SVET
HAUS DER KUNST Žak Hercog, Rem Kolhas i Mark Vigli o zaštiti nacističke arhitekture Tekst: Srđan Jovanović Weiss
Pred punom salom Haus der Kunst nacističke građevine sagrađene 1937. godine u Minhenu 28. 10. 2007. održan je nesvakidašnji simpozijum. Pod imenom Sagradjene ideologije, ovaj intelektualni forum pokušao je da se približi savremenim temama zaštite i ideološki obojene arhitekture iz XX veka. Skup je održan javno, pred 800 posetilaca, sa prezentacijama vodećih istraživača, planera i arhitekata iz prakse iz Evropske unije, Švajcarske, Severne i Latinske Amerike i Severne Koreje. Nesvakidašnjost događaja nisu bile same teme ideologije i prezervacije. Veliku pažnju javnosti privukla su tri osnovna pitanja: 1. Šta da se radi sa samom zgradom Haus der Kunst u kojoj je održan skup? 2. Rezultati istraživanja dvoje arhitekata Žaka Hercoga ( ) i Rema Kolhasa i njihovih biroa o promenljivoj istoriji Haus der Kunst. 3. Mišljenje teoretičara Marka Viglija (Marc Wigley), dekana škole arhitekture na Univerzitetu Kolumbija o problemima zaštite i ideologije. Haus der Kunst, u prevodu Kuća umetnosti, zgrada je koju je naručio, pomalo projektovao i otvorio Adolf Hitler 1937. godine u Minhenu, kao mauzolej savremene nemačke umetnosti u službi nacističke ideologije. Masivnu zgradu, koja se originalno zvala Haus der Deutchen Kunst, projektovao je Pol Ludvig Trost (Paul Ludwig Troost I), uz pomoć svoje supruge Gerde Trost, sagradio u očišćenom neo-klasicističkom stilu na ivici Britanskih dvorišta (British gardens), najvećeg parka u Minhenu i Evropi. Haus der Kunst je sagrađen sa jednom idejom: da se Hitlerovoj naciji i svetu prikaže „istinska” umetnost nemačkog naroda. Kolekcija figurativnih i kič portreta, kao i pejzaža sa romantičarskim temama izlagana je bijenalno od 1937. godine, naizmenično sa bijenalnom izložbom podobne nemačke arhitekture – nacističke verzije neoklasicizma. Troost je, inače, po iskustvu bio brodograditelj, što se donekle vidi i na masivnim proporcijama Haus der Kunsta, kao i na malim otvorima u zidovima. Kraj Drugog svetskog rata 1945. godine je, osim na Treći rajh, stavio tačku i na bijenalne izložbe nemačke umetnosti. Došlo je do velikih promena koje se jasno vide na zgradi Haus der Kunst i danas,
124
posle šest decenija nejasnog statusa, parade različitih namena i lokalizovanih promena, ali i mesta najpamtljivijih izložbi savremene umetnosti posle pada III rajha, uključujući Josepha Beuysa. Postavlja se pitanje: šta da se radi? Šta da se radi sa zgradom i sa njenim preteškim prtljagom koji sa sobom donosi danas, u demokratskom društvenom sistemu? Da podsetimo: ovo nije prvi put da se postavlja slično pitanje o budućnosti nacističke arhitekture. Nemačka zgrada Rajhstaga, berlinski olimpijski stadion, Nirnberg, kao i italijanski primeri iz perioda Musolinija već su prošli kroz sličan proces. I pored velikih debata povodom ovih primera, uobičajeni projektanski zadatak za arhitekte bila je rekonstrukcija i adaptacija – što, drugim rečima, znači nadzirano dodavanje elemenata zgrade koji nisu originalni. Primer je kupola na Rajhstagu, krov na olimpijskom stadionu i krovne nadgradnje u Nirnbergu. Centralni značaj procesa Haus der Kunst danas je pitanje odnosa prema reprezentaciji jedne problematične kulture, kao što je to bila Hitlerova nacistička Nemačka. Drugim rečima, da li smo dovoljno otvoreni i demokratični danas da možemo u potpunosti da prihvatimo arhitektonski original jedne ozloglašene istorije? Ili smo više naklonjeni liberalnijem pristupu i adaptacijama, dodacima, reprogramiranju, oduzimanju, urušavanju, rušenju? Ovo pitanje je veoma značajno, pogotovo što je Haus der Kunst danas veoma uspešna kulturna institucija kojom upravlja direktor Chris Dercon, sa renomeom Tate Modern galerije u Londonu i sa retrospektivnim izložbama kao što su: Anish Kapoor, Gilbert & George, pa i Herzog & de Meuron Architects i OMA/AMO. Iz provokativnog uvoda u simpozijum Chrisa Dercona, direktora Haus der Kunst: „Kada je Adolf Hitler otvorio Kuću nemačke umetnosti (Haus der Deutchen Kunst) 1937. godine, događaj je ispratila najuglednija međunarodna štampa. Gde su takve inovativne i reprezentativne građevine koje izazivaju toliki interes danas? Upravo, ako ne i jedino, u nedemokratskim zemljama kao što je Kina. OMA, arhitektonski biro Rema Kolhasa, gradi novo sedište kineske centralne televizije CCTV u Pekingu. Hercog & De Meron takođe podižu svoj projekat za kineski nacionalni stadion za Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine… Izostanak demokratije izgleda da ne predstavlja prepreku za pionirske projekte u arhitekturi.” Tako je Haus der Kunst, pred izazovima koji su izazvali ovakvi uspesi, ali i javnog mnjenja koje se istovremeno ponovo zainteresovalo za problem istorijskog nasleđa angažovao je Koolhaasa i Herzoga da sarađuju na projektu za budućnost zgrade. Odabir dva vodeća biroa nije bio slučajan, ali je istovremeno i kontroverzan. I OMA i H&deM