ОД ОТКРИВЕЊА ДО ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ by IK Jasen

® ОД ОТКРИВЕЊА ДО ЦА Р С ТВА НЕБЕСКОГ®

Јеромонах Атанасије (Јевтић)

ОД ОТКРИВЕЊА ДО ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ (Катихезе младима у Сали Патријаршије, 1990. године)

Острог-Тврдош-Никшић-Врњци 2010

С благословом ® Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-Приморског АМФИЛОХИЈА ®

Издаје: Манастир ОСТРОГ Манастир ТВРДОШ Братство СВ. СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ

За издавача: Епископ др ЈОВАН (Пурић) Уредник издања: Слобо Станишић

Слог ®Братство®СВ. СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ® Штампа ®ИНТЕРКЛИМА ГРАФИКА®Врњци®

Предговор Катихетским предавањима јером. Атанасија: Од Откривења до Царства Небеског

Pred ~itaocima se nalazi ciklus predavawa koje je tada{wi jeromonah (od 1991. Episkop, najpre Banatski, zatim Hercegova~ko-primorski) Atanasije (Jevti}), drào u sali Srpske Patrijar{ije u Beogradu, tokom burnih i po mnogo ~emu presudnih godina 1990-1991. Ona nose pe~at tog vremena kada su se na mnogim planovima de{avale promene. Danas je to {to se na politi~kom i dru{tvenom planu tada de{avalo ve} postalo istorija, ali se svi mi rado se}amo tog vremena, entuzijazma i zanosa jeromonaha Atanasija koje je unosio u svako predavawe koje je drào. Imati priliku da ga ~ujemo bila je posebna blagodat, za koju mu svi oni koji su ga onda slu{ali i danas duguju najtopliju blagodarnost. Ovim izdawem }e se broj onih koji mogu da u~estvuju u tom ose}aju i toj blagodati bar ~itawem svakako dodatno pove}ati, {to je samo po sebi ve} razlog da se ova kwiga na|e pred na{om slovesnom javno{}u. Ipak, nije samo toplo se}awe na wegova predavawa prevagnu lo u na{oj èqi da objavimo predavawa koja su pred vama. Ona imaju trajnu vrednost. Svako ko ih bude ~itao, vrlo brzo }e ostati impresioniran wihovom sveobuhvatno{}u, i to iz vi{e aspekata. Najpre, tu je sveobuhvatnost sadràja. Predava~ je u ovim preda vawima „pokrio“, objasnio i izloìo sve najbitnije pojmove Pra voslavnog Svetoota~kog Predawa, ali vrlo ~esto i neke koji nisu toliko poznati. Zapravo, ovo je, koliko znamo, jedini potpun kurs uvodnih tema i pojmova iz pravoslavnog bogoslovqa koji je kod nas izloèn i, evo, sa Boìjom pomo}u, i objavqen. Vaqa ista}i da su u ovim predavawima date osnove svih dogmatskih bogoslovskih tema: osobito Hristologije, Sotiriologije i Antropologije, 5

uvek skladno povezanih sa pravoslavnom Eklisiologijom i Mi siologijom, jer predava~ zapravo ne priznaje i ne poznaje la`ne „akademske“ uzuse i granice koje je zapadna racionalisti~ka svest stavqala izme|u ovih disciplina. Za wega, od prve do posledwe stranice, sve izvire iz Tajne Bogojavqawa i Ovaplo}ewa Bogo~ove ka i tajne ìvog odnosa sa ìvim Bogom koje imamo u Wegovoj i na{oj Crkvi. Stoga je perspektiva oca Atanasija i liturgijska, jer realnost svega onoga {to nam je tada u Patrijar{iji govorio, on je opitno doìvqavao kao liturg, sluè}i svakonedeqno u ma nastiru Vavedewe u Beogradu i prenose}i i na nas tu ìvotvornu vezu prakse i teorije, liturgije i bogoslovqa, zajednice u Telu i Krvi i zajednice u Re~i (= Logosu). Sav je sagorevao za Hrista i Crkvu i vascel je zasijao svojom ~ove~no{}u i {irinom qubavi. Iz ovog iskustva jedinstva sa Bogom i Svetim Ocima, on svedo~i jedinstvo Otkrivewa, vere i ìvota Crkve. Zato nije ~udno da su posebna pa`wa i posebna predavawa posve}ena Svetim Tajnama i celokupnom bogoslu`benom etosu i naravi Crkve. Slede}a sveobuhvatnost koju predavawa oca Atanasija i danas pokazuju jeste sveobuhvatnost pristupa. U ono vreme su ova kati hetska predavawa mladima privla~ila pa`wu svih, ne samo bo goslova i studenata Bogoslovskog fakulteta, nego i radnika, slu` benika, ali i profesorâ Univerziteta. Sigurno da }e biti sa wi ma i u ovoj pisanoj formi, jer u wima donosimo predava~evu {iro ku erudiciju i neponovqivu sposobnost da se ekskursima, poja{wa vawima, interesantnim pore|ewima objasni su{tina odre|enog problema. Sveti Oci su ~esto ilustrovani primerima iz svako dnevnog ìvota i li~nog predava~evog iskustva, a pravoslavno bo goslovqe povezivano sa filosofijom i prirodnim naukama na je dan zanimqiv i neponovqiv na~in. Ovde se sre}emo ne samo sa Ocima i Ota~kom teologijom, nego i sa Hegelom i Platonom i fi zi~arima iz Vin~e, naravno, u slu`bi obja{wavawa vere i Preda wa Crkve. Posebno su interesantne i korisne ~este etimologije koje otac Atanasije lako i jasno obja{wava a koje mnogo otkrivaju o unutra{wem sadràju odre|ene re~i. I tu vidimo sveobuhvatnost koja pleni, budu}i da su etimologije i slovenske i gr~ke i jevrejske i latinske. Posebna vrednost ovih predavawa se sastoji u tome {to se u wima tada{wi jeromonah, potowi Vladika, doticao pitawa i pro 6

