ARHITEKTURA
REKONSTRUKCIJA BEOGRADSKIH POZORIŠTA POST−2000: dezinfekcija, dezinsekcija i dekontaminacija Tekst: Irena Šentevska
Institucionalna „mapa” beogradskih pozorišta izgleda ovako: Grad Beograd raspolaže s deset institucionalnih pozorišta. Najstarije pozorište u Srbiji, Narodno pozorište (u funkciji od 1869. godine) nalazi se u nadležnosti Republike Srbije, a među onima koji su u privatnom vlasništvu po resursima se ističe „Madlenianum”, opersko pozorište smešteno u rekonstruisanom objektu u kome se ranije nalazila scena Narodnog pozorišta u Zemunu. S izuzetkom Narodnog pozorišta i zanemarujući „praistoriju” JDPa, sva beogradska pozorišta osnovana su posle Drugog svetskog rata, tokom poratne obnove i izgradnje FNRJ, u periodu koji je okončan 1956. godine, između ostalog, i donošenjem Zakona o pozorištima. Tada nastaju Jugoslovensko dramsko pozorište (1947), Malo pozorište „Duško Radović” (1948), Beogradsko dramsko pozorište (1949), Pozorište na Terazijama (1949), Pozorište „Boško Buha” (koje od 1951. izvodi predstave u BDPu i sali Kolarčevog narodnog univerziteta, a u vlastitom prostoru uređenom prema projektu Momčila Belobrka od 1956) i Atelje 212 (koji od 1956. izvodi predstave u Klubu „Borbe”, a od 1964. u objektu na sadašnjoj lokaciji koji je projektovao Bojan Stupica). „Kulturna politika u domenu pozorišnog stvaralaštva u prvim danima obnove počivala je na direktivama CK KPJ, u kojima se partijsko rukovodstvo zalagalo za aktivnost koja će odgovarati objektivnim potrebama koje proističu iz zaostalosti, nasleđa prošlosti i novih društvenih htenja u celoj zemlji. To je značilo da sve kulturne delatnosti, pa i pozorište, stavljaju prevashodno u službu pokreta čiji je cilj savlađivanje nepismenosti, bogaćenje kulturnog života, ideološku likvidaciju ostataka starih odnosa i opšte vaspitanje u duhu socijalističkih načela”[1] , kaže o ovom periodu ekspanzije dr Petar Volk. U poznijoj epohi socijalističke kulturne politike u oblasti pozorišne delatnosti nastaju Pozorište lutaka „Pinokio” (osnovano 1972, kao Putujuće pozorište „Pinokio”, a od 1973. smešteno u zgradi Radničkog univerziteta u Zemunu), Pozorištance „Puž” (umetnički poduhvat Slobodanke Cace Aleksić i Branka Milićevića Kockice nastao 1977. kao Putno pozorištance „Puž”, od 1988. aktivan u prostoru kojim i danas raspolaže), Zvezdara teatar (koji u objektu doma kulture sagrađenom 1955. godine, zalaganjem grupe pozorišnih poslenika, počinje da radi 1984) i Bitef teatar (osnovan 1989, na inicijativu Mire Trailović i festivala Bitef). Sva pozorišta osnovana u posleratnom Beogradu počinjala su rad u prostorima i objektima koji su prethodno služili nekoj
48
drugoj nameni – do „namenskih” pozorišnih zgrada dolazilo se postepeno, rekonstrukcijom i adaptacijom postojećih objekata i njihovim prilagođavanjem složenim zahtevima rada u pozorištu. Međutim, većina objekata je hronično kaskala za tehnološkim standardima savremene pozorišne produkcije, šta god se pod tim podrazumevalo u epohi (dvojnih standarda) Hladnog rata. Tako je do prvih sveobuhvatnijih i temeljnijih rekonstrukcija pozorišnih objekata u Beogradu, izvedenih tako da odgovaraju prostornim i tehnološkim potrebama savremene produkcije došlo tek krajem osamdesetih godina. Najobimniji radovi izvedeni su u Narodnom pozorištu 1989. godine, u vreme kada je neosvećena evangelistička crkva [2] pored Bajlonijeve pijace adaptirana u savremeni eksperimentalni (Bitef) teatar, prema produkcionom modelu koji je tada bio jedinstven u Srbiji. Ubrzo se pristupilo i obnovi Ateljea 212, koja je dovršena 1992, u uslovima drastično promenjenog političkog ustrojstva u Srbiji i kulturne klime koja je preovladavala u onome što je preostalo od nekadašnje SFRJ. Rekonstrukcija Pozorišta na Terazijama, koja čeka na okončanje celih četrnaest godina, započeta je 1991. Prema oceni Gorice Mojović, „početkom devedesetih ni ostala pozorišta nisu u boljoj situaciji od Terazija. Sva imaju zabranu rada protivpožarne inspekcije, scene su dotrajale, garderobe ili ne postoje ili su zapuštene, oprema je zastarela ili nedovoljna”. [3] Ni publika kojoj je ovo pozorište namenjeno ne izgleda mnogo bolje. Biljana Srbljanović, najuspešnija dramska spisateljica decenije, u svojoj kolumni u Vremenu opisuje premijernu publiku jednog komada s brehtovskim referencama: „Bedna publika, u ofucanim kaputima, sa zakrpljenim čarapama, izmilela iz stanova bez grejanja i automobila bez elementarnih delova došla da gleda pozorište...“[4] Međutim, ni režim personifikovan u liku Slobodana Miloševića, ni opozicione lokalne vlasti tokom devedesetih godina ne pokazuju mnogo interesovanja za stanje u beogradskim pozorištima. Premda su pojedini ministri kulture iz Miloševićevog režima (Nada Popović-Perišić ili Željko Simić, na primer) ljubitelji pozorišne umetnosti (vreme aktivnih dramskih umetnika na ovoj poziciji dolazi tek posle 2000), država jasno demonstrira da se njeni prioriteti nalaze van sfere „bogaćenja kulturnog života” poreskih obveznika (u uslovima kada se javni budžeti, pa i oni za kulturu, ionako formiraju uz minimalni uticaj fiskalne politike), premda stoji iza konstatacije (i skupe promotivne kampanje iz 1995. godine) „Lepše je s kulturom”. Požar koji je 1997. godine zadesio objekat Jugoslovenskog dramskog pozorišta donekle menja ovu sliku, jer se ispostavlja da je harizmatska figura Jovana Ćirilova još uvek u stanju da pokrene letargični režim na značajna ulaganja u obnovu izgorelog pozorišta, premda je (ili baš zato što jeste) njegov ideološki značaj već odavno izbledeo; to jest, JDP kao institucija više se ne prepoznaje kao promoter „jugoslovenstva”, „jugoslovenskog kulturnog prostora”,