Iz knjizevne provincije by Borislav Radosavljevic

Борислав Радосављевић

ИЗ КЊИЖЕВНЕ ПРОВИНЦИЈЕ

Прикази, критике, говори, огледи

Е-издање Београд, 2016.

ВЕСЕЛА ПОЕМА О ЈЕДНОМ НЕБОЈШИ Четврта збирка дечјих песама Селимира Милосављевића

Једва је и потребно рећи читаоцу да је Селимир В. Милосављевић дечји писац који живи у Светозареву, ради као наставник матерњег језика у школи “17. октобар”, и пише о деци коју зна, а за васколику децу и људе са детињством у срцу које неће никада упознати. Такви подаци, кад се ради о писцу који је стекао своје поштоваоце, и не само међу децом, широм Југославије, највероватније су сувишни. Али треба рећи да четврта збирка дечјих песама Селимира Милосављевића под називом “Небојша” представља круну вишегодишњег искуства и сведочи о песниковој зрелости. Та зрелост не огледа се у томе што у овој књизи има песама које спадају у класику дечје литературе. Такве песме Селимир је писао и објављивао много раније. Највећа вредност нове збирке није у томе, већ у снази песника да говори срцем и душом детета и да следи чудесну дечју радозналост и опчињеност лепотом света и доживљаја. “Небојша” је весела поема у којој Небојша, или било како друкчије да се зове, алијас Селимир који у његово име казује, ни једног тренутка није изневерио себе, било шта да је радио, било о чему да је размишљао, било где да се налазио. Селимир као да је свестан своје моћи поимања деце и њиховог света и кокетира њоме, поиграва се на граници хронике, кича и фамилијарности, не доводећи у питање, чак, могућност да би у било ком тренутку могао да изгуби осећај мере. Годи му та самоувереност. Као да хоће коначно да се потврди, докаже и пред собом. Неле, Небојша, главни јунак књиге, је његов син. Али “Успаванка” је за сву децу света: “Буји-паји, бебице,/ склопи слатке очице:/ две звездице нека паје –/ сутра лепше да се сјаје!/ Беба није заспала:/ Ла-ла-ла-ла-ла-ла!”/ Песма се још срочила:/ “Веверица скочила,/ /баш као што треба,/ високо до неба,/ па одозго говори:/ Неле нека затвори/ чврсто очи малене/ и нек слатко спава/ испод крова плава!”/ Такве су песме и кад се Неле захваљује хирургу Др Јовану Лазаревићу, и то напише испод наслова, и друге. 4

Јунаци ове песмарице су деца, сеоска или градска, свеједно. Маштари, спремни да виде и чега нема. али и радозналци и запиткивачи спремни да збуне реализмом. Дечји свет који песник остварује зачаран је, испуњен свим облицима, бојама и мирисима, а понекад стваран, стварнији од сокака или тротоара. Али увек са упитником: шта је весело и лепо? И најстварније је то дечје трагање за осмехом. У ту стварност песник је проникао до дирљивости. Зато овој поезији и није потребна препорука. Она је већ у срцима оних којима је намењена. Она пребива тамо одувек скривена и сад кад је, празнично окићена, изашла на светлост дана, свако ће је препознати. (Нови пут, 1970)

ПОЕТИЗИРАНИ ДНЕВНИК УЧИТЕЉИЦЕ Прва књига песама и прича Радмиле Антонијевић под називом ГНЕЗДО НОЖЕВА, Светозарево, 1971.

Ових дана у рукама многих љубитеља поезије, а и случајних намерника на стази литературе, наћи ће се и збирка песама и прича Радмиле Антонијевић, учитељице и тренутно домаћице из Ћуприје, издата приватно од стране аутора, у Светозареву. Иако се писањем поезије бави још из ђачких дана, Радмила Антонијевић је све до прошле године ширем читалачком кругу била готово непозната. На прошлогодишњем конкурсу Књижевног клуба “Ђура Јакшић” из Светозарева изненада је добила прву награду за причу и – бројне похвале за свој стваралачки напор. Награђена прича се звала “Дневник једне учитељице” (објављена је у овој збирци) и та околност је на симболичан начин указала аутору на чињеницу да је једно дугогодишње писање “затвореног типа” прерасло у литературу вредну и туђег интересовања. Бележење осећаја, поетизирање личног доживљаја света, песнички дневник учитељице – оцењен је првом наградом у конкуренцији тридесетак писаца из Поморавља. Ова чињеница имала је пресудан утицај на појаву ове збирке. Песникиња се најпре упустила у авантуру са слушаоцима гостујући на бројним књижевним вечерима светозаревачког клуба. Охрабрена тиме, упустила се и у увек неизвесну авантуру са штампаном речи. У ситуацији кад поезија више живи као естрада, тешко је прогнозирати још једно охрабрење. Ипак, збирка је вредна пажње. Испричали смо пут рађања збирке јер је он оставио трагове. Од целовите књиге којом се аутор представља широком читалачком аудиторијуму тражи се много. Збирка Радмиле Антонијевић је испунила главни услов: она је трагање за лепотом. Али то трагање је прилично уско: Ми смо мимоишли све/ што није било наша љубав./ Увек су присутне само две димензије: ја и време, ја и људи, ја и ја, ја и ти. Читалац у све то треба да проникне сам, ако жели и може. Ни трага од помоћи писца. Писац је и сам збуњен пред открићима које чини и једва се усуђује и да их саопшти, а камоли да ухвати читаоца 6

за руку, да му буде водич, да му саопшти макар најнужније податке о песничким пределима. Дакле, нема водича. А о неком пријатељству између водича и излетника које би, кад би водича било, могло да се догоди, нема ни говора. А то је крајњи домет писца, нешто највише што може да учини за себе и читаоца: да понуди пријатељство. И за ту прилику најбоље би било, ако би му било могуће, да се преруши у старијег брата. Тако бисмо га најпре заволели. Поруке које нуди ова књига не иде даље од општих мисли о бесмислу живота и пролазности, о релативности свега. Писац не нуди нова сазнања ни утеху. Нема свој рецепт да умилостиви богове, или да их надмудри. Али све то не треба битно да умањи вредност ове збирке. Више смета кад се наиђе на немоћ, на неубеђење, кад се мисли исказују без вере. Кад се у замену за веру нуди пркос, изазов, фетишизам. Песник је заведен храброшћу. Понекад је то симпатично, али се осети кад понестане мудрости у односу према животу. Језик је највеће богатство ове збирке. Бујан, личан, сликовит, али нагиње егзибиционизму. Песник је понекад хвалисав. Као да хоће да каже: погледајте шта од речи могу да направим. Где је снага аутора, показује проза: потресна је кад говори о другима. Песник се довољно исказује избором, прилазом, обрадом. (Нови пут, 1971)

ТУМАЧ ЛИРСКОГ ТРЕНУТКА Збирку поезије Славе Обрадовића под насловом ДАЛЕКО САМ издало Графичко предузеће “Вук Караџић” из Параћина

У сарадњи са Општинском заједницом културе Штампарија “Вук Караџић” у Параћину прихватила се издавачке делатности. Први резултат ове сарадње је збирка песама Славољуба Обрадовића, песника из Параћина, у изванредној опреми академског сликара Димитрија Гвозденовића. Овом збирком песама Слава Обрадовић се представио као песник штимунга и тумач лирског тренутка. Опчињен лепотом живљења, изазван обично безименим трептањем тренутка, он пише, често у заносу и грчу, тражећи праву реч да их искаже, именује, и тако заустави и учини трајним. У томе и успева. Права реч налази одјека у читаоцу. Јер реч је код Обрадовића увек слика, напор да се ухвати онај танани доживљај тренутка, а никад сама себи циљ. Тако је, на пример, у песми Грмљавина: Небески прапорци/ Претварају се/ У мелодију звона/ Са босоногом децом/ На улицама./ Права поетска порука долази до читаоца кроз ову слику, кроз снагу виђеног и доживљеног тренутка: лепота постоји ако је видимо, лепота траје ако желимо. Такве су му песме најчешће и оне плене снагом једноставног израза и дубином осећања. Има и мисаоних песама, покушаја да се поруке уобличе у речи, али оне су мање успеле, чак и технички. Мисли теку као монотоно казивање већ познатих истина. (Нови пут, 1972)

ЧАР АВАНТУРЕ ПОСТОЈАЊА Жабац мувограбац – стихована бајка за децу Милосављевића, издавач Књижевни клуб Светозарево.

Селимира

Већ много оспораваном методом личног ангажовања аутора и без икаквог финансијског учешћа, дакле само формално, Књижевни клуб Светозарево издао је пету књигу за децу плодног дечјег песника Селимира Милосављевића из Светозарева. Финансијску помоћ за издавање ове књиге пружили су Заједница образовања и Раднички универзитет у Светозареву. Стихована бајка за децу, како ју је назвао сам песник, је књижица изузетно надахнутог тренутка инспирације једног другара дечије душе. По теми коју обрађује и обиму, а још више по јасноћи и мелодији стиха, намењена је деци млађег узраста. Ведра и деци лако разумљива алегорија, писана да узбуди, објасни и надопуни дечију машту, ова прича о женидби Жапца Мувограпца у “бари иза моје куће, иза чика-Ракиног воћњака” је штиво које иде у ред најбољих остварења у овој врсти дечје поезије. Милосављевић се обраћа деци класичном формом, складним и мелодичним сликом који одмах заплени и поведе у чудесан свет збиље и маште, близу – “ту одмах иза куће” и далеко – до најнеочекиванијих обрта и сазнања, тако блиских дечјем духу, и још даље – до чари авантуре живљења уопште. Тако Милосављевић кад је најближи дечјем духу и деци најприхватљивији, тиме и кроз то, доказује искреност инспирације и потврђује истину да нема дечијих песника и песника за одрасле, и да песма, без обзира коме се обраћа, има увек један исти вечни значај. (Нови пут, 1972)

ПЕСМЕ ЈЕЛЕНЕ АНТИЋ Аутор ове књиге је једанеастогодишња ученица

Књига песама једанаестогодишње ученице Јелена Антић под називом Сунчев пољубац резултат је родитељског напора да се уобличи, издвоји и истакне један плодан литерарни напор и скрене пажња јавности на један несумњив таленат. Сама чињеница да дете пише песме више није необична ни у нас, захваљујући веома развијеном раду литерарних секција у школама и несумњивом ангажовању наставника матерњег језика. Међутим, у маси младих литерата Јелена Антић је од самог почетка заузимала посебно место. Њене песме су објављивали многи дечји и други листови на страницама за децу, а добијала је и награде и похвале. На књигу Сунчев пољубац треба гледати двојако. То је књига дечје поезије ако не знамо ко је аутор. Али ако знамо да је аутор дете – онда је то књига озбиљних песама. Оне су нужно дечје само док аутор не надрасте свет и реч детињства. Међу шесдесетак објављених песама, поред оних насталих, могло би се рећи, “по задатку” на литерарном састанку или на часу, са задатом темом и усмереном инспирацијом, има и песама које сведоче о једном посебном сензибилитету који поседује сваки прави стваралац. То су песме које најављују песника. Прва књига је несумњиво велика радост за ствараоца Јелену Антић, али за ученицу Јелену Антић она не би смела да постане препрека да животу и даље прилази са оне стране по којој детињство и јесте најдраже доба живота. (Нови пут, 1972)

ПОЕЗИЈА ЗА ПРОВИНЦИЈУ Радослава Стевановић: ЖЕНА ОД КАМЕНА, издавачи Заједница културе општине Светозарево и аутор, Светозарево 1972.

После готово једногодишњег устезања Заједница културе у Светозареву је решила да једној књизи пружи материјалну и моралну подршку. То је збирка поезије Радославе Стевановић под називом Жена од камена која се ових дана појавила из штампе. Требало би очекивати да је резултат овог дугог “завођења реда” у издавачкој делатности вредан пажње. На жалост, тешко се шта похвално може рећи за ову књигу. Песме Радославе Стевановић, изузимајући неколико које би могле да задовоље блаже критеријуме уредника културних рубрика локалних листова, нису заслужиле да се појаве пред читалачком публиком, поготову не под капом друштвено признате вредности. Мишљење од Заједнице културе одређеног уредника ове књиге (или серије?) Томислава Петровића, које се појављује у виду предговора, мало нам помаже да схватимо зашто је то ипак учињено. Неколико оцена да су “стихови у овој збирци уметнички резултат (?) једне младости коју је испунила нада и сан о недостигнутој лепоти и срећи”, или да су “патња и певање о себи и другима, о љубави коју дарује и за којом чезне” – не казују апсолутно ништа. А сем тога, уз још неколико фраза (“тражи утеху и понекад је за тренутак нађе у певању и музици”), веома модерних у есејистици од пре стотинак година, предговор ништа више и не казује. Ипак, последња реченица је нешто конкретнија. “Иако ова поезија”, вели Петровић, “не поседује изузетне уметничке и естетске вредности, ипак представља значајан уметнички домет у овим нашим духовним и културним хоризонтима данас и овде”. (Подвукао Б. Р.) Петровић, дакле, оправдање за појаву ове књиге види у томе што је она “значајан домет” за наш провинцијски и општински ниво. Да ли ово оправдање нешто вреди тешко је рећи најпре због тога што Заједница културе не постоји зато да би стварала општинску поезију, већ зато да би помагала развој општих културних вредности насталих на њеном интересном подручју, ако их има. То је морао знати и Петровић као рецензент ове књиге, а такође и друга два 11

рецензента, иначе угледни професори Мирослав Ристић и Петар Стојковић. Техничка опрема књиге је прича за себе. Судећи по насловној страни, избору боје и слова, тешко је рећи да ли је неко томе и посветио пажњу, иако је као технички уредник потписана Лепосава Илић – Петровић, супруга Томислава Петровића, иначе учитељица. Илустрације Миомира Нешића, студента ВПШ, делују као неуспеле скице покупљене са подова у учионицама Шуматовачке школе. Његов избор за илустратора књиге представља крајње небрижљив поступак издавача. Можда ће неко рећи да судимо преоштро и да је Заједница културе дужна да помаже вредности које постоје, макар да њихов домет и није нешто изузетно. Међутим, познато је да су стваралачки резултати светозаревачких писаца давно превазишли ниво објављених песама. Да апсурд буде већи, и Радослава Стевановић, која са тако мало успеха пише песме са којима се и представила, већ дуже времена са доста успеха пише дечју поезију са којом је и стекла реноме који је далеко превазишао општинске, па и провинцијске границе. (Нови пут, 1972)

ПОЕМА О ЧОВЕКУ И РЕЦИ Саша Трајковић: ЧОВЕКОВА РЕКА, издавачи аутор и Заједница културе у Светозареву

Ових дана појавила се из штампе нова песничка књига светозаревачког песника Саше Трајковића, који већ поодавно живи и ствара у Београду. Штампана у малом тиражу (1.000 примерака), тихо и без рекламне буке, уколониће се ова књига на библиотечким полицама и уписати у уредне, шифроване регистре. Њена је судбина, већ по начину на који се појавила, чини се, да дуго чека на оне праве руке које ће је с пажњом отворити. Она спада међу оне књиге које морају бити тражене и нађене. Али зато, кад се то догоди, више не могу бити заборављене. ЧОВЕКОВА РЕКА садржи две поеме: ЧОВЕКОВУ РЕКУ, по којој и носи име, и ПОБУНУ. Ова друга поема објављена је први пут, додуше делимично, још 1964 у Сијени на италијанском језику, а други пут у целини 1967. у часопису КЊИЖЕВНОСТ. ЧОВЕКОВА РЕКА се појављује први пут и зато неко овде буде само о њој речи. Вечна човекова и песникова питања како мртав, сјај пролећа, радост зоре да дозовем и како љубав, то пешчано жарно море, тај стуб ватре с крви моје, да залечим – дакле, како бити присутан, макар једним делићем, у вечности живота, преко и изван људске омеђености, и како утишати у себи љубав према животу, па тако, бар, смањити своје патње, основа су овог чудесног песничког ткања. Одговор није, као што су питања, кристално песнички издефинисан и филозофски кратак. Одговора нема, а неодговор је уткан у потку поеме, њена је крв и месо. Поема не даје одговор – она је пут, лутање и мука да се до њега дође. Песник се питао није ли одговор у реци вечнога тока и у људима који вечно живе на њеним обалама? И опет видим Мораве/ Ко неку звезду тромеђу,/ Изнова оне старе кочије,/ И неког свога на обали/ Како се улудо ашовом/ Брани од неке луде немани! Али где је он, песник, он, појединац, где је на вечној обали у мноштву његово цвеће у башти вечности, какве је боје и какви су му мириси? У тој тами тражења, у мноштву звукова лутања, пре него што се и песник и читалац заморе и одустану, у сновиђењима у којима 13

песник као по спрудовима тражи златна зрнца свога живота који је био и који ће остати вечно као и река, појављују се најпре усамљени, а после уједињени звуци вечног сукоба човека који пролази и природе која остаје и бунта његовог што му није дано, као реци, на пример, да стигне до мора. Како доћи до тог мора/ Тако плавог? Од стиха до стиха осваја нас моћ песника да нас сети и да нас музиком речи поведе у свој свет који је и наш, заједнички заборав. Морава, песник и људи, ток воде и живот људи, у времену вечном и омеђеном, постају песнички мотиви, а остају симболи. Трајковић казује све што је чуо, све што је видео и доживео, све што је сновидео, све што је превидео, замислио, осмислио, проплакао, оплакао, зажелео, и све што га је видело, доживело, осмислило, зажелело. У том дијалектичком, комплексном односу дати су сви мотиви, као и основни: човек и река. Поема, као збир свега што је у њој, свих звукова, свих појединачних гласова, као оркестар или као моћни хор, има још једну, изузетну димензију. Она је песничко сведочанство о Морави, о Моравама, о људима који наставају њене обале и њиховом узајамно условљеном, нераскидиво везаном животу. Ипак, ова димензија не би била могућа да није, усред тог моћног оркестрирања, разазнатљив и глас појединца, песника, прометејски глас бунта што само река, по свом природном току ствари, стиже до мора, до луке вечне среће. А човек који обитава на њеним обалама и живи равноправно са њом, бије са њом битку у варљивом убеђењу да и губи и добија, да јој уступа али да и она њему уступа – тај човек ретко и само за кратко, и само да би још тужнији био, може да види и доживи море. Човекова је река, а опет, измиче му. У форми, у језику, у стиху и ритмици, Трајковић наставља најбоље, најплеменитије традиције лирског стваралаштва на српскохрватском језичком подручју: од Гундулића до Змаја, Дучића, Ујевића и Давича. Али сва та огромна језичка искуства Трајковић сублимише, сажима, подређује. И тако, и на тај начин, доказује своју пуну стваралачку зрелост. (Нови пут, 1973)

СВЕЧАНОСТ ЖИВОТА Драгослав М. Тодоровић: ОД МОРАВЕ ДО ЈУХОРА, дечје песме, издавач Општинска заједница културе и Књижевнби клуб Светозарево

После готово 35 година (1938 – 1973.), понајвише захваљујући разумевању и финансијској помоћи Заједнице културе у Светозареву, где је провео велики део свог службовања као учитељ, Драгослав Тодоровић поново излази пред публику једном својом самосталном књигом. Овога пута то су лирске дечје песме које чине и највећи део његовог вишегодишњег плодног стваралачког опуса. Међу 77 песама објављених у овој збирци највећи део би могао да се окарактерише као свечаност живота. Изоштреним чулом Тодоровић бира за своје песме тренутке кад живот слави своју победу. Чобани се довикују да су пронашли јагње сиво, или се сладе печењацима, деца на распусту се купају – вода топла, небо ведро, радост срца гони, па се јури, плива, пљуска, и под водом рони – детлић туче кљуном по старој букви и налази себи храну, итд. Има међу овим песмама и оних високок уметничког домета, као што је песма о пастирском штапу: Штап пастирски јесте – што жезло за цара,/ без њега пастири не могу да живе:/ њиме гоне стадо, врдаламе туку,/ њим се воће тресе и гране се криве. Или песма о шеви, птици скривалици: Мислио мали, мислио и доконао:/ шева,/ тајанствена птица, /није летелица,/ није ни скривалица,/ то је само/ грудва земље/ сељачке – / наша мајчица,/ која пева! Према својим уметничким и васпитним квалитетима, ова надахнута песмица би могла да уђе у све ђачке читанке. Тодоровић пише о деци села са којом је живео, коју је учио, или о свом детињству које је такође протекло на селу и отуда извесна пасторалност у његовим стиховима. То је село које нестаје. Али опевани тренуци и даље су присутни и биће их док је села и док је деце. Приређивачу ове збирке може се замерити што је унео и неке мање успеле песме, старомодне, с наравоученијем (Песма о мравима, Борба против штеточина) које кваре утисак. 15

(Нови пут, 1973)

ПЕСМА КАО РАДОСТ И НАДАЊЕ Збирка стихова Добриле Станимировић БУРА, издавач Општинска заједница културе Светозарево, 1974.

Песничка активност у Светозареву већ неколико година веома је жива и запажена. Резултат тога је још једна лепа књига стихова која се ових дана појавила из штампе захваљујући помоћи Општинске заједнице културе и Фабричког одбора синдиката Индустрије каблова. Своју прву збирку песама суду јавности овога пута препушта Добрила Станимировић, радница Индустрије каблова, песникиња чија је песничка реч већ низ година присутна у многим листовима и часописима и на књижевним вечерима Књижевног клуба “Ђура Јакшић” чији је члан. Ствараоци у провинцији, а и иначе, посебно они који се баве тешким књижевним послом, не могу увек рачунати на разумевање за резултате свога рада. Отуда се многи који поседују дар да живот претачу у песму тешко усуђују да обелодане своје песничке опсервације. Међутим, последњих година наше друштво чини посебне напоре у вредновању и подстицању стваралачких иницијатива и резултата, без обзира одакле долазе. Друштвени напор доноси вредне резултате. Укупни стваралачки фонд сваког тренутка постаје богатији за неко ново, вредно уметничко остварење. У потврду тога може да послужи и књига стихова – првенац Добриле Станимировић. Поезија оваквог кова – каже у уводу ове књиге професор Мирослав Ристић – је сама собом… једна непобитна реалност естетско литерарне активности доста широких размера у нашим великим индустријским регионима која се уз оправдану подршку бројних друштвених институција… инаугурише у једно право кретање у литератури и уметности уопште и има за циљ афирмацију схватања да култура и уметност, па и литерарно стварање, нису привилегија богом даних, већ да им је извор и исходиште у најширим слојевима. Поезија Добриле Станимировић је комуникативна у оној мери у којој се у њој препознаје живот, тренутак садашњи, а плени самониклим изразом, метафором која није само вербални 17

егзибиционизам. Ономе што види и осећа, а што сматра вредним да опева, песникиња надева имена која се слажу у ниске метафора не зато да би песма била лепша, већ живот који је родио песму. Поезија се код Добриле Станимировић јавља у својој првобитној и вечној функцији (коју савремени учени песници, нажалост, тако често занемарују) као потреба за радовањем и надањем. Најшире и најупрошћеније речено, Добрила Станимировић слави живот, радује се лепоти, стварању и бујању, а кад другује са тугом, онда је то веома слојевито и опет са истим циљем: песникиња призива тугу прошлости да би се радовала садашњости, а говори о тужним стварима садашњости да би изразила веру у будућност, да би саопштила и наметнула своје надање. Ова збирка песама одликује се великим богатством мотива, али у свима њима присутна је увек иста, мање или више убедљиво, али увек песнички искрено речена, мисао да је живот радост за коју је вредно да се човек бори и жртвује. Тако се туга и патња у овој поезији јављају као залог радости, као цена која се плаћа за будући, али обавезни бољитак који ће доћи. Исказујући се многострано, песникиња често саопштава, топло и непосредно као и све друго, и свој песнички кредо: оптимизам, љубав, жеђ за животом. У песми Певам она каже: Јер волим усталасану дечју грају,/ раскошну игру сунчевих нити,/ и тихе плаве ноћи,/ бескрајно море и мирис зоре./ Од среће лепршам над радостима свим/ и туђи бол болим. (Нови пут, 1974)

ПОГЛЕД У ПРЕДЕЛЕ ПЕСНИКА Бајрам Ибрахим: ПТИЦА КОЈА ЛЕТИ КА БРЕСКВИ, Јединство, Приштина 1977.

Бајрам Ибрахим, рођен 1947. у Призрену, песник, есејиста и новинар, пише и објављује на турском језику. Збирку песама Птица која лети ка брескви превео је на српско-хрватски Искендер Музбег и она представља, у неку руку, репрезентативни избор Ибрахимовог стваралаштва. Ови уводни подаци важни су колико за разговор о књизи, толико и као илустрација непроцењивог доприноса новинске и издавачке куће Јединство из Приштине у ослобађању бујног потенцијала уметничког изражавања у вишејезичној косовској средини. Ибрахимов песнички напор усмерен је ка истраживању, у једном полифоном значењу. Он истражује живот, све његове облике, све његове наслаге, задржавајући се на свесном, на оним облицима који су произашли из свести или је доказују и потврђују. Истраживање се може разумети и као напор да дефинише облике свесног у разуђеним животним манифестацијама, да их приближи свести или да их сагледа кроз њу. Преокупираност доживљеним има за последицу наметање прошлости као сталне теме, јер оно што је доживљено уједно је и прошло; зато, тематски гледано, Ибрахим пише о прошлости, о ономе што му се десило давно или недавно, па је, делом и отуда, његова поезија често засићена сетним лиризмом протицања времена. Ипак, богатство и пуноћа боја и звукова пригуше сваку фалш ноту. Бајрам сједињује искуство песника и мудрост мислиоца и у пределима прошлости налази и, неочекивано раскошном метафором, дочарава нам свој доживљај, своју причу. Поређења са сликањем овде су неизбежна. Сам песник дефинише свој песнички поступак у песми Бајка: Бајке у старим пределима/ Сада велики прозор пред нашим очима. Он бајку (дакле и своју песму) види као речима насликан доживљај, као прозор који омогућава да видимо оно што је било. Песник и сам помиње сликање речима у песми Дневник: У мом дневнику твоје је лице речима зацртано. 19

У таквој омеђености коју је сам себи поставио песник налази раскошну инспирацију. Његов прозор нуди поглед на богат крајолик, пун покрета, звукова и светлости. Песме Бајрама Ибрахима не дају се разврстати, не трпе класификације. Оне су увек рефлексивне и медитивне, метафора увек доказује дубокомисленост. Ипак, уочавају се, бар формално, циклуси рефлексивних, ангажованих, љубавних и носталгичних песама. Или пак, тематски: песме о смислу живота, о слози и љубави међу људима, о пролазности, о детињству. У песмама у којима говори о смислу живота Бајрам плени свежином мисли, уверењем које сећа на снагу паганских обреда. Добар дан птице које сте исцрпле сунчане дане/ Смејте се још једном лествицама које ка небу воде. (Добар дан)/У којим ће звездама бити руке наше? (Сутра)/ Сви ћемо цветати у морима,/ Не вреди бити цвет у мору. (Живот је цвет смрти у мору). Међу ангажованим песмама има веома успелих, антологијске вредности. Назебла је застава диктатора на видицима Шпаније говори Ибрахим у песми Шпанија; Покажите ми једну пушку, пушку једну без метка, тражи у песми Мир; Затим на крила да вежемо плаве траке и плаве нити слоге, каже у песми Пустимо птице певачице. Песме у којима бележи и анализира тренутке своје интиме, своје успомене у данима, обилују метафорама, прецизним, као у камен урезаним дефиницијама. Потом запалим цигарету и слике даљине сећа се у песми Будва; Сви смо као мрави били, а чесма као споменик, у очи нам је гледала док смо хладну воду пили, каже у песми Чесма; Из железничке станице Будимпеште очима смо украли једно бело вече закључује у Песми о Еви Хоргош. Препоручујући Птицу која лети ка брескви као књигу коју треба тражити по мрачним одајама библиотека, као што се тражи вредан сабеседник, мислим да ће љубитеље песничког доживљаја најпре дирнути као бехар просветљене, лапидарно писане, песме младости и детињства. Сада је сунце-избеглица тако хладно/ У учионама/ Сада на белим грудима девојака сунце/ На уснама лажљиве песме лажљиве сада/ Стихови моји и ви сте у мени срећни били/ У средњошколским данима/ Ја бих вас писао у жуто лишће јесени./ (Успомене из средњошколских дана)/ Не могу деци дати прегршт кише/ Јер ће је пропустити руке мале/ Затим ће изгорети њихово доба./ (Прегршт кише).

Палета песника-сликара имала је бескрајно стрпљења да исцизелира у сећању тако тужно кратке, забораву подложне слике детињства, као старе пределе које нам данас, овог и сваког будућег тренутка, нуди чаробни песнички прозор Бајрама Ибрахима. (Јединство, 1977, Приштина)

БЛЕСАК СВЕСТИ Милосав Ђалић, Кора земаљска, издавач Багдала, Крушевац

У више наврата Црњански се враћао Његошу. Управо тако: не делима Његошевим, већ самом Његошу. Тај свој однос Црњански је објашњавао: “Не интересује ме сама садржина Горског вијенца у којој многи истражују скривен филозофски смисао. То је за мене само скуп народних мудрости. Интересује ме свест која је тако изненада бљеснула у општој тами”. Тако је, на себи својствен начин, неочекивано лако, Црњански одредио и своје критеријуме у вредновању дела. Дубоко исправно, иако без свести о дијалектичкој тачности своје мисли, имајући у виду само ползу народа својега, говорио је у Вук Караџић: “Задатак је свакога писца да истинито описује свој народ и да му тако помогне да сагледа себе”. Ако би се овај критеријум (који је неизбежан, али који се баш зато и непрекидно одлаже) применио на данашњу књижевну продукцију, питање је шта би остало од многих угледних књижевних имена. Али оно што не можемо, или не желимо, да видимо данас, време ће учинити видним. Кроз педесет година, и током тих педесет година, многе амбициозне књиге ће пасти у заборав, а многе ће, опет, доживети нова, луксузна издања, ма како им корице данас изгледале скромне и ма ко се потписивао на њима као издавач. Кора земаљска Милосава Ђалића спада у данас скромне књижице које ће нове генерације увек изнова откривати као искрен, аутентичан, лирски запис о животу. Који је био и који јесте. За нас данас и за њих сутра. Изненада, под Гочем, бљешти једна свест о животу. Милосав Ђалић је огласио свој издвојенички, пророчки напор. Записао се. Кад тако пред нама затрепери јара кречне земље у лето, и чујемо звук опадања лишћа брестова у јесен, и препознамо то, и сретнемо људе којима припада и јара над посном земљом и суво брестово лишће, и препознамо и њих, захвални смо писцу за сусрет и спремни смо много тога да опростимо. Препознали смо, дакле, писца. И то је већ, у поплави књижевног медиокритетства, књижевне патологије, егзибиционизма, кичерског 22

подражавања нама неразумљиве, али свакако изнуђене симболике западних писаца – у тим приликама и то је већ велика ствар. Али Ђалићев мученички запис је тек на почетку. У њему се живи само за смрт. Велико имање умире, отац умире, мајка умире. И они који живе мисле на кречну земљу која их очекује. И кад су на мору, пуни сунца и љубави, и у Немачкој, пуни носталгије. Увек једна мисао. А нешто се рађа и буја и на кречној земљи. Крстарећи тим пределима, Ђалић ће то видети. Пожелимо му само да буде довољно истрајан. (Багдала, 1981, Крушевац)

МОЋ ДА СЕ БУДЕ ПЕСНИК Опроштај од Јаре Лабуда

Сада на растанку, када те уписујемо у историју овога поднебља, уз захвалност за све оно чиме си нас даривао, осећамо не мало задовољство што смо се познавали и дружили, што смо живели са тобом. Дружење са тобом имало је за све нас, за писце, за младе песнике, највише за њих, посебан значај. Ти си извршио у нашој средини крупну цивилизацијску мисију. Тебе следе. Твој живот је победа коју смрт не поништава, већ потврђује и увећава. На овим просторима, на ветрометним моравским обалама, животне идеале стварала је сиротиња. Углед се стицао трговином и занатом, добро вођеним домазлуком и обиљем. Школцима је идеал била државна служба. Писање песама био је узалудан и штетан посао, будалаштина доконих фантаста и дангуба, па зато на удару, под теретом тешке тежачке осуде. Наслеђе за које бисмо хтели да га нема притискало је и притискаће многе генерације сањара којима душа трепери за хармонију, који у речима лове бисере лепоте и покушавају тајно да нанижу ђердане стиха. Стид је убио многе песнике. Ко је имао снаге да отвори рањиву душу и понуди је свима? Али у додиру са Јаром Лабудом све је бивало другачије. Јара је писао у надахнућу, а затим казивао своје песме снагом вулкана, не бирајући ни место ни слушаоце, са вером која је сламала. И гле, то што је он радио наједном је било и добро и важно, лепо и корисно, чак неопходно и тражено, као путеви, пруге, мостови и фабрике, као Шамац-Сарајево, Брчко-Бановићи, Нови Београд, Бор и Севојно, Фабрика каблова. Та моћ да се буде песник, то је био Јара Лабуд. Генерације које долазе оцениће његово дело боље од нас, али што се нас тиче, ми дубоко верујемо: време ће Јару Лабуда поравнати са великима. Оно мора исправити неправду која је нама увек теже падала него Јари. Он никада, ни гестом ни речима – а ватре је било напретек и у његовим гестовима и речима – није показао да га боли што његове књиге не носе потписе великих издавача, што немају луксузне корице и велике тираже, што машинерија рекламе никада 24

није стала иза њих. Није показивао ни да му ласка када се дешавало да дође из престонице понеки млади песник тражећи да види и упозна Јару Лабуда: наишао је негде, у каквој претрпаној антикварници, на Оргије на Морави и запуцао у спарни летњи дан, у жамор провинцијске вечери, да тражи песника. Било је то признање, и те какво. Нама се срце надимало од поноса. А Јара Лабуд је и тада збијао шале и за сваку пригоду рецитовао стихове. За много тога имао је песму. Тежња за успехом и истицањем била му је страна. Понашао се као да не примећује суревњивост и сујету која трује живот писаца, као да не постоји вучје отимање за трон и примат, за танки динар издавача. Своје песме штампао је, и продавао, већином, сам. После су оне, те његове књижице, ишле од руку до руку, и далеко, незнано куда. Да се понекад и врате, изгужване, пресавијене, подвучене. Понашао се Јара Лабуд као човек у коме нема људских страсти и слабости. А гореле су у њему све страсти овога света. Само, он их није хтео за живот, већ за песме. Додавао им је љубав, сумњу и мудрост и стављао у те књижице које су куповали његови пријатељи и ученици. За живот Јара је остављао једно широко, генерално, рекао бих – народско разумевање за људе, ствари, појаве, за нашу земљу у целини и њену револуцију. Десило се једном, држали смо књижевно вече у Лесковцу. Устао је један слушалац и питао нас зашто пишемо само о својим преокупацијама, где је у нашој литератури савремени тренутак. Заустили смо да му говоримо о односу литературе и живота, о томе шта су и каква су наша гледања. Тада је устао Јара Лабуд, подигао руку високо и рекао: “У нашој поезији има стварности!” И одрецитовао моћно и надахнуто своју песму о Титу, загрмели су стихови: Дажде ватре на бело грло планине. Студ гризе. Палаца глад. Са црвеним лишћем у коси, са пожаром у зеницама тражи Сунце и маше ватром, у заставама. Орлови склапају крила пред горостасом. Сви у сали су као по команди устали и одјекнуо је снажан аплауз. И без критичара и тумачења људи су разумели поруку песме и прихватили одговор песника. Са истом вољом и љубављу ишао је Јара и на мале, пригодне књижевне вечери у селима, одсутно слушао напомене деци да ће једном причати да им је лично Јара Лабуд читао своје стихове. Читао је лепо и сугестивно, а после с пажњом слушао невеште и несмеле али искрене дечје саставе. И знао је, кад чује неку реч, неку метафору, да скочи и каже: “Ево песника! Та девојчица ће бити 25