blema na{e crkvene stvarnosti koji su onda bili aktuelni, a tak vi su i danas. Re~ je o angaòvanoj teologiji, koja je sva u slu`bi Crkve, u slu`bi spasewa ~oveka. Vladika je, kao duhovnik i liturg, ~esto pomiwao i tuma~io koji je smisao odre|enih Svetih Tajni i Svetih Vrlina. Sigurni smo da }e i ovaj aspekt danas biti aktue lan, osobito kada se kod nekih ide iz jedne u drugu krajnost. Za kraj jo{ samo napomiwemo da su ova i druga predavawa je romonaha Atanasija usmeno dràna u Sali Patrijar{ije (neka ra nije a neka kasnije, u rasponu od dvadeset godina), a potom preneta sa mag netofonske trake na papir (veliki trud ovom delu dao je sve{tenik Gajo Gaji} i jo{ par bratije). Kao takva, ona nisu pisane akademske rasprave ili prilozi, pa ih i ne treba tako doìvqavati i ~itati. Ovo je poku{aj da se ìva re~ jeromonaha Atanasija ~uje i daqe, posle dvadeset godina. Zapravo, ovo su takore}i stenogrami jednog vred nog truda i jednog posebnog vremena. +Episkop Jovan (Puri})

® Su{tina vrline u svakome (vernom) jeste Logos Bo`ji, jer je su{tina svih vrlina Sâm Gospod na{ Isus Hristos…Svaki ~ovek koji zajedni~ari u vrlini po stabilnom posedovawu vrline, on ne sumwivo zajedni~ari u Bogu, Koji je su{tina vrlinâ ® (Св. Максим Исповедник, Ambigua 7. PG 91,1081CD).

1. ПРЕДАВАЊЕ

БОЖАНСКО ОТКРИВЕЊЕ „Бога нико никада није видео, Јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави“

(Јн.1,18; Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне вере 1,1)

Катихизис1) значи оглашавање, поучавање у вери, и оту да долазе и катихезе (од глг. κατηχέω = говорити да одјекује), што значи: јавно поучавање, па се чује као оглашавање, као гласно говорење поуке. То значи, уствари, Катихизис. Та се реч овде везује за Православну Хришћанску веру, и сама по себи значи оглашавање – гласноговорење вероучења = наше вере у Христа, у Цркви Православној. 1)

Ову реч је први употребио Св. Апостол Павле (1Кор.14,10; Гал.6,6; Рм.2,18) и Апостол Лука (1,1; ДАп.18,25), а касније Св. Иринеј Лионски (Против јереси 4,24,1:

„Апостолима је било лако катихизирање /cathechizatio – ἡ κατήχησος/ (Јевреја) јер је имало доказе из Св. Писма“), Климент Александријски (Педагог 1,6: „катихизирао сам вас у Христу… духовном храном) и Св. Кирило Јерусалимски (написао 1+18+5 Катихеза), Свети Златоуст, итд. Код Отаца катихеза/катихизис означава: благовешћење = = евангелизацију, научавање основних догмата Благочешћа =Хришћанске Исти не (Св. Атанасије, Писмо 4,1 Серапиону: „катихизис /=наука/ о Оцу и Сину и Светоме Духу“), било пре крштавања новообраћених у веру Христову, било јеретика при примању у Православље (канон 7. Другог Васељенског Сабора = 95. Трулског). Свети Цар Јустинијан у Новели 144,2 пише: „добро је не примати их (Самарићане) олако

