SPARK PERSONA
Da se pogubno poimanje uloge nesputanog duha u mladim naraštajima nastavilo istom silinom, današnja slika društva izgledala bi još pogubnije i bezizlaznije. Da nije bilo ovog velikog reformatora i jedne atipične “fabrike sreće” - koliko god sledeće reči dramatično zvučale - napustili biste svaku nadu, vi koji u život stupate.
“Izvor svih zločina, sve mržnje, svih ratova je u ličnom osećanju nesreće.” U ovoj nadasve jednostavnoj konstataciji je ogledalo sveopšte čežnje za slobodom i samoodređenjem, čoveku ranog XX veka, naizgled, još nedostupnim pojmovima. Progresivne ideje, postupno isklijale u toku u mnogo čemu prelomnog XVIII veka, imale su za misiju povraćaj dostojanstva pojedinca u društvenom sistemu koji je volšebno preokrenuo prioritete i svrhu bivanja u suprotni smer: sve više je čovek taj koji služi sistemu, a ne obrnuto. Egalitarizam u govoru i ophođenju između staleža i generacija - o raspodeli dobara i životnih mogućnosti da ne govorimo - bili su (reklo bi se - i još uvek su) tek nehajni obris u neostvarivim zamislima najodvažnijih utopista... U poznom XIX veku, duhovnim životom Škotske vladala je kalvinistička denominacija, odnosno varijanta ove vrlo krute konfesije koju je Donald Macleod nazvao “mračnom, represivnom silom”. Zakonske odredbe i nadzori edukacije počivali su na beskompromisnosti viktorijanskog doba i neretko uključivali fizičko kažnjavanje i slamanje svake individualne težnje. I najneviniji oblici seksualnosti i njenog razvića, poput poljupca među decom, povlačili su sa sobom teške posledice i nametanje osećaja dubokog srama i krivice. To može, ali i ne mora, biti razlog zašto je baš figura ponikla u malom, religijski konzervativnom i moralno hermetički zatvorenom zaseoku (Forfar, u oblasti Scottish Lowlands), prva institucionalno artikulisala nedopustivost generalnog nemara ka “ocu čoveka” - detetu. U svom autobiografskom solilokviju, nastupom Aleksandra Saterlenda Nila (Alexander Sutherland Neill, 1883 1973) dominiraju note blagosti, zdravog razuma, neostrašćenosti i goruće ambicije čija je oštrina preživljavala sve teške testove sudbine gorkim a bodrim humorom gelsko-keltskog podneblja.
FRENZY SPARK
Kada pođemo stazom njegovih sećanja, uviđamo da je najveći deo njegovog života bio društveni gambit za čiju se reviziju pravila, na kraju, izborio, nadvladavši brojne administrativne i državne nemani. Često je, za svoje uspehe, naglašavao značaj britanske sklonosti ka liberalnim htenjima, ali upravo je njegovo delo stvorilo jedno od najlibertarijanskih i najavangardnijih poteza u istoriji edukacije (koju je video kao presudnu silu u uobličavanju sveta kao takvog). Uz mnogo nepotrebnih kontroverzi koje su mu “bačene za vrat”, njegov san od izdašnosti i poverenja i dan danas traje.
“Funkcija deteta je da živi svoj vlastiti život, a ne život koji njegovi ili njeni anksiozni roditelji veruju da treba da živi, niti život prema svrsi edukatora koji misle da znaju najbolje.” A taj san je sav strpljivo građen od dugogodišnjeg iskustva koje je Nil sticao u učionicama i učestvujući aktivno u obrazovnim teorijama i praksi koje su počele ubrzano da niču sa buđenjem novog veka. Nameran da stvori protivtežu javnom školstvu koje nije uspevalo (štaviše, nije ni pokušavalo) da izvuče i ostvari pun potencijal mladih ljudi tako da ostanu uravnotežene ličnosti, svojim primarnim fokusom na prava individualca i kritikom religijskog vaspitanja na sebe je privukao oštru nenaklonost establišmenta. Iako se na njega uglavnom gledalo na učenika velikog ali još gore neshvaćenog Vilhelma Rajha, Nil je oduvek priznavao da je, prvenstveno, duhovni sin Homera Lejna, osnivača “Malog Komonvelta”, instituta mladih delikvenata baziranog na principu samoupravljanja. Ova organizaciona osnova je poslužila kao model organizacije Samerhila, ali je Lejn, nesposoban da pruži
64