песник! Јесте ли чули шта она каже: неба мога детињства. То говори будући песник!” Све је код Јаре Лабуда било несебично и искрено. Ја сам убеђенм да је таква и његова поезија и да то вреди много. Данас једна девојчица, на регионалном такмичењу у Баточини, казује стихове Јаре Лабуда, о Морави. Она је са тим стиховима победник у нашој општини. Она је врло млада, она Јару Лабуда не познаје. За њу је он само име на корицама књиге са којом се дружила у своме селу, у самоћи, поред Мораве. Песме Јаре Лабуда нису отиснуте златотиском. Оне су утиснуте у срцима његових ученика и свих младих људи, и свих људи жељних љубави и лепоте. (Изговорено над одром песника, 25. априла 1986, у Јагодини)

ИЗДАШНА ШКРТОСТ ПЕСНИКА Нову збирку песама под насловом Повратак југу објавила је Међурепубличка заједница за културно-просветну делатност из Пљеваља

И својом четвртом збирком, на којој се као издавач потписује Међурепубличка заједниа за кутурно-просветну делатност из Пљеваља, Светозаревачки песник Бајо Џаковић остаје доследан: нуди читаоцима заокружен циклус (овом приликом 30) песама, чврсто повезаних језички и тематски, а прва песма бирана је пажљиво, да буде и пролог књиге, кредо писца. О чему у најновијој збирци пева Бајо Џаковић? О човеку који расте из бетона, па рањивом, пуном чежње, страсти безнадних напора да се домогне неке ведрије даљине. У сликама у којима се непрекидно обнавља понешто од препознатљиве Џаковићеве заокупљености човеком-космосом, доминира сада готово болно опажање човекове моћи да види, немоћи да измени. Слике су изузетно топле, лирске, надахнуте, меко назначене, крупним потезом и смислом за генерално и суштинско. (У дим се заплели космос и трава/ Класје и ноћ пију вино/ Буди се страст из лијандера/ Лето се купа у ватри). У сликама које се у тих тридесет песама настављају, продужавају, умножавају, обнављају и допуњују, Џаковић је дао да се наслути живот јунака наших дана, пуног траума, емотивца, усамљеника; ту и тамо наслути се дечак паланке, или периферија, у којој се заборав и самоћа сливају у свест и доживљај свеукупног прожимања, у којој се тишина наставља на ону космичку, а бура крви доживљава као прасак звезда. Све то Џаковић накити у метафору, свему томе окретно, са мало шкртих речи и прелива, да дубљи смисао и шире значење. Па се свака песма доживи као сазнање, слутња, доживљај, узлет и разочарање, немоћ и пад. Зачарани циклус живота присутан је у свакој песми, овнавља се и потврђује коначно и у целој збирци. А у свему томе присутан је типичан Џаковићев високи напон бунта, борбе, опирања и отпора. И то нас везује, чини ове песме, издашне једино у шкртости, интимно препознатљивим, песника нама блиским. Под танком кором овлаш набацаних, тек скицираних 27

заплета и догађања, стално је присутан песник који се, у дубини, испод тог песничког руха, као у хладном језеру, бори са злим алама – са стихијом света, али и стихијом у себи. (Чији су гени у мени/ Које ће време да ме узнесе). Зато ће бројни читаоци и поштоваоци поезије Баја Џаковића морати пред сваком песмом да застану. Џаковић је ту дубљи, мисаонији, естетски зрелији, само још преварно гласан и естрадан. Под привидом тог подигнутог гласа скрива се тихи човек који пати, кога живот рањава и који рањава живот. (Нови пут, 1988)

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО СОФОКЛУ

У једном ресавском селу близу Свилајнца месни парох је на видном месту у цркви истакао угљенисано парче дрвета испод којег је написао: Ово је остатак ђерма у који је ударио гром и убио жену која је заливала башту на дан Летњег светог Николе. Ова реченица, у којој је садржана цела трагична судбина неке ресавске жене, суштински је идентична са Софокловом драмом Цар Едип. У оба случаја реч је о намери да се људи застраше богом. Минорност једног и величина другог подухвата не би требало да нас збуњују. Ресавски поп је од своје опомене очекивао само да већи број његових сељака слави своје славе и чешће навраћа у цркву. Док је Софокле, упињући се целим својим генијалним умом, доказивао распуштеном, интелектуално ојачалом и прилично осиљеном атинском друштву, да се мора бојати бога ако жели да живи и даље. Цар Едип је ангажована литература у данашњем значењу те речи. Поп Софокле писао је са намером да преображава људе. У томе, наравно, није успео, али био је убедљив и то му је признато, још за живота: владар Ликург дао је да му се изради споменик а драме препишу и ставе на чување. Захваљујући томе и лик и мисао Софокла допрли су до нас. Та истина потиче нас на изазовну, мада за ову тему споредну мисао, да нам Софокле не би данас био познат да краљевима није био угодан. Кад се већ решио да народ атински приводи на покорност богу, Софокле је морао знати да тај задатак није лак. Грчки богови пречесто су се дружили са људима и попримили су превише њихових особина. Постали су превртљиви, непринципијелни, склони интригама и слабостима, распаљивих страсти, спремни у свакој прилици на одлагања, отезања, преговоре и компромисе. Постали су нејединствени, издељени, често неефикасни и немоћни у клупку компликованих и непомирљивих веза између људи које штите и виших богова којима служе. Цела та грчка космогонија била је егзотично шарена, обредна и дружељубива, подмитљива, често весела и бећарска. Дружење са боговима било је необавезно и весело. Човек који је певао пеане и пекао жртве осећао се јачим од божанства. А страдања су ипак била све већа, смрти више, цивилизација је постајала све мање способна да обнавља саму себе. 29

Неприлагођени живот није умео да се нагађа са смрћу и пропадањем, напротив, давао јој је замајац и убрзање. Раскорак између моћи и свести бивао је све већи, морал је каскао за тојагом, као и увек. Та истина није сметала док су се водили спољни успешни ратови. Они су силе уништења усмеравали према другима, туђинцима, далеким и мало знаним, „злим“. Треба приметити да се још од библијских дана према покореном народу поступа готово једнако: насиље и геноцид присутни су и данас. Али кад ратови престану, или се претворе у неизвесне и неуспешне – због оснажености „непријатеља“ или сопствене слабости – осиљеност људска, зло које се налази у човеку, показује своје право лице: води човека и друштво самоуништењу. Напор мудраца свих времена, стога, био је да то покажу и докажу, да одврате од зла и пропасти. Метод је притом био и остао исти: застрашивање. Друкчије и не може бити. Страх је врхунско, изворно осећање свега живог. Нестрах постоји само у неживом. Али свест као резултанта генезе целокупног живота тежи да ослободи живот страха, да га учини блаженим; тежи, дакле, немогућем, боље речено апсурдном: тежи неживом. Овај парадокс, ова контроверза свести, у моралној категорији је зло у човеку које га води уништењу, смрти. Нагон самоодржања као услов настанка живота, као примарно добро, храни се страхом. Живот је могућ једино у страху. Сваки покушај ослобађања страха, његовог уништења, његове негације, побуна је против живота и води ништавилу. То је неморал, бунт, погубан устанак против бога. Да се то не би могло десити, потребни су моћни богови који ће страх претварати у покорност, хаос у ред. Софокле је сликао моћног бога. У почетку су, за довођење у ред и покорност (коју морамо схватити као одређени, досегнути начин организовања људске заједнице, не улазећи у историјски појам револуције која бунт и непокорност истиче као свој мото, али само у односу на стару организацију коју жели да сруши), дакле за опстанак заједнице, били довољни мали богови: духови река, језера и лугова, духови животиња и предака. Касније, како је човек напредовао, бивао је потребан моћнији бог, даљи, неухватљивији, недодирљивији, који држи конце судбине у својим рукама, замршене и незнане. Софокле је сликао таквог бога. Како бити убедљив, како учинити да ти верују – то је основна мука свих оних који желе да мењају свет. Оставимо по страни истину да је почесто резултат подухвата био несразмеран са напором и задатком. Софокле се не може уопштавати. Приписујући му 30

грандиозне намере, не покушавамо да умањимо резултат. Он је свој посао очигледно знао. Шта више, животност, убедљивост Софокловог дела (која је ипак, као и свака уметност, остала без икаквог тренутног, ма колико жељеног, практичног резултата) замаглила је у највећој мери праву сврху и задатак ове хеленске агит-проп драме. Можемо лако замислити првог средњовековног читача тек пронађеног, прашњавог и пола струнулог Цара Едипа, младог ученог језуиту, с нежним рукама дугачких прстију, бледуњавог и анемичног, са смерно спуштеним погледом: не сме да подигне очи јер би се у њима засјала ватра паклене страсти, пламен сумње, лудило наде. Уморан од овешталих канона, сатрвен извесностима и ауторитетом, притешњен богом као зидом, младом језуити грува срце у грудима као да ће да искочи, губи свест и дах од моћног доживљаја који расте и склапа се из прашњавог свитка као див из боце. Не може да се отрезни од тог ткања, преплитања, суптилних наговештаја, сазревања и препознавања, па нове борбе, нових покушаја, све до коначног, трагичног и неповратног пада. Та њему непозната лепота казивања, та несхватљива снага воље која се не исцрпљује све до трагичног краја, то његово одушевљење за људско и слепило за божанско, за намеру привођења богу, остаће трајни манир у тумачењу Цара Едипа. Оно што језуита са смерним лицем и паклом у души није могао да види, класични филолози нису хтели. Своју величину они су вазда видели у величини предмета којим се баве. Приписујући Софоклу религиозне и још практичне побуде, могли су потамнити његов ореол писца са Олимпа, „генија који је надмашио своју епоху и остао да живи за сва времена“. Настојали су, значи, да Софокла доживљавамо искључиво као уметника који се труди да очара своје уметношћу засићене и пробирљиве савременике. А то му, ето, тако лепо полази за руком да очарава и нас који живимо хиљадама година доцније. За оваква застрањивања донекле можемо да оправдамо класичне филологе који су тиме јачали дивљење и уважавање за цивилизације пре нас, утемељујући тако свест о континуитету живота и његових вредности. Срећом, данас мало кога треба убеђивати да су велики писци вечност стекли борећи се да побољшају злехуде судбине својих савременика, почесто свесни целог безнађа и ефемерности. Али то и јесте вечност. Живот се састоји само од несрећних јединки. Размотримо, дакле, у светлу тога, шта је Софокле Царом Едипом хтео да поручи Атињанима.

Рекли смо већ, поп Софокле и ресавски поп нису исто, иако и један и други позивају на побожност, дакле у основи, апстрахујући све, исписују паролу једнаког значаја. Ту сада важи оно што је добро уочено много пута, да литератури ангажованост не смета, шта више да неангажоване литературе и нема. Смета једино ако се јефтин ангажман гура у литературу. Но, Софокле није чувар напуштеног храма који моли паству да се врати. Он јесте за то да се паства врати, али не њему, већ новом богу кога као пророк најављује. Његово јеванђеље је моћно и убедљиво. Новог бога, у кога он свим срцем и свим генијем верује, открива он у миту са којим се сваки Хелен рађа, који је у срцу свакога од њих. Али његове пророчке, видовите очи виде мит мало другачије. Атињани који „Аполона нигде већ не поштују“, који се пророштава не боје, који с боговима другују, аче се и рођакају, који тако припремају себи моралну а потом и физичку пропаст, морају да задрхте од те представе божанске моћи и да одају Софоклу признање. Бог је одредио догађај и дао да се обзнани преко пророка. Покушај човека да се супротстави ствара трагедију. Што је воља човека већа, што је борба дужа, што је упорност јача, његова судбина је трагичнија. То је Софоклов образац, то је његово виђење божанске моћи и људске немоћи. Цар Едип је у миту велик: мудрац који побеђује сфингу, митолошко оличење зла, и изазива наклоност и дивљење. У Софокловој драми та окосница његове величине само је ситна божанска намештаљка, начин да га Тебанци прихвате и изаберу за цара, како би убио оца, оженио се мајком и тако се испунило пророштво. Едип је црвић, сића, нејач у моћи божанске воље која кажњава оне што нису прихватили пророштво. Едип је жртва неверника који сматрају да се божанска воља може изиграти – оца, мајке, пастира, али и сам доприноси трагичној судбини јер настоји такође да избегне што му је суђено. Наиме, трагедија Едипа почиње тек оног тренутка кад у жељи да избегне пророштво напушта поочима и помајку и јури у сусрет оцеубиству и женидби с мајком. Та његова трагична заблуда крунски је заплет драме. Оставимо хваљени начин на који то Софокле саопштава и препричајмо причу. Глас божји рекао је мајци да ће њен син убити оца и оженити се њоме. И она тек рођено дете даје слузи да га уништи. Али он је сажаљив, уместо да га убије, даје га пастиру неке удаљене покрајине. Тамо Едипа усваја неки кнез без деце и он расте срећно. Али кад порасте, и до њега допре божански глас. Он тада поступа као царица Јокаста, као сажаљиви пастир: буни се против судбе! Напушта дом, 32

верујући да му је то прави дом, и трчи у несрећу! Едип постаје трагичан, али бог који га тако сурово кажњава не изазива мржњу, већ страхопоштовање: Лај је крив, Јокаста је крива, пастир је крив, Едип је крив, сви су они криви, а бог је праведан. И остаје питање: шта би се десило да се нису бунили? Да је царица одгајала свог сина, би ли могао, при здравој памети, да убије оца и ожени се мајком? Не води ли ова мисао до једног, једино могућег, данас тако познатог одговора: бог је милостив, ништа се не би догодило! Вера у бога и трпљење судбине умилостивили би бога и отклонили трагедију, буна и невера учврстили су бога у датој речи! Божанска промисао је исувише далека и неухватљива, за људску памет недокучива, за људску правду непримерена. Едип је још трагичнији што је за људска схватања праведан и до краја честит човек. По тој својој димензији он је једнак Јову који такође страда, иако је честит и угодан богу. Но, Јов верује, божанска промисао је у њему, он зна, и зато је његово страдање тек божије кушање, после чега ће, кад победи устрајност у вери, уследити награда. Ту почетну, моралну потенцију има и Едип, али у њему нема вере – и више од тога: он је у низу оних у којима није било вере. Зато је он истовремено и Јов и Јовова деца и још нешто више и теже од тога – црна тачка, трагични пресек свих путева божанске правде, жртвована личност, нека врста Антиисуса који својим трагичним примером треба да поучава људе и приводи их вери. Не љубављу, већ страхом. Не вољом, већ морањем. Минорност и ништавило људске правичности, у односу на божанску, Софокле је ставио у само средиште збивања. Тај однос радњу почиње, води је, развија и доводи до краја. Бог је Тебанце казнио кугом јер се међу њима налази непознати грешник. Народ моли Едипа да нађе грешника и да тако избави град пропасти. Едип, њихов брижни и правични владар, заклиње се да ће то урадити и то заиста и чини, ретком вољом и упорношћу, све док себи, другима, свима, не открије да је он сам тај грешник. Људска правичност постала је тек оруђе, средство, слушкиња божанске правде. Мада врлине драме овде нису тема, ипак се мора рећи да је овакав Софоклов поступак Цара Едипа учинио обрасцем драмског стваралаштва. Слика моћног, јединог, великог а милостивог и праведног бога достојна је јудејских пророка. Сличност не треба да нас наведе на истраживање о међусобном утицају религија. Ми не знамо је ли Софокле познавао јудејско учење. Али смо сигурни да му је било 33

потребно, да га је тражио и нашао, међу Хеленима. Такав је бог њима, већ тада, био потребан, они су га хтели и он га је нудио, у тим потресним трагедијама. Софоклов бог је данас већ прилично истрошен. Дружимо се присно с њим, ачимо, својатамо га, а све мање верујемо у његове моћи. А зло није ништа мање у нама. За наше спасење, да нас спасе од зла у нама, од трагичне опседнутости наше свести која се не мири са страхом, треба нам нови бог. И ми га тражимо. Неки нови Софокле прича нам о освети коју нам снују атомске бомбе, стваране у бунту, у намери да се побегне од судбине, да се спречи зло. Сликају нам тужне последње дане наше цивилизације и наше планете коју смо, осиљени, бежећи од страха у нама, разорили. Плаше нас не оним што је било, већ оним што ће бити. Људска свест добија своју трећу, коначну, дијалектичку димензију: у себи самој препознаје бога. (Дани, 1989, Параћин)

РЕЧ НА ДОДЕЛИ НАГРАДЕ “ДУШАН СРЕЗОЈЕВИЋ”

Захваљујем се свима онима који су сматрали да баш ја заслужујем да примим награду што носи име песника сањалице чија је мисао успевала да ове наше тескобне крајеве бескрајно прошири у времену и простору. Да је то заиста тако, сведочи ова наша данашња истина да се његово име претворило у награду. Врела стваралачка мисао Душана Срезојевића, у којој је прерано сагорео, успела је да његово име провуче кроз тешки заборав времена, кроз сиромаштво, беду и простоту, кроз глад, болештине и помор, кроз тиранију власти и тиранију народа; кроз богатство, охолост и незнање, покрај тог слатког зова Сирена. Бацивши поглед на то име, кроз воду и стакло времена, ми га видимо преломљено и увећано. Лик песника више није као што је био. Овим нашим просторима, овим нама блиским крајолицима, не лута више неприлагођена душа песника коју прати само подсмех и ругање. Бодлеров албатрос не гега се више трапаво по палуби брода док му велика крила сметају да хода. Винуо се тим крилима у висину и његова велика сенка лебди лагано над нама, као облак, недодирљива. Зашто се то тако догађа, са песницима? Мисао њихова има моћ да повезује време које је било, које јесте и које ће бити. Преко те мисли, увек преко ње и само преко ње, ми живимо сва времена. Живимо сва времена – које је било, које јесте и које ће бити. Јаој, радости! Управо тако: јаој, радости! Узвик бола претходи радовању. Туга пролазности без које нема пуноће живота и уживања у њему. Дело песника, у коме је сажето и сублимирано време, крхко и непотребно људима у времену кад настаје, велико је и неопходно људима који долазе. Не желимо да памтимо и нећемо да славимо моћнике пред којима су дрхтали цели народи, који су стварали историју, рушили и подизали градове. Славимо презрене и понижене песнике и мислиоце који су знали да предвиде храну за наше душе, да нам пруже руку из даљине, да предвиде нас и наше просторе. Ко си ти, читаоче, који ћеш кроз стотину година читати моје песме – пита песник Тагора – како да ти пошаљем ово цвеће из моје баште, ово 35

плаветнило неба и белину облака? И каже: изађи у своју башту, удахни мирис поветарца, помилуј погледом цвеће и небо и облаке, и знаћеш како је било мени. Ето без каквих ствари човек не може. Живот је твар од које саздани су снови – каже Шекспир. Човек не може без снова, осуђен је на њих. Песничким сновима он осваја простор у времену, унапред и уназад, и труди се, увек се труди, да оде што даље, да проникне у таму времена, у тамне даљине. Као кад из захукталог воза гледа далеке плаве планинске масиве: воз јури, све се крај њега стапа у нејасне шарене пруге, а планине стоје, споре и вечне, наспрам њих и воз стоји и човек изгуби појам о брзини и путовању и ужива у призору. И тако даје себи времена да размишља и разуме чудо путовања и неумитност откуцавања времена. Сваки тренутак је плод четрдесет хиљада година – каже Томас Вулф. – Дани који освјају минуте зује попут мува назад у смрт, а сваки тренутак је прозор на сва времена. Ово је тренутак кад смо у времену сагледали дело вечно младог јагодинског песника Душана Срезојевића. Довде га је довело само његово дело, а у будућности одговорност преузимамо и ми који смо добили награду што носи његово име. (Изговорено у Народној библиотеци у Јагодини, на додели награде за роман Раногрешници, 1989. године)

НЕИЗГОВОРЕНА РЕЧ НА ДОДЕЛИ НАГРАДЕ “СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ”

Дозволите ми да се захвалим пре свега онима који су ме предложили за ово признање, а потом и онима који су тај предлог подржали и на крају о њему одлучили. И да искористим прилику да са ове говорнице укажем на неколико чињеница. Заслугом председника Одбора Фонда “Светозар Марковић”, бившег политичког секретара, који у принципу књиге не чита а у писце сумња, ова награда није могла да се додели и уручи као и увек, на Дан осллобођења, већ ево тек сада. Заслугу за то имају и они који политичке секретаре делегирају да одлучују о наградама ствараоцима. Доказ је то једног овешталог, нецивилизацијског и давно превазиђеног односа према култури. Односа који културу третира као слушкињу политике и који све нас треба да жалости. О нашем односу према култури говори и чињеница да новчани део ове награде износи 40 немачких марака. Толико у Минхену, у јефтином хотелу, кошта пола преноћишта. О односу према култури говори и следеће: књига за коју сан награђен објављена је уз помоћ пренумераната које је користио и Вук Караџић у књажеској Сербији пре 150 година. Скупљао сам прилоге од својих утицајних пријатеља јер друштво није имало воље да “о својој џебани и храни” у целој 1989. години објави ниједну књигу из области литературе. Награда са којом бих у Минхену могао да спавам само до пола ноћи не доноси награђеном никакву друштвену праивилегију: ниједну бесплатну улазницу за неку културну приредбу, ниједан поен за добијање стана или кредита или за боље радно место. Ово признање има значаја, изгледа, једино за онога који га додељује, да би се хвалио како га додељује. О нашем односу према култури говоре и следеће чињенице: Музичка школа налази се у бараци, Библиотека у приватном стану, сликари се сналазе за атељеа сами, град нема градски оркестар, градски хор, омладински оркестар, чак ни ватрогасну блех музику. А култура није само нежна собна биљка која се гаји из хобија и дуга времена. Много више и чешће она је споменик који се високо 37

диже и никада не пада, како је рекао Пушкин. А тај и такав споменик има и своју реалну тржишну вредност. У сенци културних добара и у споју са њима и обична материјална добра имају већу цену. Култура посипа златним прахом све чега се дотакне. А на крају, кад све прође, култура остаје иза нас да сведочи о томе ко смо и какви смо били. (Требало је да буде изговорено током 1989. на некој седници СО, али награда никада није јавно додељена)

О ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА РАДОВИЋА

Тешко ми је да одредим колико је времена протекло од тренутка када сам први пут чуо Драгана Радовића да казује своје песме до часа када сам почео да размишљам о њима. А почео сам да размишљам, као што у животу бива, тек оног дана кад ми је наш заједнички пријатељ, познати јагодински песник Бајо Џаковић, тутнуо у руке збирку Радовићевих песама и замолио ме да напишем препоруку за издавача, параћинску издавачку организацију “Вук Караџић”. Унапред сагласан да песме препоручим, прочитао сам пажљиво, а потом записао следеће импресије, у обиму који је за такву сврху и прилику паримерен: Песме одабране за прву збирку Драгана Радовића групишу се саме од себе КО ДА ХОЋЕ КО ДА НЕЋЕ у пределе његовог детињства, у морско приобаље Херцег-Новог и Боке. Живећи дуго на сулудој поморавској ветрометини где су лета жарка а зиме хладне, али где и лета знају да буду хладна а зиме топле, где најхладнији и најупорнији ветар не дува са северозапада већ са југоистока, где најтоплија летња киша не долази са југа већ са севера, где се осети дашак промаје равно са Урала а крупни снег сред мећаве спусти у поља и семе бреза из сибирских тајги, где врели летњи ветар донесе са жегом и црвени песак Сахаре, живећи, дакле, у том непостојаном људском и природном пролазишту – Драган Радовић се са чежњом која је јача од носталгије, са песничком чежњом, враћа у питомину и заветрину детињства. Тамо он нађе одговор на своја питања и недоумице, тамо он натовари бреме равнотеже којим мора да одржи живот од суноврата. Тако, као и сваки песник, живи своја паралелна времена. Док га кошава обара с ногу, притиснут шубаром, умотан у шал, он скупља морску наплавину на песковитим пустим плажама, слуша арије празних мрежа, испија са старим рибарима бокале који несигурно стоје на чамовој дасци са обедом од бакалара. Пријатно је кад човек има такве реквизите и моћ. Но Радовић иде увек корак даље, онај неопходни корак без кога би свако сећање морало да изгуби боју и нијансе, да згасне, да се преекспонира и претвори у контуре које познајемо са разгледница и 39

које, кад нам се потуре под нос, гледамо са смешком досаде као свако опште место. Тамо са рибарима које мучи црна лула Радовић се не дружи само носталгично и завичајно, већ пре свега песнички, преосетљиво, у напору и грчу трагања да се досегне изгубљено, да се дефинише губљење. Тај напор који чини није мали и резултат није за потцењивање. Радовић је песник који бележи своје снове и кошмаре тражећи и налазећи у њима ред и поуку, али пре свега чежњу која натруни сваки такав напор и капље као мирисна смола на коју у почетку не обраћамо пажњу, али за коју касније закључимо да је оно највредније. Тим зачином, том лепотом, богато је натруњена поезија Драгана Радовића. Овим текстом “одрадио” сам задужење, извршио задатак, али нисам престао да размишљам о поезији Драгана Радовића. Једном започето размишљање наставило се као само од себе. Поезија коју сам тако спознао постављала је питања, а у сећању је васкрсла давно заборављена загонетка песничке појаве. Наједном ми је било јасно да сам се од самог почетка ишчуђавао песничкој појави Драгана Радовића и да сам несвесно правио поређење између нас, поморавских песника, и њега који нам сталожено и упорно нуди прегршти благог Медитерана. Иако и Радовић има песме које сведоче о немиру путника који се са својих обала отиснуо у непознато, ипак је редовно преовладавао песнички звук оног напора да се из непознатог досегне познато и драго. У том повратку цветао је неки мир, тако необичан за готово несавладиву разиграност поморавске лире, да сам морао да размишљам о песничкој географији којој тако радосно и драговољно робујемо. Сви наши песници певају о Морави, Драган Радовић о мору. Да ли је у томе та разлика? Морава је тако нестална и преварна. Осекне и уплића преко лета, умири се, забели бескрајним спрудовима, изгуби се у врбацима и рукавцима, ујесен или рано у пролеће груне бујицом, излије се и увећа хиљадама пута, равницу претвори у море, мутна и опасна, пуна злих и јаких матица и струја. Зими се опет повуче у корито и окује сантама леда које се гомилају, ломе и праште, стварају загушења због којих ледена вода поново запрети. Колико лица има Морава! А море не мења обале, постојано испира увек исте стене, подноси своју омеђеност. Када је бахато ушло у трошне куће од блата, расточило их и порушило, у стаје и чаире, баште и кукурузе, далеко у пољу? Никада! Ако се некад и узнемири, 40

ако лупи обале страшним валовима, у питању је оркан и море опет више личи на жртву него на насилника. Да ли је заиста неизбежно да онај ко има море свога детињства има и привилегију божанског мира и равнотеже? Највећи поморавски бард који је најлепше певао о Морави, чија је рана збирка ОРГИЈА НА МОРАВИ постала незаобилазна за све оне који песнички својатају српску реку, покојни Јара Лабуд, често је казивао ова четири стиха: Много сам Сунце на тебе љут/ Много сам Сунце због тебе плако/ Зато што личиш на дукат жут/ Зато што нећу да сијаш тако! Никада нисам чуо безнадежније стихове са толико људског пркоса, са толико песничке дрскости. Али после тих стихова Јариних нешто ме увек нагони да оживим слику коју нуди Радовић: Љуља се живот испод ленцуна/ Ко свјежа питура осмјеха/ На дасци чамовој твој је бокал/ И објед од бакалара. И ту је Сунце, и ту су људи, и ту је песник, али каква разлика! Но, песничка географија ипак се мора разумети само као глобална метафора. Враћање у детињство из простора нашег живота, што Радовић чини, као и његово трагање за светлостима и чарима тог приобаља, његова је поетика, његов песнички кредо. Он у познатом и блиском тражи далеко и непознато, у прошлом тражи будуће. То су они планински врхунци и мир о којима пева Гете, то је нека даљина, тамо негде у Русији, о којој пише Црњански, то је она риба коју не може да улови Хемингвејев старац и његов сан о лавовима, истовремено. Такво је свако песничко трагање које и нас поведе са собом. (Изговорено на промоцији у Југословенском драмском позоришту у Београду, августа 1993)

ПОВОДОМ КЊИГЕ БОСИЉКЕ ПУШИЋ ОТАПАЊЕ

Кад неко ко је одрастао у Јагодини и ту завршио све оне школе које се уче у младости и које, бар по Бранку, оставе најлепши траг од колевке па до гроба, кад се у свом писању заиста најчешће враћа на Јагодину и те године проведене у њој – кад такав неко, као у овом случају Босиљка Пушић, први пут промовише једну своју књигу у Јагодини већ као зрео писац и у зрелим годинама, онда већ сама та чињеница заслужује коментар. Босиљка Пушић је завршила овде гимназију и отишла на студије књижевности у Београд, а да нико од њених професора, а још мање колега, није ни наслутио да се у њој крије будући писац тако сетно, али и горко и истинито интонираних прича. Овде у Јагодини, где су је морали познавати боље но игде, Босиљка је била књижевно откриће и изненађење заправо тек онда када је 1985. године објавила свој роман Отварање лутке који јој је донео неподељене похвале и од читалаца и од критике. Јагодинци су последњи сазнали да је њихов ђак, њихова Боска, велики писац. Јесу ли сад ту криви Јагодинци, тачније речено јагодински професори књижевности који у једној гимназијалки, будућем писцу, нису умели да открију ама баш ни слутњу, ни мали наговештај, ни једно зрнце будућег значајног књижевног опуса? Или је крива сама Босиљка која је решила да своју лутку успомена отвори тек после 1980. и објави 1985.? Крајности у питањима су реторичког карактера; истина је, као што знате, увек по средини. За ту игру сакривања морају бити криви и Босиљка и њена Јагодина. Али кад су човек и његово окружење принуђени да се друже везаних очију, да комуницирају немуштим језиком, да се воле и плаше у исто време, онда кривица о којој је реч мора бити протумачена само као последица нечега свеприсутног, великог и веома озбиљног, застрашујуће обавезујућег, што је стајало изнад будућих писаца и њихових професора, изнад ђачког доба, изнад школе, изнад породице, изнад људи. Шта боље и јаче може да посведочи о страшном геноциду који је вршен над духом, интелектом и истином, од овог закаснелог сусрета писца и његове средине, од сусрета Босиљке Пушић са њеном Јагодином? 42

Једној осетљивој гимназијалки каква је морала бити Босиљка Пушић, која је тако дубоко проживела своје детињство и преживљавала своју младост, која је мучила себе да пронађе праву реч, да ствари назове правим именом – усамљена у тим напорима и застрашена готово немогућим циљем као човек изгубљен у тундри! – тешко да је могла да се допадне тадашња мода празнословља у стваралаштву младих, па и старијих, имитирање европеизма наших надреалиста за које је још између два светска рата казано да нит песму певају нит причу причају. У ситуацији кад празнослови жељни галаме и лаког успеха воде главну реч на литерарној сцени, и једино они имају печат правоверности који им је ударила држава, неко као Босиљка мора да ћути. А ако би јој се ипак омакла нека “тежа” реч, у неком писменом саставу, док је писала о некој безазленој теми, могу лако да замислим муке професора који то чита, његову ригидност, његову хладноћу и напор да то забашури и заборави као и многе друге глупости ученика. Бог свети зна да ли је Босиљка увек добијала петице за своје писмене саставе! Међутим, Босиљка је доживела да сама буде професор и оцењује ученике, да у њиховим саставима тражи и истиче оно што су у њеним сакривали. А ми смо доживели да Босиљка ипак буде са нама са својом новом збирком прича. Живот упорно, незадрживо, само њему знаном логиком, понекад и маштовито, прави своје мостове и повезује оно што се повезати мора. Свака од девет прича објављених у збирци Отапање која је пред нама, мање или више, сведочи о томе да имамо посла са писцем јаке индивидуалностаи и изузетне снаге, писцем који не уме да штеди ни кад опрашта и жали, кад је сам разнежен до суза и пун разумевања; истина је Босиљки Пушић изнад свега, она је од оних верника литературе који брину о суду времена, који се готово сујеверно плаше да не напишу нешто што би неко други волео да буде, а чега нема и чега није било. Она је истраживач. Све приче започињу описом неког зглобног тренутка, неког малог ишчашења, неког потреса који изазива сећање као што болест изазива температуру. То није сваки пут исти тренутак, као укус једних одређених колача који се зову Мала Мадлена код Пруста, којим започиње река сећања, већ увек неки други, различити тренутак; али даљи поступак је исти као и код свих правих писаца: тек у сећању и кроз сећање чини се напор да се дефинише живот, да се ухвати и заустави ишчезло време, да се разуме значај онога што је било и тако објасни и полазно чвориште, болест која је захватила јунака на 43

почетку приче. У том поступку Босиљка је најјача кад у сећању оде најдаље – до својих првих питања, сумњи, дилема и чежњи. Тако је то са већином писаца. Мисао која се провукла кроз толико време доноси собом занимљиве слојеве, као садржај рударске бушотине из дубине земље. Није бадава Гинтер Грас писао о себи као о рудару који неуморно копа по рударским окнима и ревирима борећи се с јаловином. Понекад, као у причама Непријатељ, Месечина и Путовање, Босиљка пушта саме јунаке да се сећају, да казују своја сећања, да сами трагају, док је она у улози сведока, посматрача и, рекло би се, исповедника. Увек је у питању неко трагање и на крају откриће које и писцу и читаоцу објашњава узроке почетног набоја, оног ишчашења које скреће пажњу и наводи на причу. У функцији основног задатка приповедања су и језик и стил. Ту нема кинђурења, нападне дрскости и “храбрости”, нарочито младих приповедача који откривају Буковског а да нису искусили горчину његовог живота. И сажетост приповедања, и умеће да се ствари називају својим именом, и суздржани хумор који извире из сталних парадокса живота, и раблеовска гротеска – чега све има, као и много другог у приповедању Босиљке Пушић – никада нису сами себи циљ, већ додаци који приповедању дају онај пријатни укус благе сете и мудрости, које је тако мало у животу, која нам толико недостаје и због чега литература и јесте толико драгоцена. (Изговорено на промоцији у Народној библиотеци у Јагодини, новембра 1994)