кад приступају Крштењу, него са великом пажњом и после довољно времена катихизације“. Тако је и Апостол Павле писао свом ученику Тимотеју (2Тим.4,2.5): „Проповедај Реч (=науку Христову), настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши, са сваким стрпљењем и поуком… врши дело јеванђелиста, службу (τήν διακονίαν) своју испуни“. Ово показује да је катихизација у Цркви дело апостол ско-литургијско, пастирско, а не просто „дидактичко“, школско. Катихизиси новијег доба, формирани мање-више под утицајем Запада, и по форми и по са држају доста су схоластични, шематизовани. Зато ми овде настојимо да обнови мо живо Црквено Предање катихизације. – Радни наслов ових Катихеза је: Основне истине Православне вере. Садашњи наслов: Од Откривења до Царства Небеског – Православни катихизис, дат је од издавача и сарадника. +Еп.Ат. 9

®ПРВО ПРЕДАВАЊЕ®

Дакле, прва тема којом би требало да почне наш кати хизис јесте Божанско ОТКРИВЕЊЕ (Откровење – именица од трајног глагола откривати, а Откривење од открити); словенско произношење те речи је Откровење. На грчком је и једно и друго и треће „апокалипсис“ – у нашем читању те речи било би АПОКАЛИПСА. Нешто је покривено, од глагола „калип то“, и онда „апо-калипто“ = откривам; апокалипса ништа друго не значи већ – откривање. Међутим, то је основна истина и догађај наше Хришћан ске вере. По томе се та вера одликује par excellence, и разликује од свих других вера и религија у свету. У том смислу Хриш ћанство није само религија. Религија је наше повезивање са Богом. Углавном означава да се ми везујемо с Богом (од лат. religare – везивати). Тачно је да је религија способност Богом усађена у човека и да су људи одувек тражили везу са Oно страним, нечим Вишим, Већим. Или са Неким. Има Некога, или има Нешто. Има нека Сила, кажу људи, што нас надма ша и са чим ми успостављамо однос. Али је религија, која је тако доживљавана у историји света, углавном од човека по лазила и тражила везу с Богом. Човек је реалност, нема сум ње, и онда осећамо, тражимо, слутимо и изнутра, не само умом, већу и трајнију Реалност. Није религија настала, као што су рационалисти мислили, од покушаја самообјашње ња света. Грми, па тражиш ко је иза тога, ко грми? Земљотрес, ко је иза земљотреса? Човек се није кретао и руководио пр венствено само разумом, него целим својим бићем, и из ње га спонтано извире потреба за религиозношћу. Можемо слободно да кажемо да је човек урођено религиозан. „Homo religiosus“ је чак пре него и „homo faber“ – радник, дакле произвођач; или „homo logikus“ или „homo rationalis“ – разуман човек, итд. У ново време истакнута је и парола „homo ludens“ – човек играч, биће које воли да се иг ра. Дете је, рецимо, такво. Пре рада, пре логике, дете се игра. Али дете има и једну религиозну везу са својом мајком, са својом околином, која још није довољно развијена, осећена 10

® Б ОЖА НСКО О ТКРИВЕЊЕ ®

или још не проживљена, изражена, па ни осазнана, освеш ћена. Заиста, код детета има исконског религиозног односа, или, ако хоћете, митског, понегде и магијског, али у најздра вијем смислу: да нас нека сила надмаша и тражимо неки додир до ње, однос са њом. Све религије су углавном базиране на томе. Нису само на томе, али свакако на некој религиозној подлози, и ту религиозну подлогу није било могуће уништити. И зато су мар ксистичка тумачења света намерно потискивала, свесно за борављала да је човек религиозно биће. Али самом религи озношћу човек није, уствари, узведен изнад себе. Он још остаје мерило свега, и зато се може говорити о томе да је у многим религијама „човек створио богове“. Није их створио страх, као што је мислио Лукреције (римски скептик, или пре њега Епикур – грчки; Маркс је свој докторат радио управо о философији Епикура, о материјалистичким грчким философима). Није страх ство

рио богове, него човеков општи положај у свету упућивао га је на тражење богова. Свести човека само на страх, велико је понижење за човека. И још би нешто требало рећи: Страх је много комплексна појава, тако да није могуће јасно описа ти, забележити, проучити, изразити шта је страх. Јер има страха и страха. Познати у Библији страх Господњи није то. Но, Хришћанство, као религија Откривења – тако се обично и с правом каже, не полази од те човекове религиоз ности: урођене, па развијене, макар се она и повезала са Оностраним, бићем или стварношћу, са метафизиком, како кажемо у философији, или са трансцендентним. Хриш ћанство је настало из факта Божанског Откривења, догађаја откривања Божијег. Бог се открио, јавио, појавио се у лицу Исуса Христа. Том откривању у Оваплоћеном Христу претходи Његово откривање у Старом Завету, нарочито од Авра ама, када се Бог открива конкретно једном човеку и његовом потомству, и кад изабира Себи једног човека и његово потомство, један народ – Јеврејски народ. Зато је Библија, биб лијска религија, нема сумње, историјска религија. Тачно ис 11

