ARHITEKTURA
interesantniji kada se posmatra izvan referentne porodice. Zapadni Balkan je na teži način otkrio da je veća osobenost biti nehatan i otvoren po pitanju identiteta i odomaćenosti nego biti okoreli fundamentalista. Ovo saznanje je možda jedna od najpozitivnijih strana potencijala koji će Zapad i Balkan istovremeno postati. To je kao da učite da tečno govorite dva ili više jezika. Možemo li usvojiti mišljenje da se konceptualni pristup ne završava sa konceptualnom fazom procesa, već da su i otelotvorenje i doživljaj ideje jednako konceptualni kao i sama ideja? Da, ukoliko naš rad može da posluži kao relej koncepata kojima svaki projekat može početi ili završiti se u bilo kojoj fazi, a da se pri tom i dalje doživljava kao naš. To znači da u bilo kom trenutku u toku procesa možemo raspravljati o konceptualnim svojstvima svakog koraka, naročito kada sarađujemo sa drugima. Nedavna saradnja NAO (Normal Architecture Office) sa Jonom Fridman (Yona Friedman), arhitektom-vizionarom koja stvara od 50-ih godina XX veka, dobar je primer ovog pristupa. Rad se ostvario u zajedničkoj instalaciji izloženoj u Drawing Centru (Centar za crtanje) u Njujorku, gde se saradnja izrazila kao prostorni kolaž i najbolji je primer konceptualne arhitekture [slika 3]. Konceptualni pristup je, zapravo, vrlo pragmatičan i, ukoliko se maksimalno iskoristi, pruža dobre prostore. Da li smo više zaokupljeni samim stvaranjem nego stvaranjem identiteta? Identitet je beskoristan ukoliko ne proizvodi znanje. Potencijal znanja je ključ. Ali, to je i najkrhkiji od svih pristupa. Ukoliko imate izvesnu količinu znanja možete izbeći glupost sistema, a ukoliko ste dovoljno glupi prepustićete se i sistematski izbegavati arhitekturu samo radi samog izbegavanja. Jasno je da se oba puta retko finansijski podržavaju u praksi koja je u potrazi za proizvodnjom i vidljivošču. Identitet je samo još jedan izgovor kojim se odlaže primena arhitekture kao sistema znanja, a ne isključivo kao sistema projekata. Ovo je više puta isticano na poslednjoj Beogradskoj nedelji dizajna, festivalu zasnovanom na brendiranju. Dati ili ne dati identitet projektovanju u progresivnoj praksi ne dovodi se zbilja u pitanje. Pitanje koje se postavlja jeste – kako znati dovoljno o nekom identitetu da bi se on istakao a da se pritom ne pripiše pojedincu i ograniči na njega? Vrlo podesan primer za to je studija koju je izvela Haus der Kunst (Kuća umetnosti) u Minhenu nastala kao plod saradnje između firme Herzog & de Meuron Architects i AMO/OMA. Zgrada koju je sagradio Adolf Hitler i dan-danas je dom onoga što se smatra visokom umetnošću, ali njen identitet je sistematski prikrivala demokratija koja je porazila nacističku ideologiju, kao i potonji korisnici. Žak Hercog (Jacques Herzog) postavlja pitanje: Zar ne bi trebalo da otkrijemo i povratimo svojstva prvobitne arhitekture, sada bez njenog prvobitnog identiteta? Ovo pitanje je zapanjujuće slično Irvinovom (Slovenačka avangardna grupa) konceptu retro principa, po tome što se slaže sa radikalnim čuvanjem školjke u zamenu za gubitak identiteta. 34
[3] Izložba Jone Fridman, Njujork, NAO 2007.
[4] Rubber Bar, Njujork, Normal Group 2003.