О МОНОДРАМИ СТАНОЈА МАКСИМОВИЋА ЦРВЕНА КУГА

Недавно је дошао у редакцију Новог пута Станоје Максимовић и донео ми своју монодраму од којих педесетак куцаних страница с молбом да напишем препоруку за њено објављивање или, евентуално, извођење. Име писца свакако је од значаја за оно што желим да кажем поводом ове монодраме. Зато најпре нека реч о писцу. Станоје Максимовић је све до пензионисања радио у Радио-новинској установи Нови пут у Јагодини као шеф рачуноводства. Бистри сељачић из Јошаничког Прњавора, селцета подно живописног Црног врха, у атару манастира Јошанице (како му и име каже), Станоје се прикључио оној поратној генерацији гладних и жељних живота која је из села похрлила у град. Постао је најпре задружни књиговођа, пошто је са успехом завршио петомесечни курс, а потом се, временом, домогао и дипломе више финансијске школе. Стручност књиговође сада му није недостајала па је могао да бира радно место. Станоје Максимовић, међутим, није волео своју струку. У његовим тамним очима светлеле су лепе слике завичајних предела, а дубоко у грудима рађао се онај стваралачки, нејасни и недефинисани немир који нагони да се сопствени живот посматра са одстојања, као са заравни Црног врха доле у усек Јошаничке реке. Хтео је да говори о свом животу на начин који би и друге заинтересовао, али није знао како. Привлачили су га они који су то умели: козери, писци, песници, новинари. Запослио се у Радио-новинској установи јер је тамо било највише таквих људи. Охрабрио се да некоме од њих покаже неку своју стидљиво и трапаво срочену песму. Ко зна зашто, овај га није обесхрабрио. Станоје је наставио да пише. Кад се једнога дана обратио мени са целом збирком, ни ја га нисам обесхрабрио. Мало сам редиговао, исправљо, чешљао и поравнавао, са симпатијама које сви мученици речи показују за аматере опседнуте тим отровом, неуке и несвесне како се тешко од глине говора ваја убојита уметност речи. Тако дотерану збирку однео је песнику Миловану Витезовићу у Београд, па је и он мало порадио на њој. После тога Станоје је објавио ту збирку, па потом и другу, без моје, а вероватно и ичије помоћи. Наравно, о свом трошку. Постао је 45

члан Књижевног клуба кога понекад позивају да рецитује на књижевним вечерима. Сматрао је да је постао песник и почео је да се радује и да пати, да преживљава стања еуфорије и депресије наизменично, да лудачки ствара а потом да губи веру у себе, баш као што се догађа правим писцима, јер је и његово надахнуће било искрено и изистинско. Откад се пензионисао, Станоје покушава да се огледа и у прози. Опседа га историја, прошлост Србије и његовог краја, значајни догађаји везани за Прњавор и манастир Јошаницу, велики људи који су давно пре њега газили исту земљу и гледали исте крајолике. Можда би то било и остало са мером и занимљиво да се у ширем окружењу није почело да догађа оно што је његов пријатељ Витезовић назвао “догађање народа”, а неки други после “буђење Србије”. Велики покрет србовања Станоје Максимовић је примио као знак божанског провиђења, као доказ да је кренуо правим путем и да ће на њему успети. Величати Србију и Србе – то је оно главно што води жељеном а неоствареном циљу. Бити у томе бољи од других, маштовитији, оригиналнији. Сви се утркују да кажу оно што се раније није смело, што је било кажњиво и забрањено. Откривају заборављене истине. Љуште дречави црвени премаз комунизма и испод налазе племениту патину вере и нације. Али, авај! То исто раде и други народи, још вештије и упорније. Цепа се Југославија, наилазе тешкоће. Неко би морао да разгрће и даље, да под слојем племените патине вере и нације пронађе још племенитију патину свечовечанске слоге и морала, хришћанско и светосавско измирење супротности, али таквог нема, или се његов глас слабо чује. Званична српска политика са својим моћним масмедијима, цела и без остатка, почиње бесомучно промовисање српског народа као најстаријег, најкултурнијег, најправеднијег, најхрабријег, најнапаћенијег, као изабраног небеског народа који једини зна шта је правда. Учинак комунистичког манира да стално ствара нове непријатеље постаје наједном миноран: новокомпоновани Срби, четници – почетници, сада устају против целог човечанства, против свега што је остатак света икада учинио, створио и промовисао. Све што је несрећни аматер – песник Станоје Максимовић у свом племенитом напору шта лепо успео да каже о својим прецима и земљацима, о малим и великим Србима, наједном се, у поређењу са хучном матицом великосрпског оргијања, скрајнуло, смањило, обезвредило и обезначило. И Станоје је пресавио табак. Јавио се у 46

њему пркос верника. Не може нико да воли Србију више од њега. Не може нико да уочи више њених непријатеља, боље да их раскринка, лепше да опише њихов зли учинак и патње које су Срби подносили. Сео је и написао монодраму Црвена куга или нафара у црвеној обланди у којој дух покојног заточеника Голог Отока долази да Јагодинцима (јер он је дете Јагодине, као и писац) исприча и објасни светску заверу против Срба и њега лично. Један стаљиниста претвара се у великог Србина, а сви који су му икад стали на жуљ су српски непријатељи, клерофашисти, усташе, муџахедини, ватикански шпијуни, европске крвопије. Први део ове творевине је општи, национални, где дух информбировца објашњава како су светски демони разорили Србију, како су српске победе претворили у поразе, а други је појединачни, лични, у коме дух прича како су њега лично били и мучили и вадили му лепе очи чарне. Како тај део учинити убедљивим, потресним и трагичним? Станоје тако натуралистички описује разна и досад невиђена и нечувена мучења која над овим Србином – информбировцем изводи лично усташа у белом (зашто ли белом?) оделу, као да је био болничар код доктора Јозефа Менгелеа. Шта ће бити са овом монодрамом Станоје Максимовића? Да ли ће је неко штампати или изводити? Вероватно ће Максимовић наћи новац да је објави као што је и друга своја дела досад објавио, али и да не буде тако – ово сочиненије би требало сачувати као необориви доказ монструмског учинка једне наказне медијске индоктринације. Страшна медијска сила, попут грома атосмке бомбе, потпуно је помрсила, покидала и сагорела увек будан здраворазумски резон јагодинског песника Станоја Максимовића. (Досад необјављиван текст)

ПЛОДОВИ ПОСМАТРАЧКОГ ДАРА Милан Радојевић, Трагови на води, издавач “Вук Караџић”, Параћин

После доста година ћутања, захваљујући параћинском издавачу “Вук Караџић”, новом књигом огласио се јагодински писац Милан Радојевић. У почетку сеоски учитељ, касније наставник, директор градске библиотеке, директор школе, љубитељ природе и села, ловац и риболовац, тих и контемплативан, један од оних који радије слушају него што причају – Радојевић је однеговао специфичан посматрачки дар који му помаже не само да јасно уочава често замршене токове живота и да их колоритним, изабраним детаљима слика, већ и да прониче у дубље слојеве и да разабира скривени смисао. Радојевићев посматрачки дар је његов кључ за одгонетање живота, његова трава расковник којом раскива браве људских судбина својих Помораваца и Подјухораца са којима се у разним приликама сусреће, дружи, живи краће или дуже по ћуди случаја, по потреби посла или по неодољивом нагону дружења. Књига Трагови на води садржи тринаест прича о различитим људима, њиховим радостима и патњама (више о патњама) које изазивају нерешиве и неумитне загонетке живота који је људима наметнут, одређен, досуђен. У овој специфичној прози нема ни речи о томе ко намеће, ко одређује и ко досуђује живот. Само опис тог живота, његово прецизно сагледавање и промишљање о ономе што се види. Али у том сагледавању, у том изоштравању детаља, онај ко хоће може да тражи и да нађе одговоре на питања која га интересују. Или бар писац дубоко верује у то. Он стаје тамо где би неко други можда почео, са дубоком вером да и траг на води, ономе ко зна да гледа и размишља, казује шта се догађа доле, у матици, у мутној дубини животног вира. Нису увек потребне ронилачке маске и опрема да би се видело чега све има у дубинама живота. Тај Радојевићев литерарни кредо наслања се јаче на сопствени посматрачки дар него на модерни литерарни поступак. Инсистирањем на детаљима живота, “трагањем за изгубљеним временом”, овде се допуњава и улепшава слика, али се не остаје на томе. Радојевић не бежи ни од сасвим широког потеза, епског сажимања, кратке нарације. Ако може, удене то у монолог или 48

дијалог. По томе ова се проза понекад наслања на класику, посебно руску, на Тургењева и Чехова. Радојевић је приповедач који инсистира на документарности, који се упиње да му се верује. Његов учитељ Браниша, који као наратор или учесник у догађајима повезује све приче, понекад личи на занетог казивача пред сеоском кафаном који се куне у своје светиње да говори истину. У многим причама коришћене су и фусноте у којима се нуде додатни подаци, или појашњавају већ дати. Човек који тако воли податке плаши се лиризма као кича. Нешто боје има једино у описима природе, ту и тамо понеко поређење, понека метафора. Али Радојевић, заузврат, пронађе поетска имена топонима: Мастина, Оџинац, Ветрен… Ова занимљива књига, пуна локалних боја, прошла је доста незапажено. Издавач није организовао промоцију, нема је у књижарама. Можда још није касно да се пропусти исправе. Ова књига заслужује сусрет са својим читаоцима. (Нови пут, 1993)

ПОВОДОМ ПОЕЗИЈЕ БАЈЕ ЏАКОВИЋА

Пред нама су две збирке нашег песника Баје Џаковића: Српске песме и Најлепша. Једна је збирка љубавних песама, друга родољубивих. У једној песник пева о оним најинтимнијим трепатајима своје душе, скривеним, нама непознатим, које тек кроз његово певање можемо да упознамо и прихватимо. У другој повод за певање он узима из широког арсенала историјских и друштвених појмовааа, догађаја и личности о којима већина од нас већ има изграђено мишљење и лични, емотивни став. У другом случају, значи, кад су родољубиве песме у питању, песник не само што износи пред нас свој лирски трептај о стварима знаним, већ се храбро упушта у одмеравање, у такмичење са оним емотивним набојем који је већ створен око тих тема у нашим сопственим душама. Ако нас убеди, ако нас победи, ми му признајемо првенство. Ако останемо на своме, ми улазимо у песничку радионицу која је овом приликом и за нас отворена и истражујемо разлике. Копка нас да дознамо како је песник дошао до своје а ми до наше илузије. Ове чињенице неминовно буде асоцијације на једно давно време у српској књижевној критици када се много писало и говорило о лирском стваралаштву, о изворној и и искреној инспирацији и писању “на задате теме”. Цењени су били песници који су певали о ономе што се њима догађа, што само они знају и другима казују, а нападани као занатлије и стихотворци, као неискрени песници а добри друштвени борци и пропагатори нових идеја они који су повод за певање налазили у дневним догађајима, чије су песме биле дневник њихове нације, који су преузели на себе обавезту да се огласе песмом као други чланком, говором, критиком. Први су узимани као искрени, други као неискрени песници. Првима је додаван значј који имају, другима је одузимана вредност за коју су се изборили. Као пример првих узиман је Бранко Радичевић, као пример других Јован Јовановић Змај. Била је то једна, српска варијанта шире светске полемике која ће нарочито касније у вези са револуцијама које су потресале свет бити вођена о такозваној ангажованој литератури, о књижевном стваралаштву као политици, као средству друштвених промена. 50

И у српским и у светским оквирима те полемике брзо су превазиђене. Уметност не зависи од теме, већ од моћи уметниковог уживљавања. Или је искрена, или није. Или је уметност, или није. А свака уметност је ангажована. Нема уметности ради саме уметности. Израз лар пур лар остао је синоним за којештарије, за мазарије, за бедни кичерај. Што је уметност, то је моћно. То делује на људе и самим тим мења свест. Уметност припрема људе за промену, после дође политика. Она најави епоху. Што је у српској полемици највише дало аргумената да се престане са полемиком о божанској инспирацији и искрености исповедне поезије, понајвише је била песничка вештина својице нешто закаснелих српских парнасоваца – Дучића и Ракића. Њихови мелодични катрени, као и неких пре њих а и многих после њих, коначно су убедили критичаре не само да је најважнија ствар колико је песник искрен у својој инспирацији, већ колико читалац за искрено прихвата што му песник нуди. Што јесте лепо, не може бити неискрено. Тај напор да се досегне нова музика српскога говора, да се изађе из шаблона тужбалице, лелека, десетерца, осмерца, да се фолклор казивања замени магијом модерне уметности, траје и данас и досеже највише врхове до којих су се пели или се пењу и други цивилизовани народи света. У томе нисмо ни мањи ни закинути у односу на друге. Песници (као и научници и изумитељи) бољи су нам од политичара и вођа. Том изграђивању српскога језика, том напору да се уздигнемо и одржимо на високом цивилизацијском нивоу, да преко језика градимо и себе, ево већ више од деценије и по не мали допринос даје и песник Баја Џаковић. О збиркама које су нам данас у руци говориће они после мене који су их пажљивије рецензирали, а ја ћу се усудити да кажем тек понешто. Љубавна лирика, од Сапфе и Пиндара у старој Хелади који су је започели, преко Катула, Овидија, Вергилија и многих других у старом Риму који су је развили у распону од еротских до мисаоних и философских, не престаје до дана данашњега. Додуше, ми смо утврдили као поуздано да у средњем веку такве поезије нема. Али што ми знамо, што се очувало и до нас тигло, то су напори монаха и попова да забележе житија светих и све друго што је за поуку и угледање на животе владара и мученика. Да ли се и шта се на дворовима писало, ми то не знамо, али судећи према народним лирским песмама које су усмено стигле до нас, нема разлога да верујемо да је људско стваралаштво у овој области икада имало празнине. Песме које садржи збирка Најлепша, које се 51

обраћају жени, као да у инспирацији Баје Џаковића имају у виду ту свеукупност, ту непрекинутост од постанка света до данас. Жена је у Бајиним песмама и рајско плаветнило, и космос, и ватра, и мисао, и очај који га баца у таму алкохола, али и друг који га отуд избавља, и сан, и тајна, и вечност. Он пише тако да нас заводи. Дружеван је и пријатан вођа у пределима својих звездоснова. Понекад је мало ироничан, поиграва се са нама, позива нас да заједнички учинимо неки напор да именујемо моћан талас које плави и њега и нас. Из опуса који је Џаковић крстио Српксе песме, о коме сам посредно говорио као о “ангажованој” поезији, поменућу само чињеницу да су у њему и такве песме којима је за повод узето оно што је и у новинама могло да се чита. Ова врста песничке провокације има само онда смисла кад пледира да остане да живи и онда кад повод и личности које су је изазвале давно буду заборављени. Убеђен сам да ће то баш тако бити, као што је са Змајем било да је народ давно заборавио и краља Милана и његову тиранију, али ужива и даље у Змајевим песмама које су се изотеле из времена и подсмевају се свакој глупости, лажи и тиранији. (Реч на промоцији, јула 1993. у Јагодини).

БАРД КОГА СУ РАЗУМЕЛИ УЧЕНИЦИ Сећање на Јару Лабуда

Обично се за песнике каже, кад оду из живота, кад прођу године, кад се много тога слегне и избистри – да их средина није разумела и уважавала, да им није пружила оно што су заслуживали. То исто може да се каже и за професора јагодинске Гимназије Драгана Глигоријевића, алиас Јару Лабуда. Исувише слободан и демократичан као професор, занет и запућен и тамо где су за остале биле странпутице, приман је и као личност и као појава најчешће са оном ничим утемељеном надмоћи којом лаички простаклук прима посвећене. На овим просторима, на ветрометним моравским обалама, животне идеале стварала је сиротиња. Углед се стицао трговином и занатом, добро вођеним домазлуком и обиљем. Школцима је идеал била државна служба. Писање песама био је узалудан и штетан посао, будалаштина фантаста и дангуба, па зато на удару, под теретом тешке тежачке осуде. И заиста, држава која је имала пара да луксузно штампа сваку дрљотину режимских писаца и бројних “теоретичара” и апологета “нашег специфичног пута у комунизам”, никада није хтела да одштампа ниједну збирку истинског песничког барда Јаре Лабуда. Своје песме штампао је, и продавао, већином, сам. Тек пред крај живота, кад су сви знали да је на смрт болестан,, одштампана му је једна збирка под неукусним насловом Лабудове песме који асоцира на песникову блиску смрт. У својој скромности, ненавикнут на било какву пажњу од стране друштва, он је и на томе био захвалан. Али било је ипак некога ко је разумео неконвенционалног професора књижевности Драгана Глигоријевића и песничког барада Јару Лабуда. То су били његови ученици. Јара је био омиљен међу њима. Генерације којима је предавао носе га у најлепшем сећању. Велика љубав према свему што је лепо и племенито, а ђаци су наша вечна лепота, зрачила је из Јаре Лабуда и опредељивала све његове поступке. Он је својим ученицима био учитељ, друг, камарат, пријатељ, дорастао свим њиховим несташлуцима, али и сновима, жељама, мукама па и патњама којих је, мада ми то често не знамо, међу младима највише. Зато је Јара био веран до завереништва својим 53

ученицима. Међу њима је имао разумевање које му је недостајало на другој страни. Песничко дело Јаре Лабуда још увек није критички оцењено како треба и пласирано на начин који такво завештање заслужује. Тај “нерукотоворени споменик” време ће потврђивати. Материјалне вредности време уништава, духовне оснажује. Јарини стихови у које је уткана његова ватра, његова мудрост и његова љубав, тврђи су од асвалта и бетона. Као и већина песника из тог времена, Јара је писао песме о револуцији и Титу. Био је члан Савеза комуниста. С обзиром на то да је био својим јавним и приватним деловањем апсолутно у раскораку са праксом југословенских комуниста који су организовали клановску власт и спроводили негативну селекцију кадрова у свим сегментима друштва – уврежило се мишљење да је Јара писао те песме и кокетирао са СК из страха, да је био плашљив и да се бојао државних притисака и тортуре. Ја мислим да треба јавно рећи да то не стоји. У таквом Јарином понашању постоје две ствари. Дубоком мудрошћу која као да није од овога света, која у сваком случају није за дневну употребу, Јара је разумевао да Тито, поред свих негативности и мистерија које га прате, симболизује позитивне атрибуте који ће вечно остати везани за његово име: борбу против зла, мир и љубав на просторима који су вечно горели од мржње и рата. Може се не волети Тито, али се не може мрзети оно што он представља. Јара је преживео рат, шовинизам, простаклук, страсти, поделе и злочине. У својој песничкој визији хтео је да види и представи Тита као силу добра која побеђује силе зла. Била је то његова искрена вера а не ситно полтронство и страх. У томе, он је био сличан Крлежи. И друго – Јара је дубоко веровао у недодирљивост и премоћ праве литературе, а самим тим и у бесмисао личног, политичког сукоба са тиранским режимом и деспотијом којом је човек окружен. Према мени и Никодију Спасићу, писцима који су у то време ушли у озбиљан сукоб са властима, гајио је једнако дубоко поштовање и пријатељство као и пре нашег сукоба. Никада није рекао да је то што ми радимо нешто узалудно, али нам је зато много пута скретао пажњу да није то оно главно, већ једино оно што стварамо, наша литература. Био је превише мудар да би могао да погреши, ма у чему. А да је лично био храбар и колико је био храбар о томе круже безбројне анегдоте. Јари нико ни у чему није могао да стане на пут. Редовно је био у сукобу са школским властима и никад се због тога није штрецао. Доскакао им је на начин који је остао за причу. Сећам 54

се, на пример, случаја кад му је директор забранио да продаје своју нову збирку песама, коју је био штампао о свом трошку, својим ученицима. У исто време директор је био наредио да сви ученици купе свеску ословљену као Дневник радних обавеза (неки штампарски мешетар се био досетио како да заради паре, што је у то време био чест случај). Јара је ушао у одељење са својом збирком и том свеском у рукама и, још стојећи, рекао: “Ево, децо, гледајте: ово је моја књига, у њој сам наштампао моје најновије песме и она кошта десет динара. А ово је директорова књига – она је празна, у њој нема ничега и она кошта двадесет динара. Сад ви одлучите шта ћете да купите!” Нико не сумња да су се ученици одлучили за праву вредност. Ни ја не сумњам да ће се Јарин родни град на прави начин одужити свом песнику. Јагодинска Гимназија, славећи свој јубилеј, може с поносом да истакне да је поред многих сјајних личности и Јара Лабуд био њен професор, и то не један од пролазних, већ цео, од почетка до краја, с љубављу и предано, као прави Јагодинац у својој Јагодини. (Нови пут, 1994)

ПОВОДОМ КЊИГЕ НЕСВАКИДАШЊЕ ПРИЧЕ ЗОРИЦЕ ГЛИГОРИЈЕВИЋ

Већина жена-писаца у свету, почев од строгрчке песникиње Сапфе са острва Лезбоса чије су нам песме остале сачуване, преко сестрара Бронте до наше Милице Јаковљевић (Мир Јам), има за тему својих стихова или прозе – љубав. Наравно, има и жена жанровских писаца, драмских писаца, дечјих писаца, па и жена универзалних писаца као што је Маргерит Јурсенар чија ће мисао, у пределима којима се кретала, остати недостижна за многе писце мушкарце и жене подједнако. Зорица Глигоријевић, млада јагодинска песникиња, која је тек закорачила на мукотрпну стазу литературе, спада у ону далеко бројнију групу жена-писаца којима је љубав у ужем смислу речи, љубав између мушкарца и жене, основна преокупација. У својој првој прознмој књизи под насловом Несвакидашње приче она нам нуди 15 дужих и краћих прича у којима се без изузетка описују љубавни доживљаји, љубавни јади и размишљања у вези са љубављу. Све приче су, упрошћено казано, ромео-јулијевске варијације у којима заљубљени морају да савлађују различите препреке да би остварили своје снове. Љубав мушкарца и жене, међутим, Зорица Глигоријевић не тумачи на начин како се она обично тумачи у животу и литератури – као део свеопште љубави, као пролазно задовољство, као страст коју живот употребљава и злоупотребљава као и све друге страсти, или која понекад загосподари животима људи доносећи им несрећу. Ничега ни налик на то нема у причама Зорице Глигоријевић. Љубав је за њу једина сврха живота, његов крајњи циљ, његово завршно остварење. Она ствара у својим причама једну сасвим особену филозофију којом жели да убеди свако живо биће да је без љубави промашено и недоказано, да је такав живот сличан вегетирању и непостојању. Зато она сматра да ниједна жртва није превелика ради проналажења љубави, да живот посвећен трагању за њом није промашен; да никакви обзири, никакве скрупуле не смеју стајати на путу остварења љубави.

Како настаје, како се рађа та љубав којој је човек дужан све да подреди? Тако што се сретну и приближе две сродне душе које се потпуно разумеју, које су, уствари, једна душа у два тела. Човек је, сматра Зорица Глигоријевић, дужан да трага за том сродном душом, а кад је нађе и заволи, онда том идеалу мора све да жртвује, јер то је сврха и идеал живота, то захтева само космичко устројство света: ко такав идеал не оствари, промашен је и безвредан створ на земљи. У складу са оваквим схватањем љубави Зорица Глигоријевић ставља и различите препреке које заљубљени морају да савлађују. Те препреке су даљина, неразумевање и пакост средине, разлике у годинама, сурова судбина која прерано отргне једног од заљубљених и слично. Али љубав увек, у свакој причи, победи, ако не у овом животу и на овом свету, оно у неком другом свету и у неком другом животу. У причи Сусрет заљубљени човек остаје без своје љубљене која је прерано преминула и остатак живота проводи у маштањима о поновном сусрету. Тај сусрет му се коначно и догађа, у часу његове сопствене смрти. Љубав је, сматра Зорица Глигоријевић, чак и као машта, као сан, важнија од живота без љубави. Материјал који Зорица Глигоријевић користи за своје приповедање савремен је и препознатљив. Као писац она има сасвим пристојну моћ опсервације и дескриппције. Ми препознајемо у њеном казивању савремене просторе, савремену атмосферу, поједине савремене ликове. Али савремености у њеним причама ипак нема у оном смислу у коме би се то могло очекивати од једног младог писца који живи у времену препуном тешких друштвених ломова, од писца који по годинама припада генерацији Владана Арсенијевића чији роман У потпалубљу говори управо о проблемима те генерације. Проблематику те врсте Зорица Глигоријевић користи у својој прози само у оној мери у којој се она уклапа у љубавну причу, боље речено у њен концепт и филозофију љубави. Има у њеним причама лепо описаних савремених, препознатљивих, промашених типова са наших улица, којима живот протиче јалово и безнадежно. Али они су у њеној прози присутни не зато што су их друштавене околности учиниле таквима, већ зато што су неспособни да схвате и препознају праву љубав, ни у сопственом ћивоту, ни у животу других. Има у њеним причама бораца који гину или бивају рањавани на суровим ратиштима, али она их не описује зато што су ратници, већ зато што су љубавници, рат за њу није неко зло само по себи, већ само једна од оних препрека коју љубав мора и може да сачвлада. У причи Тајна Зорица описује плаћеног убицу чији 57

лик као да је ушао у причу равно са телевизијског екрана, из репортаже у којој управо такве младе убице мирно говоре о свом “послу” и међусовном убијању као да се ради о најневинијој забави. Али ЗорицуГлигоријевић не интересује тај млади убица као друштвена појава. Она га уводи у своју причу о љубави из сасвим других разлога – да на њему, на том потпуно безосећајном и деформисаном карактеру испроба снагу и дејство љубави. По налогу љубоморне жене он убија младу девојку, љубавницу њеног мужа. Један поглед умируће девојке као и патња заљубљеног човека почињу да прогањају убицу. Њега не гони полиција за злочин, не суди га суд. Њега прогони и кажњава снага љубави коју је прекинуо. Да би олакшао себи, он признаје свој злочин заљубљеном човеку који пати. Овај га не осуђује и не пријављује, али му и не опрашта. Убица остаје да живи совј живот прогањан од Еринија – богиња освете које му сваке ноћи долазе као море уместо сна. Овакав литерарни поступак Зорице Глигоријевић, у коме се један сегмент љубави уздиже на пиједестал универзалне вредности, можда се може и мора разумети као пролазна фаза у развоју једног младог писца који ће, сазревањем, проширити лепезу свога интересовања и избегавати овакве и сличне универзалне поруке. Не тврдим да на прозу Зорице Глигоријевић није могуће гледати и из неког сасвим другог угла, мада је за то, у саваком случају, потребна и одређена храброст. Наиме, селективно посматрање љубави, њено свођење на једну једину тачку, глорификовање мир-јамске љубави и њено претварање у апсолутну моралну и космичку категорију, доводи ове приче у ниво бајке, претвара их параболе о добру и злу у којима добро, као и у свим бајкама, мора да тријумфује; макар и у сну, у машти, у вери. (Изговорено на промоцији у Народној библиотеци у Јагодини, октобра 1995)

СВЕТОСТ ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ О збирци песама Зорице Глигоријевић Самовање мисли

Међу канонске, свете текстове јудаизма и хришћанства, у оквиру Старог завета, увршћен је текст под називом Песма над песмама. То заиста јесте песма, и то љубавна. То је нежни лирски дијалог који воде заљубљени младић и девојка и коме се драган и драгана труде да што лепше насликају свог вољеног, да што лепшим речима посведоче своју љубав и да је на што лепши начин обзнане свима. Ову песму заљубљене пастирке и пастира, препуну сочних поређења и чулних описа физичке лепоте, многи зналлци светске љубавне лирике узимају дословно као “песму над песмама” и стављају је у своје антологије као прву, најлепшу и непревазиђену љубавну песму свих времена. Откуда љубавна песма међу канонским текстовима Старог завета у којима се велича Бог и слави његова моћ? И откуд име Песма над песмама чиме јој се даје очита предност у односу на друге песничке текстове Старог завета какви су, на пример, родољубиви Псалми Давидови? Отуда што су старозаветни мудраци, који су асимиловали знање и мудрост свих старих цивилизација тога поднебља – Египта, Сирије, Вавилона – исправно закључили да је најсветији од свих светих текстова онај који говори о љубави – правој, неизвештаченој, искреној љубави двоје младих. То је она љубав која људској врсти обезбеђује божанске категорије – трајање и вечност – па је зато и сама света и божанска. У средњем веку који је Бога тражио на небесима а не на земљи, у духу а не у материји, који је у љубави плоти видео грех а не божански промисао, било је духовницима тешко да објасне откуд Песма над песмама међу светим текстовима Библије, па су срамежљивоговорили да је ту реч о алегоријској љубави, да је у питању љубав према цркви а не према младој девојци и момку раскошне лепоте. Ова прича о Песми над песмама, стављена у почетак покушаја да се процени учинак нове књиге стихова Зорице Глигоријевић, није само случајна асоцијација које изазивају љубавне песме снажног замаха и неочекиваних продора у херметичке слојеве заљубљене 59

душе, већ и посредан начин да се више каже о збуњености коју ова млада поетеса исказује у сопственој поетици. Повремено, а често и истовремено, Зорица Глигоријевић је у својим стиховима заљубљена жена која тражи најјачу реч да наслика своју љубав, до дозов е заљубљеног, да га убеди у трајност и непролазност својих осећања, дакле, песник са свешћу оног непознатог творца Песме над песмама , али и средњовековно монашко сумњало у светост плотске љубави које се окреће небесима уместо земаљској лепоти, и лукави језуита који еротску љубав представља као алегорију и баца је у апстрактне просторе свеобухватне “божанске” љубави. Не треба сад, после овог исцрпног поређења, ни истицати посебно да су најбоље песме у овој збирци, која нуди поприлично стваралачко богатство, управо оне које ссу се изотеле напору песникиње да их спиритуализује, уопшти, преведе у симбол и апстракцију, које су препуњене правим лирским трептајима и сензибилитетом заљубљене душе. Таква је већ прва песма Изговор која у збирци носи терет пролошког значаја. Снагу те песме илустроваћемо њом самом, наводећи је целу: Не налазећи бољи изговор/ да те из смерне ћутње/ у драгооку плавет срочим/ започињем нову песму/ али ми свака реч/ изгледа недовољно плава./ У наметљивој жељи/ да те што верније одсликам/ дозивам небо у овај стих/ и осуђена на немогуће/ тражим најлуђу могућност/ да тугу пролазности/ бојом вечности заварам./ А ти и не слутиш/ да комадићи неостварљивог сна/ ког чудом забезекнутости живимо/ са сулудим визијама/ улећу у мој поглед/ док неизбрисивих успомена/ усковитлане сени/ заводе моје мисли/ па ми се чини/ силази небо у ову песму/ и гледа ме твојим очима нежности./ Песама такве инспирације (укључујући и песме у прози) знатно је више у овој књизи, али има и оних других у којима је чињен превелики напор да се љубавна поезија дематеријализује, да се љубавна песма склопи из самих размишљања о љубави. Таквих је песама највише управо у циклусу Самовање мисли који је позајмио наслов збирци, али их има и у другим циклусима. Последица тог сукобљавања у сопственој поетици, тог “двоструког стандарда” што би рекли савремени политичари, тог препуштања лепоти и складу “отрова” заљубљености, али и напору да се она “оплемени” чистом мисаоношћу, јесте пречеста дескрипција, проклетство дефинисања како је неко рекао, које убија не само поезију, већ и литерарно стваралаштво уопште.

