FILM CORNER
o jednom lepom podsetniku na vremena u kojima su i filmovi za decu smeli da budu malo „prljaviji“. Ono gde John Carter ne funkcioniše uvek pre svega se tiče naslovnog junaka čija je motivacija potcrtana traumatičnim flešbekovima, dok ni drugi humanoidi, sem princeze, nisu dovoljno prisutni i više su skicirani – tako se neki od junaka izdvajaju samo na osnovu pametnog kastinga, pa je Mark Strong samo svojom pojavom idealni omnipotentni mistični negativac, Ciaran Hinds i James Purfoy skoro da repriziraju uloge iz serije Rome (i nažalost nema ih puno u filmu), dok se Dominic West već dovoljno izveštio u ulogama harizmatičnog negativca i nije mu previše potrebno da ostavi utisak. Zapravo, zanimljiviji su kompjuterski animirani Tarkovi, a naročito Tark Tarkas kome je glas (i neke od pokreta) podario uvek sjajni Willem Dafoe. Sam John Carter u tako živopisnom okruženju se ipak izdvaja, ali to je više do postavke (njegova sposobnost skakanja npr.) nego što je sam lik potpuno razvijen ili što je Taylor Kitsch posebno harizmatičan glumac (mada nije ni loš); jedan zanimljiv detalj u vezi lika Cartera je što on nije tretiran kao neko bez mane, a Stanton se ne libi ni da ga u nekim trenucima prikaže kao osobu koja donosi i pogrešne odluke (često u afektu), oslanja se na sreću, a u jednoj kratkoj ali izuzetno zabavnoj sceni čak i ispada glup. Dakle, ako bih sada nastavio da nabrajam (ne bojte se, neću!) sve manje ili više upečatljive momente, zanimljiva rešenja ili neuspele pokušaje, na kraju bi tas pretegao na onu stranu koja kaže da John Carter nije ništa lošiji film od recimo Avatara (osim toga što je Avatar po svoj prilici bolji kao 3D film, sudeći po komentarima onih koji su Johna Cartera gledali u toj varijanti), iako je potonji najuspešniji film ikada, a John Carter je jedan od kandidata za titulu najvećeg bioskop-
skog promašaja ikada. I tu se vraćamo na početak priče, odnosno na razloge neuspeha ovog filma, ali i na percepciju tog neuspeha, kako od strane publike, tako i filmske kritike (o percepciji a shodno njoj i reakciji producenata možemo samo da nagađamo). Da li je problem bio u naslovu, lošim trejlerima, nedostatku pravih zvezda u glavnim ulogama, činjenici da epski SF u 3D tehnici tri godine nakon Avatara više nije nova stvar, ili je problem naprosto u tome da današnja publika ne želi ovu vrstu staromodnog blokbastera koji se nadovezuje na Star Wars, i bez ikakvog ironijskog odmaka ili bar kakve savremenije vizure tretira sto godina staru priču? Čak i takav zaključak ne predstavlja potpuni odgovor i moguće je da je u pitanju kombinacija više faktora, ali u svakom slučaju je velika šteta što ovakav blokbaster nema prolaz kod publike dok nastavci Transformersa, koji se jedva i nominalno mogu opisati kao SF, zarađuju milijarde dolara. Na kraju, iako to nije tema ovog teksta, ne mogu se prenebregnuti pojedini komentari, opaske, tirade, pa i čitavi tobož kritički tekstovi kojima je internet zasut još od pre premijere, a koji se prikriveno (ili u slučaju IMDb komentatora otvoreno) naslađuju neuspehom filma. Zapravo, slučaj Johna Cartera je dobar povod za tekst koji bi se pozabavio fenomenom internetskog zakona linča, kao što je to u izvesnoj meri ovaj. Ja se ipak ne bih upuštao u dalje analize ove vrste (čudni su putevi holivudski!) i završavam konstatacijom da John Carter, sa svim svojim nesavršenostima, nikako nije zaslužio takav tretman i da mu svakako treba pružiti šansu. Možda se prijatno iznenadite...
55
Autor: Miloš Cvetković
FRENZY SPARK