stvaralačko vaspitanje Vremena su se zbilja izmenila, nagore, po celu porodicu. Danas su sukobi u porodici neizbežni i traju. Dovoljno je da se dvoje nađu na okupu i da već čuješ: “A zašto ja, a ne ti?!” Preko sedamdeset posto naših porodičnih sukoba vrti se oko rada, odnosno nerada. A bez rada se ne može. Treba opsluživati telo, duh, pamet. Treba, rekoh, ali danas deca traže slugu, jer su ih tome naučile njihove najbolje sluge, roditelji. Sećam se jedne curice, učenice četvrtog razreda osnovne škole, koja mi je ovako predstavila svoje roditelje: “Ovo je moja Pepeljuga, a ovo je moj tata, Pepeljugan. Pepeljuga mi, između ostalog, piše sastave iz srpskog, a Pepeljugan se svađa sa učiteljicom ako ne dobijem peticu.”
Danas roditelji, misleći da je to žrtva i ljubav, rade umesto svoje dece, i to baš ono što deca mogu sama. A to sigurno nije ljubav. To je najbrži način da se dete upropasti, da se zaustavi razvoj zdravog tela, svesti i duha. Jer duh, telo i svesnost razvijaju se jedino kroz samorad, rad s ljubavlju. Žrtva sigurno nije, jer svaka majka povremeno ima napade besa, kritikuje, grdi, preti govoreći da joj je svega dosta, da ne može više da radi umesto dece, da će da ode od kuće jer joj deca nisu zahvalna i nemaju nimalo razumevanja za nju. Kako može dete da vam bude zahvalno što ste od njega napravili parazita? Kako može neko da ima ljubavi prema onome ko ga nije osposobio da radu prilazi s radošću? Koje dete može da bude zahvalno roditelju koji je dozvolio da višečasovno sedenje uz TV i jurcanje sa rođendana na rođendan budu najčešća dokolica, a sve ostalo da bude mukotrpni rad i rat da se taj rad nekako obavi. Ima li izlaza iz porodičnog haosa? Naravno da ima izlaza, naravno da se dete može vratiti svojoj izvornoj potrebi da radi s ljubavlju. U prošlom broju smo naučili sve o samoradu, o pravljenju globalnog i ličnog plana, o biranju poslova na bazi dobrovoljnosti. Sada vam moram pomoći da zaplovite u vode stvaralačkog vaspitanja, da lepote samorada i uzrastanja osvojite kroz rad i stvaralačku dokolicu. Mnoge majke, kada čuju predavanje, istog trenutka požele da poprave sve što su kvarile deset-petnaest godina. Dođu kući i bez ikakve pripreme ostalih članova porodice naprave plan rada i kažu da se svako od njih upiše, odnosno da izabere željeni posao. Stidljivo i tiho napomenu da se od sada zalažu za vaspitanje i bez kazne i bez nagrade. Ali, ostaje razočarana jer se niko ne pokreće na rad.
Pozitivan odgovor može dobiti tek ukoliko svi članovi porodice osvoje znanje stvaralačkog vaspitanja: pročitaju knjigu, odu na predavanje, pogledaju zajedno DVD sa dvočasovnim predavanjem autora. Posebno treba obratiti pažnja na poglavlje o samoradu, jer u mir porodični ulazi se tek pošto se svi članovi dogovore da voljno i praktično primene ova znanja i okrenu se srcem svojim obavezama i radu u kući. To se spontano dešava jer tamo gde u odnosima nema kazne i nagrade, počinje da teče ljubav. Dobro je napomenuti da će, pored ukidanja kazne, nagrade i prezaštićivanja, najteže biti skidanje sa virtuelne droge, ukoliko ima članova zbilja zavisnih od najgorih virtuelnih sadržaja. Toplo preporučujem da se roditelji naoružaju strpljenjem, jer je to proces prelaska sa „autoritarnih“ oblika na stvaralačku dokolicu. Kako se smanjuje vreme koje deca provode zarobljena pored prljave slike, nakaznog virtuelnog sadržaja, oslobađa se vreme za dokolicu i pored sve ozbiljnijeg rada u kući i školi. Šta umesto ... Roditelji me uplašeno pitaju: “Šta će dete raditi kada nije na pucačinama ili fejsbuku, jednostavno, kada nije ispred ekrana?” Pitaju uplašeno jer su do sada bili mirni tih nekoliko sati, što je bilo dovoljno da se pripreme za rat koji dolazi kad se ugasi ekran. Sve je postalo rutina. O ozbiljnijem bavljenju detetom nisu razmišljali, jer za to nije bilo vremena. Sada se sete igara koje su igrali sa svojim roditeljima, misleći kako je najvažnije stalno animirati dete. Ovaj period odvikavanja od nezdravih navika i jeste najteži, ali ne roditelju, već detetu. Predlažem da u tom periodu bude što manje igara, što manje i knjige i muzike, jer se mozgu mora pomoći da se „očisti“ od virtuelnog i auditivnog smeća. Kada dete „krizira“, druženje sa prirodom najbolji je lek. Izađite svi na sneg, na kišu, ne bojte se. Vaše dete je zaboravilo koju lepotu nudi priroda. Godine sedenja uz ekran sada su iza deteta. Vreme i samorad leče sve vaše probleme. Imajte razumevanja ako vaše dete popusti u školi. Sve će doći na svoje mesto. Tek pošto se mozak očisti, dete će polako da se vraća knjizi, udžbeniku i postaće istinski dobar đak tek kad u njegovom životu bude više knjige i ljudskog razgovora nego ekrana. Polako ali sigurno vreme dokolice će početi da se popunjava kvalitetnim sadržajima i stvaralačkim aktivnostima. Ekran će se koristiti na pravi način. Ne bi se ovo znanje zvalo stvaralačkim ukoliko bih vam sugerisala kako da se vaše dete i vi zabavljate, kako da ono provodi slobodne sate. Za utehu ću vam reći da mi se javljaju mame koje su se pre ulaska u novi stil života plašile svoje dece, a o načinu kako da se igraju sa njim nije bilo ni govora. Danas su to kreativne majke kreativne dece, i pravo je zadovoljstvo pratiti njihov rast. Ima samo jedan problem. Vi ste primenili vaspitanje bez kazne i bez nagrade, napredujete, ali dete raste i prirodno je da želi društvo vršnjaka, društvo sebi sličnih. A vršnjaci su zagnjureni u kompjutere, pucačine, u nerad u agresiju...“A ja šta ću, sa kime ću”, pita se vaše dete, pitate se i vi. Izlaz? Postoji. Onog trenutka kada prepoznate vrednost stvaralačkog vaspitanja u praksi, nudite ga kumovima, rođacima, učiteljici, vaspitačici, komšijama. Zašto? Svi smo mi jedna velika porodica, i jedni bez drugih i nismo ljudi. Ukoliko ne pristanete na moj predlog, jer shvatite da će vaše dete biti slobodan strelac, možda ćete odustati iz straha. Ali, od svog deteta ne sme se odustati. Cena je previsoka kada plaćate na ćupriji. Ja znam da i slobodni strelci, svesni, vredni i obrazovani imaju mnogo veće šanse nego lenji, nesvesni i oni koji umesto glava imaju ekrane. Srećan vam put u prostore Ljubavi i Dobrote, na Radost potomaka. P.S. Od sledećeg broja krećemo sa primerima iz prakse, iz života.
Milica Novković, autor “Porodičnog bukvara” www.porodicnibukvar.org.rs porodicnibukvar@yahoo.com baby planeta 43