Тамо где се препуштала да је води јак песнички импулс, где је сликала своја расположења речима пуним наговештаја које нуде кључеве за понирање у нове танане слојеве значења без којих нема песме, Зорица Глигоријевић је успела; тамо где је од љубавне поезије покушавала да створи свој мисаони универзум, или да наивним преименовањем жестину страсти обуче у рухо “романтичарске и сентименталне душе”, где се од песника претварала у збуњеног монаха који дрхти пред “кушањем ђавола”, она ствара јалове синтагме које дефинишу једино страх и немоћ пред изазовом љубавне поезије. (1996)

СЕЋАЊЕ КАО МЕРА И СМИСАО ЖИВОТА О прози Ратка Стојиловића

Повод за овај кратки осврт на прозу јагодинског писца Ратка Стојиловића је његова трећа књига “Јагодинских прича” која је управо припремљена за штампу под називом “Кроз кључаоницу прошлости”. Прве две књиге биле су доста запажене код читалаца, посебно због низа књижевних ликова и догађаја у којима су лако препознаване личности и збивања из ближе и даље прошлости, али су књижевно остале готово сасвим неоцењене. Ратко Стојиловић своју литературу ствара од сећања. Ниједног тренутка он не покушава да његова књижевна творевина буде “неки паралелни свет”, неко “само његово виђење”, “неко могуће догађање”: он не седи у свом књижевном салону и не замишља неке своје јунаке који никад и нигде нису постојали и не покушава да буде уверљив, да нас убеђује да су они некад и негде били могући. Он се труди да своју литературу створи од оних делића живота који су се задржали у нечијем сећању: он очајнички трага за тим остацима живота који су данас само сећање, копа по памћењу људи, провоцира их да се сећају, доводи их у искушење да отворе замандаљене одаје памћења, да уђу у старинске гостинске собе своје младости и проживе још једанпут упечатљиве тренутке својих живота. Сећање као такво, дакле, предмет је Стојиловићевог књижевног фокусирања. Он се баца на све што је прошло и што пролази, што траје још само као нечија невидљива мисао, и записује то снагом и истрајношћу која сведочи о страху од пролазности, али и о згражању над чињеницом да ми тако мало чинимо да је победимо, о непристајању на могућност да после нас – како је говорила позната француска сликарка Марија Башкиртцеф у свом дневнику – не остане ама баш ништа. Стојиловићево “трагање за ишчезлим временом” нема ничег заједничког са проседеом најчувенијег представника те врсте књижевности, творца новог европског романа, Марсела Пруста. Пруст у својим “трагањима” преиспитује време које је прошло, које је проживео, накнадном памећу, снагом своје мисли која је резултат не само временске дистанце већ и новог искуства, вреднује минуле 62

догађаје, сумира их, рашчлањује и анализира, сугеришући стално да они тек накнадно, у сећању, осветљени снагом пишчевог ума, имају неку вредност и значење. Ратко Стојиловић, напротив, полази од тога да свако сећање само по себи има вредност и значај те да стога задатак писца није да га анализира и боји својим виђењем света, већ да га само забележи и отргне од заборава. Ова тврдња лако би могла бити протумачена као слабост писца, као немоћ да минулим догађајима које извлачи из памћења својих јунака подари онај лични печат којим се толико поносе сви писци, да Стојиловић није изузетно кохерентан у остварењу свог поимања књижевног посла да је свако сећање мера и смисао живота. Његов “лични печат”, његова препознатљивост као писца, заправо се и састоји у томе што су све његове приче уствари – приче о сећању. Време садашње, тренутак који пролази, у прози Ратка Стојиловића постоји само као полазиште за сећање, као неминовност која се не може заобићи. Али то је нешто чему он не придаје готово никакав значај, што чак са индигнацијом одбацује, преко чега прелази брзо, да би се што пре винуо у сећање, као човек који прескаче блатиште да би се докопао цветне ливаде. Ако нешто већ мора, у причама Ратка Стојиловића, да се догађа у садашњости, онда је то прозаично и ружно и он жури да га што пре претвори у сећање како би га учинио лепим. Тако, на пример, у причи “Тајна старе куће” остарели Сава гледа како млади под његовим прозором “бесрамно уздишући воде огавну љубавну игру”, а потом тоне у прошлост и отуда извлачи своју непреболну љубав према комшиници Ружи са којом је, под тим истим прозором, горео у најлепшој љубавној ватри и заносу. Оно што је било, лепо је, оно што се сећа и памти, вредно је – сугерише нам Ратко Стојиловић. Данашњи младићи и девојке јесу лепи и пуни живота, Сматра Стојиловић, али они немају вредности јер нису довољно живели, јер немају далеко памћење и потребу да се сећају. Зато он за своје јунаке бира старе људе, јадне и понижене у својој старости, које млађи одбацују, заобилазе, избегавају и презиру у својој младалачкој охолости, не схватајући да у њима леже прави бисери и дијаманти, сећање на један проживљени људски век, мера и смисао једног целог, прохујалог живота. Данас је ништа, оно што остане од њега, онај “змијски свлак” како би рекао Данојлић, то је све што имамо за будућност. Већ у својој првој причи ове треће прозне књиге, под називом “Трагови минулих лета”, Стојиловић демонстрира готово цео свој књижевни поступак. Ђорђа, јунака те приче, он стално нагони да се 63

сећа и само у пасажима сећања слика га надахнуто и лирски. Чим га пресели у садашњост, Ђорђе постаје неугледни старац који је остао сам и без пријатеља, који се креће градом који се тако брзо мења да га једва и препознаје. Али кад почне да се сећа, пред њим искрсне цео један живот вредан да се проживи, испуњен тугом, бедом, сиромаштвом, али и радошћу и лепотом, љубављу и разумевањем, целовит и заокружен. Љубав која је постојала у животу јунака Ђорђа, у његовом сећању, кроз његову моћ да се сећа, показује се као врхунска лепота и снага живота, као вредност која га снажи изнутра и помаже му, даје му снагу да мирно, са благом сетом и презиром, живи своје старачке дане и гледа свој град и себе како нестају. Лепота његовог сећања тако је јака да она побеђује и страх од неминовне сутрашњице, од извесности смрти и нестајања. Лежећи у својој постељи, Ђорђе своја тмурна промишљања о будућности претвара у лепоту нечега што је већ било, будућност претвара у прошлост, предосећање у сећање, и у сну на јави види како непостојећом Карађорђевом улицом иду непостојећи вранци упрегнути у давно већ непостојећа застакљена црна кола са мртвачким сандуком у коме лежи он сам. Прошлост и будућност су се спојиле, затворио се круг и један живот, захваљујући моћи сећања, добио је свој смисао. Лепота, снага и смисао сећања као мера живота варирају се инвентивно и маштовито у овом циклусу прича које су, као и у претходним књигама, својом грађом у целости на тлу Јагодине, са препознатљивим топонимима, именима и амбијентом. Писац је доследан што се тиче те спољне стране свога приповедања која ће многим чиаоцима изгледати доминантна, а можда и једино важна. Међутим, самом писцу, који не скрива свој напор да буде и тако схваћен – као записивач локалних житија и збивања која већ јесу или имају могућност да постану део колективног памћења средине – далеко је важније, као и сваком истраживачу, оно што у том напору пронађе. Писању о личностима које имају богато животно искуство и о догађајима које и други памте, Стојиловић приступа са радошћу рудара који разгрће слојеве јаловине како би дошао до злата. Он ужива копајући, свестан да је на правом трагу док ради, али свој прави списатељски занос, своју нескривену радост исказује тек кад из сећања његових јунака почне да просијава посвећена и патинирана светлост искуства, мудрости и вечне лепоте живота. Зато Стојиловић забашурује садашњост, започиње причу као сопствено сећање, сећа се у име и за рачун својих јунака, све док не дође тренутак у причи да се они сами сећају свога живота. Тада се тек 64

прича просветли и заблиста, освоји читаоца пуном снагом. Оваквим довијањима Стојиловић често прибегава у жељи да живот својих јунака исприча у целини, да заокружу њихова житија од рођења, или од ране младости, па све до садашњег тренутка у коме започиње прича о њима. У оним деловима приче у којима се појављује јунак као дете или младић који тек сања причу свога живота, Стојиловић остаје веран свом проседеу и маштања о животу приповеда као сећање јунака. Кад се та маштања остварују, сећање се мултиплицира а приповедање постаје радосно и еуфорично. Такав је случај у причама о пилоту Цакану, виолинисти Тотићу и другима. Али у причама где маштана будућност не постаје сећање, као у причи о новинару Борису, где се круг живота не затвара на очекивани начин и где лепоту сећања труни људска неправда, писац као да губи инспирацију и рука му малаксава. Очито, Стојиловић не жели да у свом приповедањљу иде даље од самог жаришта своје инспирације, од јарке ватре сећања. Упуштање у анализе људских поступака, у процене праведности и неправедности која прати људске животе, њему изгледа исувише грубо и прозаично, као бесрамно, саблажњиво вођење љубави под прозором. Међутим, стављање сећања у само средиште људских вредности, глорификација памћења као највеће драгоцености живота, без обзира на намере писца, није могуће без своје социјалне компоненте. Свако сећање је облик вечности. Претворено у колективно памћење, оно усмерава људе и народе, постаје њихов Бог и судбина. Тога је, наравно, свестан и писац ове књиге. Сећање као савест која кроји судбину јунака присутно је у већ поменутој “Причи старе куће” у којој старац Сава, притиснут својим сећањем, на крају свога живота, купује стару кућу и поклања је једном младићу који и не слути да је он Савин унук, да му је отац Савин син, дете једне страсне, грешне љубави. Али Стојиловић није писац дидактичар. Он не акцентује савест људску, не придикује, не тражи да се сазна истина и да кривци испаштају. Гест који је старац Сава учинио није последица кајања, већ снаге љубави која се временом, с годинама, кроз сећање, улепшавала, која је тако расла уместо да слаби, и на крају кулминирала чак и праштањем неверства које је било узрок злочина. Без обзира на драматичност садржаја, на спори и многозначни ток приче, на кривудаве путиће на које је заводио читаоца, Стојиловић и овде, уствари, само прати, сав егзалтиран и радостан, своју златну жицу сећања и разбацује около златно грумење. 65

(1996)

ТРАДИЦИЈА КАО НЕГОВАЊЕ БОЖАНСКОГ Поводом гостовања Светлане Велмар-Јанковић у Јагодини

Почетком новембра 2001. године Светлана Велмар Јанковић гостовала је у Јагодини. Са њом је допутовао и уредник Стубова културе Гојко Божовић који је говорио о њеним књигама, а домаћин је била Народна библиотека у Јагодини. Манифестација у оквиру Месеца књиге. Присутно педесетак људи, колико може и да стане у сали Библиотеке. Књижевно вече као и свако друго књижевно вече. Е, у томе и јесте један од проблема кад су у питању писци од формата, какав је и Светлана Велмар Јанковић. На исти начин, потпуно на исти начин, овде се организују књижевне вечери сваком писцу који жели да промовише своју прву или последњу књигу, ма ко он био и ма каква књига била. Сви они доведу понеког критичара од угледа и имена који каже много лепих речи о њиховом делу, организатор је исти, сала иста, публика иста и у истом броју. Све је то лепо, сваком писцу треба дати значај и подржати га у његовом племенитом напору да створи слику о нама и остави траг у времену, али овакав „једнак третман” не говори о томе, већ управо о супротном: о наслеђеном соц-маниру, о извршавању дужности, отаљавању обавезе, а не о подржавању писаца и литературе. Сваки квалитет, наиме, мора да има посебан, примерен третман. Кад су у питању комерцијалне активности, приредбе где могу да се наплаћују улазнице, онда се ту већ нађу менаџери који знају како се одрађује посао. Али књижевне вечери су, авај, одувек биле бесплатне за посетиоце, а трошкови се покривају из буџета, не ретко, посебно у локалним оквирима, иду на терет самих писаца. Дакле, писци су осуђени да им уместо менаџера манифестације организују државни чиновници. Па кад је тако, онда тим чиновницима морамо рећи да се пробуде. Неко ко организује књижевне вечери мора да зна шта је шта. Кад је у питању Светлана Велмар Јанковић, на пример, да су њене књиге одавно морале да уђу и у школе и у цркве, да се читају свуда тамо где народ слави своју духовност, од великих државних, до малих сеоских манифестација. Најмање што се могло очекивати од организатора у Јагодини било је да напуни један амфитеатар литерарцима из основних и средњих 67

школа, да ту буду и њихови професори, директори и друге угледне званице чија реч и функција опредељују средства и односе у друштву. Реч Светлане Велмар Јанковић имала би тада прави одјек. Али ничега од тога није било. Омладина, неанимирана и незаинтересована за било каквог писца, мувала се на тротоару испред Библиотеке чекајући аутобус. Двоје је користило мрачни улаз да се милују и љубе. Нико им није рекао, нити ће они икада сазнати, да је те вечери поред њих прошла Светлана Велмар Јанковић. Тако умањено и обезвређено, књижевно вече одвијало се некако смушено, цело ван контекста, као да жели да поништи само себе. Нека млада представница Библиотеке исказивала је задовољство што читаоци имају прилику да виде и поздраве писца, као да је сврха била виђење, као да се радило о опуштеном дружењу у кафани. Осетљив на све те импулсе, ни Гојко Божовић као да није хтео да оде даље од тог дружења. Елоквентно је остао на површини, говорио је не о суштини, већ о форми, о томе како госпођа Светлана пише своје књиге и ствара своје ликове, колико је у томе успешна, како уме да пронађе праву меру између традиционалног и модерног начина писања, да буде довољно разумљива и интересантна читаоцу и подобна конфузним захтевима такозване постмодерне. Као да је тих педесетак слушалаца требало подучити томе како се на платно набацују боје и из сиве маглене гаме извлаче колоритни акценти, светли и уверљиви ликови јунака из прошлости. Тако је сасвим заобиђен разговор о суштини Светланиних књига, о њеном огромном напору да болна искуства Србије двадесетог века преточи у уметничко дело које ће наставити да живи, сведочи и подучава, и кад тог двадесетог века и нас који смо живели у њему давно више не буде, о разлозима што је роман Лагум двапут писала и двапут спаљивала, и тек кад га је трећи пут, из пепела својих успомена, опет написала, усудила се да га понуди издавачима. Када је говорио о традицији и модернизму, господин Божовић није мислио на српску традицију и српски „модернизам“, већ на артистичке напоре Светлане Јанковић. А суштина је управо у тумачењу традиције, рецимо баш у Лагуму, у томе како се у име раскида са традицијом чини злочин не према конкретним људима – та лична трагедија је вазда у другом плану код Светлане Велмар Јанковић! – већ према оном божанском начелу које је оличено у традицији. То божанско начело традиције Светлана Јанковић је конкретизовала у грађанској класи Србије из прве половине двадесетог века, тој крхкој творевини која је уништена пре него што 68

је успела да својој нацији остави у аманет сазнање да господство грађанског сталежа не иде без моралности вишега реда, без поштовања божаснке и људске правде, без осећаја о потреби личне жртве за високе националне идеале. Светлана Јанковић, на начин који још није виђен ни у нашој ни у светској литератури, ствара те преосетљиве ликове којима стално прети опасност да пропадну у тамне лагуме људске себичности, неморалности и зла, да потону у бездна и нигдине, али се очајничким напором, држећи се ситних остатака прошлости, и у буквалном смислу – неке преостале девојачке собе у луксузном стану, малог стилског сточића из 17. века од енглеског мајстора Чипндејла, док је гарнитура реквирирана – боре, као на ивици ножа, као ходајући по жици, да сачувају своје по цену живота и смрти стечене људске и моралне вредности. И успевају. Њихова снага уверења, то божанско у традицији, зрачи као флуид и на оне који су одређени да их униште и пониште. Али не иде то тако брзо, казује нам Светлана Велмар Јанковић. Вредност те божанске творевине, вечно у опасности, вечно на прагу лагума и бездна, и јесте у томе што се тешко стиче. Цео људски век треба да прође да се деси мало чудо, да заискри варница. Тек на гробу јунакиње Милице схватиће њена некадашња усвојеница и џелат, „девојка Зора“, каква је вредност нестала са овог света, па и из њеног живота, и закукаће: „Ајаој, мајко! Ајаој, мајко моја!“ А други џелат, професор Павле Зец, тек својим тестаментом признаће да је брижно, најбрижније што је било могуће, чувао реквирирани чипндејл намештај и малу, чудесну породичну реликвију – слику Саве Шумановића. Признао је да је та својина грађанске класе, третирана као „учинак експлоатације“, уствари само вечни, тежак али изазован људски напор да се постигне разумевање душе и стваралаштва. Напор који тек предстоји онима којима завештава та дела људског духа. Напор који тек предстоји Србији, и свакој другој земљи, која хоће да поштује божанска и људска начела живота. А што се артизма Светлане Велмар Јанковић тиче, најлепши пасажи њених књига, болни акценти сазнања и трагичних поука, испричани су кристално чистим, јасним и поетски озраченим српским језиком. Можда ћемо неком другом приликом, у неком другом сусрету са Светланом Велмар Јанковић, слушати и о томе. (Нови пут, 2001)

ЈЕРИХОНСКИ ГЛАС ПЕСНИКА Бајо Џаковић:ЧЕМУ ПОЕЗИЈА, „Прометеј“ Нови Сад 2001.

Од самог свог почетка лирика је имала два пола: на једном је била интимна, стидљива, затворена у себе, сва у тајновитом шапутању и магијском бајању, на другом гласовита, ораторска и предводничка, наметљива, месијанска. И она прва шапуће лековите гаталице и у основи жели да води и помаже. Разлика међу њима је само у томе што се она тиха и стидљива обраћа једноме и заблуделоме, појединцу рањене душе и изгубљене наде, а она грловита и гласовита мноштву, ако спава да га пробуди, ако је будно да га води. И још у нечему је разлика: она тиха и споменарска управљена је ка даљинама, вазда је заљубљена у оно што је вечно и опште, слабашним гласом разговара са прохујалим временом и простором; она грлата увек се обраћа оном што је садашње, из свег гласа довикује се с близинама. Особеност поеме Баја Џаковића под насловом ЧЕМУ ПОЕЗИЈА, која се појавила у издању новосадског „Прометеја“ као засебна невелика књига, је у томе што се не може сврстати ни тамо ни овамо: моћан, јерихонски глас песника обраћа се мноштву у садашњем времену, покушава да га опише и дефинише, осуди и прокуне, прети му уздигнутом руком, испруженим кажипрстом и стиснутом песницом, али у исто време и самоме себи, рањеном и изгубљеном, стишаним и елегичним тоном, покадшто заједљивим и пуним прекора. Џаковић је – авај – свестан да су многи песници, чак и они који су само опонашали песнике гласом, прстом и песницом, као Ђиролама Савонарола и Ђордано Бруно, спаљени на ломачи, па губи сваку наду, одриче себи сваку моћ, пада у јад и очај, подсмева се и поезији и песницима, тим лудама и сањарима који би да лепотом и истином мењају свет. Песник који на овај начин путује кроз садашњост и тако види учинак прошлости, проричући још мрачнију будућност, жели сам себи да буде Вергилије и на почетку поеме исписује белешку чији први део гласи: „Записано у време брујања и бомбардовања НАТО авиона у Јагодини у пролеће 1999. године“. Џаковић тиме као да жели своме читаоцу унапред да сасече свако могуће оспоравање те црне визије света. Песници су – сугерише Џаковић кроз своју поему која језички 71

виртуозно и моћно захвата читаоца и вуче га собом, готово придављеног, као запењена матица у уском кањону – одувек и свом снагом, сваким атомом своје стваралачке моћи, градили праведног човека и друштво праведника, и нису створили ништа. Уместо тога, „по површини пливају мафијаши, комедијаши, спонзораши, педераши, батинаши, удбаши, подрепаши и ини“, а са неба падају прецизне, компјутеризоване бомбе које убијају недужне људе, жене и децу. На много пута поновљено питање: чему поезија, Џаковић увек има нов, застрашујуће безнадежан и депримирајући одговор – ничему. „Кад би бар себи, удовицама, успаљеницама, понекој беби, мало улепшали време!" Али уводна белешка има и наставак чији ће смисао читалац разумети тек кад доплови – ошамућен, изгребан и угруван од подводног стења – до самог краја поеме. Тај наставак гласи: „Дописано једне лепе и ране јесени кад је грануло пролеће у Србији Лета Господњег 2000.“ Дакле, у тренутку кад се биће народно побунило против неправди, песник је препознао у том бунту и учинак поезије, глас свих мртвих и живих песника, и покајао се за своје речи. Можда ипак, рекао је. Можда је ипак поезија потребна, и песници. „За једно ново доба када се Сунце рађа после кише да опишу како се устаје из гроба“. Ова поема илустрована је фотографијама побуњеног народа на улицама Београда, 5. октобра 2000. године. Народу се тада нису обраћали песници, већ политичари. Али на сликама које је Бајо Џаковић пажљиво одабрао нема политичара, има само народа и његових застава, са стегнутом песницом. У том народу и тој песници Џаковић је видео и Савонаролу, и Дантеа, и Бодлера, и Милтона, и Лорку, и Јесењина, и Осипа Мандељштама, и себе, и нашао одговор на питање: чему поезија. (Књижевне новине, 2001, Београд)

ХРОНИКА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ Душан Дачић, На обалама Камиљег појила, СФАИРОС, Београд 2001.

Протојереј-ставрофор Душан Дачић готово цео свој дуги радни век провео је као професор у српским богословијама, а последње 23 године био је ректор богословије „Свети Сава“ у Београду. После пензионисања постављен је за инспектора свих српских богословија. Поред више уџбеника за богословије, студија и других стручних књига, објавио је и две збирке песама и два романа чија је тематика везана за његово родно место Багрдан. Први роман, објављен 1992, под називом „Камиље појило“, што је уствари превод арапског назива „Деве Багрдан“, како је Вук забележио назив овог места, обрађује време од првог доласка у Баградан римских војника, чамцима уз Мораву (Бронгос), преко изградњље војног пута (Виа милитарис) и бројних утврђења на њему, до проласка железнице кроз Србију 1884. године, када дефинитивно престаје потреба за караванима који се крећу војним (царским) друмом и њиховим одмориштем у багрданској котлини кроз коју протиче лепа, плитка и чиста речица Осаоница. У другом роману, о коме је овде реч, који се наслања на први и чини са њим целину, под насловом „На обалама Камиљег појила“, Дачић комбинованом методом расног прозаисте, хроничара и мемоаристе, описује људе и догађаје у Багрдану од 1884. па све до наших дана, дакле у времену када је Багрдан изгубио сваки транзитни значај и постао српска паланчица ("ни село ни град") у живописној котлини на средокраћи између Београда и Ниша, стратешки важна још само повремено, у невољама и ратовима, због сужења Моравске долине, као место где се могу задржати освајачке војске. Док се у првој књизи описују велике личности које однекуд из далека долазе до Багрдана и догађаји који својим значајем и величином дају важност овом малом моравском насељу, у другој аутор говори о малим људима и догађајима у малом месту чији духовни и морални значај далеко надилази појединачне судбине и скучени простор варошице. Аутор пише о времену које зна по чувењу или којег се и сам сећа из своје младости, или га је проживео у свом зрелом добу. Пише о себи, својој породици, својим пријатељима, 73

познаницима и свим људима ове варошице са којима се нешто десило или су сами учинили нешто да заслуже пажњу писца. Књига је зато жанровски неухватљива: час је то аутобиографија, час хроника једног места, час збирка чудесно узбудљивих прича, понекад испричаних у првом, понекад у трећем лицу. Али шта повезује све те жанрове и све те приче и зашто се она чита са устрепталим узбуђењем? Дачић у свему фокусира оно чудесно божанско просветљење, оно исконско добро у људима, супротставља га трајном и пролазном злу, посрнулости сваке врсте, посебно акцентујући српско национално биће и божанско добро које је у њему утемељено. Није то јефтина апологетика национализма. Напротив, то је горко приповедање мудрог и искусног човека које учи на тешким примерима посрнућа, које сликама великих националних искушења отвара читаоцу неслућене духовне и националне хоризонте. Нижу се слике, ликови и судбине, од полтрона који су дочекивали краља Милана, преко угледног и заслужног проте праведника Љубе Поповића и заборављеног великог песника Живка Јефтића, преко ликова домаћина, ратника, заборављених скромних хероја, дивних народних обичаја, до посрнулих сеоских слугу којима су мучан живот и зла судбина сагорели душу. Нема у овој књизи чак ни покушаја да се следе неки модерни правци приповедања, да се удвара свету, хвата корак са постмодерном, да се преплиће стварност и фикција. Напротив, то је веома озбиљно и скрупулозно причање које до крајности поштује читаоца, у коме се наслућује врсни педагог који зна и уме да пренесе оно што жели. Али и ова књига потврђује истину да суштина пронађе увек своју најбољу форму. Кад има приче и мудрости у њој, драматика и акцентовање долазе сами од себе, приповедање постаје лапидарано и узорито какво се очекује само од ретких, изузетно надарених приповедача. Ово је национална књига у најпозитивнијем смислу речи. Она наставља најлепше традиције српске прозе и часно нас брани од поплаве књига у којима се празном формом покушава да прикрије недостатак мудрости и знања о сопственом народу и његовој прошлости. (Нови пут, 2001)

ЖИВОТ КАО РОМАН Излагање на промоцији књиге Крај брозних времена Милана Младеновића, у Јагодини, половином маја 2001. године

Док поред мене седи академик историчар (Веселин Ђуретић), не бих се усудио да говорим о историјским аспектима ове књиге. То ћу препустити њему, а ја ћу скренути вашу пажњу на оно што представља естетику, на оно што представља напор писца да се приближи читаоцу средствима поетичким. Дакле, говорићу нешто о поетици. Књига се састоји из два дела. Један део сачињен је од аналитичких коментара које пише сам аутор покушавајући да њима осветли једно време и исприча једну причу у којој је он, делом и његова породица, главни јунак. Други део књиге представљају документи који прате коментаре, који су често повод за коментаре, или су напросто факта из живота. Ти коментари који чине велики део књиге, којима нам се аутор обраћа, јесу литерарно штиво посебног значаја и на неки начин посебног третмана. Свако онај ко је дошао у додир са франкофонском културом, ко познаје француски језик макар минимално, ко је макар у најмањем обиму доживео потребу Француза да се играју својим језиком, да траже непрекидно нови смисао у речима, и са речима, ко је доживео тај огроман квалитет, језички квалитет који ће вероватно остати непревазиђен у светским оквирима, тај ће лако овде у начину писања тих коментара препознати француског ђака, доктора Сорбоне, који примењује овде тај начин, тај раблеовски нагон да се игра језиком, да стално тражи нове смислове, а чули сте већ из уводног разговора од самог аутора илустрацију тог начина размишљања и тог начина презентирања литерарног штива. Аутор, међутим, не преводи француске идиоме, он не копира оно што раде Французи, он је ерудита, он преноси један начин размишљања у српски језик, он се бави српским језиком и веома га обогаћује на тај начин, дајући велики лични допринос. Међутим, један други аспект тога је важнији. Важнији је естетски. Поетички аспект. Причајући на тај начин о стварима које садржи ова књига, аутор покушава да направи баланс, да направи равнотежу, да се на 76

једној страни представи дух, да се на једној страни представи ватра духа, а на другој страни понор воде. Да његова објашњења, да његове анализе, буду она светлост насупрот оним фактима живота које књига такође садржи, који су мрак и понор. Да на једној страни његова реторика буде метафора слободе, а на другој страни факти једног државног, репресивног система, буду оно што јесу, не метафора но стварност, неслобода злог режима. Гледајући са тог аспекта ову књигу и узимајући у обзир да она непрекидно прича причу, да има главне јунаке, има дешавања, да у њој буја живот, она би се могла посматрати и као роман. Додуше, мало необичан. Али у сваком случају она има елементе по којима би се могла сврстати у роман. Међутим, неко други могао би да каже: то је тачно, али нема ту фикције, то су факти, то је стварност. То није романескни приступ, то је есејистички, монтењевски приступ, то је напор не да се догађање „онеобичи“, да се прича исприча необично и привлачно, већ да се тешка стварност анализира, да се продуби, да се проникне у суштину ствари. Ја прихватам да би такво тумачење ове књиге било могуће и у том смислу ова књига би могла да се назове и антироманом, без негативног призвука, ако би то био квалитет више. И на крају, ова књига има и трећи аспект, због чега је – ето, ја све време покушавам да кажем да је она жанровски неухватљива, да стоји између различитих жанрова – она и једна мемоарско-дневничка књига која јури непрекидно за историјским догађајима, али јури и за једним изгубљеним „Опсенаријумом“, једним одузетим дневником који је можда уништен, но у сваком случају за писца недоступан, па због тога писац непрекидно покушава да га понегде реконструише, да понешто од њега спаси. И ту је сад тај мемоарски карактер, уз онај фактографски који је присутан, рекао сам на почетку, као једна страна поетике. То је, дакле, тај трећи аспект, он не чини минус, сва три аспекта чине, напротив, квалитет ове књиге. На самом крају рећи ћу још нешто што можда није директно у вези са естетиком, али јесте у вези са књигом, у вези са писцем. Писац ове књиге на овај начин презентира истину и бори се за њу. Значи, драма ове књиге која је присутна, она проистиче из потребе да се саопштава истина. То књигу чини веома узбудљивом, веома драматичном и веома посебном на известан начин. Човек који има такву потребу да непрекидно, без обзира на последице, без обзира на могуће компликације, без обзира на било шта, саопштава истину, он ствара једну посебну атмосферу, један посебан ореол, једну дифузну светлост која нема правац, која иде свуда, шири се на све стране и 77

веома неочекивано, из веома неочекиваних углова, осветљава нешто што на неки другачији начин просто не би било могуће, прошло би неопажено. Тако ми овде читајући књигу наилазимо на сасвим опуштене, дневничке, мемоарске причице из живота, предавања професора, приче са ђацима, приче са писцима, колегама, и неочекивано упадамо у замку писца који нам тиме саопштава дубоке и горке истине. Наравно, то омогућава да и главни лик, то јест писца, аутора ове књиге, доживљавамо као човека који се бори за истину – не професионално, из неке потребе посла, прагматично, већ из нагона самог бића, из потребе саме његове природе. Значи, писац се овде показује као човек опредељен за истину која је саставни део његовог животног опстајања. У неку руку то му дође као кад се монах определи да буде монах и не може ништа друго да буде. То је истина из нужности, не истина из практичних животних потреба. Постојање таквог писца је у култури сваког народа велика ствар. Вредност једног народа мора, ако то није био случај до сада, ако није био довољно често случај, мораће онда у будућности да се мери искључиво постојањем оних људи из сопствених редова, из сопственог народног бића, који том истом народу смеју у сваком тренутку да кажу пуну, ама баш пуну, истину о њему самом. То је оно највредније и у исто време најтеже.

ЛЕПОТА ПРИЧАЊА О ТУЖНОМЕ Ковиљка Смиљковић: Растанци и сећања, приче

Растанци су мале смрти живота, а живот се сав састоји од растанака. Живот је стаза према смрти, рекли би песимисти. Али не оставе сви растанци трага у сећању. Догоде се и прођу некако мимо нас, неминовни а обични, као што се смењују дан и ноћ, киша и сунце, лето и зима. Гледамо их, учествујемо у њима, али оно што остане иза њих није довољно јако да покрене наше сећање и они тону безимени у магли дана и времена. Неки нас, међутим, неочекивано погоде, пронађу неку танану резонанцу у нашем срцу, чак ако су далеки и туђи а не наши лични, и изазову лавину сећања. А кад се нађу у средишту сећања, у том вртлогу који изнова кроји и редефинише оно што је било живот зарад онога што тече и што ће бити живот, додајући тако тој будућности, која се и сећањем ствара, нове наносе боја и слојева, онда они, растанци, нису више мале смрти живота, већ сам живот – леп и у патњи, а не само у радости. Склапајући своју књигу прича од РАСТАНАКА И СЕЋАЊА, Ковиљка Смиљковић истиче и у наслову тај кључни парадокс живота. Песимисти нису никада у праву. Живот је сам по себи божји дар, чак и кад рањава, кад оставља дубоке, болне ожиљке. То нам сугерише сваки од тих болних растанака око којег Ковиљка Смиљковић плете своје приче. Јер кад једном постане сећање, зато што је постао сећање, растанак је добио ону димензију коју „ружни предмет има на слици великог мајстора“, он је онда „грађа од које саздан је живот“, грана се и расцветава у нови доживљај и виђење живота који више не зависе од њега, већ од руке онога који држи перо. А онај који држи перо, Ковиљка Смиљковић, види те растанке као болну неправду живота која нас учи да сами будемо праведни, да разликујемо добро и зло, као тугу која нас учи да се радујемо, као мржњу која нас учи да волимо, као ружну страну живота која чини да нам лепо изгледа још лепше, вредно још вредније. Међу једанаест прича, колико их је у овој књизи, има оних које су настале сажимањем из огромног искуства ауторке, са патином година, ношених као драгоцени лични реквизитариј који својим 79

обимом не само да не оптерећује, већ олакшава живот, даје му пуноћу и вредност. Препричавајући та давна сећања на начин на који се причају бајке, ауторка дискретно омогућава да се наслуте давни корени њене животне снаге и енергије, борбености и оптимизма, позитивног и хуманог поимања света и односа према њему. Такве су приче које за тему имају догађаје из детињства, растанке са вршњацима, друговима и другарицама, које су режирали зли људи у ратном вихору и послератној беди. У њима ауторка акцентује трајност, снагу доживљаја, неуништивост и непропадање, па једну од њих тако и насловљује: „Сећања која не бледе“. Међу тим причама снагом доживљености нарочито се читаоца дотакне она са насловом „Далеки мириси белих љубичица“ у којој је реско и лапидарно испричана судбина девојчице Смиље, цео њен бурни и кратки живот, саткан од болних неразумевања и неправди. Накнадно, овом причом, Ковиљка Смиљковић је оправдала ко зна колико детињих забрањених хероја, украдених дружења, отетих невиних радости и изазова живота. Има и другачијих, насталих из једног трена сазнања, око којих се прича заврти накнадно. То су мали доживљаји дубоког набоја, нуклеуси у којима ауторка препознаје оне исте вредности које су некада давно, а једном заувек, изградиле и њен сопствени его. То су приче о другима, али ауторка није у њима само хладни посматрач, већ активни учесник. Понекад су тако и испричане, као лични доживљај, као егзотични сусрет, као неочекивано присуство разрешењу неке давне неправде, завршетку неке старе приче, измирењу човека са судбином – узбудљиво као какво драгоцено откриће. Неке приче се отимају конструкцији форме, хоће да постану прави мали романи, па ауторка мора да их сажима, да прави резове, да их пегла и равна са осталима. Али и у њима је присутна она основна пуноћа приповедања која се ту и тамо проспе, као из препуног суда, каквом поентом и акцентом који одмах доведу у склад журбу приповедања и оштре захтеве форме. (Изговорено на промоцији у Народној библиотеци у Јагодини 2001)

КАКО НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ ЧИТА ХОМЕРА Или: зашто Хегелова дијалектика није мирођија за сваку чорбу

У својој књизи Антиномије марксистичких идеологија, на самом крају, у одељку “Четири варијације на психолошке теме”, професор Никола Милошевић објављује и есеј под називом “Карактер као судбина” у којем разматра схватање слободе човека код старих Грка. Ту Никола Милошевић покушава да докаже како се мисао о слободи код грчких мислилаца кретала од митског појма судбине, то јест потпуне подређености човека појединца спољашњим силама, што значи и потпуне безначајности личних поступака, неком лаганом узлазном линијом, до схватања да је човекова судбина одређена његовим карактером, урођеним или стеченим карактерним особинама. Да је човеков карактер његова судбина. Да је, дакле, та идеја судбине прешла пут од спољашње до унутрашње нужности. У покушају да пронађе „опште познат“ и убедљив пример митског схватања судбине, по којој „делатност субјеката који су јој подложни нема никаквог стварног ефекта“, Милошевић посеже – а где би другде! – за Хомером. „За грчко схватање човекове зависности од спољашњих сила можда је најилустративније оно место у Илијади“ – каже Милошевић – „на којем Зевс одлуку о исходу тројанског рата поверава теразијама судбине. На овим теразијама одлучује се победник у том фамозном рату, а не на бојном пољу“. Аутор овако даље анализира „то место“ у Илијади: „Са гледишта овако схваћене динамике историјских збивања, потпуно су занемарљиве све индивидуалне одлике што карактеришу ликове једног Ахила или једног Патрокла. Био Ахил гневан или не, био Патрокло кукавица или јунак, крајњи резултат свих њихових напора нема никакве важности за исход историјских збивања у којима они суделују – све је већ унапред одлучено на тим теразијама судбине, пред којима се и сам врховни бог са Олимпа мора приклонити“. Упркос својој научничкој педантности којом Милошевић бескрајно оптерећује своје књиге – и за најмањи цитат наводи аутора, назив књиге, издање, број странице – овде нема ни цитата ни фусноте. Уместо тога, Милошевић каже само „оно место у Илијади“, сугеришући тако да се ради о толико познатој ствари да нема потребе 82

