ILEVA MAJKA U celom razredu on je bio naj~udnije, najmirnije i najtajansvenije dete. Niko nije bio siguran dali je tu`an, da li je pla{qiv ili je nedru`equbiv. Nije razgovarao sa svojim drugovima osim kad je trebalo da ne{to potra`i, a retko je tra`io, i glas mu se mogao ~uti samo kad je bio primoran da govori. Sedeo je u posledwoj klupi, i izgleda da je bio zadovoqan tim mestom, jer je tamo, u uglu, mogao da bude sam. Dok su druga deca vikala, preskakala klupe, ga|ala se kresom i sun|erom, on je sedeo usamqen u uglu, odsutan, u mislima daleko od onoga {to se de{avalo oko wega. A o ~emu je razmi{qao? [ta se skrivalo iza tog ravnodu{nog, pomalo tu`nog pogleda? To niko nije znao. Ni u~iteqica. Nastojala je ona u po~etku da razgovara s wim, da sazna za{to je tako povu~en, ali nije mogla mnogo da otkrije. Mu~ila ga je pitawima: -
Da te ne grde kod ku}e, Ile?
-
Ne - glasio je odgovor.
-
Ima{ li ne{to da mi ka`e{?
-
Ne.
-
@eli{ li da ti ne{to pomognem?
-
Ne.
I uvek tako. Ile je odgovarao sa “da” ili “ne”. A u~iteqica nije znala kako da postupi s wim, kako da mu se pribli`i. Na ~asovima je bio uredan, uvek prisutan, i stalno sa onim pomalo umornim, i tu`nim izrazom na licu. Slu{ao je predavawa, pisao je, ali nikad nije dizao ruku da ne{to pita ili da odgovara. I svi su mislili : ni{ta ga ne zanima, ni{ta ne zna. Ali, za~udo, kad ga je u~Iteqica ne{to pitala, odgovarao je, istina, {turo, kratko i najupro{}enije, ali uvek ta~no. A na ostala pitawa koja nisu bila u vezi sa u~ewem, znao je samo jedan odgovor: “da” ili “ne”. ^e{}e se ~ulo ono “ne” i zbog toga je tri nedeqe posle po~etka {kolske godine Ile dobio nadimak “NE”. Nesta{na, brbqiva deca u po~etku su ga ~esto zadirkivala, ali beuspe{no. On nije ogovarao na zadirkivawa. sedeo je na svom mestu kao da je nem I gluv. Na kraju su deca uvidela da wihova peckawa nemaju uspeha, pa su se
154