®ПРВО ПРЕДАВАЊЕ®

торијски знамо да је Авраам живео око 19 векова пре Христа, и њему се Бог јавио, почео да се лично-праобразно открива, и даље Мојсију, и Пророцима, и наравно, у пуноћи открива се у Христу Богочовеку. Међутим, ово Божје откривање једном човеку, једном народу, и касније има све више људи којима се Бог открива, показује нам неколико чињеница. Јасно је, да би се Бог открио Он, дакле, постоји. Открива се онај ко постоји. И открива се нама. Потребно је да има неко коме се Бог открива. И тај постоји. Значи, појам откривања или откривења прет поставља и постојање Бога и постојање света и нас. Самим откривењем укључено је и постојање Бога и постојање нас. Али, за разлику од других религија које то исто тако претпо стављају, али полазећи од човека стижу до Бога и, ако Га чак и измишљају, придају Му неке особине, – показује се касније, да те особине нису просто измишљене, и нека стварност је наслућена и она постоји –, и те религије, дакле, полазе од тога да постоји човек и да постоји Бог, али то су две одвојене стварности. Сада тражимо везу са појмом откривење. У Хришћанском Откривењу Бог има иницијативу. Он је тај Који се нама открива, и открива се зато јер постоји, и зато што хоће да се открије. То Његово откривање или от кривење, у Библији, у Хришћанству, није неки нужни процес, као да је Богу било нужно да се открије, раскрије, да до ђе до тог степена да се нужно открије. Не, него библијски Бог је управо хтео да се открије, и открио се по Својој вољи. Значи, библијско Откривење претпоставља Личнога Бога, и претпоставља нас који смо реални, с једне стране, јер посто јимо, па нам се Он открива; и с друге стране, претпоставља нас способнима да примимо откривење. Јер, ако би се Он откривао некоме ко не би могао да откривење прими, то би било узалуд. Било би промашај Његов, јер не рачуна са нама; Он једноставно чини нешто своје и не рачуна са нама уопште, те према томе откривење, тачније речено истинско Откривење Живог и Истинитог Бога претпоставља човека 12

® Б ОЖА НСКО О ТКРИВЕЊЕ ®

коме се открива, и способност тог човека да прихвати от кривење. Управо је у томе истинитост Библијског – Хришћан ског Откривења што се открива Живи и Истинити Бог, и открива се сразмерно такође живом човеку. С једне стране, мо жемо да кажемо, Бог се примерава нама, смањује на нашу ме ру, и са друге стране, нама тиме даје вредност. Јер показује да смо способни да прихватимо Њега Који се открива, и да Га следимо у том откривењу, и тиме показује да смо већи него што јесмо. Откривење, дакле, афирмише и Бога и човека. Следећи важан моменат, кад говоримо о Откривењу Бо жијем у Хришћанству, то је да је то једно једино, јединствено Откривење, почев од Старог Завета, јер је Јеврејство увод у Хришћанство. То никада не треба да заборавимо. Неки грч ки, и други теолози, потенцирају улогу Јелинства у стварању европске културе, али је чињеница да је Хришћанство произишло из Јеврејства, а не Јелинства. Први наши учитељи су Старозаветни Патријарси, Пророци и Апостоли, да не узи мамо само Христа, Који је по пореклу Јеврејин, од Јеврејке мајке, из Јеврејског народа. Није био Грк. Дакле, следећи моменат јесте да се Бог конкретно јавио у историји кроз један народ, и њему се онда јавио као Оваплоћени Христос. Такође, напоменимо, да је Откривење догађај, и није за вршен догађај. Јер ако је Бог усхтео да се јави, и ако је Он Бог од вечности, а јавио се ипак у датом моменту, у историји, онда је то знак да је Он слободан, и да се слободно јавио, и да Његово јављање није ограничено тим једним актом. Хтео је да уђе у јављање, у то повезивање, у дружбу са човеком, у општење и заједничарење са човеком. И према томе, то јав љање није само ствар прошлости, него је оно отворена врата за јављање у будућности. Зато, када чујемо реч о апока липси, на грчком, обично мислимо на будућност. Јован за вршава књиге Новог Завета, цело Свето Писмо, уствари, са његовим Апокалипсисом, у којем Јован на Патмосу има ви ђења о Цркви, описује извесна врло нејасна и тајанствена виђења, која говоре о будућности Цркве Христове. 13