нити да се цитира, нити да се каже из којег издања и чијег превода је цитат коришћен. „То место“, међутим, не само да није опште познато, већ би се пре могло рећи да није уопште познато. За Илијаду и Одисеју мало ко није чуо, али их ретко ко чита. Хомер се чита и изучава на специјализованим катедрама књижевности и класичне филологије, а за масовну па и средњошколску употребу штампају се скраћене верзије са овлашним препричавањем садржаја. Но, чак и у таквом облику Хомер се слабо чита. Као писца давних многобожачких времена, хришћанска цивилизација га је ставила на маргину, затворила у уске академске кругове и диви му се као музејском експонату. Милошевић очигледно унапред рачуна са том необавештеношћу читалаца кад се усуђује да на такав начин тумачи Хомера. Ствари, наиме, што се „тог места у Илијади“ тиче, стоје сасвим обрнуто. Ево, да видимо шта о тим „теразијама судбине“ каже Хомер (почетак Осмог певања Илијаде, превод Милоша Н. Ђурића). Љут и изнервиран бескрајним уплитањем њему подређених богова у рат који се води на земљи, Зевс користи прекид битке да сазове скупштину богова и да им саопшти наредбу да престану да се мешају у сукобе Ахејаца и Тројанаца. „Кога приметим ја да напосе од богова жели тројанској војсци или данајској у помоћ поћи, тај ће се вратити амо на Олимп ударен срамно!“ – говори им свемоћни Зевс. Да не би било никакве сумње о томе ко је главни и ко држи конце у рукама, Зевс каже: „Нудер кушајте, бози, да сви ви знадете потом: Златно о небо обесив уже за њ се привежите богови сви и богиње све, а никако с неба нећете на земљу моћи повући свевишњег Дива саветника, ма колико се трудили врло. Ал кад бих и ја хтео да озбиљно уже повучем, вас бих повукао њим са земљом и морем самим; затим бих уже привезо за вршину Олимпа самог, те би од тада све у ваздуху остало висећ. Толико богове све ја надвисујем, толико људе!" После такве наредбе и претње богови не помажу више ниједној страни, а Данајци и Тројанци воде нерешену битку све до подне. Зевсу је то очито сад досадно и он „тад златна рашири мерила“. Дакле, нису то никакве „теразије судбине“, већ „златна Дивова мерила“, играчка коју Зевс користи у тренутку сопствене неодлучности, пошто му је досадило да слуша супротстављене молбе своје фамилије која се поделила, па једни траже победу Тројанаца, други Данајаца. Та „златна мерила“ по Хомеру су нека врста новчића који Зевс баца у тренутку досаде, равнодушан да ли ће пасти глава или писмо, јер не жели да лично утиче на исход. Дакле – не да не 83

може, може и превише, може земљу и море са свим боговима и људима да окачи на Олимп, већ не жели. Зато на та „златна мерила“, каже Хомер, „Диве две постави Кере прељуте смрти“ и „једну намени Тројцима... Ахејцима медорухим другу“. „Љуте Кере“ нису никаква судбина „пред којом се и сам врховни бог са Олимпа мора приклонити“, већ само његове играчке, тегови на тасовима ваге, писмо или глава на новчићу који Зевс увис баца. Од човека који је студентима годинама тумачио античку књижевност очекивао би се скрупулознији и моралнији однос према Хомеру. Зашто га Никола Милошевић толико изврће? Пре свега треба рећи да Милошевић овде у много чему робује једној заблуди коју су подржавали још Платон и Аристотел, да је Хомер описивач херојских дела, нека врста грчког патриотског писца, да је у томе сва његова величина, али да су Илијада и Одисеја, иначе, само генијални опис једног давно ишчезлог света, ризница свега и свачега, мита, предања, историје, истина и заблуда, да је Хомер талентован „књижевник“ у смислу описивача и забављача, да је своја дела писао да би себи и другима чинио задовољство, као што би докони пастир свирао у фрулу. Резултат те вековне заблуде јесте да су научници често узимали Хомера само као извор података који сами по себи немају никакву веродостојност и који се могу мењати, прерађивати и тумачити по сопственој вољи. Да је и Никола Милошевић на том трагу, одаје га једна реч – фамозни. „У том фамозном рату“, каже Милошевић. Очигледно да и он сматра да је описивање тројанског рата, између стотине других, чист хир аутора, нека његова лична опсесија тим освајањем Троје зарад повратка једне отете жене, напор једног архаичног „митолога“ (творца митова) да једну обичну опсаду града прикаже као најпрестижнији рат не само међу људима, већ и међу боговима. А што није поступао као остали творци митова који описују само архетипове, већ се толико упуштао у описивање појединачних ликова, то је зато, вели Никола Милошевић, што Хомер није само „митолог“, него и писац. Значи, има човек талента да своју причу украшава „књижевнички“, иначе тај напор нема никакав други, дубљи и шири смисао. Ствар је међутим и овде – што се смисла тиче, а не само чињеница – потпуно обрнута. Наиме, „оно место у Илијади“ где Зевс узима своја златна мерила, где баца увис свој новчић, јесте кључно место, али не да покаже беспомоћност бога у односу на неку апстрактну „идеју судбине“, већ да покаже тренутак кад врховни бог пресудитељ дефинитивно одустаје да арбитрира у земаљским 84

сукобима и препушта људима да их решавају сами, у складу са својом снагом и памећу. Хомер управо то и жели да покаже својим спевом: пошто су одсуством Ахила, касније и његовом погибијом, снаге потпуно изједначене, а боговима је забрањено да помажу било којој страни, сукоб не може да се реши силом, снагом оружја, већ једино људском мудрошћу. Рат не окончавају ни Ахил ни Хектор ни Аполон ни Атена, већ лукави Одисеј својим дрвеним коњем који оставља Тројанцима на дар. Значи, исход не зависи од судбине, већ од човека и његове памети. Никола Милошевић, међутим, у овом тексту робује хегелијанству 19. века, некаквој дијалектици развоја свега и свачега, па и људске мисли. Он хоће да је све у сталном кретању и развоју од простих и несавршених према сложенијим и савршенијим формама. По сваку цену хоће да види оно чега нема: да је људска мисао о слободном делању јединке нужно прешла пут од веровања у апсолутно покоравање некој судбини као идеји о нужности, до уочавања и дефинисања истине да човек и сам, неким својим личним својствима, утиче на своју судбину, те да, према томе, ако и постоји нека нужност, она се налази у самом човеку а не изван њега. У том светлу – пошто је тај напор Николе Милошевића веома очигледан – извртање Хомерових чињеница и извлачење погрешних закључака показује се као смишљена превара, лажни темељ целог огледа, у коме је основна идеја да каснији „просвећенији“ писци и мислиоци – Платон, Плотин, Софокле, Еурипид и други – лагано увиђају да човеком ипак не управља нека „идеја судбине“, да он има избор, и да, ако већ постоји нека нужност, она је последица особина које поседује његова сопствена личност. Пошто је тако кренуо у погрешном смеру, започео зграду на кривим темељима, Никола Милошевић упада у нове и све теже грешке. Наиме, мисао о слободном деловању човека, почев од Хомера где је личност приказана као потпуно слободна, као неустрашив јунак који се не боји ничега, ни људи ни богова ни патње ни смрти, који је ослобођен свих обзира, који се не боји да удари копљем и самог бога или богињу који се нађу пред њим у лику неког ратника, надаље иде ретроградно. Оно што Милошевић узима као почетну мисао о недостатку било какве слободе, уствари је врхунац слободе, архаична, лична, херојска слобода појединца која као таква иде на штету друштва и коју друштво непрекидно покушава да ограничи. И грчка мисао (као што је бивало и у другим цивилизацијама) то чини тако што јача вољу богова и њихов утицај на њуде. Док се људи код Хомера 85

боре против богова, имају међу њима савезнике и могу да их умоле да се заузму код врховног Дива за њих, да га тим сталним интервенцијама натерају, ако ништа друго, да бар не помаже противничкој страни, да остане неутралан и препусти све људима, код Софокла и Еурипида, на које се Милошевић позива да би доказао некакав напредак у схватањима о људској слободи, воља богова је увек неприкосновена и мора бити извршена ма шта човек чинио и ма како се опирао. Шта више, она се понекад извршава управо захваљујући људском опирању и кроз само опирање. Анализирајући Софоклову Антигону, Милошевић тврди да је овде „демитологизовано схватање појма судбине“ кроз судбину Креонта који страда због своје ригидности, због свог тврдог, ауторитарног карактера, а не зато што богови тако желе. То што је код Софокла у Антигони присутна и „друга мотивацијска раван“, то јест воља богова, Милошевић тумачи као „културноисторијски феномен“, „традиционални митолошки репертоар онога доба“ и „митолошки реликт“. Како то да један тако велики писац, тако сугестиван и уверљив, који уме да зађе у тако танану психологију да би објаснио поступке својих јунака, још увек задржава и „реликте прошлости"? Милошевић на ово питање даје веома неуверљив и натегнут одговор. „Митске представе о човеку и свету имале су још увек привилегован положај у атинској држави, а, осим тога, и сам Софокле настојао је да их се придржава онолико колико је то било могуће неком ко је, судећи по оном психолошком мотивацијском току његове трагедије, знао и за једно друго и друкчије, уму просвећених писаца и мислилаца примереније виђење света. Отуда је феномен упоредне мотивације по свој прилици резултат компромиса између двају опречних захтева у самом Софоклу: једног уметнички плодотворног и другог уметнички стерилног и прилагођеног логици митске свести“. Значи, по Николи Милошевићу, Софокле је имао ум „просвећеног писца и мислиоца“, али је као човек био обичан филистар који се бојао репресије па је са својом средином правио болне компромисе, на рачун свога стваралаштва. Овакве закључке о „располућености“ писаца Милошевић доноси о многим ствараоцима из прошлости. То је нарочито, и такође погрешно, потенцирано у његовим студијама о Ф. М. Достојевском. У конкретном случају – да се вратимо теми – Милошевић никако да уочи да код Софокла не постоје две, већ само једна мотивацијска раван, и то психолошка, преко које се манифестује непорецива воља 86

богова. Оно што нама жели да покаже Софокле, јесте психолошки изнијансирано батргање људи, њихов безуспешни покушај да се одупру вољи богова. Људски карактер, одређене човекове особине, стављене су у функцију извршења воље богова, само су оруђе у рукама више силе. Без воље богова која потенцира те карактерне особине личности, а која се читаоцима јасно ставља на увид (дакле, не као „унутрашњи компромис“ и „митолошки реликт"), те пренаглашене карактерне особине не би могле бити ни психолошки убедљиве и не би могле изазвати осећај трагичног страдања. Код Креонта то је ригидност карактера, али код Едипа то су – доброта и правичност. Едип лично, због превеликог поштења и правдољубивости, присиљава врача да открије ко је кривац за кугу коју је бог послао на грађане Тебе. Никола Милошевић, међутим, добро се чува да у овом есеју не помене Софокловог Едипа, јер садржај ове трагедије никако не би могао да се уклопи у тврдњу да је воља богова само „реликт прошлости“ и компромис писца са захтевима времена. Наиме, унапред одређена и преко пророка обнародована воља богова овде се остварује захваљујући напорима људи да се од ње спасу. Чувши за пророчанство да ће њихов син погубити оца и оженити се мајком, тебански цар Лај и царица Јокаста предају тек рођеног сина пастиру да га уништи. Желе тако да избегну судбину, али она тако почиње да се остварује. Пастир је сажаљив и не погуби дете већ га преда другом пастиру који га носи својим господарима који немају деце и који га одгајају као свог сина. Едип ту расте, сазрева и такође чује за пророчанство којим му је одређена страшна судбина – да окрвави руке очевом крвљу и уђе у родоскврни брак са мајком – и очајнички покушава да превари судбину. Не знајући да није одрастао крај правог оца и мајке, да не би урадио оно што му је проречено, он бежи од куће. Током свог лутања сретне свог правог оца Лаја и убије га, а потом стиже у град Тебу и жени се својом мајком, удовицом чијег је мужа а свог оца убио, краљицом Јокастом. Круг побуне се затвара и божанска воља тријумфује. Људска мисао плашила се распуштене, херојске слободе и кретала се ка стварању свемоћног, немилосрдног, јединственог бога. Рађање хришћанства означава покушај да се немилосрдни бог учини милостивим, далек блиским, да се страх замени вером и љубављу. Међутим, убрзо почиње процес претварања милостивог Христоса у праведног али непопустљивог осветника. Потреба за моћним богом и даље траје, циклички се обнавља. Слобода човека једнако застрашује 87

људску мисао као и његова неслобода. Хегелова дијалектика, очигледно, има ограничену примену. Не може бити мирођија у свакој чорби и мора се прихватати само условно и селективно. (Књижевне новине, 2001)

У СЛАВУ ЛЕПОТЕ ОДРАСТАЊА Милан Радојевић: Беле ласте, НОЛИТ, Београд

У НОЛИТ-овој библиотеци „Распуст“, половином тек минуле године, као прва по реду, појавила се књига јагодинског писца Милана Радојевића под насловом „Беле ласте“. У краткој напомени на крају књиге истакнуто је да су „Беле ласте“ уствари „роман који је наставак романа „Јабуке поред пута“ који је такође објављен у НОЛИТ-у у едицији МОЈА КЊИГА“. Милан Радојевић је познати јагодински писац (своју прву књигу „Вучица мајка“ објавио је још 1963. године) који последњих година живи у Суботици а објављује у Београду, тако да није присутан у књижевном животу Јагодине, па његова књижевна продукција, овде у завичају (неоправдано) пада у заборав. Радојевић је један од ређих српских писаца који пише добру прозу посвећену младима и за младе. То своје опредељење није изневерио ни у књизи „Беле ласте“, невеликој по обиму, али богатог и узбудљивог садржаја. Она се састоји од десет поглавља, која се могу читати и као самосталне приче, увода под насловом „Последње сликање с учитељима“ и епилога насловљеног „Иза седам гора“. И увод и епилог су такође приче за себе чији садржај чине ђачки тренуци растанка, слатки и тужни, пуни чежње, насликани шкрто и упечатљиво, као узбудљив кроки, руком искусног мајстора. Иако су све приче самосталне, оне су из живота истих јунака и, поређане хронолошки, говоре о њиховом одрастању и сазревању. Стога имају и извесну градацију, оно неухватљиво литерарно згушњавање којим се овој невеликој књизи оправдава назив романа, али истовремено сведочи о моћи аутора да из крхотина успомена створи жарко осветљену и целовиту слику проживљеног, не само литерарно убедљиву, већ и довољно подстицајну за младе. У овој књизи фокусиран је живот младих у оном тешком и оскудном времену ратних и поратних година када је завршавање неке школе и обезбеђење неке академске титуле могло значити, а за многе и значило, остварење свих животних идеала. Али за јунаке ове књиге то је била само свакодневица, оно ухватљиво и неизбежно, што је лепо тек кад прође, у сећању, у часу растанка, кад се разред фотографише 89

за успомену и превлада свест о пролазности. Кад гледају даље, у будућност, ови млади људи пуни су запитаности, устрептали од жеље и неостварених снова. Они трагају за белим ластама које су постале метафора онога за чим теже, а зашта нису сигурни да ли постоји. Можда су и сигурни да беле ласте не постоје, али живот без тог трагања био би незанимљив. Само трагање, та вечна запитаност младог човека, дакле, је онај дубљи слој књиге, она права семантичка раван коју је аутор утиснуо испод наизглед обичних, мало сетних, мало духовитих прича о давно ишчезлом животу који се одвијао на релацији између села Драгоцвета и Јагодине. Не знам шта је НОЛИТ урадио са 500 примерака ове књиге, колико износе данас заиста скромни тиражи, али био би велики пропуст ако се бар овде, у Радојевићевом завичају, ова књига на крају школске године, као награда „за добро учење и владање“, не би нашла бар у рукама „литерараца“, оних малих сањара којима би живот виђен очима Милана Радојевића помогао да у сопственом животу нађу праве оријентире, који се данас, на жалост, тако лако губе. (Нови пут, 2003)

ПРИПОВЕДАЧКИ ШАРМ БОСИЉКЕ ПУШИЋ До руку су ми, сасвим случајно, дошле две збирке прича ове јагодинске, у завичају, на жалост, недовољно афирмисане књижевнице: Излет у Жањице и Како преживети брак, обе у издању подгоричког Октоиха, 2000. и 2002. године

Наша средина је једна од ретких у Србији која нема организовану издавачку делатност, а самим тим ни професионални рад на селекционисању и афирмисању завичајних писаца. Књижевни клуб, а од пре неку годину и Поморавска подружница Удружења књижевника Србије, помажу више писцима него њиховим делима, јер су и сами без просторија и средстава. Писци углавном сами траже спонзоре, а потом и рекламирају и продају своје књиге. Па како се ко снађе. Ко је упорнији и довитљивији. Чини се – сасвим у складу са тренутком у коме живимо. Ипак, књиге Босиљке Пушић, које су ми изненада дошле до руку, нагоне ме на сасвим другачије размишљање. Нису Вршац, Крушевац, Ниш, Чачак, Трстеник, Ваљево и други градови (Београд и Нови Сад да и не спомињем) без разлога толико активни у издаваштву. Тиме они настоје да своје најбоље писце вежу за себе и да њихово дело учине важним културним наслеђем сопствене средине. Босиљка Пушић је рођена у Јагодини 1936. године где је и живела до завршетка гимназије стално, а током студија повремено. После завршетка студија књижевности у Београду удала се и живи у ХерцегНовом. За њен књижевни рад у Јагодини се чуло тек 1985. године кад је Матица српска објавила њен први роман „Отварање лутке“. Овде једва да је, приватним каналима, стигао који примерак ове књиге, иако она у целини говори о Јагодини у оним тешким предратним, ратним и поратним данима, дакле о данима детињства Босиљке Пушић, и поседује онај јединствени шарм приповедања, ону моћ која вас ухвати за руку и поведе у пределе приповедања, да се смејете и плачете заједно са писцем. Ни поновљено издање овог романа (Издавачка кућа Л.О.М. из Београда 2001.) није наишло на било какав одјек у Јагодини. Слично се догађало и са њеним бројним другим књигама. А Босиљка Пушић прву књигу песама објавила је још 1970. године, а потом још седам 91

збирки песама (међу издавачима су „Свјетлост“ Сарајево, Матица српска Нови Сад, Удружење књижевника Црне Горе), збирке прича „Отапање“, „Излет у Жањице“, „Како преживети брак“, роман „Наранча и нож“ (први део трилогије у издању Народне књиге из Београда), приче и бајке за децу. Заступљена је у неколико антологија као водећа савремена песникиња у Црној Гори. Све је то заиста довољан разлог не само да се о овој књижевници са наших простора више прича и пише, већ и да се њене књиге нађу у рукама оних чије су душе још увек отворене за мудре речи писаца. У том циљу ево и неколико опаски о збиркама прича које сам имао задовољство да прочитам. Књига „Излет у Жањице“ садржи 15 прича испричаних онако како се прича о узбудљивим доживљајима који занавек оставе траг и белег у души, али после много година, кад се све слегне, кад човек створи дистанцу, кад се оно тешко заборави, потисне, или постане приступно да се осмотри са неке веселије стране, а оно лепо ојача у сећању, кад се тешка тмина трагичног догађаја претвори у поуку и опомену. Било да говори о давном ритуалу одласка чамцем на излет у Жањице, који више није могућ јер та увала на Превлаци сада припада Хрватској, или о оскудицама које су пратиле почетке њеног брачног живота, или о људским фрустрацијама и траумама које ће довести до трагичног исхода, Босиљка Пушић то чини са оном харизмом приповедача која је редак дар и која правог писца одмах издвоји, за сва времена. Док улазите у то плетиво приче, пуно живота, згуснуто, јарких боја, где су увек присутни и они филигрански брачни, мушкоженски, односи и треперави дах непоновљиве природе и неизбежна, неслућено дубока повезаност са људима, чак и ако су само оквир или декор приче – ви уживате као да слушате живи глас ауторке, на тераси изнад мора, у мирно светло јутро, „док се презрео, напукли нар смеши на вас својим великим, накарминисаним уснама“, „сиви листићи маслине трепере на сунцу“, и док вам се чини да је „на таласићима маестрала Мамула запловила ка вама са свим кулама и зидинама тврђаве, са свим гнездима галебова“. Сличне квалитете има и збирка „Како преживети брак“, с том разликом што садржи 18 кратких прича са тематиком искључиво из брачног живота и што је у њима акценат стављен на хумору који је латентно присутан у целом приповедачком опусу Босиљке Пушић. Та „веселија страна“ многих горких брачних догодовштина представља ауторку у пуном сјају њеног приповедачког умећа. Проницљивост њене мисли, контрапунктирање, неочекивано акцентовање скривене 92

суштине догађања, блискост и препознатљивост тематике, само су неки од квалитета који ће заиста засмејати, орасположити и у много чему поучити читаоца. (Нови пут, 2003)

ИСПОВЕСТ О СЕБИ И СРБИЈИ Нове књиге наших писаца: богомир михајловић: Један живот, записи о себи и другима, издавач културолошки пројекат „јухорско око“, параћин – ћуприја

Пред крај минуле године из штампе се појавила по много чему особена књига, из пера Богомира М. Михајловића. Аутор је родом из села Сења, а данас живи као пензионер у Ћуприји. Иако је управо у Ћуприји, као члан Књижевног клуба „Душан Матић“, објавио неколико књига песама и афоризама, у јавности је ипак више познат као писац бројних стручних књига и чланака из области пољопривреде којој је, као агроном, посветио цео свој живот.Последњих тридесет година свог радног века провео је као уредник (једно време и као директор) „Задружне књиге“ и „Мале пољопривредне библиотеке“. Љубав према писању Богомир је понео још из основне школе и носио ју је кроз цео свој живот, као и љубав према сликарству за које је, такође, био веома надарен (положио је пријемни на Ликовној академији у Београду, али је одустао јер није било могуће ванредно студирање, а он је морао да ради и да се школује).Одабрао је агрономију јер је већ имао завршену средњу пољопривредну школу, још пре Другог светског рата, у Букову код Неготина, где му је школски друг био Добрица Ћосић. По чему је књига ЈЕДАН ЖИВОТ особена? По томе што је то искрена исповест и сведочење о себи и другима, о времену у коме је живео. Михајловић говори истину као под заклетвом, као са једном руком на Библији. Он ништа не искривљује, не скрива и не улепшава. То је књига саздана од факата, књига без фикције, али не и без емоција и литерарне вредности. Михајловић се радује лепом и добром, тугује због рђавштине, простоте, људске несолидности и свега ружног. Он припада оној генерацији Срба о којој свети владика Николај Велимировић каже да су кренули из својих села у опанцима, са завежљајем на рамену, и освојили свет само својим радом, памећу и добротом. Зато ова књига не сведочи само о једном животу, већ искрено и потресно сведочи и о Србији у најтежим и најпреломнијим тренуцима њене историје. Она говори веома много 94

чак и кад се чини да се бави сасвим личним, ни за кога другог осим за писца занимљивим стварима. Тако породични родослов, којим се Михајловић педантно бави, без иједне речи коментара, доноси тужну слику Србије током двадесетог столећа. Ми видимо како су генерације Михајловићеве породице, све до његове (било их је петоро деце, четири брата и сестра) биле бројне и чврсто укорењене на својој земљи. А током причања сазнајемо да је на својој земљи у Сењу остао само један од браће, па и његова деца живе у Швајцарској. А Богомир се оженио касно, као и већина српских интелектуалаца која се тешко пробијала кроз живот, и има само једну ћерку. Негде при крају књиге он описује како му се и та једина ћерка, са мужем и сином, средином деведестих година, одселила – на Нови Зеланд! Тај ЈЕДАН ЖИВОТ Богомира Михајловића испуњен је борбом, радом, чашћу, поштењем, љубављу и хуманизмом, али и сукобима са свима онима који су били антиподи томе, а којих није било мало у Богомировом животу. О свему томе он пише отворено и неулепшано, али без злобе, са разумевањем и праштањем. Има у том тону неке мудрости Маргерит Јурсенар којом је зачинила своју књигу „Хадријанови мемоари“. Бавећи се пословима просвећивања села, Михајловић је две године путовао Србијом и о томе у овој књизи оставио антологијске опаске и оцене. Виђао је села у којима живе вредни људи, домаћини које интересује напредак, али и запуштена села у којима живе нерадници и бедаци, које не интересује ништа, у којима су по цео дан пуне кафане, „из којих се чује само звека домина“. Због тога је записао и више пута поновио опаску да „нема пасивних крајева, већ само пасивних људи“. На другом месту је, опет, записао да је разноликост народа који живи у Србији букет који јој доноси предност, али можда представља и опасност за нацију да нестане! Михајловић пише и о сукобима са режимом и његовим послушницима који су га користили као стручњака, али и спречавали да напредује. Но, он не баца акценат на своју каријеру, већ на мисију просвећивања српског сељака којој је био посвећен. Са тугом и болом он констатује да је та мисија за комунистички режим увек била на последњем месту. Ни после четири ауторитативна и документована предлога „Мала пољопривредна библиотека“ није успела да добије награду КПЗ Србије, а добила ју је певачица Неџмија Пагаруша! Такав је однос власти био према свом народу: важнији је онај који га забавља, него онај који га просвећује. 95

Због свега тога књига ЈЕДАН ЖИВОТ, која се чита као прави роман, представља нешто сасвим особено и драгоцено, што заслужује пажњу и садашњих и потоњих читалаца. (Нови пут, 2003)

ЗАПОСТАВЉЕНИ ШПАНСКИ КЛАСИК Франсиско де Кеведо, Животопис пустолова по имену дон Паблос, Српска књижевна задруга, Београд, 2003, превод Радивоја Константиновића

Једини пикарски роман који је „шпански Монтењ“ Франсиско де Кеведо написао још у својој младости, јер је касније више волео да пише сновиђења и моралне расправе, у преводу на српски језик почиње знаком „Бамбија“, пожаревачког кондиторског концерна, и напоменом да је издање књиге помогло и Министарство образовања и културе Шпаније. Овај податак говори о нашем односу према културној баштини других народа, самим тим и према стању у нашем преводилаштву, и објашњава зашто се шпански класик који у своме народу стоји раме уз раме са Сервантесом и Лопе де Вегом код нас први пут појављује са књигом која је написана пре равно четири стотине година (од 1602. до 1604.). Кеведо је рођен 1580. године, што значи да је „Пустолова“ започео са 22 године живота, а довршио са 24! Додуше, он га је дуго дорађивао, толико дуго да је, прешавши на сасвим друга интересовања и стекавши репутацију угледног дипломате и краљевог поверљивог човека, изгубио вољу да се са таквим штивом представља јавности. Роман је ипак објављен 1626, и против његове воље, на срећу оних који су га читали и који ће га читати. Окаснели превод једне књиге увек намеће многа питања. Кад је „Пустолов“ одштампан у Шпанији пре нешто мање од четири века, он је одмах постао актуелно штиво, читана књига, прави драгуљ шпанске културе. Људи тога времена, читаоци, дали су му значај, унели га у регистар трајних вредности. Преко њих, својих читалаца, књига је остварила своју цивилизацијску мисију, извршила утицај на потоње писце и културне посленике, и заслужила своје високо место у националној култури. Зато се поставља питање да ли њено превођење, уношење у културу једне друге нације, после толико времена, може имати значај већи од књижевно-историјског? Може ли „Пустолов“ данас у Србији наћи своје читоаце, изазвати бар делимично интересовање које је изазивао у Шпанији на почетку седамнаестог века? 97

Одговор на ово питање је потврдан. Сусрет са овим шпанским класиком је крајње узбудљив. Дон Кеведо је после четири века добио не само један сјајан превод своје књиге на српски језик, већ и читаоце који ће уживати у његовом штиву. Кеведо је сатиричар у најмодернијем смислу те речи, моћан исмевач друштвених мана и људских слабости. А пикарска форма романа сатири је увек примерена. Сатиричар тражи животни простор, жури да види и упозна живот, прилике и људе, предузима дугачка путовања, али о свему говори сажето и кроз зубе. Кеведо је сав у језику. Његово је казивање лапидарно, афористичарско, жаока добро одмерена, убојита и духовита. Описујући свога оца он ће рећи: „Веле да је потицао од врло добре лозе. Биће да је то било тачно судећи по томе како је умео добро да потегне“. Своју жељу да прекине школовање родитељима је објаснио да „иако није вичен писању, прекида школовање јер жели да буде племић, а прво што се од њих тражи је да лоше пишу“. Пустоловине дон Паблоса почињу школовањем које се, и поред његове жилаве упорности да се свима додвори, жалосно завршава због лоше репутације његових родитеља, настављају се служењем племићком сину којег отац шаље у пансион где замало умиру од глади, па његовим осамостаљивањем и преласком у Мадрид где учи занат просјака и преваранта, среће различите људе и упада у многе невоље. Прича се завршава Паблосовом жељом да оде у Западну Индију (то јест Америку) „да види хоће ли, променивши свет и земљу, побољшати своју судбину. Али већ у следећој и истовремено завршној реченици романа, у којој обећава да ће написати и други део књиге (што никада није остварио), Кеведо каже: „Но беше ми горе, јер никада не побољшава свој положај онај који мења само место а не живот и обичаје“. Паблос се креће у нижим слојевима друштва, из описа његових догодовштина рађа се слика једне грађанске Шпаније, једног новог друштва чија слика није лепша, већ напротив, много је ружнија од оног које нестаје. То је, можда, један од одговора зашто је де Кеведо изван Шпаније остао мање познат. Грађанска класа у успону имала је потребу да велича оне писце чије су жаоке биле упућене вишим сталежима, племству и свештенству, које је она морала да скине са трона. (Необјављен текст)

НА РЕМБООВОМ БРОДУ

Вест о смрти Бране Петровића затекла ме је потпуно неспремног, као што се увек догађа кад вам умре неко близак. Био сам, наравно, тога свестан. Али осећао сам и неко додатно запрепашћење, неко недефинисано надреално осећање које ме је присилило на напор одгонетања и завртело у спиралу сећања: за мене није умро уморан, болестан и прерано онемоћао Брана Петровић, већ млад и чио, пун здравља и живота, пркосан, изазован и подругљив, енци менци на каменци, мој друг и комшија из трећег блока у Студењаку, из собе увек пуне дима и галаме у коју ће ме понекад, увече, позвати да разрешим спор који је бучно изронио из тамних дубина грчке митологије; Брана им је тада, презриво и са висине, говорио да ја једини учим и понешто знам, док су сви они (а ту је, наравно, укључивао и себе) ленчуге и незналице. Први пут Брану сам видео на „Трибини 17“, нашем књижевном поселу које смо ми „са светске“, а то је била седамнаеста група на ондашњем Философском факултету, организовали на нашем семинару, доле у Таковској, у крилу огромне зграде Рударског факултета, на другом спрату. Било је неко влажно, нездраво, сипљиво новембарско вече 1957, али за нас напето, згуснуто, пуно треме и ишчекивања; многи од нас читали су тада први пут на Трибини и с неверицом су гледали своја имена руком написана на плакати у ходнику. Крупно и подцртано, при дну, на њој је стајало: Гост вечери Брана Петровић. Било је због тога неког осмехивања, неке радости, неког задовољства, разумео сам да долази неко познат, значајан и омиљен, а ја сам први пут чуо за њега и било ме је мало срамота због те необавештености и осећао сам се некако чудно. Рекли су да је студент југословенске књижевности и мени је онда све то постало још чудније јер сам био убеђен, мада то никад јавно не бих изговорио, да сви који пишу студирају светску књижевност. Размишљао сам и нехотице о том „госту вечери“. Међу нама је било оних који су већ понешто објављивали и стицали неко књижњевно име. Нарочито нам је додијавао Огњен Лакићевић који се хвалио да њему плаћају за песме, „осам динара по стиху.“ Али мени је то било испразно епигонство, којештарије. Нисам ценио ни оне 100

велике, у то време слављене, „модернисте и надреалисте“, такозване европеисте и универзалисте. Осим њих, на јавној сцени били су још само удворице и полтрони, хвалоспевци и отворене режимлије. Да ли је тај „гост“, мислио сам, нешто такво, лактарошко и исфорсирано? Брана Петровић, међутим, није био ништа од тога. Није чак ни личио на песника и интелектуалца. Онизак, неугледан, ружан, пепељасто риђе оштре косе, пегав. Али кад је проговорио, кад је почео да рецитује стихове, све се променило. Озрачила га је нека унутрашња лепота и сугестивност, из њега је избила нека дивна побуна, неки занос. Широким неспутаним гестом сипао нам је у лице песме о себи, о својим љубавима, лутањима и чежњама, које се ми никада не бисмо усудили да напишемо. Ми смо били пуни Лорке, Јесењина, Пушкина, Љермонтова, Поа, Витмена, Рембоа, Верлена, Бодлера, Гетеа, Тагоре, Дучића – свих песника овога света – и све што смо сматрали чудесним и лепим било је у њиховим стиховима; а оно „наше“, лично, доживљено, што нас је давило у грлу и претило да нас загуши, било је тако обично, свакодневно и банално, тако грубо, страно и далеко од сваке песме и сваког стиха. Муцали смо о томе стидљиво, ломотали, покушавали да о томе нешто кажемо, али апстрактно и непрепознатљиво, увијено и „песнички"; тражили смо речи и метафоре којих није било. Онај снажни доживљај немоћи, сиромаштва, заробљености и понижења, болни осећај пролазности и пораза и у исто време снаге младости, отимања и очајног бунта, који нас је приморавао да се радујемо ничем одређеном, самом животу као таквом, остајао је у нама потиснут и неисказив. А Бранислав Петровић певао је баш о томе. Били су те вечери присутни, и читали су своје радове, многи будући велики писци, умни људи, значајни културни посленици. И сви су, тако муцави и сапети, видели да Брана није ни ружан ни пегав, да је моћан и очаравајући, да није омален и здепаст, већ морнарски стамен и темељит; да заправо такав и мора да буде јер плови на зањиханом Рембоовом броду, весео и срећан, док ми жалосно посматрамо са туробне и пусте обале како се удаљава и плови ка хоризонту на коме сијају све песничке звезде. Та мисао о Брани на Рембоовом броду постала је моја кључна парабола у доцнијем процењивању његовог живота. Сам Рембо напустио је свој пијани брод, своју поезију, и одао се трговини. Брана није могао. Био је превише песник, његов живот био је препун чуда о којима је морао да прича, да пева, да рецитује. Ми смо имали проблема да у нашим обичним животима видимо било шта чудно и 101

вредно помена; он је имао проблема да у свом чудном животу види нешто обично. Ми смо били очарани Томасом Вулфом и тупо сми пиљили у магична врата, која је он отварао пред нама, не видећи иза њих ништа наше; годинама касније Гордан Михић ће писати, убеђујући тако и самога себе, о потреби да Вулфовог Ганта пронађемо на Вождовцу. А Брана Петровић се од самог почетка, од свог првог стиха, дружио са својим јунацима, пикао лопту са њима, бежао у ноћне авантуре. Магија живота коју је гледао и проживљавао била је тако велика, да је сам његов живот био крајње споредан и неважан. Знао сам то кад сам га сретао испред „Прешернове клети“, још мамурног од ноћне теревенке. Хвалио ми се да уређује културну рубрику у „Новостима“ и нудио ми да сарађујем ако шта имам, а знао сам да је без посла, да је то само тезгица коју му је неко понудио из сажаљења и која неће дуго да траје. Већина од нас се већ била располутила и радила којешта за плату, за стан, за ауто. Чак је и Киш трпео тај притисак, осећао страхоту располућености или чак ту страшну костернираност Рембоа који се бавио трговином у Африци заборавивши да у Паризу ужива глас младог песничког генија; објавио је у „Политици“ есеј под насловом „Шекспир и кобасице“. Брана Петровић пак никада, ни у мислима, није сишао са свог песничког брода. Нити је било цене за тако нешто. Нису помагале ни награде, ни признања, ни уцене. Почетком осамдесетих поставили су га за уредника у „Просвети“. Боже, како сам се радовао! У тој великој режимској касарни нашла се једна уредничка собица за великог мага Брану. Али, не лези враже! Прва књига коју је Брана уредио и издао била су „Вунена времена“ Гојка Ђога. И сви знамо шта се догодило: Милан Комненић, са свим својим тешким ауторитетом угледног државног песника сведочи да се ради „о веома јасном и препознатљивом памфлету“, а Бранчило изјављује да је то веома добра песничка књига и да би је он, да му је поново понуде, поново објавио! Последњи пут кад сам хтео да се видимо, нисам га нашао. Било је то половином осамдесетих кад нам је пало на памет да га, некаквим поводом, доведемо у Јагодину. Тражио сам га у његовом стану, негде у солитеру подигнутом на месту где су били бежанијски виногради; ја сам их се још сећао и сад ми је то место, са улицама и високим зградама, изгледало чудно и надреално. Али још чудније сам се осећао пред Браниним вратима, на неком високом спрату, обичним, солитерским, кремасто офарбаним, већ помало испуцалим и

102

запрљаним. Једна запуштена солитерска врата иза којих живи тако велики српски песник! Зар баш увек, зар баш увек, питао сам се, све у животу српског песника мора бити тако обично, просто и офуцано, и у толикој несразмери са његовом грандиозном душом и чудесним делом? И данас се то питам. (Књижевни лист, 2004, Београд)

103

БЛЕСАК СВЕСТИ КАО СУШТИНА И ПОЕТИКА Осврт на књигу песама Зорана Андријашевића Мре сунчани метак, изложен на промоцији у Ћуприји 8. јуна 2004.

