zadovoqavala samo da mu s vreme na vreme dobace: -
Ej, NE, da nisi progutao jezik?
-
Ej, NE, zaboravi}e{ da govori{.
Za sce vreme otkako se nalazio u wenom razredu, u~iteqica je mogla da ga opi{e samo sa nekoliko re~i: Prema u~ewu se odnosio ozbiqno. Drugo kao da ga ne zanima. “I u~iteqica je re{ila da ga tim putem, kroz u~ewe, natera da ka`e ne{to vi{e o sebi. Jednog dana zadala je svojim |acima doma}i zadatak s temom: “Moj otac”. Mislila je da ~e Ile ne{to op{irnie napisati u tom zadatku. Sutradan, kad je pregledala doma}e zadatke, u wegovoj svsci pro~itala je slede}e: “Nemam oca”. Ni{ta vi{e. -
Ile, da li ti je otac umro? - upitala ga je prijateqski.
-
Da.
-
Kada?
-
Odavno, ne pamtim ga . . .
Razred je slu{ao. Kod ve}ina |aka to je izazvalo sa`aqewe. Sad su znali da je Ile, mo`da, takav, zbog toga {to nema oca, zbog toga {to je . mo`da, siroma{an. Od toga dana bili su prijateqski raspolo`eni prema wemu i prestali su da ga zovu NE. Kasnije posle dve nedeqe, u~iteqica je zadala za doma}i zadatak: “Moja majka”. Ovog puta nije pregledala zadatke, nego je rekla:
155