velibor sklopi oči kada lekar poče da mu previja rane.

Vetar je nosio vazdušni brod sve dalje od Vučitrna, ali čak i na mestu gde se aerostat trenutno nalazio mogao je da se oseti zadah paljevine. Na trenutak Veliboru se učini da čuje jauk žrtvi iz grada utvrde, ali bio je to samo vetar koji je zviždao između užadi dirižabla. „Moj kneže, gone nas”, začu kao iz daljine Radunov glas. „Grad je pao. Na radiju javljaju da je Jegen paša preživeo i organizovao poteru za nama. Izgleda da mu je mnogo stalo da dođe do tebe.” On zastade dok se aerostat njihao kao zahvaćen nebeskim vrtlogom koji ga je odvlačio u bezdane dubine. „Čitava turska flota diže se i kreće za našim brodom. Možda nećemo daleko stići.”

21

Beleška o piscu Zoran Jakšić (rođen 14. aprila 1960. godine u Pančevu) je srpski naučnik, pisac naučne fantastike i prevodilac.

Doktorirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.

Naučni savetnik Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju i profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Bavi se istraživanjem oblasti nanotehnologija i mikrosistema.

Objavio preko 60 naslova fantastike i naučne fantastike. Po mišljenju kritike, publike i kolega, Jakšić je jedan od najbitnijih pisaca srpske i jugoslovenske naučne fantastike.

Objavljene knjige • • • •

Kradljivci univerzuma, roman, Dnevnik, Novi Sad, 1987, prošireno izdanje 1996, Polaris, Beograd Severnjak, roman, Znak Sagite, 1996, Everest Media, 2008. „Nikadorski hodočasnik”, zbirka priča, Znak Sagite, Beograd, 1992. „Ministarstvo senki”, zbirka priča, Tardis, Beograd, 2008.

Važnije antologije i književni izbori • • • • • • •

Tamni vilajet 1, Znak Sagite, Beograd, 1987.

Tamni vilajet 2, Znak Sagite, Beograd, 1992.

Tamni vilajet 3, Znak Sagite, Beograd, 1993.

Tamni vilajet 4, Znak Sagite, Beograd, 1996.

Nova srpska fantastika, SIC, Beograd, 1994.

Monolit 6, Znak Sagite, Beograd.

Domaća (post)žanrovska fantastika s kraja 90-ih u „Orbis”, Kanjiža

207

Priče objavljivao i u „Politikinom zabavniku”, „IT novinama”, „Alefu”, „Pančevcu” …

Prevodilačka karijera

Sa engleskog preveo tridesetak romana književne fantastike, kao i veći broj dužih i kratkih priča. Poznat i kao prevodilac kultnih serijala „Autostoperski vodič kroz galaksiju” Daglasa Adamsa, „Letopisi Tomasa Kovenanta, Nevernika” Stivena Donaldsona i „Letopisi Narnije” K.S. Luisa. Od 1986. član Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Nagrade i priznanja • • • • • • • • • •

Nagrada „Lazar Komarčić” za prevodilački rad 1986.

(Autostoperski vodič kroz Galaksiju) Nagrada „Lazar Komarčić” za najbolji domaći roman objavljen 1987. (Kradljivci univerzuma) Nagrada „Lazar Komarčić” za prevodilački rad 1988.

(Aleja prokletstva) Nagrada „Lazar Komarčić” za najbolju domaću priču objavljenu 1991. („Ja sakupljam sate”) Nagrada „Lazar Komarčić” za najbolju domaću novelu objavljenu 1991. („Dubrava”) Nagrada „Lazar Komarčić” za najbolju domaću novelu objavljenu 1992. („Jeka”) Nagrada „Lazar Komarčić” za najbolju domaću priču objavljenu 1992. („O zebri i ibisu”) Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku: roman godine 1996. (Kradljivci univerzuma) Nagrada „Lazar Komarčić” za najbolji domaći roman objavljen 1996. (Kradljivci univerzuma) Nagrada „Lazar Komarčić” za najbolju domaću novelu objavljenu 2003. („Bezdan”)

Zoran Jakšić kraljevi

izdavač Tardis, Beograd www.tardis.rs urednik Spomenka Pululu naslovnica Siniša Banović tehnički urednik Žarko Milićević štampa KM Print, Velika Plana tiraž 500 ISBN 978–86–6099–013–8 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41–32

JAKŠIĆ, Zoran, 1960– Kraljevi / Zoran Jakšić. – Beograd: Tardis, 2009 (Velika Plana: KM Print). 206 str. ; 21cm. – (Edicija Tardis) Titraž 500. – Beleška o piscu: str. 207–208.

ISBN 978–86–6099–013–8 COBISS.SR–ID 170522380