Промоције књига знају да буду тешке и преварне. Није лако на овакав начин и за овако кратко време представити неку књигу, објаснити њену суштину. Ви ево већ пола сата слушате казивања о књизи Зорана Андријашевића, похвале које су изречене о њој, слушате како се рецитују стихови из ње, вас одушевљава тај склад стихова, та хармоније, тај ритам, тај артистички, занатски део без којег нема добре песме, јер то све ова књига има, али то је само једна њена страна, то није цела њена суштина. Наша најпознатија књижевница Исидора Секулић – данас су жене писци у моди, то такозвано женско писмо је популарно, али ја мислим да је Исидора Секулић и данас веома усамљена на врху – готово опсесивно бавила се целог свог живота Његошем. Написала је о њему много студија и чланака, мислим да је нешто од тога остало и у њеној заоставштини, необјављено. Али готово све што је о Његошу написала она је свела на једну констатацију која може стати у једној реченици и која, отприлике, гласи: Код Његоша задивљује тај БЛЕСАК СВЕСТИ. Она је оставила по страни огромно Његошево образовање, његово знање језика, познавање класичне, посебно грчке, и савремене књижевности, његову огромну ерудицију и песнички таленат, и издвојила само тај блесак свести. Ту његову моћ да види себе као песника и владара у односу на друге песнике и владаре, свој народ у односу на друге народе, човека у односу на Бога и природу, у односу на вечност. Ту његову интелигенцију, ту мисао способну да открива и разуме велике истине живота. Тај блесак свести присутан је и у овој књизи Зорана Андријашевића. Има различитих песника. Неки пишу уметнички дотеране стихове који лепо звуче, који се лако читају, лако изговарају и лако памте, који су више некакако естрадни, а код Зорана Андријашевића је то другачије. Код њега је у првом плану мисао, она ствара, или боље речено из ње саме произилази метафора и ритам и хармонија и цело песничко умеће. Није лако читати и разумети ову књигу. Она тражи, како се то каже, ангажованог читаоца, тражи од 104

њега напор, сарадњу, запитаност. Свака песма у овој књизи, да би се разумела, тражи малу књижевно-теоријску анализу. Ја нисам за то да се промоција претвори у час књижевне теорије, драго ми је што сте уживали у ритмичности и мелодији стихова и у овом дивном, уметничком казивању, дакле у ономе што је њихов артистички аспект, али ћу само на неколико примера да покажем и њихову другу, мисаону страну. Ево, да пођемо од самог наслова књиге: Мре сунчани метак. Морате признати, ако се мало удубите, да вам је тешко да разумете ову синтагму. Метак је нешто што убија. А сунце је одувек слављено као извор живота. Постоје оде богу сунца Ра још у Старом Египту, хијероглифима на папирусу записане. Како се то може да сложи и разуме? Шта ту песник хоће да каже? Да је сунце извор живота, али да је само оно неживот – једна усијана гасовита лопта на којој се сваког секунда догађа на хиљаде нуклеарних експлозија страшног интензитета, која тако, тим експлозијама, и одржава своју сталну енергију; да је то један огањ и пакао и да енергија сунца која путује према нама, тек кад превали тај дугачки пут и умре – роди живот. Последњи одељак, последњи циклус ове књиге, никако случајно, носи наслов Пораз сунца, а последња два стиха тога циклуса и целе књиге гласе: Рођен сам, сунце је поражено! Пазите – рођен сам, сунце је поражено, умро је метак сунца и родио се живот, живот се, значи, рађа из смрти. А ваљда и обрнуто. То нам је песник саопштио тим насловом. У овој књизи одштампане су слике Димитрија Гвозденовића. То су лепе слике, многе су са мотивима старе Ћуприје коју ја памтим – као ђак сам свакога дана пешачио целом дужином главне улице идући до школе и натраг – и оне су за мене веома узбудљиве. Али зашто су оне овде присутне? Није то само леп гест једног сликара који је на овај начин хтео да помогне свом пријатељу, да му улепша и украси књигу, мада и то стоји, јер је тиме књига заиста постала лепша и богатија. Има ту нешто друго, много важније. Ја могу да замислим Зорана Андријашевића како сатима и данима седи у атељеу Димитрија Гвозденовића и узбуђено посматра његова платна. Зашто га те слике толико узбуђују? Ако је на њима стара Ћуприја, он ту Ћуприју одлично познаје, ту је живео од детињства и памти све те старе зграде, те улице, те кровове и јабланове. Њега те слике узбуђују зато што је сликар на њима зауставио време, зато што је на њима ухватио и овековечио један тренутак. А живот – саопштава нам тим својим узбуђењем песник Зоран Андријашевић – постоји, одвија се, само у 105

једном тренутку, једном једином, ево овоме сада, на пример, који ми који седимо овде живимо и који траје само колико ја куцнем о овај астал и који већ прође док ја то изговорим. Све друго је прошлост, нешто што је проживљено, или будућност, нешто што тек треба да дође и да буде проживљено. И кад би неко зауставио овај тренутак који ми сада живимо, тај тренутак би остао да живи и био би живот и кроз хиљаду година. Е ту моћ има сликар, он на својим платнима зауставља време, слика тај тренутак живота и тај живот који зрачи са сваке слике Димитрија Гвозденовића је оно што узбуђује песника. У својим стиховима песник је за сликара сковао једну синтагму: Гвоздени Димитрије. Њему се сликар који има такву моћ да заустави време, да вечни живот сабије у мали оквир платна, чини као неки моћни витез, као Баш Челик, као чаробњак! Погледајте ове стихове: Отерао ми сан, а донео снове да постанем верник времена које си сликом скаменио. Или: Нема меру истргнуто време, то слика говори. Или: Кажу мртва природа, шта је онда тако живо? И опет: Димитрије, како вечност дивно на овим сликама мирује! Исто узбуђење песник осећа и пред зидинама и фрескама Раванице и Хиландара, пред Моравом која је вечно у кретању, али чији песак уморан од зелених таласа остаје на дну да памти. Ја нисам писао никакву студију, само сам записивао нека опажања на маргинама, и ево сада ћу вам прочитати једну реченицу којом сам хтео да објасним тај компликовани стваралачки поступак Зорана Андријашевића. Песник пева о малим и обичним стварима, али у њима види симболе, значења, загонетке, мистерију живота. Сама његова мисао, боље речено запитаност, претвара се у самосвојну поетику, онеобичава живот и доживљено и сваку реч и појам претвара у песничку метафору. Ево примера: Ако си стигао у Ћуприју, знаш ли због чега идеш даље?, пита песник у песми Безимена. То је сасвим обично питање, али – колико тера на размишљање, колико асоцијација се роји око тог питања! Или: Ајдемо пријатељу у ноћ, у кафану, делићемо себе међусобно (Боемска песма). Хтео бих свима вама који ћете имати ову књигу у рукама посебно да препоручим једну песму која се мени чини изузетном. То је песма Здравица. Мени се чини да та песма није написана баш скоро, да је написана одавно. Има у њој нечег младалачког, неког чудесног полета и ритма. То је добродошлица, поздрав животу, позив на живот и радовање. Ако си љубав – оплоди ме, невиђено – довиди ме, ако си жито – опшеничи ме... Ако си човек – брат си ми, шта ћеш више,

106

руда си – плуг направи... Само ових неколико стихова довољни су да се види да је то, како бих рекао, једна заветна песма. Да кажем на крају и неколико речи о тим, како кажу, песницимапонорницама, песницима који једно време пишу, па утихну и прође много времена док се поново не јаве. Кажу да је такав песник и Зоран Андријашевић. Ако је неко песник по занату, он пише много, он је принуђен да стално пише и објављује, и у тој његовој продукцији онда мора да се нађе и нешто што није на висини његовог стваралаштва. Он мора онда да препушта књижевним критичарима да праве избор онога што је добро, што је најбоље, да то објављују а остало одбацују. Али кад човек пише неоптерећен том нуждом професије, већ само по сопственој, унутрашњој нужди, он постаје немилосрдно селективан, он прави сам свој сопствени избор, између хиљада могућности бира само једну, ону праву. Узима перо у руке ретко, пише мало, али увек антологијски. Ова књига је једна лична антологија, један најзахтевнији и најоштрији лични избор. Ето, то је оно што сам хтео да вам кажем о овој збирци песама и Зорану Андријашевићу. Има у његовим песмама артизма, заната, ритма и хармоније, лепоте речи и стиха, али то није оно превасходно. Он није естрадни песник, он је песник који дубоко размишља и жуди за новим сазнањима, труди се да постане песник-мудрац, да види и разуме живот и себе у њему. Он се није трудио да постане први међу песницима, већ први међу људима. Обраћао се другима, али пре свега себи, тежећи да постане не само бољи песник, већ и бољи човек.

107

СЕН ВОЖДА НАД СРБИЈОМ Светлана Велмар Јанковић, Востаније, Стубови културе, Београд 2004.

Књига Светлане Велмар Јанковић о српском Вожду, Карађорђу Петровићу, коју, као и све друго што ова књижевница последњих година објављује, потписују Стубови културе, неће, надам се, остати без одјека – из много разлога. Ко је све и на који начин доприносио и допринео да творац нове српске државности, као и толики други знаменити Срби, до те мере потоне у патетику и арсенал примитивне националне митологије да је савременим, ученим и паметним Србима готово мучно и да сазнају нешто више о њему, а камоли да се њиме баве, данас можда није више ни важно. Али чињеница је да је то тако и да се велики Срби из прошлости, а међу њима Вожд Карађорђе понајвише, потржу не због њих самих, због значаја који имају за нацију, већ због потреба оних који их потржу. Вождом су се највише бавили политичари који су помоћу њега хтели да остварују оно што су сами наумили и писци који су великом темом хтели да надокнађују свој мали таленат. Од тога нација не само да није имала вајде, већ је почесто имала огромну штету. Чини се да је Светлана Велмар Јанковић то имала на уму кад се подухватила задатка „самозваног летописца Сени Карађорђа“. И сасвим је јасно да је била свесна опасности које такав подухват собом носи. Тема је до те мере злоупотребљавана, примитизована, угуравана у српски гуњ и опанке, да чак и званични историчари губе полет и поуздање кад о томе пишу и досадно ређају познате чињенице, догађаје, датуме и имена. Једино у српским народним песмама та историја је инспирација за неки виши духовни доживљај. Зар Срби заиста нису у стању да, ево већ два века, из тих славних дана извуку више духовности од оне коју им је завештао слепи гуслар? То контрапитање, као одговор на опасности које вребају од те теме, морала је себи поставити и Светлана Велмар Јанковић кад се решила да Сен великог Вожда раскрили над Карађорђевом улицом, Ушћем, Калемегданом, Београдом и Србијом.

108

Својим причама о дорћолским улицама она је већ изградила свој специфични стил и стекла значајно књижевно искуство како се, без патетике и јефтиног романтизма, стапају прошлост и садашњост, како се оживљавају и дозивају давни познати ликови. Тај књижевни реквизитариј био је и овде добра основа да се започне прича о Вожду, о његовој Сени која има сећање дуго двеста година и може да види Карађорђеву улицу, али и Мали пијац, Ђумрукану, Савамалу, околне баруштине и све друго што је некада ту било. Но, одлазећи даље, тај реквизитариј више није могао бити од помоћи. Лични доживљај писца који је одрастао у том преплету дорћолских улица, оно фино преплитање личног и историјског памћења које нуде топоними, имена, старо дрвеће и старе зграде, она слобода коју појава историјских личности тек једва успе мало да заузда – све је то у Востанију могло да опстане само у малој мери, недовољно да заоре дубљи траг у целој причи. Али ако би неко сада због тог мањка хтео да умањује и књижевну вредност Востанија – погрешио би. Ауторка напушта тај свој проверени инструментариј готово истог тренутка кад и Сен Вожда, који је и иначе мало боравио у Београду, напушта своју улицу и познате пределе око ње. Али литерарна снага и сугестивност казивања тада ништа не губи, напротив, добија нову димензију. Попут Маргерит Јурсенар која тако моћно и сугестивно прича причу остарелог Хадријана, проницљиву и свезнајућу али истовремено и ограничену његовим сазнањем и искуством па зато убедљиву, и Светлана Велмар Јанковић урања у сећања Сени да нам, кроз та сећања, исприча оно што је остало без сведока и незаписано, што се изгубило у времену. Оно што је пак остало записано, као документ или сећање, Светлана Велмар Јанковић ће брижно цитирати не излазећи из оквира ни историјске веродостојности ни литеране убедљивости. Тај напор да се у документарности сачува литерарна снага има своје стајне тачке. То су, поред осталог, поређења Карађорђа са античким јунацима Ахилом и Антејом (Антајом) која се као нит провлаче кроз целу књигу; то су коментари и анализе крупних историјских збивања која су утицала на успехе, падове и посрнућа српског востанија, али и оних сталних унутрашњих слабости српског народа, толико присутних и данас. Те стајне тачке, ти ослонци литерарне снаге приповедања, имају и друге функције у овој књизи. Оне уздижу Вожда, подвлаче његову величину, истичу занемарене, потцењене или погрешно тумачене димензије његове личности и карактера и тако заокружују укупни учинак ове изузетне књиге. Преко тих стајних тачки један национални лик, толико 109

срозаван више нашом кратком памећу него злом намером, добија универзални значај књижевног хероја. Као што је цар Хадријан, савременик Исуса Христа, живео на размеђи кад је једна култура умирала у сопственом негирању, а нова још није настајала, па је човек имао и моћ и одговорност да слуша једино самога себе, да се понаша као Бог, и да на крају свог кратког живота разуме да, за човека, одговорност мора бити већа од моћи – тако је и Вожд Карађорђе живео кад је турска цивилизација за Србе била мртва, али нова, национална, још није била створена, па је морао да је ствара сам, да прописује правила, да буде моћан као Бог; и да на крају схвати и разуме колико је то опасно и да сагори у ватри одговорности. (Књижевни лист, 2005.)

110

ПАРАЛЕЛНИ СВЕТОВИ БАЈЕ ЏАКОВИЋА

Уместо увода: ПРИЧА О ШЕХЕРЕЗАДИ Пре него што вам прочитам свој осврт на књигу песама Баје Џаковића под називом „Наопако рођен“, који сам назвао „Паралелни светови Баје Џаковића“, осећам потребу да вам пружим нека додатна објашњења, да направим неку врсту увода у нешто што би се могло назвати уводом у књигу. Испричаћу вам нешто о Шехерезади. Примајући Нобелову награду 1961. године у Стокхолму, наш мудри Иво Андрић одржао је краћу беседу у којој је, поред осталог, казао да се књижевно приповедање може упоредити са причањем Шехерезаде из „Хиљаду и једне ноћи“. Она прича да би продужила свој живот. И писац прича да би продужио живот и трајао и онда кад њега више не буде. То је сасвим тачно, али Шехерезадино причање има и други аспект којим се наш нобеловац није бавио. Наиме, причање да би се продужио живот добија свој пуни смисао тек кад се сагледа коме Шехерезада прича. Нема ничег чудног у томе што једна девојка причама забавља султана да би одложила своју смрт. Чудно је зашто је султан слуша. Право питање, дакле, није зашто Шехерезада прича, већ зашто моћни цар слуша њене приче? Према ономе како је описан, моћни калиф из „Хиљаду и једне ноћи“ није никакав зликовац. Он је само хедониста. Он хоће да ужива у животу и то у сразмери са својом величином, својим богатством и својом царском моћи. Дакле, непојамно много, јер је непојамно много и моћан. Податак да он са једном лепом девојком ужива само једну ноћ, а ујутру даје да се погуби, није исказан да би се видело да је зликовац, већ да би се показало колика је његова величина у односу на све друге људе. Он поседује сва овоземаљска блага која би икоји човек икада могао да пожели. Чак и лепих девојака у својој царевини он има у толиком броју да никада неће моћи да спава са сваком од њих. Али да би бар спавао са што већим бројем, он одлучује да са сваком од њих спава само једанпут. И да се ни под којим околностима не би догодило да са неком од њих спава још који пут – било да он сам пожели да му се нека опет врати, било да се то деси неким 111

лукавством, неком подвалом, неким неспоразумом – он наређује да девојке ујутру погубе. Да неопозиво и дефинитивно затре сваку такву могућност. Тај чин је врхунски доказ његове безграничне земаљске моћи. И управо тај моћни, тај најмоћнији, тај незамисливо моћни калиф, који се зарекао да никада у животу не спава два пута са истом девојком – спава не само два пута, већ хиљаду и једну ноћ заредом са једном истом, са Шехерезадом, само да би слушао њене приче! Толика је моћ причања! Сама та чињеница, без икаквог нашег даљег напора доказивања, поистовећује Шехерезадино причање са најлепшим духовним вредностима којима тежи сваки човек. Моћни калиф има земаљске насладе и уживања, али нема духовно уживање. Тежња за тим духовним уживањем тако је велика да је калиф спреман да плати за то високу цену. Која је то цена? Да ли он за то даје драгуље, накит, злато, дворце, градове? Не, јер се духовна вредност не може тиме платити. Он даје много више – поклања Шехерезади живот. И тиме одустаје од свог најтврђег, најатрактивнијег и најславнијег принципа, по коме је постао јединствен у свету – да никада не спава два пута са истом девојком. Да би добио духовно уживање он себе мења, постаје бољи, није више сладострасник који девојкама одузима живот, већ задовољни калиф који свако вече леже са истом женом и са насладом слуша чудесне источњачке приче. Толика је надмоћ духовног, божанског, у односу на људско, материјално и земаљско. И толико је јака потреба за духовним уживањем, усађена у свако људско биће. Толика је моћ уметности, па и уметности причања, или у првом реду уметности причања. Још једна чињеница из ове приче о Шехерезади то илустрије. Бројка хиљаду у источњачкој цивилизацији означава нешто велико, бескрајно, или бар тешко достижно. А кад се иза хиљаде дода бројка један, онда то значи, ако се и достигне хиљада, да све почиње из почетка, да почиње ново бројање и да се тако све продужава до у бескрај. Тако нам је онај који нам је испричао причу о моћном Харуну ел Рашиду и Шехерезади рекао да то причање није никада прекинуто, да је Шехерезада још увек жива и да још увек прича, и да ће тако бити до конца људи и времена. ***

112

Збирка песама под називом „Наопако рођен“ по много чему спада у најзрелија остварења Баје Џаковића. Притом не мислим на формалну, артистичку страну ових песама, јер Џаковић суверено влада песничком формом и она му никада није била циљ сама по себи. Напротив, песничку форму он бира према ономе што жели да каже. У једном кратком сонету у овој збирци Џаковић каже: „Певам живот свој/ Секвенце саме плове/ И стижу под звездокрој/ Под исконске снове.“ Дакле, решио је да сонетима пева о свом животу. Сонети су света форма поезије. Њена душа, њена есенција, њена музика и хармонија. У сонетима се пева о љубави и свим узвишеним стварима у животу. Може ли живот песника Баје Џаковића да се смести у сонете? Је ли то један од песничких хирова чије се објашњење нуди у наслову „Наопако рођен"? Песник хоће да у нежну и свету песничку форму смести стварност испуњену тривијалностима и грубостима живота, хоће да на том контрасту форме и садржаја, иронишући (та чувена иронијска дистанца којом постмодернизам правда многе експерименте!), доказује да је „наопако рођен“, да хоће да нас збуњује својом оригиналношћу? Не, ни говора! Јер то би управо било оно затварање у форму, оно бежање у постмодернистичке шаблоне над којима се дубока мисао песника Џаковића згражава. Ако је решио да сопствени живот, пошто га је претходно стављао и у песму и у причу, сада ставља у сонете, то значи само једно: да песник верује да је његов живот, у коме доминирају љубав и етос, патња и радост, падови и узлети, летови од безданих дубина до звезда, живот у коме су снови јачи од стварности, најбоља грађа за такву песничку форму. Живот испуњен сновима који свему дају узбудљиву боју вере и лепоте, то је кредо ове књиге, то је црвени конац који се провлачи кроз све сонете и повезује их јединственим песничким доживљајем. „Сонет о Ђурђевдану“, у коме готово реалистички описује како је спремана и како протиче његова крсна слава, песник завршава овим стиховима: „Срце се предаје пролећу и нема места страху/ Нема ни мисли о тами ни о зими/ Свети Ђорђе срцем убива аждаху“. Сонет под називом „Лечилиште“ за које каже да је „оаза еликсира у малом за све који су пали изгледнели и скисли“ Џаковић завршава овако: „И дух се буди и некуда стреми/ Овде се налази пречица за слободу/ Да не би остали камени и неми.“ И увек тако: мајсторском поентом Џаковић проспе шаку мисли после једне сажете, језгровите, сабијене до пуцања сцене која је због тога и сама зрачила многим унутрашњим, противуречним значењима. 113

Тако Џаковић слика своје паралелне светове: један реални, стварни, са својим вредностима и параметрима, у коме откуцавају сати, и други сањани, виртуелни, духовни, у коме „речи не могу да пожуте“, у коме време не тече или се бар равна са оним звезданим, космичким. Ти светови су испреплетени, материјални и духовни свет морају да стоје у равнотежи, да опстају хармонично. Само тај дуализам у стању је да ствара љубав која се у овим песмама доима као врхунска лепота, доброта и спасење. Реални, тривијални свет песник не ставља у сонете да би га негирао, већ да би показао да у њему налази своју инспирацију, да из њега потичу сви његови снови. У песми „Истовар дрва“ Џаковић то илуструје овако: „Дотерао Милашин шумарицу за зиму/ Нас тројица вредно их слажемо у двориште/ Под теретом сањам неку нову риму/ А уморно тело баш љубав ми иште“. Отуда и страх који исказује у сонету „(Свако)дневни сан": „Откуда Она у мојој глави/ Шта то у мени пророци слуте/ Постоји ли Она и на јави?“ У песми „Тајне ватре“ Џаковић пева „Бар ти знаш одакле нам све ове ватре/ Изгледа да све то живи у мени/ А ништа неће да нас сатре“. Ова књига има и једну своју додатну димензију. Џаковић је њоме успео чисто песничким средствима да наслика вечни сукоб песника и његовог окружења. Свету реалности често мањка духовност чије су вредности трајне и космичке. Људи се приклањају земаљским вредностима и мерилима, пролазним и у основи трагичним. Отуда очај, разочарање, завист, злоба, мржња. Зашта год земаљско људи да се ухвате, оно пропада. Отуда песник, у коме горе неке другачије ватре, њима изгледа „наопако рођен“. Из тог сталног сукоба материјалног и духовног, земаљског и космичког, песник не излази као одбачена јединка, као губитник који пати и грца у сузама, већ као победник који пораженоме великодушно пружа руку спасења, нуди му доброту, љубав и хармонију. Сонети у којима се нижу слике живота, од песниковог стана и дворишта до улица и крчми у које залази, вибрирају јаким унутрашњим набојем којим се те слике реалног живота претварају у доживљену и измаштану лепоту и љубав. Песник нас је узео за руку и као прави чичероне повео у свој свет звезданог праха смејући се нашој збуњености и жилавом отпору да останемо мали, земаљски и ефемерни.

114

(Изговорено на промоцији на Учитељском факултету у Јагодини 2005)

115

ПОДНАРЕДНИК РУШИ МИТОВЕ Поводом ратног дневника Владимира Петронијевића из села Војске

О књизи – документу под називом РАТНА КЊИГА – белешке из ратног живота 1914, 1915. и 1916. године, коју је сачинио поднаредник Треће батерије Тимочког артиљерисјког пука Владимир Петронијевић из моравског села Војске, а приредио за штампу његов унук Милан Петронијевић, већ је на овом месту било речи. Читаоци су обавештени о њеном постојању и о њеној значајној документарној вредности, па је за очекивање да ће то бити довољан изазов да је и узму у руке. Зато и желим на овај начин да скренем пажњу на неколико акцената који у маси занимљивих података могу читаоцу лако да промакну. Поднаредник Петронијевић, који није учен да исправља и кривотвори историју, у свом до бола искреном доживљају, са неколико узгредних али упечатљивих сличица из ратног вихора тих тешких година руши неке од наших лажних патриотских митова. Први светски рат је, све до партизанских (лажних) епопеја из Другог светског рата које су га скинуле са пиједестала, изучаван као најславнији период нове српске историје. Разуме се да је за то било много ваљаних разлога које ни данашње, а ни будуће време неће поништити. Међутим, оно што српским историчарима не можемо, нити смемо, опростити јесте њихова склоност ка митоманији, неодмерене похвале сопственој војсци и народу, њихово некритично узношење у небеса свега што је српско. А за здравље сваке нације важније од свих похвала јесу критике онога што у њој није добро и што се мора исправљати. У моћи да се искаже критика према болним слабостима сопственог народа садржан је сав морал и патриотизам појединца. Управо из таквог морала полуписмени поднаредник одржао је лекцију преписменим старим (а и многим новим) српским историчарима. Тешко да је и у једној историјској српској књизи записано, као што је у овим Белешкама из ратног живота, да су Срби, полазећи на своју тешку голготу преко гудура Албаније, масовно дезертирали. “Многи су нам туна побегли и код Немца (се) предали”, сведочи 116

Петронијевић на страни 40. ове књиге. И даље: “Идући ка Приштини глад је настала све већа, војници губили вољу и стално натраг (се) враћали. Из моје батерије многи беху побегли”. И даље (на страни 42,): “Много је војске јавно одлазило ка Србији, па шта му бог да”. Тако поднаредник. А код историчара све сами хероји који без страха гледају смрти у очи. И мит о браћи Црногорцима, вечно пруженој братској руци према Србима, људима који, према нашим историчарима, знају само за чојство и јунаштво. Потребан је један Владимир Петронијевић да нам каже да су и Црногорци само обични смртници међу којима грамзивост зна понекад да потре сваку другу особину. “Тако смо ми тужно провели пут кроз Црну Гору. Ко је каза да је црна гора, баш је прецрна. Црногорци су се показали према нама као Турци а не браћа. Што смо имали по мало трошка од својих кућа они су наше банке убивали у 5-6 динара а проју лебац нам продавали по 10 и 15 динара и то у сребру, банке и никле не примају наше а ми смо морали да дамо до последњу пару да би душу однели” – записује Петронијевић на страни 47. И најзад – мит о српским официрима. О њима никад друго нисам прочитао осим да су хероји и надљуди. Увек командују само : За мном, јунаци! Мајор Гавриловић! Све најлепше, или бар закукуљено и немушто, и о црнорукашима који су дигли руку на свог краља. А шта о њима има да нам каже артиљеријски поднаредник из села Војске? “Не могу да кажем, имали су (било их је) доста као браћа и очеви своји, а појединци су такво вршили тиријанство над нама као кад су немачки а не српски официри. Кроз Aлбанију док смо оступали гладни и жедни и умирали од глади по врз тога они су нас сматрали као стоку, били немилицe, пцовали оца и мајку па и децу нашу за које се ми боримо душом и телом. Тако је свуда успут па и у Крфу било, али нас ту наши савезници мили доста штитили од таких наших зликоваца. Али ипак су нас крадом по буџаку гњавили па и данас ево једна грозна прилика путујући из лађе у биваку… Један војник наш тобџија кад је много био натоварен са стварима мало је застао услед велике врућине. Наш један капетан артиљеријски који је и до сада на овог војника насрнуо тојагом главу му разбио, војник је крај пута пао и све у крв огрезнуо. Нама се све срце растужило за нашим другом и ратником петогодишњим. Војника су однели у болницу француску гди је умро на жалос.” Да су нас учили да међу онима који нас воде у велике националне победе увек има и таквих крвожедних убица, можда бисмо боље 117

размислили пре него што кренемо за њима. (Нови пут, 2007)

118

ЊЕГОШ И ПОТУРИЦЕ Прекрајање књижевности

Пандемију такозваног мексичког грипа Црногорци су искористили да на мала врата, онако узгред, на неки јадан и смешан начин, у јавну орбиту врате свог великог Његоша, већ готово једну деценију тешко политички проскрибованог. Песник који се у свом најзначајнијем спеву разрачунавао са потурицама у Црној Гори, у тешким и крвавим грађанским и верским ратовима вођеним на тлу бивше Југославије испао је колатерална штета. Као непомирљиви противник ислама постао је непожељан и неприхватљив у верски измешаним народима у новим балканским државицама, па и у Црној Гори, у којој још увек живи не мали број потомака некадашњих потурица. Тај смешни начин на који се велики Његош изненада појавио на телевизијским екранима у Црној Гори сведочи о жалости Црногораца што су, зарад политичког мира у кући (и неопходних гласова у новонасталом демократском устројству власти), принуђени да се одричу човека са којим се, ево, готово два века, идентификује сваки Црногорац, и о жељи да га, како-тако, аболирају од те тешке љаге и потпуног заборава. У малом и рђаво анимираном цртаном споту Његошу је, наиме, додељена улога да Црногорцима објашњава како да се зашптите од опасног грипа. Пре и после јела треба руке прати. Велики песник суштине живота, у коме је “борба непрестана”, и небеске промисли која одређује улогу и држање човека у тој борби, његово одређење између добра и зла, претворен је у брижног “оца нације” који рецитује дидактичке песмице попут оних које је ЧикаЈова Змај писао у доколици да поучава прљаву и запуштену, мусаву српску дечурлију! Заиста, тежак је очај натерао Црногорце да свог идола, за кога су се тако упорно борили да га придобију само за себе, сада премештају на нека споредна радна места и дају му да одрађује тако тривијалне националне задатке. Није било лако доказивати, упркос Његошевом српском опредељењу и осећању, да велики песник није Србин већ Црногорац, а сад кад је то безмало остварено, он се претвара у дим и маглу и нестаје чак и из основачких читанки да се не повређују 119

осећаји малих муслимана чију је веру толико мрзео. Не само да је Његош себе остваривао као српски песник и владика, већ су га и релевантни светски научници и књижевници тако прихватали. Ево недавно, у својој књизи под насловом Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма, професор словенских књижевности на Нортвестерн универзитету у Евенстону у држави Илиноис у САД, Ендру Барух Вахтел, тврди за Његоша да је пресудно утицао на формирање свести српске нације, на исти начин како су то учинили Александар Пушкин у Русији, Тарас Шевченко у Украјини, Адам Мицкијевич у Пољској, Христо Ботев у Бугарској, Шандор Петефи у Мађарској, Франц Прешерн у Словенији, Иван Мажуранић у Хрватској... (Са те удаљености, ваљда, професор није у стању да види како се уз две-три локалне речи – као што је примерице прешедник – у којима се чује шиштање крезубих старачких уста, рађа један нови, у светској лингвистици досад непознати, црногорски језик). Рушење мале капеле на врху Ловћена, подигнуте по жељи самог Његоша, у којој су почивали његови земни остаци, и изградња монументалног маузолеја по нацртима кипара Мештровића, још за време комунизма, око чега се у ондашњој Југославији подигла велика прашина, чини се да је био онај угаони камен у придобијању великог песника за будућу самосталну државу Црну Гору. Никакви аргументи нису могли да одврате Црногорце да свог Његоша не виде на врху Ловћена као громадног див-јунака, орловски намргођено божанство које као оковани Баш-Челик самује у свом масонски мистичном мермерном храму, високо у облацима, на врху Ловћен-Олимпа. Тек кад је нетрагом нестала она скромна капелица, коју је рођачки и краљевски брижно обнављао краљ Александар Карађорђевић, и кад су га угледали таквог громадног и каменог, Црногорци су сматрали да је сада потпуно и само њихов. Али сада се чини да је то била само једна велика, промашена инвестиција. Стазе до тог фараонског маузолеја на Ловћену су опустеле. Авај, Његош је потурице мрзео више него Турке и сад угрожава стабилност младе државе. Уверење да се Његош просто ушетао у грађански рат, радосно и еуфорично, пошто је два века чекао и дочекао га, да своју истрагу потурица заправо никад није ни престао да врши, да је све то време водио свој лични рат попут каквог опседнутог Дон Кихота, али да му само прилике нису ишле на руку да се искаже, родило се некако истиха и наједном, без доказивања и убеђивања, без полемика и борбе мишљења, као каква дадост, као нешто што се разуме само по 120

себи, и то – на обема зараћеним странама! Црногорци су на ратне митинге долазили обучени у народну ношњу, са увеличаним и урамљеним Његошевим сликама, а муслимани су у томе, без трунке сумње, видели наставак оне слепе мржње коју је Његош описивао у Горском вијенцу. И једни и други су довлачили Његоша из прошлости од готово два века, или се сами враћали у ту прошлост, као да се у међувремену ништа није променило и да мржња, песнички уобличена као мржња према потурицама, мора да траје заувек. Његош је давно стекао светско име и славу. Стао је уз бок највећих песника. Милтон, Бајрон, Пушкин, Гете, Шилер, Бодлер... Његош. Ређајте према свом избору и ако на крају додате и Његоша, нећете погрешити. Ко је међу њима највећи, вероватно се никада нећемо сложити, али ко је најморалнији, у томе не може бити спора. Његош је увек на првом месту. Једини међу њима он је био монах. Владика. Људске поступке он је вазда мерио небеским аршином. Тиме је и стекао песничку славу и своје место на песничком Олимпу. Пита ли се неко како је могуће да је такав човек заговарао геноцидне ратове и мрзео Турке зато што је био расиста? Је ли Горски вијенац песничко дело или “начертаније” за верски и грађански рат? У време кад Његош пише Горски вијенац турска је “империја зла”, сила која притиска малену Црну Гору и прети да је сву потурчи и тако затре. Црногорци који примају ислам не чине то зато што су фанатично заволели пророка Мухамеда а разочарали се у Христа, већ зато што вере и немају, што се продају за моћ и богатство, што продају душу ђаволу зарад бољег живота. Тема је у суштини фаустовска. Не пева Његош о истрази потурица зато што су примили ислам, већ зато што се уз помоћ ислама боре против свог народа и желе њиме да завладају, да га униште и покоре. Његошеве потурице су метафора за све оне који продају веру за вечеру, и за данашње тајкуне и мафијаше, и за режимске удворице који се приклањају тиранима и чине народу лоше да би њима било добро. Читамо ли ми данас Горски вијенац како треба? Његош не етикетира Турску као зло само по себи, зато што негде постоји и што је друге вере, већ слика њено незадрживо надирање, освајање малих народа и геноцидно понашање. Догађа се један библијски сукоб, борба малога са великим, Давида и Голијата, добра које се као искра из камена буди под притиском и зла које моћно галопира. Његош песнички снажно и на различите начине илуструје турску владавину којој је “раја ка остала марва”, која не дозвољава чак ни попу да буде писмен. До какве духовне висине је морао да се уздигне владика и 121

кнез Црне Горе, њен врховни владар, да створи лик попа који не уме да прочита што је сам “написао”, па муца и збуњује се док му се народ смеје? Није Његош писац комедија који жели да увесељава читаоце, но трагичар који слика муку и патњу свог народа. Има у Горском вијенцу једна сцена у којој цраногорски јунаци проводе ноћ у близини потурица и говоре о неподношљивом смраду који се шири од њих. Какав се то страшни смрад може да шири од потурица да Црногорци морају да окрећу главе и затварају носеве? Није то смрад тела (и потурице и Црногорци живе на истом тлу, облаче се и хране и одржавају личну хигијену на исти начин), већ смрад душе. Као објашњење тога прочитаћемо нешто касније нарицање сестре Батрићеве за мртвим братом, најбољим младим Црногорцем кога су Турци домамили на превару и погубили. Страхота тог чина је таква да сестра не може да преболи и, као у античкој трагедији, ту пред свима, зарива себи нож у срце! Турци не поштују чак ни најсветији принцип чојства – “тврду веру” (код Арбанаса “беса”) која је најјача кад се даје најљућем непријатељу. Дакле, само покварена душа може тако неподношљиво да смрди! Али није много боље ни у Турцима противничкој сили, међу Млецима, у које се упире поглед и од којих би се понекад могла да очекује помоћ. Оно што о њима приповеда војвода Драшко, ма како весело и занимљиво изгледало, опет је суморно и тешко. Тамо све врви од жбира и шпијуна, све је себично и декадентно, ружно и зло, без морала и човечности. На наивно питање “да ли лијепо поје уз гусле”, војвода Драшко одговара: “Ту за гусле ни збора не бјеше!” А гусле су симбол духовне, јуначке, човечанске и моралне вертикале Црногораца. Зато Његош закључује “ми смо сламка међу вихорове” и “сирак тужни без нигђе никога”. Препуштени сами себи у борби против моћног и страшног зла – Турака и њихових скутоноша, потурица. То је суштина Горског вијенца. Али прилике у којима је овај спев настао данас после два века више не постоје. Како би песник као што је Његош могао у данашњим Муслиманима (сада са великим М), који живе као малено острво у мору хришћанства, да види онако страшно и велико зло које изискује херојску и надчовечанску борбу да би се победило? И како би данашње Муслимане могао да сматра потурицама? Они су рођени и одрасли у тој вери, никакав преврат нису учинили и никакву кривицу не сносе. Греси отаца већ у следећем покољењу изгубе на тежини, а о гресима дедова и прадедова у породицама се обично причају легенде. Но, има великих грехова који остављају велике последице и раздвоје 122

заувек народе. Они трају као “прародитељски грех”, упркос сваком разуму. Јевреји са тим грехом живе већ две хиљаде година. Народи обележени тим грехом често бивају мета ирационалне мржње која се може претворити и у погром и живе обележени страхом, понекад мучеништвом. Да и Муслимани на нашим просторима имају свест о том греху сведочи, поред осталог, и често рабљена теорија да Муслимани нису били православни кад су примали ислам, већ богумили. Нису издали православне, већ богумиле, али богумила више нема. Дакле – нису издали никога. Да ли би на тим премисама могао бити створен спев као што је Горски вијенац? Они који избацују Његоша из ђачких читанки и сликају га као хигијеничара у пандемијској превентиви, читају његова дела као расистичка и шовинистичка. Али велико Његошево песничко дело недодирнуто је тим лудилом нових издајника уплашених да им се не ускрате привилегије које уживају у власти. То дело способно је да брани само себе, као и све велико што је људски дух створио. Његош се из гроба бори против издаје и неморала сваке врсте. (Нови пут, 19. мај 2010)

123

ВАПИЈУЋИ ГЛАС ПРОРОКА Нове књиге – Јован Дучић: ВЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО, издавач ГАМБИТ, Јагодина, 2003.

Страшне ратне 1942. године, пошто су се већ десили покољи српског народа у Независној држави Хрватској основаној под патронатом окупатора на тлу распаднуте Југославије – а српски политичари са својом избеглом владом у Лондону још увек истрајавају на „том једином путу“, то јест обнављању те немогуће заједнице – велики српски песник и дипомата Јован Дучић, у својим поодмаклим годинама, пише у Американском србобрану чланке не би ли Србима отворио очи. Ти чланци, у целини, интегрално, објављени су у овој књизи и српски читалац тек сада, после више од шест деценија, може да види о чему је то велики песник и велики Србин, у својој старости, упињући све своје не мале умне способности, тако драматично писао. Тек сада, пошто се наслушао свакојаког, чудовишног оспоравања тих истинитих и пророчких текстова. И сама та чињеница сведочи о нама и објашњава зашто су у овим ратовима сви други боље прошли од Срба. Народ који не слуша своје најумније људе, који затвара очи пред истином и дозвољава да га заводе ласкавци и демогози, мора да удари главом о зид и да плати високу цену за своје закаснело отрежњење. О чему је то Дучић писао у Американском србобрану док су по Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Далмацији и Босни клали Србе, а наши министри окупљени око хрватског бана Шубашића и даље бранили Југославију? Писао је о томе да је Југославија створена на заблуди и да је у њене темеље уграђен динамит који ће је једном, кадтад, разнети. Објашњавао је снагом аргумената, са оном врстом интелигенције, моралности и објективности која се, код српских писаца, среће још једино код Слободана Јовановића, да код Хрвата никаквог покрета за Југославију није било, да је све у вези са 124

илиризмом и бискупом Штросмајером једна велика и кобна заблуда. Ако су хтели да уједињују балканске Словене, Хрвати су то хтели у оквиру Хабзбуршке монархије и под окриљем римске цркве, с тим да центар тих Словена буде Загреб. О некаквом Београду као центру, православљу као вери и Србима као доминантној нацији, они никада нису ни размишљали. Тај свој лажни југославизам они су Србима подметнули у тренутку свог великог искушења, кад су као део поражене Аустроугарске морали да сносе све последице пораженог – да плаћају ратну одштету за злочине и материјалну штету коју су нанели Србији. Од два зла изабрали су мање. Пристали су, привремено, на заједништво које није по њиховој мери, да би га дугом, упорном, дволичном и језуитском борбом променили или развргли. И кад им је то коначно пошло за руком, на најсрамнији могући начин, у колаборацији са фашистима, и кад су показали своје право лице кољући и прогањајући Србе, ови још увек бирају Југославију као „свој једини пут“. Узалуд Дучић вапије да нема примера у свету да један народ тражи заједништво са другим који га коље и уништава – на Дучићеве чланке пројугословенски српски политичари, међу којима је чак и један Милан Грол, бацају дрвље и камење. Тако оспорен од демократа, пријатељња и сабораца, Дучић је касније потпуно анатемисан од комуниста који су на још горим темељима од својих претходника сазидали своју Југославију. Аналитичношћу која се ретко среће у нашој литератури Дучић осветљава сва догађања која прате стварање и двадесеттрогодишње трајање краљевине Југославије, понашање и деловање водећих хрватских, словеначких и српских политичара. Тумачи и наслеђе Хрвата, њихову историју и психологију, али исто тако и историју и психолгију Словенаца и Срба. Чини то истинито и објективно, не штедећи никога. Тако он открива и износи на видело праве узроке те неприродне творевине „два народа која су најмање слична и која су увек била супротстављена један другоме“. И не прашта Србима њихове погрешке. Он заправо и пише своје пророчке чланке да би Србе дозвао памети. Они су ти који су имали све конце у рукама као победници у рату 1914-18, само до њих и ни до ког другог је стајало да потпишу сепаратне уговоре са онима које су у рату поразили и узму од њих оно што им припада – српске земље на којима живи српски народ. Да заокруже етнички, верски и државно своју земљу коју им више нико и никада не би могао да оспори. Уместо тога, они своју судбину препуштају у руке Хрватима, 125

постају туђинци и инфериорни међу онима које су поразили у рату. Само у својим главама и нигде више Срби су ослободиоци, док су за све друге мрски поробљивачи. Неспособни српски политичари неће то да виде чак ни онда кад их ти „ослобођени“ кољу и уништавају. Та моћ да се види све оно што не ваља код соспственог народа, та храброст да се укаже на његове трагичне пропусте и грешке, да се дигне глас против тога, макар „усамљен глас пророка у пустињи“ – то је оно велико у овим Дучићевим текстовима који чине садржај ове књиге. Не пише Дучић истину о Хрватима да би побудио мржњу према њима, да би позвао на њихово уништење, већ да освести Србе да их се клоне и да престану да наседају њиховим подвалама, да коначно почну да се боре за сопствени, а не за туђи интерес. Дучић је интелектуалац, пацифиста, хуманиста, па тек онда националиста. Велик, непристрасан и опор. Његови пророчки чланци и данас су актуелни. Они се односе и на многе данашње политичаре, демагоге жељне голе власти који народу пуне главу ксенофобијом и митологијом, причају о светским заверама и великој српској прошлости, уместо да проговоре о трагичним српским погрешкама, да се више не би понављале.

126

ЖИВОТ ИСКОВАН У СТИХОВЕ Јован Симоновић, У ОКУ, песме

Кад неко, вечно склон елегији и сањарењу, наједном открије лепоту стихова, њихову боју и треперење, њихову необичну моћ да упију у себе и оно недосањано и неухватљиво у човеку, њихов лековити учинак исповести и молитве, и кад почне свакодневно да их записује – као што се то десило Јовану Симоновићу – онда ти стихови обухвате сваки делић живота и тај живот се лагано искује у стихове. Зато збирку песама Јована Симоновића, пензионисаног електротехничара из Јагодине, који има богато животно али никакво књижевно искуство, није лако дефинисати. Она садржи 85 песама не само различите садржине, већ и различитог књижевног поступка, другачијег лирског набоја, другачијег потенцијала и домета и другачије намене. Најбоље су оне дубоко елегичне, сетне, понекад потресно искрене, које говоре о радосним и тужним, прошлим и садашњим тренуцима Симоновићевог личног живота. Из њих често севне из дубине душе права, искрена песничка варница која учини видљивим један запретени таленат који се није калио кроз напорне, вратоломне и недођијске стазе и богазе књижевног заната. Таквих је песaма много и нема потребе набрајати их. Као пример навешћу само једну строфу из песме „Ветар“ у којој песника плаве асоцијације на рано преминулу супругу Нину: Разлетеше се слике по соби / Као пахуљице беле/ Пуне живота/ Књиге целе. Висок песнички набој имају и стихови у којима се оживљавају различите успомене из прошлости. То су сећања на разлите људе, пријатеље, рођаке, колеге са посла, места на која је радо одлазио, на послове које је радио. Са доста променљивим успехом Симоновић готово дневнички бележи разне личне и друштвене догађаје – од телефонског позива познанице из свог родног краја који га наједном учини мање усамљеним, до отварања зоолошког врта у Јагодини. Те песме крећу се у веома широком распону, од чисто рефлексивних, до шаљивих, забавних и дидактичних. Симоновић понекад доживљава себе и као правог песника од заната. У њему се наједном роди амбиција која никада није напустила ниједног правог песника да његови стихови постану 127

надалеко чувени и познати, да их масе изговарају и певају као химну. Зато у овој збирци има и песама посвећених спортским друштвима, политичким странкама или општим идејама, удешаваним да буду ритмичне, складне и згодне за певање. Тада Симоновић постаје не само песник својих доживљаја, својих дубоких преживљавања, већ и песник својих илузија, па и заблуда. Има ту и наплавина дневне пропаганде, последица тешких манипулација људским душама. Оне су овде очигледно пале на плодно тле. Јован Симоновић је човек дубоко племенит, добронамеран, сажаљив, хуман, поштен и искрен према свему и свакоме. Он је у животу гајио само љубав и пријатељство. Мале и велике подлости живота, које нису могле ни њега да мимоиђу, он је праштао и брзо заборављао. Имао је срећу да буде ожењен женом сличног кова, пуном племенитости и разумевања. Створио је свој свет у коме није било места за мржњу, насиље и зло. Полазећи од себе и света о коме он сам живи, Симоновић је искрено убеђен да су ви Срби такви, да међу њима нема зликоваца, лопова, пљачкаша, насилника и злонамерника сваке врсте, да смо сви ми невини и наивни које други, зли и покварени, варају, поткрадају и убијају. Душе као што је Јован Симоновић данас гину од осветничке руке на Косову, јер верују да су заштићене својом добротом и ненасиљем, несвесне да су други чинили насиље у њихово име, па одбегли далеко у сигурност да се возе блиндираним колима, окружени телохранитељима, да уживају у богатству стеченом пљачком туђег и свог народа, подједнако. Такви у свести Јована Симоновића, песника нежне душе, не постоје. Зато је он исписао и оде онима који и данас опстају на политици „одбране“ Срба и мржње према другима. Књижевни поступак Јована Симоновића плени непосредношћу и искреношћу. Често та непосредност брже нађе прави пут до срца читаоца него што би то учинила вештина доброг књижевног занатлије. Има у тим стиховима, понекад неуглачаним и огољеним, нечег далеко већег и општијег, нечег параболичног, што зрачи као са слика великог наивног сликара Саве Секулића.

128

ПАРАДИГМАТИЧНА ПРИЧА О СРПСКОМ НАРОДУ На маргинама књиге Милана Трешњића – Милан Трешњић: ИЗ КРАЉЕВСТВА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ, изломљена казивања ветерана ОЗНЕ, издање ГАМБИТ, Јагодина, 2012.

Прича Милана Трешњића, рођеног 1924. године у личком селу Дивоселу, партизана, Титовог првоборца, официра ОЗНЕ и УДБЕ, па успешног дипломате и публицисте, правника и професора немачког и енглеског језика, дакле успешног, професионално и приватно оствареног човека у ери Титове Југославије – кад је исприча он сам, искрено и без улепшавања, поприма тужне, парадоксалне, па и трагичне обрисе Љермонтовљевог „хероја нашег времена“ и претвара се у парадигму судбине целог српског народа који је вазалски верно служио Титу и Коминтерни све до својих најновијих, крвавих пораза. Та прича, природно, започиње у Лици. Прва поглавља књиге ИЗ КРАЉЕВСТВА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ представљају ламент над завичајем којега више нема, а у коме је поникао и највећи син тога краја, највећи научник света, Никола Тесла, али истовремено и најлепшу оду Лици и Велебитском горју која је икад написана на српском језику. Прича прати судбину аутора и завршава се бројним питањима данашњег тренутка на која још нико није дао одговор. Споља гледано, Милан Трешњић је ступањем као младић у редове партизана започео једну ретко успешну каријеру. Суштински, међутим, то је био један болан и трауматичан ход унатраг. Као мислећи човек он је веома рано почео себи да поставља питања на која нико није смео да му да одговор јер су противуречила доктрини тешке диктатуре којој су сви служили, хтели не хтели. У причи о држави братства и јединства „које почива на милијун и седамстотина хиљада жртава“ у његовој души од почетка стајала је једна велика пукотина, јер је међу тим жртвама била и његова мајка, био је и његов старији брат, била је и готово сва родбина. Кад су политички ратни комесари започели да му причају како они воде борбу за једну нову, праведну и братску државу, у његовој дивизији било је 98 одсто Срба и два одсто Хрвата, а дивизија се звала Прва ударна хрватска дивизија. А његови најмилији, уморени усташким ножем, трунули су у безбројним, безданим јамама завичајног Велебита. 129

Кад се рат завршио и кад је започела „изградња нове државе братства и јединства“ млади официр Трешњић морао је да гледа како се у њене темеље закопава цела српска грађанска класа, не само са својом имовином, већ са својим знањем, својим моралом, са свим својим цивилизацијским вредностима које су му у младости биле узор и идеал. На место тих вредности долазили су, „по националном и републичком кључу“, простаклук, незнање, безобзирност, отимачина, полтронство и вазалство. Згрожен и уплашен од свега тога, па и од сопственог официрског чина иза којег не стоје школа и знање, Трешњић започиње школовање. Уписује и завршава гимназију, потом први степен права, па прелази на германистику коју завршава о року и постаје професор немачког (и енглеског, као другог предмета) језика. Хоће да иза њега не стоји грубост и сила победника, већ рад и знање. И успева. Прелази у дипломатску службу и постаје конзул Југославије у Штутгарту, у немачкој покрајини Баден-Виртемберг. Животно искуство, знање, положај, проширују му и пародубљују видике, он тада већ види знаке неслоге и пропасти и гомила себи питања на која не може да одговори. Уместо да еуфорично стреми унапред у „братство, самоуправљање и несврстаност“, Трешњић се духом креће уназад, корача унатрашке у очајничкој жељи да пронађе и истражи корене тог лудачког кретања у ништавило, тог вазалства Србије које се мора завршити поразима. Да је Хегел за тему имао Трешњићев живот, он би пао на испиту из дијалектике. Ништа у том животу није имало свој дијалектички почетак, развој и завршетак. Било је то цик-цак кретање, често ударање главом о зид, па најзад потпун ход уназад, болно и закаснело тражење одговора на питања која су морала имати одговор и пре него што су постављена. Данас, после свега што се догодило, Милан Трешњић се пита да ли је пронашао праве одговоре, да ли смо сви ми пронашли праве одговоре. Можда би за њега, у овим позним годинама његовог живота, одговори били могући кад би се вратио у своје село Дивосело подно Велебита и прошетао се пределима детињства, чуо громове који необично одјекују дубином бројних крашких јама, громове који су Теслу гонили да размишља о страхотној снази електрицитета, да се препушта ветровима који доносе слани укус мора, да посматра кретање риба у снажним, бистрим брзацима личких река. Али он тамо не може да оде. Његовог села Дивосела више нема, нити Срба

130

који су у њему живели. Нема чак ни згаришта и зидина, ни белега. Све је заравњено и зарасло у шикару. Остала је само прича која мора бити испричана због нас данас, због оних који ће доћи после нас, да би разумели оно што је било. Јер само тако ће разумети оно што ће бити, што ће се, у будућности, догађати њима. Једино тако биће у стању да не понове грешке које је учинила генерација Милана Трешњића, једино тако имаће духовне снаге да спрече свој народ да поново не забаса у неку узану, слепу улицу из које неће моћи да изађе другачије него кретањем уназад, уз општи неред, гужву, кркљанац и неминовне жртве. А ако се у том наопаком кретању и успостави неки поредак– онда, зна се, последњи постају први, а први последњи.

131

ПОБУНА КАО СМИСАО ЖИВОТА Предговор необјављеном роману Милована Милетића Клетва

Пред читаоцима је једна књига која се по својој форми, начину писања и обиму, мора сврстати у роман, али је по својој суштини једна хроника, тачније хроника једног живота, једна романсирана биографија. Личност која је заслужила да својим животом испуни странице ове обимне књиге није нико други до отац писца Милована Мике Милетића, Милосав Милетић. Писац нам то открива без икакве мистерије и замагљивања, ставља у књигу чак оригиналне фотографије и документа, у већини случајева користи права имена и презимена, називе села, градова, река и других топонима, труди се да из свог сећања извуче што више истинитих сведочења и дочара што више реалних слика и ситуација. Милетић није професионнални писац, нема потребна списатељска знања, и не покушава да читаоца увлачи у причу и уверава у своју истину неким посебним композицијским решењима и драмским заплетима. Он пише хронолошки, онако како су се ствари догађале и како је о њима слушао у својој породици и од својих даљих рођака, комшија, пријатеља и знанаца, како их је сазнавао из њему доступних докумената, са ретким ретроспекцијама, описима душевних стања јунака и лирским узлетима, описима природе и разних ситуација, којима није могао да одоли као и свако ко се бави писањем. Језик којим говоре његови јунаци је такође аутентичан, косовско-ресавско-моравски дијалекат, а њиме се често служи и сам писац, можда нехотично, а можда и под утицајем његовог земљака, познатог писца Драгослава Михајловића који се у Српској академији наука залаже да косовско-ресавско-моравски дијалект српског јерзика постане ако не једини облик књижевног језика, а оно бар равноправан са важећим динарско-дринско-колубарским. Овако дефинисаним напорима писац, рекло би се, има скроман циљ: да остави писано сведочанство о оцу, надареном разним талентима али и вишком ватре за животом и слободом, страдалнику чије тежње нису биле уклопиве у скучени систем комунистичке деспотије у Србији после Другог светског рата, да му подигне живи 132

споменик који ће остати као вечно занимљиво али и поучно сведочанство, да одужи свој синовски дуг на тај начин што ће казати јавно истину о злом времену и злим људима. Свега тога, наравно, има, али прича далеко надилази ове можда почетне намере писца и шири се у лепезу дубоких и важних порука које ће до сваког стрпљивог читаоца допрети на један чисто књижеван начин и чисто књижевним средствима. Већ на први поглед намеће се документарност као изузетна врлина ове прозе. Вековима, од оне народне па преко ране писане књижевности, све до ове модерне, ми се стално срећемо са једним чудним маниром митологизирања живота, приче и књиге су нам препуне измаштаних ликова и ситуација, исполитизованих драмских заплета, прекрајања историје и живота. Искрено и без задњих намера написана књига пре је инцидент у нашем књижевном миљеу него правило. Из овог напора писца д буде документован и документаран произилазе многе књижевне вредности о којима, бар у најкраћем, мора да се каже нека реч. Главни јунак приче Милосав Милетић родио се као изузетно надарен дечак, уз то радознао, радан и предузимљив. Из тога се рађа његов рани бунт према људима из окружењакоји су неталентовани, али и незаинтересовани и лењи, па и према свом оцу Вељи који више воли да буде алас на Морави, да дангуби због слабог улова али великог дружења, него да буде вредан земљорадник, домаћин и прави отац породице. Још као дечак Милосав је опседнут мајсторлуком, па кад дође у контакт са оружјем, које сељаци налазе по њивама и јендецима, покварено и зарђало, које је побацала југословенска војска у расулу, он почиње да га поправља и оспособљава, а потом и да га продаје, и тако започиње своју тајну криминалну делатност која ће његов живот одвести на крају у трагедију. У тим опасним ратним и поратним годинама људи су опседнути оружјем због личне сигурности и заштите, делимично и због криволова као начина опстанка и преживљавања, али Милосав је њиме опчињен и као надарени „техничар“: то су, наиме, први софистицирани „апарати“ са којима он долази у додир, не грубе сељачке алатке, већ високо технички, фабрички обрађена средства која представљају изазов за његову мајсторску радозналост. Његова надареност и предузимљивост чини да рано постаје главна личност у кући, иницијатор и покретач важних послова у домаћинству. Та особина води га и до дружења са њему сличним, способним и вредним, али и до сукоба са неспособним и лењим који 133

би да живе на рачун привилегија и додворавања властима, по цену гажења морала и свих људских врлина до којих је њему и превише стало. Тако његов живот започиње једном цик-цак кривуљом: он налази посао у државном предузећу и тамо се истиче као добар мајстор, због чега неки почну да га воле, али други управо због тога да га мрзе.Тада се рађа побуна која одређује ток његовог кратког и бурног живота. Он зна да вреди и колико вреди и не може да разуме зашто га мрзе они који не вреде ништа. На мржњу он одговара двоструком мржњом: ако њега, надареног, вредног и поштеног мрзе непоштени, лењи и неспособни, он мора да мрзи њих два пута више. Не вреде савети оца, мајке, пријатеља, да се управо од таквих чува, јер су они најпокваренији и најспремнији да му дођу главе. Он нема моћи да се савлада. Нема у њему лукавости, тактичности, дипломатије. На зло он одговара истом мером.Туче те барабе кад год је у прилици и кад може, ломи им руке и ноге, и ликује због тога. На насиље он одговара насиљем. Започиње своју усамљеничку борбу за добро насиљем. Велику силу хоће да уништи својом малом силом. Метод борбе је непримерен. Ти неспособни против којих се он бори су део нове, свемоћне, деспотске комунистичке власти. Таквим понашањем Милосав сам себи копа гроб. То је једна од великих порука ове књиге: у тренутку кад као бегунац из затвора, рањен, прозебао и измучен, под неким степеништем у некој сељачкој кући чује како се приближава потера, он се горко и истински каје што никад није слушао савете свога оца да буде стрпљив и да чува главу до неког бољег времена. Друга порука која не сме остати непримећена јесте да најбољи међу нама не страдају од странаца и иноверника, већ од својих најближих, од комшија у селу и сарадника у предузећу. Срби страдају од Срба. Нема теорије завере, нису се сви удружили против Срба. Само су се лоши Срби удружили против добрих Срба. Два лоша убијају Милоша. Милетић прича једну истиниту, отрежњујућу причу: комунисти јесу лоши људи, али су и Срби, а ако и нису Срби, опет их Срби подржавају и извршавају њихове налоге, служе им за мрвицу привилегија. Дакле, Срби су сами криви за све зло што им се дешава. И добро и зло, и лепо и ружно, и рај и пакао Милосава Милетића егзистира на малом простору Србије између села Мијатовца и села Својнова, између Параћина и Јагодине, међу људима који би требало да живе сложно као браћа, да се воле и испомажу, да заједно жале у жалости и радују се у радости. Али они су се поделили на добре и зле и иду различитим путевима. Кад им се ти путеви укрсте не љубе се 134

братски и не питају за здравље, ваде ножеве и пиштоље, потежу пендреке, кочеве и секире, хапсе једни друге и окивају у менгеле, псују једни другима мајке, децу и фамилије. Завијају мајке, браћу и сестре у црно. И ето нас на крају, код последње поруке коју желим да поменем: мајка сатрвена тугом куне убице свога сина. То је сцена која даје наслов овој књизи: КЛЕТВА. Како куне? Да им се семе затре, да им све у коров зарасте, да јој Бог услиши те клетве. Тако куну Срби, од Косова на овамо. А вероватно и пре Косова, нису те клетве измишљене само због Косова. А шта та клетва заправо значи? Да правда може да дође само од Бога, никако од људи. Да се Срби неће поправити никада, да се неће покајати и признати своје грешке никада, да нико никада неће доћи пред уцвељену мајку, клекнути, савити главу до земље и признати да је убио на правди Бога човека бољег од себе. Зато мора да се умеша Бог и да му затре семе. Зато Срби морају да нестану. Сваке године један град мање. Сваке године у Србији један Параћин, једна Ћуприја, једна Јагодина мање. Рђави убијају добре, добри се освете рђавима. А мајке не моле Бога да опрашта грехе једнима и другима, већ да затире, да затире семе српско. Како неочекивано, можда и ненамерно, једна истинита прича осветли, изнесе нам тако упечатљиво пред очи, оно најгоре у нама. Каква лековита прича!

135

КЊИГА О САЗНАВАЊУ Миле Ђорђевић: МОЗАИК ВРЕМЕНА

Некадашње чобанче из околине Прешева, па ђак, свршени учитељац, наставник, Миле Ђорђевић, рођен је широко отворених очију, са незајаживом радозналошћу која га је гонила да најпре постане ђак-пешак, а потом путник кроз своју земљу, кроз душе људи, кроз књиге, са неугасивом знатижељом за стварни и виртуелни свет који га окружује, за догађања која га усмеравају и воде кроз живот, вољно и невољно. Радозналост поставља питања и тражи одговоре, па је Миле Ђорђевић тако стално учио, сазнавао, ширио своје видике, увећавао знање о људима и животу и сам се кроз то сазнавање мењао. Сазнања која је стицао често су га изненађивала, изневеравала, љутила, збуњивала, али сама моћ да сазнаје, да прониче у суштину, да одговара на питања и сазнаје истину – доносила му је огромну радост, уливала му оптимизам, веру у живот. Тако, кад је у једном тренутку погледао уназад на свој живот, нису се као највеће вредности његовог живота показали каријера, успеси у друштвеној хијерархији, материјална добра – већ се као највећа вредност показала та радост и моћ сазнавања. Зато се – држећи се максиме коју је истакао и као мото да није знање знање знати, већ је знање знање дати – одлучио да напише књигу о учењу и сазнавању. Не само да са читаоцима подели оно што је сам сазнао и тако, како би казао Макијавели, „омогући другима да на лак и брз начин дођу до онога што је он с муком и кроз дуги низ година стицао“, већ и да проговри о самом начину стицања знања, да упути читаоца у лепоту и радост сазнавања, да га уведе у своју духовну радионицу и пријатељски му покаже како је он ширио своје сазнајне хоризонте. Већ у самом предговору Миле Ђорђевић открива свој основни аргумент на коме почива његова књига – ода учењу и сазнавању. „Као дете мислио сам да је цео свет оно што видим са брда Мокрог поља и оно што су окруживале видикове линије планина Рујана и Карадака, а између њих широка и равна прешевска котлина“. Ова констатација поставља питање шта би данас био Миле Ђорђевић да није физички и духовно искорачио изван ове котлине? 136

Ко жели одговор на ово питање мора да прочита књигу МОЗАИК ВРЕМЕНА. Она казује о свом аутору исто толико колико казује и сваки аутобиографски роман, али на један потпуно другачији начин. У формалном погледу она не поштује никакве шаблоне, не приклања се ниједном жанру, задржава потпуну слободу и у томе је слична неким књигама наших великих писаца који су у њихове наслове стављали речи као што су „речник“, „енциклопедија“, „лексикон“ и слично и истицали да се књига може читати и из средине и с краја као и с почетка, без штете по коначни утисак. Тако се и Милетова књига може читати и с почетка и с краја и на парче, јер је сваки део засебан, не ослања се на претходни и не произилази из њега. Читалац има исту слободу кад чита као и писац док је писао. Али упркос томе, ти засебни делићи, као што и наслов књиге каже, су делићи истог мозаика и на крају чине једну целину која представља процес и резултат сазнавања које уобличава пишчев (и наш) живот. Као изворе сазнавања сам писац наводи, поред личног искуства, књиге које је читао, штампу, радио и – нарочито – телевизију. Чак посебно, поименце, наводи неке телевизије и телевизијске новинаре за које сматра да су допринели његовом сазнавању и учењу. Тако је ова књига на неки начин и феноменолошка, јер се преко ње може говорити и о феноменологији нашег времена – утицају телевизије на наше сазнавање света и наш однос према њему. Веома је занимљиво пишчево искрено признање да су му ТВ информације најважније сазнање о друштвеним збивањима и највећа инспирација за писање. Такав став може да зачуди млађе, али не и старије генерације које чувају памћење пре телвизијске ере. Ја могу да замислим колико се један радознали дечак из околине Прешева морао да радује сусрету са занимљивим, значајним и мудрим људима, колико је учио од њих и памтио њихове речи. Али колико је таквих људи он имао прилике да среће у крају „који окружују видикове линије планина Рујана и Карадака“? А онда се, са телевизијом, све мења и тај радознали дечак може у својој топлој соби, преко екрана, да се дружи са најумнијим главама његвог окружења, његове земље, па и света. Коликогод телевизија била злоупотребљавана у комерцијалне сврхе, нудила кич и шунд, лаку забаву, разне глупости па и отровну пропаганду, она је принуђена да даје и праве информације. Некада су се политичари и државници појављивали у јавности ретко, дуго припреманим говорима којима обично ништа не кажу, или протоколарно. Данас су принуђени да се сваки час појављују на телевизији и дају коментаре, одговарају на оптужбе и питања. Умножили су се и политичари па их 137

има разних и сви говоре из свог угла, па терају људе да размишљају сами и да се опредељују тешко важући шта је од свега истина. Све то радује нашег радозналог аутора који исписује читава поглавља о томе чега се све наслушао на телевизији, исписује у прози и стиху, бруси из свега своје сазнање, истиче глупости, парадоксе, смешну и трагичну страну, добро и рђаво. Уводи разне личности (новинар, историчар, економиста итд) које говоре уместо њега, али се не либи да и он говори уместо њих, па им често ставља у уста и анегдоте из сопственог живота, ради поређења, пратећи мисао, поништавајући раздаљину и време. Тако ће се повезати прича из детињства када их је, као ђаке-пешаке, негде у шуми, сачекивао снажни шиптарски дечак Ђундуз наоружан тојагом и ножем, цртао крст на земљи и терао их да га газе, али и прича о добром Шиптару Љатифу са којим је чувао стоку на планини и који га је подучавао шиптарски, са телевизијском причом о томе како су Шиптари током бомбардовања – пошто нису могли као у Средњем веку да продају Србе у ропство јер нико није хтео да их купи – продавали Србе у деловима за које су се налазили богати купци и на Истоку и на Западу. Књига је, као што сам већ рекао, писана и у песми и у прози. Стихови су по мојој оцени бољи део. Већи део песама има изражену сатиричну ноту, понека је чак афористички цизелирана, а све имају успеле поенте којима се апострофирају разне глупости и парадокси у нашем јавном животу. Понека песма, кад инспирација одвуче аутора у прошлост, у завичај и детињство, неочекивано поприми лирска обележја и дирне својом елегичном сликом и мисаоношћу. Ево једне од најлепших, без наслова: Школа је гола и празна утрина, у стару крушку и крошњаст храст чудне гласове испушта буљина. Било је подне, па се није чуло крекетање жаба. Шарени веш на жици простирала је Доканова баба. Нисам чуо ни цвркут птица, све се променило, а на споменицима вечних душа гледали су ме портрети непознатих лица.

138

Ова књига Милета Ђорђевића успела је у много својих аспеката, па је за жаљење што је лоше лекторисана и што врви од грешака сваке врсте, чак и граматичких. Ако се буде штампало друго издање (а требало би) обавеза је и аутора и издавача према читаоцима да ове пропусте отклоне и презентирају књигу у најбољем светлу, јер она то заслужује.

139

ПОРЕКЛО НАЦИЈЕ У СЛУЖБИ ПОЛИТИКЕ Каплан Буровић, албански академик: „КО СУ АЛБАНЦИ?“ – Предговор уз друго издање на српском језику.

Свака нација истражује своју историју, као што се сваки човек труди да сазна своје порекло. У тим пословима нације ангажују најбоље научнике, формирају тимове, па и целе институције. Али догађа се да резултати тих истраживања нису увек у складу са тренутним и будућим интересима те нације, да су чак у великој опреци са њима, па се у послове научника уплићу политичари који захтевају да се научни докази фалсификују и да се измишљају приче које одговарају државним интересима. Драстичан пример за ово је Албанија, односно цела албанска нација, сви Албанци, Шћипетари или Шиптари, како их ми зовемо, било да живе у Албанији, у самопроглашеној држави Косово, или као националне мањине у Македоноји, Грчкој, Црној Гори и Србији. Основни разлог за ово је што се код Албанаца, као пастирског и номадског народа, касно пробудила национална и државотворна свест – тек кад су све околне нације већ биле формирале своје државе ослободивши се из турског ропства. Албанску државу, заправо, нису ни формирали сами Албанци, већ Италијани, 1912. године, да би спречили Србију да изађе на Јадранско море. Држава је, дакле, Албанце затекла као пастирски, племенски народ који живи изолованим патријархалним животом у планинама и речним долинама, без писмености, без културних и цивилизацијских тековина, без путева и градова. У прилозима за књигу „Канон Леке Дукађинија“ записано је да је до двадесетих година двадесетог века за убиство у Албанији судило „Веће стараца“ изричући за такво дело казну од 3.000 гроша и три вола. Скучени на малом простору, без садржаја неопходних за нову државу, Албанци су се, ко зна по који пут, нашли у ситуацији да освајају нове животни простор за себе. У околним градовима и селима живели су неки други људи и они су морали да траже начине, често не бирајући средства, да их одатле уклоне и заузму њихова места, као што су, један век раније, протерали Цинцаре из њиховог града Москопоља. Али тада су били само примитивни сточари који су опљачкали и порушили цинцарски 140

престони град, док су сада морали да се инфилтрирају и присвоје градове за себе. Тако су Албанци постали освајачи у сопственој, а потом и у туђим, суседнм државама, где их је било разместило отоманско царство коме су вековима верно служили и од којег су прихватили и прве, скромне, цивилизацијске тековине. Та потреба ширења и освајања нових простора тражила је и неко, ма какво, макар и лажно, оправдање. Нађено је у далекој, мрачној и непознатој историји овога народа. Иако се садашњи Албанци, односно Шћипетари, како су се под утицајем Османлија сами прозвали (у преводу: Горски орлови), у историјским списима помињу тек од дванаестог века, они су почели да тврде и званично да прокламују да воде директно порекло од балканских староседелаца Илира. На тај начин они су свим суседима почели да „стављају на знање“ да њима као староседеоцима припада сав Балкан, да су сви остали народи уљези на њиховој земљи, те да, према томе, они имају право да их одатле и протерају. Колико су они умишљени и лукави у својој пропаганди уверио сам се и лично осамдесетих година минулог века кад сам од професора и наставника српског језика почео да слушам уверавања да се за становнике Косова не каже Косовац или Косовљанин, већ Косовар, а становник Приштине није Приштинац већ Приштевац! Наши наивни просветари, неоптерећени политиком, прихватили су ту подметачину од Албанских националиста на разним скуповима и семинарима којима су заједнички присуствовали. Наставци ВАРЕ и ЕВА си шиптарски, па на тај начин и Срби и сви други народи на Косову постају КОСОВАРИ и ПРИШТЕВЦИ, то јест – Шиптари! Тако су они и помоћу језика освајали Косово! А колико је њихова пропаганда у исто време и дрска могао се свако уверити и у садашње време из јавних гласила у којима албанска елита тврди да су српски манастири на Косову и Метохији – косовски, што би ваљда требало да значи албански, по оној логици грчких софиста која гласи: Краљ је човек, ја сам човек, према томе – ја сам краљ! Овај увод треба читаоцу ове књиге да покаже колика је научна, људска и морална снага професора и академика Каплана Буровића, Србина који је живео и стварао у Албанији под режимом Енвера Хоџе, који је цео свој живот и научни рад посветио осветљавању историје албанског народа и разоткривању лажи и манипулација њихове политичке и научне елите у циљу оправдавања насилниччког понашања Албанаца у отимању простора од суседних наарода. 141

Најдрастичнији такав случај је, наравно, отимање српског Косова и Метохије. У књизи КО СУ АЛБАНЦИ академик Буровић сакупио је своје најважније студије објављене у посебним књигама и часописима у којима помоћу иторијских чињеница и различитим научним методама – језичким, етимолошким, етнолошким, социјалним и другим – доказује ко су садашњи Албанци, одакле потичу и када се и како досељавају у ове крајеве. Он научно доказује да су на простору садашње Албаније у време римског царства заиста живели неки Албанци, али да су то били Келти, они исти који су садашњој Великој Британији оставили надимак „Горди албион“, јер алби (алпи) значи на келтском планина, планински масив или венац. Ти АЛБАНИ су се раселили, а на њихово место, у дванаестом веку и касније, са Хунима, дошла су са Кавказа садашња номадска племена која су суседни народи почели да називају Албанима по имену регије у коју су се доселили. Тако су, Буровић наводи примере, приморски Словени названи Далматинцима по називу римске провинције Далмације, а Словени у Македонији Македонцима по грчкој провинцији Македонији. Буровић помно изучава и помоћу језика, фолклора, музике, обичаја и другог показује читаоцима читав пут којим су се Албанци кретали и живели током векова од прапостојбине у Азији до садашњих врлети Албаније. Да су заиста Илири, каже Буровић, они би били романизирани као и сви римски поданици који су тада живели под Римљанима и у Албанском језику, ако и не би био сасвим латински, било би великих трагова тога језика. Тога, међутим, нема ни у назнакама. Исто тако, у албанском језику нема израза за море, морске рибе и плодове, морску обалу, морску климу, бродове и бродарство. А Илири су живели у приобаљу, на мору и са морем. Због свог успешног научног рада Каплан Буровић је у почетку слављен и хваљен, биран је за професора и академика, али кад се политика променила и кад је та наука почела да смета – а он као научник остао упоран и несаломив! – почели су прогони, малтретирања, хапшења. Преживео је мучења и личну драму да би са првим демократским променама у Албанији заувек побегао и настанио се у Швајцарској, где и сада живи бавећи се и даље својим научним радом. Због свега тога ова књига је и нека врста личног дневника аутора, јер он поред научних истина саопштава читаоцу и како је долазио до њих и какве су последице због тога биле по њега. Зато се ова књига 142

чита и као узбудљив роман, као трилер у коме се једна страшна политичка машинерија без милости уротила против главног јунака који, на крају, ипак односи победу, као што свака истина побеђује лаж и манипулацију. За Србе ова књига има посебан значај, јер у нашим многовековним, понекад – као што је случај и данас – веома замршеним односима са Албанцима, историјске истине о њима, као и о нама самима, неопходне су да нам осветле пут и укажу на могућности превазилажења неспоразума и остварења мирне и цивилизоване будућности за оба народа.

143

ХАМЛЕТ – ТРАГЕДИЈА РАЗУМА Растко Костић: „КЊИГА О ХАМЛЕТУ“

Представљање Књиге о Хамлету морам започети причом о аутору и његовом педигреу. У време кад сам почео да радим у тек обновљеном јагодинском листу „Нови пут“, у касну јесен 1968. године, моја млада колегиница Драгица Јаковљевић понудила ми је да објавим песму једног ученика јагодинске гимназије. „Врло је талентован“, казала је. Прочитао сам ту песму, заиста ми се допала и објавио сам је. У сећање су ми се урезала нарочито последња два стиха која – да ли баш прецизно или не – памтим ево већ готово пет деценија. Сутон је, родитељи у вратима / Дете се не враћа сатима. У овај двостих млади песник је успео са сажме најтипичнији део свакодневице једне породице: дете се заиграло негде и заборавило на дом и родитеље који, забринути, стоје у раму врата и изглеђују на улицу да ли ће се појавити однекуда. Тај млaди песник био је Звонимир Костић. Већ кроз годину-две, као студент светске књижевности, Звонко је у угледној издавачкој кући НОЛИТ објавио своју прву збирку песама под насловом „Родослов“. Биле су то песме набијене дубоком емоцијом које су као блесак муње осветљавале српску традицију и показивале да је српски родослов много старији од митологизираних битака у босанским кршевима у Другом светском рату. Добио је за ту збирку награду те издавачке куће за најбољу књигу песама објављену те године на српском језику и постао угледан српски песник, потом је завршио факултет, па магистрирао и докторирао, објавио нове збирке песама, романе и драме, уређивао књижевне часописе, обављао разне функције међу књижевним посленицима и заувек задужио српску културу. Али није написао Књигу о Хамлету. Да би се написала оваква књига морао је да стаса његов син Растко Костић, да као и отац студира светску књижевност, да оде у Данску и студира на групи за Науку о књижевности а потом и групи Историја религије, да научи дански језик, не само говорни, већ и писани све до нордијских корена, како би могао да разуме и на српски преведе легенду Сакса Граматика, данског историчара из 144

дванаестог века, која стоји на почетку свих прича и драма о данском краљевићу Хамлету, Амлету, Хамблету, Амлођију, како су га све називали, а затим са енглеског на српски досад непреведене текстове о Хамлету Франсоа де Бефлореа, Томаса Кида, Гетеа, Семјуела Колриџа, Сесила Бредлија, Ернста Џоунса, Томаса Елиота и Јана Кота. Колико је било тешко преводити Сакса Граматика може се претпоставити ако се замисли како би се осећао неки странац који би Доментијана, кога ми данас преводимо на говорни српски да бисмо га разумели, преводи директно на енглески, немачки или који други страни језик. И Бефлореа, који је своје Трагичне приче писао у шеснаестом веку такође је било тешко преводити због застарелости језика, али још више, како нам саопштава сам аутор превода, због „Белфореових реченица, прегломазних и предугих... са свим својим додацима, апозицијама, релативним реченицама, својим бесомучним моралисањем и тобоже отменим згражавањем над слабостима људског рода...“ Правим овај увод, причам о свему овоме, да бих показао да је за тако велике подухвате потребно време, да је неопходан напор више генерација да би се савладале бројне препреке и да би неки од нас ушли у мали круг светске елите која је у стању да поентира за српску културу, да оно најбитније из светске баштине утемељи и у нашу сопствену баштину. Тај успех није ништа мањи од успеха који постижу наши надарени појединци у другим областима – музици. сликарству, науци, спорту. Успеси у уметности, нажалост, немају увек и свој материјални еквиваленат, па напори оних који их остварују остају често, ако немају потпору друштва или мецена, непримећени и ненаграђени. Бројни су примери да стваралаштво појединца, које у будућности донесе нацији славу и корист, не донесе творцу ништа. Немам потребе да помињем екстремне примере Моцарта и Ван Гога, јер је добар пример и сам Шекспир. Аутор ове књиге Растко Костић не бави се судбином стваралаца, већ генезом и значајем једног уметничког дела од највећег цивилизацијксог значаја, али не прескаче чињенице. Он истиче да су савременици знали и ценили генијалност Шекспировог дела, али да за њега више од сто година после смрти нико готово није ни знао. Питање је колико би се и како уопште и знало о Шекспиру да његови пријатељи писци и глумци нису, двадесет година после његове смрти, сакупили између себе новац и објавили целокупна његова дела за која су знали и до којих су могли да дођу. Отуда и данас трају расправе да ли је неке драме 145

написао Шекспир, или их је само редиговао и припремао за извођење. Пучко, што ће рећи грађанско позориште, у коме је Шекспир био главна звезда, потонуло је на дуги период у потпуни заборав. Тек кад је грађанска класа завладала политичком сценом, одредила да су сви људи једнаки и да сви морају да живе од сопственог рада, и краљевима дала устав који им одређује шта и како морају да раде за свој народ и државу, о Шекспиру је почело да се прича и пише; то траје ево пуна три века и трајаће увек. Неко сада, у ово време у коме је новац и профит мера свега и свачега, може да ме пита: у чему је то толики значај ове књиге штампане у малом тиражу, на чијој насловној страници нису голишаве девојке у лепим аутомобилима, у којој нема љубавних пикантерија о којима говоре водитељке многих телевизијских емисија, која није пригодна за летњеодморско читање на плажи, коју ће читати највише студенти и професори на филолошким факултетима и ретки интелектуалци затворени у своје собе препуне књига? Њен значај је управо у томе: да макар неки људи који припадају овом народу, ма како то мали број био, протумаче и заувек освоје бар та кључна, преломна места светске културе и цивилизације у које спада и Шекспирова драма Хамлет. Без тог разумевања из малог грма ове нације, како би рекао Његош, никада неће изићи људи који су у стању да воде свој народ у смеру општег цивилизацијског напретка. Ми смо у свом трајању дуго живели без таквих људи, и можемо без њих живети и у будућности, али ћемо у том случају и даље бити заостао народ коме многи долазе у посету, хвале његову „неисквареност, наивност и гостољубље“, али мало ко остаје да живи с њим, док многи из њега одлазе. И сад долазимо до суштинског питања: у чему је та кључна, преломна, цивилизацијска вредност Хамлета, драме и лика који даје име драми? У томе што је то трагедија коју не производи воља и моћ богова, нити људски карактер, добар, зао, суров, злочиначки, авантуристички, расипнички или какав други – већ људски разум. Хамлет – то је драма божанског дара, људског разума. У генези приче о Хамлету, коју Растко Костић маестрално презентира у овој књизи, јасно се види да је све до Шекспира Хамлет (што на старонордијском значи луд, јер се правио лудим да би остварио свој циљ) био само оруђе освете, док код Шекспира постаје човек који мисли, који преиспитује себе, људе око себе и догађаје, и због тога стално одлаже освету. До Хамлета поступке књижевних јунака одређивала је воља богова или њихов карактер, од Хамлета надаље поступке одређује 146

њихов разум. То је тај велики, преломни чин који остварује Шекспир у овој драми и који отада не престаје да заокупља пажњу света. Аутор ове књиге наводи податак да кад се на интернету укуца име Хамлет, појави се три и по милиона јединица – назива књига, написа, чланака, брошура, изјава, интервјуа, филмова, представа и осталог што се односи на овај лик! Мој професор Воја Ђурић, оснивач катедре за светску књижевност, говорећи нам једном о Хамлету, рекао нам је и ово: „Хиљаду година цивилизације учинило је од Ореста Хамлета. Орест је убио своју мајку па испаштао, а Хамлет је испаштао зато што није могао да је убије“. Да бисмо схватили суштину, професор је упростио дефиницију. Није се Орест претворио у Хамлета. Није нестало оних који без много размишљања брзају са осветом. Али рођен је Хамлет, човек који пати и на крају страда, као и сви око њега, зато што мисли и преиспитује у ситуацији која гони на делање. И ја ћу крајњим упрошћавањем, по цену да тананије анализе покажу да нисам увек и у свему у праву, свести цивилизацијски значај Хамлета на моћ да се разуме други човек, ближњи или даљи, човек уопште. На моћ, како кажу Енглези, да човек стане у туђе ципеле, да се стави на место другога, да уђе у кожу непријатеља, да разуме и оно што му не прија, не годи, и што га повређује. Премного се несрећа догађа због пребрзог, емоционалног, неразумног понашања људи. Хамлет није месија, богочовек који на божански начин разуме људе и опрашта им грехе. Он је само човек свога доба, млади краљевић кога убиство оца обавезује на освету и који је као запета пушка спреман да је изврши. Али он има проблем са сопственим разумом који мора све да преиспитује, проверава и утврђује, па се због тога љути на себе и на све око себе. Тај његов разум прорадио је управо онда кад није смео да проради, кад је требало без размишљања да изврши оно што му је била дужност. Одлагање је довело до трагедије – да умру не само криви, већ и невини, па и сам Хамлет. Тај чудан расплет, та необична борба са разумом донеће светској литератури нове јунаке који ће ту потребу разумевања учинити блиском и онима који Хамлета никада нису читали нити разумели, који из те драме знају само неколико сентенци као што су „Бити или не бити, питање је сад“, „Слабости, име ти је жена“, или „Има нешто труло у држави Данској“, чак и не знајући да су то стихови из Шекспирове драме. Послужићу се примером из „Јадника“ Виктора Игоа, једног од најбољих романа икад написаних. Гладни сиромашак Жан Валжан 147

краде из пекаре хлеб. Судија није човек који уме да разуме другог човека (да је то могао, не би било приче за роман!) и осуђује Валжана на тешку робију са које овај после више година успева да побегне. Гладан и уморан доспева да куће једног сеоског свештеника који га угости и прими на преноћиште. Уместо захвалности за добро дело, Валжан краде сребрне свећњаке и бежи. Полиција га убрзо ухвати и врати код свештеника да овај препозна своје свећњаке и оптужи лопова. Али сеоски свештеник разуме невољу у којој се нашао тај бедни човек и каже полицији да је он њему поклонио свећњаке и да могу да га пусте да иде куд хоће. Свештеник је Хамлет, човек који разуме другог човека у прилици кад је то потребно и богу угодно. И догађа се чудо: Жан Валжан, кога дотад нико није разумео, постаје и сам човек који разуме друге људе и настоји да им на сваки начин помогне. Иго моћ разумевања даје једном анонимном сеоском свештенику и као да каже: гледајте шта чини разумевање једног малог човека, а шта би тек било кад би неко на већем положају, па можда и сам краљ, имао разумевање за оне испод себе? Од Хамлета па надаље нема више приче ни романа чији јунаци не преиспитују себе и стварност око себе. У сваком књижевном делу је неки нови Хамлет. Неки од највећих романописаца (Џојс, Пруст) чак занемарују причу и роман своде на једно дугачко преиспитивање. Рађа се роман „тока свести“ који обичног читаоца замара јер је ближи психологији него литератури која ипак тражи и занимљиву причу. Неки други опет, као Хемингвеј, сажимају причу и своде је само на оне највидније спољне манифестације испод којих се, међутим, назире као понор дубок ток свести, стално, непрекидно, дубоко промишљање јунака приче. Савремена литература се данас, углавном, креће између те две крајности. Колико литература може да утиче на глобалну промену свести? Мало и много. Зависи како промишљамо о томе. То су спори процеси, али време нема краја и ако су промене у добром смеру, онда за човечанство има наде. Да је другачије, зар бисмо ми данас говорили о томе? (Прочитано на промоцији Књиге о Хамлету, у Јагодини 26. марта 2013, у оквиру манифестације Дани комедије.)

148

149

КЊИГА ЛЕКОВИТОГ КАЗИВАЊА

Слободан Жикић је један од бардова писане речи у Поморављу. Један је од ретких (ако не и једини) који има новинарски „педигре“: отац му је пре Другог светског рата био дописник „Политике“ из Јагодине. Још као студент писао је за „Нови пут“, али и за друге новине, а као апсолвент југословенске књижевности примљен је на рад у „Политици“, где је провео цео свој радни век, на различитим дужностима. Био је специјални извештач са разних догађаја, стални дописник из Словеније, а касније, на лични захтев, стални дописник из Јагодине – града у коме је рођен и за који је остао увек везан. Упоредо се бавио и литературом. Постао је уважен песник, драмски писац, публициста и аналитичар замршених друштвених и политичких односа у Југославији. Књига „Нешто сасвим лично“ настала је спонтано, из низа колумни које је у дужем временском периоду писао за „Нови пут“, као бисер који настаје у шкољци из зрна песка: као што шкољка није могла да избаци из своје љуштуре то зрнце песка, тако Жикић из своје душе није могао да избаци поступак нове власти која је њега као врсног новинара и интелектуалца прогласила вишком у „Политици“. Они који су народу обећавали демократију и поштење завели су партократију најгоре врсте. Под речју „народ“ подразумевали су само своје активисте. Да би дошли до пара и богатства, свима су се клањали и са свима сарађивали, углавном на штету српског народа. Тако и Жикићу, вероватно, нису опростили што је, као дописник из Словеније, дакле са лица места, као очевидац и сведок, много пута писао а најпосле објавио и књигу, о „малом прљавом рату“ Словенаца. Решени да напусте Југославију, швапски сурово и безосећајно заривали су Србији, која се томе противила, нож у њена најболнија места. Прилазили су српским младићима који су служили војни рок у Словенији у тадашњој ЈНА, испраћени музиком и честиткама, и док су их ти наши младићи гледали запањено, необавештени о било чему, а камоли о смрти коју им припрема братски народ који су њихови дедови спасавали од немачког погрома – пуцали им у главу. Тадашњи председник Словеније Милан Кучан, рођен у Чачку, који носи име Србина-добротвора који је његову 150

породицу чувао све време рата, као услов да „дежела“ остане у Југославији тражио је да Србија да Шиптарима на Косову – републику! „Југославија се брани на Косову“, изјављивао је док је седео са словеначким новим лидерима од којих су многи касније судски гоњени због разних злоупотреба и корупције. Жикићева књига која о томе говори документовано, доживљено и истинито, уместо да се нађе у свакој српској кући, да сви сазнају ко је, с каквим циљем и на који начин, започео рат за распад Југославије, прошла је сасвим незапажено. Политика наше нове партократије била је да Словенци нису били ни за шта криви, ваљда зато да би се њихов корупционашки новац наставио да слива сада у њене џепове. Растерећен обавезе да води рачуна о било чијим интересима, да се из било ког разлога контролише и самоцензурише, Слободан Жикић је започео да пише ове своје колумне о свему што се догађа у земљи Србији на релацији власт и њен народ. Са својим великим знањем, елоквенцијом, талентом и огромним новинарским и књижевним искуством, писао је како мало ко сме и може. Није то критика у класичном смислу речи. То је прави ватромет у коме се у најразличитијим бојама распрскавају и сатира и иронија и персифлажа и гротеска и фарса. Све пршти од језичких каламбура у којима се преплићу народне изреке, пословице, разни познати и мање познати цитати, са сопственим афоризмима који као да се сами стварају, произилазе из приче спонтано и као нехотично, да би се подвукле и акцентовале све лажи и подвале оних које је народ изгласао у нади да ће бити поштени и говорити истину. У том таквом говору, пуном луцидности и неочекиваних асоцијација, препознаје се она врста даровитости која вековима не гасне у људској цивилизацији – од Аристофана и Менандара, преко Плаута и Теренција, Молијера и Држића, до Стерије, Нушића, Сремца и Домановића. У разбокореним каламбурима ја понекад препознајем вештину исмевања коју су људском роду завештали својим књигама Франсоа Рабле или Шпанци Сервантес и Франсиско де Кеведо. Ништа није довољно јако да би се разоткрио и исмејао идиотизам оних који су лажима и преварама дошли на власт и дошли на власт да би лагали и варали. Књига оваквог садржаја и оваквог домета лековита је за народ у коме настаје и на кога се односи. Као и сваки лек и она има горак укус, али тај укус је управо оно што треба сваком, па и српском народу: да свако види своје лице не само онда кад се радује, слави, пева и игра, већ и кад се тешко ради без надокнаде, дрхти од глади и 151

зиме, краде и пљачка, туку жене, деца и невини људи, понижавају способни и талентовани а величају барабе. Лековита је ова књига и из неких других аспеката. На пример за оне младе (понекад и не тако младе) новинаре, да виде колико знања, умења и храбрости треба једном новинару да би заиста служио свом народу, а не само машинерији на власти. Добро изабран наслов „Нешто сасвим лично“ има бар још две лековите конотације. Прва лечи нервозу оних који би, изнервирани садржајем, погођени и иритирани, бацили дрвље и камење на аутора (можда и кривичне пријаве), јер свако има право на свој лични став, на нешто своје сасвим лично, и нико нема право да му то ускраћује или да се због тога љути. Друга конотација лековита је за све друге, за оне који се са изнетим слажу, за оне најбројније. Она их лечи од страха, ослобађа и храбри да и сами имају свој лични став, „нешто сасвим лично“, и да то што имају у себи изнесу јавно. Па ако се и не слажу баш у свему са утором књиге, да изнесу своје виђење, свој став. Важно је само да то буде заиста оно што они сами мисле, а не оно што мисле господари њихових судбина, аге и спахије. Још само неколико опажања о храбрости. Храбри су ти текстови, заиста. Понекад аутор прича и о свом животу и приметно је да не штеди ни самога себе. Али притом, онако успут и узгред, казује и горку судбину оних који су храбри да причају истину. Можда се некоме чини да је данас лако бити храбар, за реч се не иде на Голи Оток или у сибирски гулаг, данас пише свако шта хоће, понекад се износе и неистине, без мере и укуса. Да ли је баш тако? Погледајте мало боље око себе: превише је оних који износе само истине о трачевима и сензацијама, а премало оних који износе истине о животу и судбини народа. Па шта, рећи ће можда неко. Говорио овако или онако, свеједно је. Реч више никога не тангира, нико се не обазире шта ко говори или пише! Ни то није тачно. Непријатна истина, кад се пронађе, исприча и исмеје, као што је у овој књизи случај, и те како боли и пече. Дуго, дуго. Јер тако изнета уђе у народ, постане његова својина, помери га за мали корак унапред, за мали али важан корак – који многима може да сруши слатке снове о лепом животу без муке и рада. (Нови пут, 2015)

152

153

ПОРОДИЧНА ИСТОРИЈА СРБИЈЕ Хроника породице Адамовић – Др Предраг Адамовић: Адамовићи у времену, у простору и међу људима�, ауторско издање 2014.

Познати јагодински лекар, Предраг Адамовић – Џамић, оснивач и све до пензионисања начелник неуропсихијатријског одељења јагодинске болнице, објавио је обимну књигу великог формата (од преко 500 страница) о својој породици. Књига би се могла назвати и хроником, јер је аутор у њој, после вишедеценијског истраживања, прикупио сва артефакта, све чињенице и податке о овој угледној породици до којих је могао да дође, од њеног досељења у Јагодину па до данашњег времена. Књига би се исто тако могла назвати и неком врстом, условно речено, „породичне историје Србије“, јер је аутор сва породична догађања стављао у шири, историјски контекст, почев од принудног исељења, протеривања из завичајног Москопоља (реч је о цинцарској породици), преко прихватања новог, српског идентитета, до учешћа и страдања у свим збивањима која су пратила стварање и борбу за опстанак нове српске државе. Књига би се могла сматрати и мемоарском, јер је Предраг Адамовић веома луцидно и у маниру великих мемоариста описивао и своја сећања и искуства, као и казивања чланова своје бројне породице. Дакле, већ на први поглед јасно је да се ради о озбиљној, вишезначној и комплексној књизи чији значај далеко превазилази личну жељу и напор једног човека да остави писани траг о својој породици. Јер реч је о угледној породици, једној од оних грађанских породица чији су чланови у свим генерацијама, не током деценија већ током векова, били не само неми посматрачи или пасивни учесници, већ борци за знање и напредак и креатори бољитка и промена у својим срединама. Одавно су историчари од струке казали да нема истините историје једне земље и једног народа без историје породица. Зато овакве књиге, какву нам презентира доктор Адамовић, у многим српским градовима, о значајним породицама које су тамо живеле, све чешће пишу и објављују и људи из струке. Али кад такву књигу пише члан породице у својим позним годинама и обележи је сећањем на свој сопствени живот и временом стицана искуства и сазнања, књига добија један сасвим књижеван 154

израз и сентимент који јој даје особиту читалачку привлачност, утолико више ако аутор, као што је овде случај, у многим пасажима исказује неочекивани дар за писану реч. Да илуструјем ову тврдњу само акцентима из живота родитеља Предрага Адамовића, Миодрага и Милице Адамовић – Џамић. Доктор Миодраг Адамовић „живео је само непуних 49 година, а за то време је имао много више патњи, болести, рада, него среће и весеља“. Будући доктор Миодраг завршио је нижу гимназију у Јагодини, а вишу у Крагујевцу, јер је у Јагодини 1905. године није било. По очевој жељи уписује ветеринарски факултет у Бечу 1910, али 1911, по својој жељи, прелази на медицину. Медицина, као и школа уопште, Миодрагу иду одлично, али због избијања рата 1914. мора да прекине студије. Заправо, аустријске власти га хапсе, као и многе друге студенте и Србе у Бечу, и шаљу у логор у граду Асегу у Мађарској у коме ће провести пуне четири године и преживети, уз све друге патње, и акутну реуматску грозницу која ће тешко оштетити његово срце. Враћа се у Јагодину 1818. И даље сања о томе да заврши медицину, али Аустрија и Немачка више не примају српске студенте. Осиромашена и унесрећена породица (два брата му више нису међу живима, један је умро, други погинуо у рату!) породица прибира снагу и новац те га коначно шаље у швајцарски град Берн да доврши студије. После три године коначно довршава студије и обавезни стаж и враћа се у родни град да започне веома успешну лекарску праксу. Каква упорност, каква борба за себе, за породицу, за земљу! Један филмски лик! А шта га тек чека! Смрт трудне жене за време одмора у Врњачкој Бањи, поновна женидба, рађање двојице синова и сопствена прерана смрт у тренутку највећег радног и животног успеха! Друга Миодрагова супруга, Предрагова мајка Милица, у Јагодини позната као „Џамићка“, Преживљава други светски рат са два мала детета, распродаје супругову лекарску опрему (чак и рентген, за оно време велику вредност) да би преживела, дочекује да јој се после рата плени остатак имовине и да готово у сиромаштву подиже и школује своја два сина. Много је и премного таквих детаља у овој књизи који аутора наводе на ламент над Србима и Србијом, на сабирање свег тог искуства дугог више од два века, на резимирање тих страшних истина. Бојим се, каже на крају ове књиге доктор Адамовић, као што су Цинцари, некада, изгубили све (народ, културу, писмо, песму, богатство) и расејали се по свету, изгубивши свој идентитет, да

155

постоји реална и вероватна опасност да исто доживи и држава Србија и Срби... Не дај Боже! На корицама ове књиге (штампане у само 30 примерака, што значи да је већ сада прави раритет!) је Рубенсова слика под називом „Вихор“. Објашњавајући веома разложно и опширно зашто је ову слику ставио на корице, Адамовић каже и ово: „На Рубенсовој слици старци лепо прихватају и госте путнике (прерушене богове) па им колиба не буде срушена у вихору! Срби су у своје домове увек лепо примали – намернике, па и прерушене „белосветске богове“ разних конфесија. Међутим, куће им је вихор рушио и чељад уништавао. Када су Срби, као добри и поштени домаћини, увидели који су то путници по њиховим земљама, у њиховим кућама, морали су у своје домове, поред свеће, хлеба и вина, унети и оружје за своју одбрану“. (Нови пут, 2016)

156

О ПИСЦУ

Борислав Радосављевић, новинар и писац, дипломирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Живи и ради у Јагодини. Још као гимназијалац објављивао је песме, касније пише искључиво прозу. Прву књигу објавио је 1971. године. Био је то роман Време кад смо женили Павла. После тога објавио је: Доња мала, роман, 1981, Раногрешници, роман, 1989. (награда „Душан Срезојевић“, награда „Светозар Марковић“), Српски белег, приче, 1991, Анђелко & другови, роман, 1993, Злочин власти, чланци и полемике, 1997, Ериксонови далеко, роман, 1997. (награда „Кристална призма“ КПЗ за књигу године), Трагање за вођом – оглед из историје разума, 2002. (награда „Живојин Павловић“), Славолук, роман, 2005, Моћ да се каже (Дневник писца 1969–2000), 2008, Удворица, роман, 2015.

157

НАПОМЕНА Овај рукопис до сада није објављиван. Ово електронско је истовремено и његово прво издање.

158

Садржај ИЗ КЊИЖЕВНЕ ПРОВИНЦИЈЕ ВЕСЕЛА ПОЕМА О ЈЕДНОМ НЕБОЈШИ ПОЕТИЗИРАНИ ДНЕВНИК УЧИТЕЉИЦЕ ТУМАЧ ЛИРСКОГ ТРЕНУТКА ЧАР АВАНТУРЕ ПОСТОЈАЊА ПЕСМЕ ЈЕЛЕНЕ АНТИЋ ПОЕЗИЈА ЗА ПРОВИНЦИЈУ ПОЕМА О ЧОВЕКУ И РЕЦИ СВЕЧАНОСТ ЖИВОТА ПЕСМА КАО РАДОСТ И НАДАЊЕ ПОГЛЕД У ПРЕДЕЛЕ ПЕСНИКА БЛЕСАК СВЕСТИ МОЋ ДА СЕ БУДЕ ПЕСНИК ИЗДАШНА ШКРТОСТ ПЕСНИКА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО СОФОКЛУ РЕЧ НА ДОДЕЛИ НАГРАДЕ “ДУШАН СРЕЗОЈЕВИЋ” НЕИЗГОВОРЕНА РЕЧ НА ДОДЕЛИ НАГРАДЕ “СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ” О ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА РАДОВИЋА ПОВОДОМ КЊИГЕ БОСИЉКЕ ПУШИЋ ОТАПАЊЕ О МОНОДРАМИ СТАНОЈА МАКСИМОВИЋА ЦРВЕНА КУГА ПЛОДОВИ ПОСМАТРАЧКОГ ДАРА ПОВОДОМ ПОЕЗИЈЕ БАЈЕ ЏАКОВИЋА БАРД КОГА СУ РАЗУМЕЛИ УЧЕНИЦИ ПОВОДОМ КЊИГЕ НЕСВАКИДАШЊЕ ПРИЧЕ ЗОРИЦЕ ГЛИГОРИЈЕВИЋ СВЕТОСТ ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ СЕЋАЊЕ КАО МЕРА И СМИСАО ЖИВОТА ТРАДИЦИЈА КАО НЕГОВАЊЕ БОЖАНСКОГ ЈЕРИХОНСКИ ГЛАС ПЕСНИКА ХРОНИКА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ ЖИВОТ КАО РОМАН 159

3 4 6 8 9 10 11 13 15 17 19 22 24 27 29 35 37 39 42 45 48 50 53 56 59 62 67 71 73 76

ЛЕПОТА ПРИЧАЊА О ТУЖНОМЕ КАКО НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ ЧИТА ХОМЕРА У СЛАВУ ЛЕПОТЕ ОДРАСТАЊА ПРИПОВЕДАЧКИ ШАРМ БОСИЉКЕ ПУШИЋ ИСПОВЕСТ О СЕБИ И СРБИЈИ ЗАПОСТАВЉЕНИ ШПАНСКИ КЛАСИК НА РЕМБООВОМ БРОДУ БЛЕСАК СВЕСТИ КАО СУШТИНА И ПОЕТИКА СЕН ВОЖДА НАД СРБИЈОМ ПАРАЛЕЛНИ СВЕТОВИ БАЈЕ ЏАКОВИЋА ПОДНАРЕДНИК РУШИ МИТОВЕ ЊЕГОШ И ПОТУРИЦЕ ВАПИЈУЋИ ГЛАС ПРОРОКА ЖИВОТ ИСКОВАН У СТИХОВЕ ПАРАДИГМАТИЧНА ПРИЧА О СРПСКОМ НАРОДУ ПОБУНА КАО СМИСАО ЖИВОТА КЊИГА О САЗНАВАЊУ ПОРЕКЛО НАЦИЈЕ У СЛУЖБИ ПОЛИТИКЕ ХАМЛЕТ – ТРАГЕДИЈА РАЗУМА КЊИГА ЛЕКОВИТОГ КАЗИВАЊА ПОРОДИЧНА ИСТОРИЈА СРБИЈЕ О ПИСЦУ НАПОМЕНА

160

79 82 89 91 94 97 100 104 108 111 116 119 124 127 129 132 136 140 144 150 154 157 158